Интервју за македонски Слободен печат

1.Александра Иванова, уметница, пита: Имате оригинални приступ начину преношења знања, а такође је и сами систем, аутентичан и ваш, произашао из стечених знања и искустава. Како сте постали животни учитељ и како сте дошли до свог система и методике преноса вештина?

Животни учитељ се постаје тако што се живи живот. Тако што се крене својим путем. Чак и ако се целом свету тај пут учини опасним. И ако вас у томе нико не подржи.

Из система у којима сам живела, и што је најважније из математике, за коју сам се цео живот припремала, изашла сам пре четврт века. Било је то 90-их. У време санкција, ратова и бомбардовања. Без интернета. Без селф-хелп литературе. И лајф-коучева. Имала сам тада 27 година. Трагала сам и бауљала и губила се и налазила и неодустајала од потраге за собом. И знањима која ми могу помоћи да живим себе. Марија на свом путу… први пут сам те речи себи изговорила 2004. А јасноћу о свом путу добила сам 2012.

Све корисно, занимљиво, паметно и духовито што сам чула, видела и доживела током тих 16 година трагања, записала сам у своју свеску Ех, да сам ово некад знала. И од томова те свеске настао је мој опус. Живо знање. Настало из стварног живота. Из заокруженог трагања. И у њега су уткана сва знања и вештине које могу да нам тај пут олакшају. Или улепшају.

Од телесних пракси… исхране… начина размишљања… древних принципа истока.. борилачких вештина.. јоге… плеса… медитације.. преко западних принципа тзв. стратешког и пројектног планирања… неуро наука…  теорија успеха… балканизованих.. и поређаних у један систем. И наравно централна потка је математика. Јер је то начин на који осећам и разумевам живот.

Док није у мишићима – знање је пука гласина. Моја је свакодневно изговарана идеја. Сви ми „знамо“ али не живимо то што „знамо“. Тај процес… од „знања“ у глави – до „имања“ у мишићима. То радим. Холистички.

 2. Може ли се бити срећан у овом чудном периоду изолације и застрашујућих вести, и како?

Многи верују да је живот последица и прост збир догађаја који су нам се дешавају.

Ја верујем да наш живот не чине догађаји. Него начин на који се односимо са њима. Како смо их превели на доживљаје. И шта смо са њима учинили.

Наравно да спољашљи услови и „догађаји“ утичу на нас. Ипак- превод је наш. И последична реакција. Односно одговор.

Верујем да се многи читаоци сећају филма Живот је леп. Јер живот може да буде леп и у концентрационом логору. На шта нам је одавно указао Виктор Франкл. Који је трагао и налазио смисао живота и у концентрационом логору.

Исто као што знамо да живот не мора нужно да буде леп на егзотичним лежаљкама. О којима многи сањају. То су митови о срећи. Коју нам је продало конзумеристичко друштво. И далеко су од истине.

Рај није конфекцијска роба. Нити скупа фирмирана роба. И не налази се готов. Рај је ручни рад. Који свако себи мора да направи.

Живот је дар природе. А леп живот је дар мудрости. Знао је још Аристотел.

Како бити срећан у овим чудним временима? У добру је лакше бити добро. Захтевна времена од нас захтевају да будемо нешто више. Баш као и ово чудно време што захтева од нас нешто чудно. Ново. Нешто што дуго нисмо радили. Неки никада. Да уђемо у себе.

Не бих да дајем универзалне одговоре како бити срећан. Данашње време зове свакога да осмисли своју срећу. Могу да кажем како ја ткам своју срећу.

Визија и свакодневно прогресивно кретање на мом путу је мој концепт среће. Мени срећу чини свесност и захвалност за оно што имам. И са те тачке фокусирам се на оно што желим. Потребан ми је осећај усмерења и напредовања. Ма колико се тај пут чинио невелик. Тај осећај да свакога дана макар мало напредујем. И да данашњи дан нисам протраћила. Да је на неки начин допринео квалитету мог живота.

Почетком марта сам почела свој роман. За који сам се дуго спремала. И тако он сада добија сву моју пажњу. Визија је мој имунитет. И моје испуњење.

  1. Причате пуно о слободи, можемо ли бити слободни између четири зида? Шта је за вас слобода?

Пре него што кренем да причам о слободи, освестила бих садашњи тренутак. Који нас планетарно зове на улазак у себе. У своје ормане. И у своје куће. Тако да ће и слобода о којој сада причам добити неку нову одежду. Можда као  слобода у неслободи.

За мене је слобода да могу да се изразим. Да живим себе. И да могу да се крећем на свом путу.

А друга ми је слобода да не будем роб саме себе. Нити роб свог пута. Да имам више различитих начина да живим своју слободу. И да се својим путем крећем. И то је оно чиме се на радионицама бавимо. Прављењем многих начина да будемо слободни. То је слобода.

Слободу доживљавам кад год могу да живим себе. И писањем и разменом идеја са племеном и радионицама и наступима и перформансим и разговором са инспиративним саговорницима. Али и вожњом бицикла и пливањем и плесом и одласком на Аду и вежбањем кундалини јоге и сусретом са градом који волим. И дружењем. И одласком на пијацу. И припремом хране.

Свој живот сам ткала тако да ми је за срећу мало потребно. Да сам што мање зависна од других. Од технологије. Од струје. Да могу да живим себе и када много чега нема. Леп и миран амбијент. Цвеће. Свећа. Простирка. Удобна софа за писање. Компјутер. Али може и папир и оловка. Кафа. И то је то. Све преко тога је луксуз. Кога сам врло свесна.

Чак и ових дана када кретање није било дозвољено неколико дана… имала сам много тога што сам могла да учиним. И то сам учинила.

Радионице не могу да држим већ више од месец дана, али сам се зато окренула лајв наступима на фејсбуку. Где такође добијам ту размену која ми је потребна. Осећај да живим себе. Своју истину. И да напредујем.

Зато је важно да имамо више разноврсних израза. Да не будемо роботи. Људи од једног канала. И једног израза. Да активирамо све своје потенцијале. И телесне. И менталне. И начине како да се повежемо са светом. Да можемо да бирамо. То је слобода избора. Слобода да изаберемо од оног што је у датим условима могуће.

Баш као што ми је живљење на аутоматском пилоту појам ултимативне неслободе. То како  су људи пре пандемије живели, то је за мене роб-овска роб-отика. Неслобода у сваком смислу. Радили су оно што су сви радили. Ишли су тамо где су сви ишли. Куповали су исто што су сви куповали. Ради дан и ноћ. Кукај на понедељак. Купуј. Путуј. Сликај. Још. И поново. То није слобода. Него робија.

Овај моменат нас у својој ограниченој слободи води да разумемо и да живимо нову и још потпунију слободу. Што нам свима желим. 

  1. Страх и паника се брже шире од вируса. Како превазићи властите унутрашње непријатеље?

Волим ова питања која у себи садрже бећ и одговор. Баш као што носимо рукавице, маске и изолујемо се од потенцијалног вируса… тако је потребно заштити се и од пандемије страха и панике. Једнако. Опет фокус. Ставити филтере на све што пуштамо у свој амбијент. У своју ауру.

Ако смо често изложени радијацији страха и паника, сваки пут када нас  докачи, да оперемо руке. Барем 20 секунди. Да спремо радијацију за себе. И дисање је моћна ствар. Најмоћнија коју знам. Свесни удаси. Један. Два. Три. Тако удахнемо живот. Животну силу. И подсетимо се себе. И свог пута. И своје истине. Бирати саговорнике…. то је најважније.

А унуштрашњи непријатељи… нису наши непријатељи. Они су само Гласници.  Они су ту са разлогом. Носе поруку за нас. И што је најлуђе… обично нас од нечега чувају. Само на мало уврнут начин. Са њима је важно научити  преговарати. Договарати. Али их уважити. Јер носе важне поруке. Питати их шта имају да нам кажу? Од чега нас то чувају?

И за мене је то највећи потенцијал људске свесности. Могућност да трансформишемо бол у нову свесност. И тиме се на радионицама бавимо.

  1. Александра Иванова, пита: Која је формула да се све ово проживи отвореним срцем без икаквог противења? Реците нам нешто о принципу не дајање отпора и принципу укључивања супротности.

Ја бих га назвала принципом прихватања датости. Меандрирањем у ритмовима живота. А не борбом са животом.

Као што Његош његушки рече: Шта наиђе – том сам рада.

Тако ни пандемију не доживљавам као непријатеља. И она је гласник. Резултат. Последица наших чињења. А она су поседица наше свесности. Време је за нову свесност. Која се управо зачиње. И рађа.

Наше западно размишљање базирано је на идеји о добром и лошем. О пријатељима и непријатељима. Ниједан човек није наш пријатељ. Ниједан човек није ни наш непријатељ. Сваки је човек наш учитељ. Кажу Јапанци.

Научили смо да се боримо са свиме што смо назвали лошим. И тако се боримо са свиме што је “лоше”. Са корупцијом. Тероризмом. Болестима. Пандемијом. Са унутрашњим непријатељима. И што се више боримо – то их више имамо. Време је да променимо принцип.

Изван идеје о добром и лошем налази се поље. И решење. Задатак нам је да ситуацију ставимо у мало шири контекст. У којем се налази решење.

Време је да поставимо себи питање… на шта нас зове садашњи тренутак? Како да разумемо његове поруке? Како бисмо могли да га искористимо?
А чини ми се да је овај тренутак врло експлицитан. Не треба му тумачење. Довољно је да га добро гледамо. Послао нас је у куће. У себе. У своје ормане. И безвезе је да се дуримо. Копрцамо. Имамо слободу да изаберемо разноразне фиоке наше свесности и нашег живота које траже да их средимо. Да се колективно исцелимо.

Осећам се врло почаствована и привилегована што имам прилику да будем савременик једног овако планетарно важног тренутка. У којем планетарно  пролазимо велику трансформацију. И у којој је видљива промена свесности. Револуција еволуције. У којој и ја учествујем. Па баш сам срићковићка.

Хаос је врло потентан. Хаос је сама материца стварања. И не треба му се отимати. Него му допустити да нас проведе кроз нешто ново. Потребно је поверење. Вера. Живот је ипак старији. Ипак он задаје теме. А наше је да их разумемо. И на своју воденицу преокренемо.

На ове речи моја пријатељица имала је супер духовиту опаску. Значи, треба да будем Корона профитер? Тако некако. То нам је задатак. 

  1. Шта ће се брже родити након ове ситуације, љубав или поштовање, или можда нешто треће?

Од онолике јанг-јанг мушке ефикасне енергије, која више није знала где удара… стигли смо у њен природан наставак. У јин-јин енергију. На земљи, која је округла… плус бесконачно се среће са минуст бесконачним. То је иста тачка.

До ове тачке стигли смо још одавно. Још у време када је Тесла живео. Само што смо сада дотерали цара до дувара. Тесла нам је пре много година рекао да ће наука напредовати за само 10 година, чим се буде посветила духовности, више него за све време свог постојања.

До овог тренутка нас је довела мушка енергија. Њој сада треба мало одмора. На реду је оплемењивања и неговање оног што смо направили. И игра. Јер смо постали баш сморни. И овај наш свет је оматорио. Од наше озбиљности. Заборавили смо да се играмо. Били смо само ефикасни. Још. Више. Свега. Постали смо шампиони у ређању лежаљки на Титанику.

На реду је не-ефикасност. Време је за ефективност. Радити праве ствари. За преусмерити Титаник у другом смеру. И мало се забавити.

Управо су нас те две енергије, женска и универзална дечија, позвале у кућу. Да се мало одморимо. Умиримо. Утишамо. Ослушнемо свој пулс. Свој дах. Да се одмакнемо од своје свакодневице. Да понегујемо себе. И своје најближе. Да чујемо шта волимо. Шта нас радује. Шта желимо. А шта више не желимо. И да се играмо.

*Из Фелинијевог 8 1/2, Ла вита е феста, хвала Светлани Иванов на фотки

  1. Шта мислите, зашто су балканске земље сврстане међу земље у којима не живе баш срећни људи, да ли је то углавно због економске ситуације?

По мом разумевању света, дух је тај који има примат. На почетку беше Реч. Економска ситуација је само последица.

Мој одговор је опет исти. Чини ми се увек исти. Фокус. Обрати пажњу на пажњу. Свакодневно говорим.

Загледани смо у прошлост. У оно што немамо. У комшијино двориште. Док је наше несређено. И дуримо се на живот. Вичемо неправда.

Доживљавам нас као велику децу која се дуре. Док гледају како су њихова браћа и сестре добили лепшу играчку. А своју играчку нису ни отворили. Већ нам се кутија и паковање чине неправеднима. Мислим да смо несрећни зато што не преузимамо одговорност за свој живот. Него смо у вечној потрази за великим татом. Вођом. Диктатором. Па онда од таквог тате повремено добијемо по гузи… и тако… У круг.

  1. Александра Иванова: Шта је потребно да човек препозна себе у свему што прими и да зрачи у свему што даје?

Да успоримо.. на шта нас овај тренутак и зове. И да почнемо да гледамо. Слушамо. Осећамо. И повезујемо ствари. Да повежемо сетву и жетву. Речи које говоримо – и стварност коју живимо. Мисли и дела. Да повежемо своја давања и добијања. И увидимо да је спољашњи свет само огледало наших мисли, веровања… и неверовања.

  1. Шта недостаје балканским женама?

 Да скинемо ту одежду велико-мученице. Жртве. Петрије. Да освестимо да више нисмо Петрије. И да не морамо да будемо. И да освестимо огорман пут које смо прешле. Од Петрије до премијерке… за пола века. То је огроман померај. Можда је то већа револуција и од индустријске револуције.

Ако бисмо освестиле тај пут, онда бисмо биле свесне и своје вредности. И са више решености (мушке енергије) и духовитости (дечије енергије) бисмо те своје вредности уткале (не и наметнуле) свету. То је нови свет који се прави.

Заљубите свет у своје идеје. Очарајте га. А немојте да га освајате.

  1. Које су хероине (жене) новог доба?

Свесне себе. И света око себе. Оне које смеју да живе себе. Које кажу ДА када им срце каже ДА. Исто тако знају и да кажу НЕ. И које путују своје путовање. Чак и ако их друштво у томе не бодри.

Хероине новог доба су снажне, нежне и духовите жене. Које се не боје да оплемене огрезле диносауруске системе. Да им удахну душе, лепоте и радости. Да их разиграју. Да им дају нову естетику. Да позову на љубав. На нове односе. Да канцеларијску зајапуреност оплемене ведрином. Подршком. Цвећем. Колачима. Да на смицалице одговоре разумевањем. Саосећањем. Хумором.

Београд, 16. април ’20.