Sve je počelo fotkom ukrštenice, koja mi je stigla na Viber. I to za rođendan. Na njoj je bila moja fotka. A ispod nje dva polja za odgonetanje. Književnica sa slike. I delo književnice sa slike.
Najluđe od svega je što je ukrštenica izašla u mojim zavičajnim Somborskim novinama. U Somboru skoro pa nikada nisam delila svoj rad. Ne računajući jedno davno književno veče, pre desetak godina. Mislila sam da me Somborci nikada nisu smestili u taj moj istinski registar. A i ako jesu – da su me uveliko zaboravili.
A taj čin – ja, u ukrštenici, u zavičajnim novinama — bio je mnogo više od toga. Bio je ono što u herojskom putešestviju predstavlja poslednju i krunsku tačku. Heroj se vraća kući sa darovima.
Kakav božanstven, kosmički rođendanski poklon! Osećala sam svakom ćelijom kako me Život divno časti. Dok sam sa mojim dragim slavila rođiš u Lisabonu.
Ukrštenica je nastavila da odjekuje mojim bićem. I ideja književnice sa slike baš mi se sviđala. Naročito zato što sam bila usred uređivanja svoje nove knjige „Vreme je za nove priče“.
U tom procesu osvestila sam kako tek sada, kod pete knjige, razumem ceo književni proces. Od pisanja, preko celog tima koji je potreban da bi knjiga izašla u svet, pa sve do distribucije.
Tih dana sam slavila i to što sam konačno našla Bosonogu Urednicu. Baš po mojoj meri. Pa Kraljicu Majušnosti, stilskog MC-ja knjige. Pa štampariju sjajnog kvaliteta izrade, sa pristojnim cenama. Što me je posebno ozarilo. Jer sva moja prethodna dela bila su ono što bi se reklo — skuplja dara nego mera. Nuh… pišem zato što volim. A i što moram. Pa sam (nevoljko) prihvatila ideju da se od pisanja u Srbiji neću ’leba najesti. Nuh, što se mora — mora. Finansirala sam svoje stvaralaštvo kao neki svoj ćejf. A i kao obavezu. Da svoje delo stavim na raspolaganje svetu.
Nova štamparija mi je pokazala da može i drugačije. Mrnjau. Jer.. Vreme je za nove priče.
Tih dana sam baš osećala da obuhvatam ceo književni proces. I kako to obično biva — kada sva naša činjenja prerastu u naše postojanje — osećala sam, onako unutarćelijski, da sam postala književnica. Baš kao što mi je ukrštenica objasnila.
Za majstorstvo je potrebno deset godina. Ili deset hiljada sati. Kažu. A ja sam, izgleda, upravo tih dana počela da osećam šta znači kada nešto što dugo radiš konačno postane deo tvog bića.
Tih dana sam u sauni mog milog Starog DIF-a, u kojoj smo svi goli i anonimni, i gde priče o poslu nisu uobičajene — skoro da nisu ni pristojne — često sretala jednu divnu mladu ženu. Svojom pojavom me je intrigirala. Čime se bavi? Ipak sam je pitala. Unatoč nepisanim saunaškim kodeksima.
Glumica je.
Gde igra? U kom pozorištu?
Slobodan je strelac. Članica je udruženja dramskih umetnika.
To je moguće? Biti slobodna dramska umetnica?
Pa mrnjau. Verovatno je moguće i u raznim drugim udruženjima umetnika, reče mi.
I tu se književnici sa ukrštenice, usred uređivanja knjige, upalila još jedna lampica.
Na sajtu Udruženja saznala sam da ispunjavam uslove da postanem njihova drugarica članica. Imala sam delo. I ono što se zove relevantnost u toj oblasti. Preporuke kolega, koji su se pokazali tako ljubavni i podržavajući. Nastupe u kostimu književnika, na dva regionalna skupa književnika. Radove objavljivane u regionalnim književnim publikacijama.
Eh. Taj inventar. Prva lekcija na Bepinom sveučilištu. Ta integracija svih naših TO DO u TO BE.
Odjednom se sve složilo. A u pristupnoj biografiji svom matičnom udruženju napisala sam i da po prvi put osećam kako više ne tražim svoj identitet.
Pisac nije nešto što sam odlučila da budem. Piscem sam postajala postepeno. Dan za danom.
I baš kao što sam od pisanija, esejistike, od one koja piše, postajala pisac, tako sam tokom deset godina razvijala i negovala i svoju čitalačku publiku. Bez velike pompe. Tiho. Polako. Ali posvećeno.
Tako sam od prvih pisama iz Japana — Mili moj Univerzume — stigla do Lepi moj Svete.
Kao veliki blagoslov življenja u kostimu pisca smatram baš taj moj Lepi svet. Vremenom su moji čitaoci postali moja zajednica. Divna i posvećena publika. Koja voli moje knjige. Živi sa njima. Podvlači ih. Koristi ih kao sveske. Poklanja ih svojim ljudima.
U pristupnoj biografiji napisala sam i da želim da upoznam svoju prirodnu zajednicu. Ljude koji razumeju radost i usamljenost ovog zanata. Koji je istovremeno i poziv. Ljude koji tragaju kroz jezik. Koji veruju da književnost nije beg od života, nego jedan od njegovih najdubljih izraza.
I sve se složilo u trenu. Puf… paf.
Volela bih da saznam ko je autor ukrštenice koja je pokrenula čitavu lavinu. Naježim se i kad pomislim na sve dobre vile i pomagače koji su se na putu našli. Na Drugaricu iz saune. Drugarice književnice. Koje su tako vilenjački navijale za mene u čitavom procesu. Na Udruženje. Na Francusku 7.
Tu svakako pripada i moja Irica. Moja administrativna Dobra Vila. Koja me je provela kroz bespuća administracije. I bez koje ne znam kako bih savladala sve te administrativne barijere.
I tako se jedna rođendanska ukrštenica pretvorila u mnogo više od igre odgonetanja. Pomogla mi je da prepoznam gde sam stigla. I da se zapitam s kim bih još volela da nastavim put.
A kad smo već kod puta i poslednjih tačaka književnog procesa, zvani distribucija, a pred susret sa Čitaocem — moju nova knjiga Vreme je za nove priče za sada se može poručiti direktno od mene.
Spremam nam uskoro druženja u svim mojim gradovima. Beograd, Novi Sad, Sombor… pa Zagreb… pa Toronto.
Jer izgleda da se heroj, kada se vrati kući sa darovima, ne vraća da bi tu i ostao. Nego da bi darove podelio.
Beograd, 21. oktobar 2026.