Izvan ideje o dobrom i lošem nalazi se polje. Vidimo se tamo. Rekao nam je još u davnim vremenima Rumi. Izvan ideje o našim dualnostima, o svetlu i tami, danu i noći, toplom i hladnom, levici i desnici… nalazi se TROJSTVO. Što ne može niko… može TRI. Otpevao nam je neki dan Bajaga. Tesla nam je onoliko govorio o značaju trojstva. I nije slučajno što je na izborima pobedio broj TRI.
Dvojstvo nam pokazuje razliku. Trojstvo nam otvara mogućnost. Treća sila nije kompromis, niti sredina između dve suprotstavljene strane. Ona je novi kvalitet. Kada prestanemo da budemo zarobljeni u suprotnostima, otvara se mogućnost za novi odnos, novu ravnotežu, novu formu.
Tek kada uzbrdo i nizbrdo posmatramo kao deo jedne planine, sa te tačke svesti mnogo bolje razumemo i sagledavamo situaciju.
I tu, izvan podele dvojstva, nalazi se prostor čiste svesti. U kojem situaciju posmatramo onakvom kakva zaista jeste. Bez filtera naših očekivanja i društvenih normi. Utemeljitelj aikidoa, Morihei Uešiba, takođe nas poziva da umesto lepljenja nalepnica „dobro“ i „loše“ tragamo za pravom prirodom stvari. What is it in itself? I Jung nam je poručio da je razmišljanje teško, te da zato radije sudimo.
Iskorak iz dvojstva u trojstvo… vodi nas u Polje. U kojem se dešava čitava kreacija i nastaje ono što nikada nije postojalo. Ovo je tema kojom se bavimo tek na drugoj godini radionice. Kada kroz mišiće propustimo veliki princip prihvatanja. „Accept & transform“. Takoreći obrnut našem zapadnom „ili-ili“ umu. Ili sam ja u pravu. Ili ti. I eto nama rata za tili čas.
Prihvatanje ne znači predaju. Niti pasivno nedelovanje. Niti povlačenje. Niti biti fin. U mojoj kosmologiji, to se zove Teorija nekoprcanja. Neprihvatanje i osuđivanje čine da se borimo sa svim silama koje su do sadašnjeg trenutka dovele. Kada prihvatimo sadašnji trenutak… uzaludno kuljanje energije prestaje. I tu počinje kreacija. Nešto novo dobija prostor da nastane.
Paradoks sa neprihvatanjem je taj da što više osuđujemo neko ponašanje, samo ga još više potpirujemo, umesto da ga iskorenimo. Setite se kako ste se ponašali kada niste bili dobrodošli. E sad ćeš da vidiš… razigravali bi se moji demončići.
Još od prvih dana studentskih protesta… uživala sam u njihovoj mudrosti. Kao da su prošli sve radionice. A naročito verbalni aikido. Nisu izašli na ulice i vikali dotadašnji jalov slogan… včću pdru… nego su tražili pravu prirodu stvari. I našli su je. Odgovornost. Nenadležnost njegovu. Poziv na institucije.
Raduje me kako studenti fino kanališu naše uzburkane strasti. Zdravu i prirodnu potrebu za pravdom. Sviđa mi se kako uspevaju da se izdignu iznad nametnutih podela i pronađu drugačiji odgovor. Prava priroda stvari. Institucije. Odgovornost. Trojstvo. Jer izvan ideje o dobrom i lošem nalazi se polje. Tamo nastaju nove forme. Nešto što nikada nije postojalo. Iz tog polja nastaju njihova rešenja, rekla bih. Nešto što je oduvalo i vlast i opoziciju. Do kojih um zaglavljen u „dobro“ i „loše“ nikada ne bi stigao. Deluje šašavo. Ali radi. Vidite im rezultate.
Što ne znači da su sve situacije jednake. Niti da treba ukinuti razliku između štetnog i korisnog ponašanja. Samo znači da iz šire perspektive možemo da razumemo kako su stvari povezane i da tražimo odgovor koji nije samo nastavak sukoba. Nego stvaranje novog. Što ne može niko… može TRI.
E sad…. sve što je ljudski nije mi strano. I nije lako iz dva transcendirati u tri. I sebe volim da pustim. Da se durim. Sikćem. Lepim etikete. Nepravda. Blabla…. Pustim sebe da se istutnjim. Kod mene to mora da bude i telesno. Bajk. Plivanje. Ples. Neko dobro prštanje. A onda tu ostrašćenost volim da zaprimim. Da je uvažim. Zapišem je na papir. Ful dualno. Loše i dobro. Desno i levo. A onda kada vidim koliko me to smara i koliko me nigde ne vodi… setim se svojih učenja. Rumija. Tesle. O-Senseija Uešibe. Junga. Sada dodajem i pesmu: Što ne može niko… može TRI.
I polako počinje da mi se širi vidik. Pa krenem da tražim pravu prirodu stvari. Da osim muške i ženske energije, dozovem i treću. Dečiju. Razigranu. Čistu. Mogućnost da ne znam unapred. Da ne ostanem zarobljena u ispravnosti. Da napravim nešto novo. Treća sila stvara. Omogućava da izađem iz automatske reakcije. I da se pojavi novi odgovor. Kada su studenti na crveno obojeni srednji prst po celoj zemlji odgovorili docrtavanjem latica cveća- to je ta treća sila.
Kada se zaglavim u ispravnosti, u moralnoj vertikali… šapnem sebi jednu divnu rečenicu. Vezanost za sopstvene stavove najveća je prepreka duhovnom razvoju. I polako se otvaram za širu sliku. Da vidim da su uzbrdo i nizbrdo deo jedne veće planine. Pa nalaženjem prave prirode stvari… what is it in itself… stižem na vrh planine… sa kojeg mnogo jasnije vidim rešenja. Eto tako ja.
Beograd, 5. novembar 2026.