Nova moda

Šta nam treba posle četrnaest godina strahovlade? Pitam se ovih dana. Dok zajedno prolazimo kroz kolektivnu katarzu. Koja je počela pre dve godine. Petnaestominutnom pa šesnaestominutnom tišinom. U kojoj smo se sećali žrtava kapilarne korupcije. Koja je stigla do svake pore odlazećeg sistema.

Tokom ove dve godine kolektivne molitve… meditacije… onolikog hodanja i špartanja zemljom… desilo se toliko toga. Hodočasnici su okajali ne samo žrtve nadstrešnice. Nego i sve žrtve koje nikada nismo oplakali. Zarad mira u zajedničkoj jugoslovenskoj kući.

 

U kulturi herojskoj, gde su i ćerke odgajane kao sinovi i gde su ranjivost, tuga, suze (a pogotovo na javnom mestu) bili neprihvatljivi. Nedostojni… skoro više od korupcije. Odjednom, svi smo plakali, smejali se, pa opet. Dozvolili smo da nas vide ranjive. Da isplačemo sve što vekovima nismo. Tuge. Žalosti. Propuštene šanse. Godine. One koji su se povukli sa životne scene. One koji su emigrirali. I one koji su otišli u unutrašnju emigraciju. Čini mi se da polako zaceljujemo kolektivnu traumu od dva „silnika“ za tri decenije. I da smo počeli da menjamo predstavu o tome šta znači biti snažan.

 

Mene lično najviše raduje nova estetika. Koja se viđala na protestima, još od 1991. Uvek me ozari tako mnogo lepih ljudi na jednom mestu. Kad kažem lepota, ne mislim na usta, obrve i fensi brendove. Mislim na pojavu, držanje, energiju, način ophođenja i odnošenja sa svetom oko sebe. Gde li su se skrivali? Pitam se.

Ruku pod ruku sa novom modom, raduje me i svest da je nova estetika u spoljašnjem svetu ogledalo novih vrednosti. Koje su ponovo „u modi“.

 

Srećna sam što nova moda uključuje novu dozvolu za ljudskost. Uz tradicionalno dostojanstvo i čestitost, dodali smo joj i ranjivost i tugu. Muškoj energiji dodali smo i žensku. O da. Suze su OK. Za sve.

Tokom ove dve godine, rodilo se neko novo rodoljublje. Reč „patriotizam“ je toliko ofucana i zloupotrebljena za ove tri decenije – da je važno da nađemo novu.

 

Nova ljudskost uključuje i integritet. Koji se video od prvog dana protesta. David je srcem i integritetom pobedio Golijata. Ikona protesta Andrej… koji se gandijevski mirno, koji se gandijevski mirno suprotstavio pomahnitalom Kiklopu. I sve one devojke koje su stajale u prvim redovima… uprkos kordonima i batinama. I svi blacklisted ljudi, stavljeni na crne liste, skrajnuti i profesionalno kažnjavani. Koji su ispravili kičmu. Digli glas. I založili se za ono što im je bilo važno. Pa i po cenu da zbog toga nastradaju (kratkoročno). Srećna sam što nam je život pokazao da se integritet dugoročno uvek „isplati“.

 

Ovom paketu dodala bih još neke divne vrednosti koje čitam među ljudima. Čestitost. Takoreći skromnost u pojavnosti. Nakon tri decenije predimenzionirane estetike – dođe kao spa za napaćene oči.

 

Altruizam. Da dodam i ovu važnu reč. Koja stoji naspram egotripizma. Šokirala sam se kada sam shvatila da moje raznorazne obrazovane milenijalke ne znaju šta tačno ova reč znači. A kad nemamo reč… nemamo ni iskustvo. Osim suvog neo-liberalnog individualizma… koji je na našim prostorima narastao do besomučne egomanije i sitno-sopstveničkih (a i krupno-sopstveničkih) interesa… stoji briga za drugoga. Za dobrobit šire zajednice. Koja se tokom ove dve godine itekako rodila.

 

Davanje umesto uzimanja. Otimanja. Krađe i „kraduckanja“.

 

Da ne zaboravimo ni znanje. Koje je ponovo „u modi“. S obzirom da su ovu (r)evoluciju na svojim plećima i na svojoj koži u velikoj meri izneli prosvetni radnici. I tu bih pažljivije birala reč. Ne bih ga nazvala samo „obrazovanje“. Jer znamo kakvog sve „obrazovanja“ danas ima. Volim reč „erudicija“. Jer obuhvata šira, životna znanja koja ne moraju biti stečena samo formalnim putem. Nego i čitanjem, samostalnim istraživanjem. Iz knjiga i iz života. Posebno poštujem samouke ljude. Preduzetnike. Ljude iskustvenog životnog i živog znanja. Majstore svog zanata. Kojeg god zanata da su bili. Važno je da znaju da su i oni važan deo ove priče. Što je studentski pokret pokazao sa traktoristima. Koji su od početka njegovi saveznici.

 

Čeka nas čišćenje na onoliko nivoa. Ja bih svakako ukazala na čišćenje u „mom“ resoru. Toliko se virusa uvuklo u rečnike. I tako smo grubi postali jedni sa drugima. Naročito na javnoj sceni bih uvela neku vrstu verbalne inspekcije. Jer… na početku beše reč.

 

Čini mi se da smo dali kolektivnu zakletvu da sve ove žrtve nisu i neće biti uzalud. I da ćemo mi živi u njihovo ime da izgradimo neku novu, lepšu i bolju zemlju.

 

Do nedavno je bilo moderno biti važan, bogat, moćan, bahat, nedodirljiv. Sublimiran u rečenici: Jel’ znaš ti ko sam ja? Sada se pojavljuje želja za nečim drugim: biti čestit, životno osvedočeni erudita, nežan, hrabar, posvećen, koristan. Ne zato što je to moralna obaveza, nego zato što nam se takvi ljudi ponovo dopadaju. Zato što želimo da budemo među njima.

 

Ne želimo samo novu vlast. Želimo novi način da budemo ljudi jedni s drugima.

Nek’ nas nova sreća prati.