Preobraženje

Odakle sam stigla? Pitao me je komšija. Kada me je sreo na kapiji. Oslikanog tela. Sa šljokicama i dekoracijama po celom telu. Iz Krčedina. Rekoh mu ja. Videla sam da se zbunio. A zašto… shvatila sam tek kada sam ušla u stan…. spustila kofere…. i pogledala se u ogledalo. I sebi sam delovala ne baš sasvim poznata. Kao neka Amazonka. Koja se vratila iz Krčedina. Ovog raspusta kilometarski sam prešla male razdaljine. Ali osećam da sam putovala vekovima. Kontinentima. Okeanima. I unutrašnjim galaksijama.

Baš sam zadovoljna ovim avgustom. Raspustom. Polako učim da se odmaram na pravi način. Da znam čega sam gladna. Šta mi treba. I šta mi se hoće. I da tu svoju glad ispoštujem. Svakako sam znala da mi ne treba gužva. Kolona. Redovi ispred toaleta. Najskuplje cene i najlošija usluga. Kako to već u opštem toku jeste. Trebalo mi je unutrašnje putovanje.

Ako biste me pitali gde sam bila na odmoru… rekla bih vam da sam prešla vrlo male razdaljine. Koje nisu prelazile 100 kilometara. Osim Beograda i Novog Sada… bila sam još u Bačkom Monoštoru i Krčedinu. A toliko toga se promenilo. Preobrazilo. Toliko svega se desilo. Da mi se čini da sam prošla čitav Mlečni put. Uzduž i popreko.

Sviđalo mi se kako sam se polako uvodila u raspust. Najpre sam laganini ćejfila Novi Sad. Družila se. I plivala. Skoro nedelju dana sam zatvarala sezonu. Planirala novu sezonu Radionice. Programirala mreže. Da mogu da sam mesec dana van interneta. A da moji čitaoci to ne osete. Da ne pomisle da sam ih zaboravila. Sad kada im najviše treba. Tih dugih letnjih dana.

Kada sam detaljno ponegovala novosadski svet… vratila sam se kući. U  Beograd. Poslu koji me je čekao skoro godinu dana. A za koji je potrebno da budem svoja. Izrazita. I u svojoj energiji. Prva verzija rukopisa Randevu sa Muzama strpljivo je čekala da dobije moju nepodeljenu pažnju. Bila je to kruna ciklusa kojim sam se bavila skoro dve godine. I mislima. I pisanjem. I radionicama. I eskperimentalno-iskustveno.  

Za sređivanje rukopisa potrebna je neka posebna vrsta transa. U kojoj svakako nema mnogo susreta. Ni preplitanja sa drugim energijama. O internetu da i ne govorim. I skokovima na mreže. Neka fina i posebna vrsta osame. Koju sam oduvek volela. Nekako mi je sva svečana. I značajna. Koja se tako divno uklapala u jek avgusta. U najtoplije dani u godini. I skoro potpuno prazan grad. Gužva i frka preselile su se na neka druga mesta. Čini mi se da je veća gužva bila na Tibetu… nego ovog avgusta u Beogradu.

Ovog leta sam baš plivala. U stvari ove godine sam na velika vreta vratila plivanje. Od 1. januara. Od aprila se kupam u otvorenim vodama. Kupala sam se u moru dok su Rusi još samo stopalima pipkali vodu. I nećkali se. I nastavila u rekama. Jezerima. Bazenima. Na mojoj domicilnoj Adi. Zavolela sam bazene. Čak i kada nisam imala mnogo vremena ili energije za projekat zvani Ada… skoknula bih na bazen. Izdelfinala bih se. I vratila se svojim poslovima.  

Uživala sam u tom mom transu. Malo spavam. Malo pišem. Malo delfinam. I naravno biciklam. Doakavam vrelini. I baš kada sam ušla u ovaj skoro hermetični ritam transa… komšije su krenule u projekat renoviranja stana. Koji je počeo rušenjem svih unutrašnjih zidova. Da ne zaboravimo… bili su to najtopliji dani te godine. Iskušenje voli da se objavi u poslednjim koracima. Da proveri kako stojimo sa ličnom snagom. Voljom. Puštanjem. Dopuštanjem. Istrajavanjem. A netvrdoglavošću. I duhovitošću. Jer Život voli duhovitost. I relaksiranost. Da stvari ne shvatimo suviše ozbiljno.

Nije malo elemenata koji spadaju u opus ostvarenja. I samim tim sam bila oduševljena kad sam završila rukopis Randevua. Prva faza je gotova. Na redu su sledeće faze kojima ću se pozabaviti malo kasnije. Otom-potom. Došlo je vreme za Svet. Baš sam se zaželela ljudi. Intimnih prijatelja. Dobrih razmena. Smeha. Lakoće. Gluvarenja dugih letnjih dana. Međutim… sredina avgusta… u gradu nije bilo nikoga. Osim mene i majstora u susednom stanu. Svi su bili negde. U kolonama. Na OMV pumpama. Na plažama. Na planinama. Na Tibetu.

Koga god od prijatelja da sam nazvala… bio je negde. Nedostupan. A meni je trebala neka fina i tanana intimna razmena. I odjednom sam iz fine osame… prešla u egzistencijalnu usamljenost. Osetila sam se sama… onako baš skroz.

Srela sam se sa još jednom naročitom i ne tako lako popunjivom prazninom. Virtuoz i ja nismo komunicirali celog tog dugog leta. Cela dva meseca. I mogla sam da osetim koliko mi nedostajanje ta naša intima. Naše vreme. Naši razgovori. Koji se nisu mogli zameniti ničim. I i nikim. Polako sam se vraćala u svoj život.

U tom mom susretu sa sobom… nedostupna mi je bila i Majuška. Moja najintimnija prijateljica. Koja je tih dana bila u finišu svojih priprema za venčanje. I za svadbu. Sa njom sam tih dana mogla komunicirati preko PR svadbe. Kako sam se zezala.

Baš nikoga nije bilo. Poznato mi je ovo mesto. Doživela sam ga ne mali broj puta. Kada niko i ništa ne popunjava našu prazninu. Glad. Kao kad sam bila u Japanu. Na karipskom brodu. U Hondurasu. Znala sam šta mi je činiti. Znala sam da još nije vreme da idem napolje. I da u toj praznini ima neki dragulj po koji idem. Moj uron je morao da bude još za nijansu dublji. I pustila sam mu se.  Bilo je vrem da se sretnem sa sobom. Onako skorz. Napisala sam tekst Ruku na Srce. Koji još uvek nisam objavila. Mislim da će biti deo nečeg većeg. Neke nove knjige.

I u toj praznini… ponovo sam mogla da se predam čitanju. Opet meni knjige moje. Što je bilo veliko dostignuće u mom procesu razlaza sa Virtuozom. Knjiga je stvarno najbolji prijatelj. Dostupna uvek. Divnog li osećaja. Pronaći fanastične sagovornike. I deliti sa njima najdublje misli. Drugovala sam sa Erikom Džong. Murakamijem. Bertranom Raselom. Markom Aurelijem. I bavila se upravo temama mojim nasušnim. Stvaralaštvo. Pisanje kao profesija. Osama. Samoća. Biti i voleti. Ženstvo. Feminizam. Muško-ženski odnosi. Sve iz tog repertoara. Rasel me je podsetio da većina naših problema nastaje od toga što ne znamo biti sami. Od naše navučenosti na mnoštvo svega. Na velike senzacije. Na ekstazu i euforiju. Na intenzivne emocije.

Kada sam se iz tog središta sebe zapitala šta mi je potrebno… da li bih možda otišla na more… na planinu… na OMV pumpu… na Tibet… samo sam se stresla… kao veliko NE. Ništa od opšteg toka nije mi se htelo. Trebao mi je neki iskon. Intimnost. Bliskost. Razmena sa istomišljenicima. I temama koje su mi se zauzele celokupnu radnu površinu.

Osvestila sam i da praznim posudu. Da završavam jedan veliki ciklus Randevua sa Muzama. Da ulazim u novi. Da sam između dve knjige. Između dva mastila. Između dva rukopisa. Da menjam rukopis. I font. I da mi nova tema ulazi u život. Po prvi put sam napisala tekstove koje nisam podelila. Jer sam osetila da su deo nečeg većeg. Koje neće da se pokaže i podeli odmah.

Shvatila sam i da mi je dosta bilo Beograda. I da sam prestala da se odmaram među svojim zidovima. Naprotiv. Osećala sam da se umaram. I da je dosta bilo akrobatike sa majstorima. I da je vreme za neku primalnu egzotiku. Moja savetnica za energije najtananijeg kvaliteta reče mi da je ovaj avgust mesec gladnih duhova. I da su ordinirali našim domicilnim prostorima. I da mi njihova aktivnost daje taj osećaj da mi se aura ne isceljuje. I ne uceljuje. Šta god učinila.

Imala sam potrebu i za svojim korenima. Čula sam zov Zavičaja. U kojem nisam bila skoro godinu dana. Nikada mi nije bio ovako daleko. I njemu sam pristupila sa ovog najdubljeg mesta sebe. Da li mi se ide na stari način… i smo sam se stresla…. NE.. Kao more.. kao planina… kao OMV pumpa…

Znala sam šta mi treba. Intimna i dvosmerna komunikacija. Razmena ideja. Ljubav sa ljudima koji se podržavaju i uvažavaju. Trebao mi je neki novi nivo davanja ljubavi i veštine. A moji poslednji odlasci u Zavičaj imali su suviše bluza. Suviše težine. Suviše bockanja. Neke nerastvorive gustine. Koja ne želi da se izluftira. Olakša. Baš mi se činio dalek. Kao neki Honduras. Ono što sam imala i želela da dam… tamo se ne vrednuje. I obrnuto.

Činilo mi se kao da varam i da lažem ako odem. I da kradem i svoju i njihovu energiju. Jedino pošteno i sa rukom na srcu (tih dana sam pisala taj tekst) bilo je da se otkažem. Bilo je to baš na dan Preobraženja. I što se mene tiče… ovo je bilo jedno baaaš veliko Preobraženje. Iz najdubljeg i najčistijeg dela mene.

A  osećala sam i da mi treba Kanal. Jer Kanal je moja materica. Moja nula. Moj podsetnik na sebe.  Moj Zavičaj. Iz kog ja potičem. A ne Sombor. I to sam shvatila. Definitivno sam morala da se okupam u Velikom bačkom kanalu. Da se naštelujem na svoju energiju. Pa sam to i uradila. Trebala mi je neka prirodna i primalna egzotika. Neke druge misli. Reči. Da izađem iz sebe. A da ostanem u svojoj energiji. Jednom rečju…  trebala mi je… Priiiruuuuudaaaaaa.

Kuma Duška organizovala mi je božanstvenu Safari turu. Na 15 kilometara od Zavičaja. Gornje Podunavlje. Bački Monoštor. Selo na 7 Dunava. Specijalni rezervat prirode. Mestašce od tri hiljade Duša. Tek su završili Bodrog fest. Njihov EXIT. I sve je vrcalo entuzijazmom. Mogućnostima. Dočekala nas je Zdenka Majorka. Osmislila nam je veličanstven smeštaj. Kao u Švajcarskoj sam se osećala. Soba sa pogledom na Podunavlje. Na tišinu. I na riku jelena. Koja se dešavala baš u to vreme.

Pa taj brend new smeštaj… sa pogledom i apsoltunom tišinom mi je bio toliko spektakularan… da sam se pitala što bih uopšte iz njega bilo gde i odlazila. Razmišljala sam o toj našoj ljudskoj potrebi da stalno nešto novo tražimo. Da stalno negde idemo. Dobro je da skontamo kada smo stigli.  I već sam videla ovaj kutak kao mesto na kojem bih mogla da se osamim. I pišem neku sledeću knjigu. U stvari roman. Ono baš zove na roman.

Naravno da nam je Zdenka Majorka obezbedila i biciklove. Za Safari avanturu. I priredila nam veličanstveno šumsko iskustvo. Sa Mićom…. čovekom šume. Koji je i sam sebe iznenadio. Kakav nam je šumski doživljaj priredio. Pun ideja. I projekata koje realizuje. I to u Somboru. Koji se meni činio bez ikakve vitalne energije. Koji ne dopušta idejama da se razviju. Naprotiv. Koji ih razvaljuje u samom startu. I tako embrionalno krčka u svom teškom neizluftiranom gustišu. Kad… u sred somborskog atara… sretnem najveće entuzijaste. Koji nekako lako izlaze na kraj sa teškim somborskim energijama.

Kompom sam prešla u neko drugo vreme. U neki drugi prostor. Na riblju čardu Dondo. Do koje stižu samo oni koji baš znaju. Kroz šumu. Divlje svilje. Jelene. I mnoge druge oči. Koje vas prate. A vi čujete samo neko veliko šuštanje. Ili vidite divlje svinje koje se šetkaju šumom. Divno mi je koliko sam spokojna bila u predavanju šumi. Nekom drugom vremenu. Čardi Dondo. Na kojoj sam srela Somborce. Naravno poznate. Rika jelena u toku. Tri muškarca. Dva starija jelena pokazivala su mladom jelenu ko može da pojede ljući paprikaš. A da mu ne bude ništa. Mlađahni jelen se čudom čudio kako im taj otrov od paprikaša nije ljut. On se preznojio sav. Nije mogao ni da govori. Ni da guta. Samo je mogao da ćuti. I da uči školu šepurenja starijih jelena.

Ah. Ovaj bački safari je stvarno bio veličanstven. Baš mi je to trebalo. Šta urade dva dobra dana. I jedno noćenje sa pogledom na Podunavlje. Podsetila sam se koliko su mi važni ti mali skokovi. Na dva-tri-četiri dana. Kao i da baš nisam luda za dugačkim odmorima. Jer ne volim skroz da izađem iz svog života. Bila je ovo najbrža moguća re-ge-neracija ikada. Nije ni čudo što su Monoštorci jedan od svojih festivala nazvali baš ovako. Rege-neracija. Dobila sam sve što mi je trebalo. Dobila sam razmenu kakva mi je trebala. I Zavičaj. U suton sam se ritualno kupala u Velikom bačkom kanalu. Da sperem sve viškove. Težine. I da spremim posudu za nove sadržaje.  

A onda sam shvatila da mi parče Zavičaja već neko vreme daje moja nova drugarica. Koja je iz zajedničkog nam Zavičaja otišla kada i ja. Pre 30 godina. I koja je postala Novosađanka. Ne osećajući pripadnost sa staro-somborskom-staro-gradsko-staro-gospodskom pričom. Već neko vreme se nas dve srećemo. Imamo razna zajednička interesovanja. Plešemo. Plivamo.  Ručamo. Pričamo. Radionički se družimo. Učimo jedna od druge. Ona je psiholog. Prati moj rad. I ja njen. Pokušavamo da razumemo Zavičaj. Za sada se razumemo da ga ne razumemo. Izgleda je za Zavičaj potreban Konzilijum. Da bi ga razumeo. Složile smo se i da ne moramo sve da razumemo. Pa smo se pustile lakšim temama. I plesu da razgradi sva ta nerazumevanja.

Nakon što sam ponegovala sopstveno korenje… čekala me je kruna leta. Da poveže sve moje čakre. Od zimus planirani plesni retreat na Jandali. Eros i Srce. Sa omiljenom mi učiteljicom Enesom. Tema kojom se već nekoliko godina bavim. Telesno. Plesno. Kognitivno. A bogami i emotivno. I iskustveno.

Već u pripremi za Jandalu… shvatila sam koliko sam se zapustila. Od kozmetike za negu tela imala sam samo kokosovo ulje i marmeladu za sunčanje. Kao neki stariji penzioner muškog roda. Udovac možda. Pa sam krenula u nabavku svega što nam je Enesa dala u zadatak da nabavimo. Najpre sam se bunila. I durila. Kakvu nam je Enesa ujdurmu smislila. Šta će meni boje. Ja nisam slikarka. Ja se bavim rečima. I gunđala sam. Gunđala. Ipak sam kupila skoro sve sa spiska. Ulje za masažu… smilje i bosilje… hidratantnu kremu…. boje za slikanje… šljokice…  body paint… perje… vodene boje.. uljane pastele… Ah.

I stigla na Jandalu. Čarobnu. To Imanje je čista ljubav. Slobodna zona. Toliko blaga… meka… negujuća… podržavajuća… inspirišuća… liberalna… fanstastična. Kao neka de lux druidska slikovnica… sa pogledom na najlepši  Dunav. Gde je svaki kutak čista inspiracija. A takvih kutaka ima za barem još 10 ritrita. Da ih ni jednom ne ponovim. Gde je svaka razmena suštinska. Shvatila sam i čari all inclusive paketa. U kojem ne mislim o svojim obrocima. Nema nabavke. Pripreme. Sklanjanja. U kojoj vilenjakinja Brankica misli o svim mojim obrocima. Jesu vegetarijanski… ali ima malo i onog zavičajnog. Kao da su mi  mama ili baka spremale vegetarijanski obrok. Sa neizbežnim domaćim krčedinskim kolačima. Uz svaki obrok. Moliću lepo. 

I naravno ples. Koji je za mene bio centralna tačka. I razmena sa plemenom. Sa ljudima koji dele moje upitanosti. Naravno da je bilo i nekih malo dubljih radova. Na susretu ženske i muške prirode. Na susretu Srca i Erosa. Pa dobra muzika. Ples. I sauna koja se loži pravim drvima. I tuširanje pod druidskim tušem… pod vrelim zvezdanim nebom. I đakuzi od buradi. Pod istim vedrim zvezdanim nebom. Starry starry night… I velika vatra. I ples oko vatre. Sa pogledom na Dunav. Moje poimanje raja je vrlo blisko ovoj našoj Jandali.

Jebeno dobro. Što bi rekle moje hrvatske drugarice. Kojih je bilo najviše. Vratio mi se i  Zagreb. Koji jeste jedan od mojih zavičaja. Stekla sam i nove drugarice. Otvorili su se neki  novi pro-jekti (sa hrvatskim akcentom).  A u Beograd sam se vratila iscrtana. Kao Amazonka. I komšiji sam mrtva-ozbiljna rekla da sam bila u Krčedinu. Da se vratim na početak.

Šljokice su mi se vratile u život. Stigao mi je i body paint. Mnogo se drugačije i svesnije negujem. Redovno mažem nokte na rukama. Noge su mi uvek bile crvene. I picnute. Još sam svesnija svog tela. I znam da ću sa negom tela nastaviti. Oslobodila sam se za još stepen-dva-tri. Sada me stežu i gaćice kada ih obučem. Grudnjak i ostale stege ne nosim već decenijama. I pitam se kako ljudi izdržavaju onoliko stegnuti i utegnuti.

Srela sam se i sa svojim Animusom. Snažnim, zgodnim i hrabrim Frajerom u sebi. Koji ne trpi bulšitovanje nikojeg tipa. A srela sam i svoju žensku stranu. Negujuću. Nežnu. Šljokičastu. Mekša sam i britkija. Snažnija i nežnija.

Osećam neku novu vrstu kondicije. Plesnu. Plivačku. Delfinsku. Kraulsku. Biciklističku. I vitalnu energiju koja voli prštanje. Sa bojom me je prešišala samo Majda. Koja je dva meseca provela na moru. I koja je već izgubila rasne odlike belog čoveka. Pri tom je moja boja kontinentalna. Na more sam ove godine išla 3 puta na po dan-dva. Onako… tek da se osolim. Sebi sam ostala dužna neko more. Sledeće godine u maju… junu. A možda se desi i neko zimsko more. Ko zna….

E baš sam se lepo ponegovala ovog avgusta. Ovo je bilo pravi odmor. I za moje telo. Ni um nije ostao zaboravljen. Muze sam završila.  I odnose sam ponegovala. I bila sam galantna i nežna prema sebi. I vratila sam se svesna Izobilja na sve strane. Orna. I željna svog života. Onog svakodnevnog. U punom izrazu. Svesna sam i evolucije koju Radionica prolazi. I fine i tanane novine koje ću joj dati.

Život zove.

Plivanje… Pisanje… Ples… Čitanje… Priruda…  Prijatelji… Pleme….  Preobraženje

I sviđa mi se ova nova Marija. Bepa. Mari Bepa san. Mekša i britkija. Pink Punk. I bez bulšitovanja… please. Nežno vas molim.

Beograd, 12. septembar 2019.