Neka se setimo da kostimi nisu površina.
Nego jezici tela.
Neka se setimo da nisu isto obučeni:
majka i ljubavnica,
mistik i fashionista,
divlji sin i sveti duh.
Neka se setimo da cipele menjaju hod.
Da kosa menja misli.
Da jedan par naočara može promeniti karakter.
Da boje bude uspavane delove bića.
Neka se setimo da se ne oblačimo samo za svet.
Nego i za sile koje želimo da probudimo u sebi.
Da postoje haljine koje nas umanjuju.
I one u kojima konačno prodišemo.
Da postoje uniforme koje nas štite.
I one u kojima polako nestajemo.
Da postoje dani za oklop.
I dani za bose noge.
I neka nikada ne odustanemo od svečanosti života.
Od bala koji nas možda čeka iza ugla.
Od crvenog karmina.
Od dobrih cipela.
Od kostima u kojem naše biće počinje da peva.
Jer možda pitanje nikada nije bilo:
Šta danas da obučem?
Nego:
Ko danas želi da živi kroz mene?
Na otvaranje plesne radionice God. Sex. And the Body stigla sam u bazen plavim kombinezonkama. Koliko mi je bilo teško… skoro nemoguće da uđem u ulogu Ljubavnice. Skautske kombinezonke sa bodijem ispod. Osećala sam se tako… nezgrapno. Pogrešno. Aseksualno. Jednako mi je teško bilo da zakoračim u bilo koji od arhetipova koje smo tog dana trebali da okusimo. Majka. Otac. Divlji sin. Ljubavnica. Ništa. Ćorak.
Zanimljivo je da se cela ova kostimska zabuna desila meni… koja je vrlo svesna značaja kostima. Pisala sam o njima i u eseju Više od mode. Obučena da bude. Od prvih dana Sveučilišta… svojim studentima skrećem pažnju na ormane. Na prerasle bazen plave kombinezone. Podsećam nas koliko kostimi nisu površina… nego portali u stanje bića. Duhovni promtsi. Pozivam ih da redovno provetravaju svoje ormane. Da ih čiste. Prazne. Ažuriraju. A naročito da zavire u njihove senovite kutke. U kojima se skrivaju i senoviti delovu nas. Erotski veš. Čaparape sa podvezicama. Kombinezoni. Štikle. Ono što već dugo nismo izbacili na površinu dana. Arhetipovi koje smo malo zaključali u podrum.
Stojimo tako ispred punih ormana… i nemamo šta da obučemo. A u stvari… samo nismo sigurni koji karakter danas u nama želi da se iskaže. Jer… oblačimo se neuporedivo dublje nego što mislimo. Svi znamo za power dress. Jedino bih ja razigrala pojam tog power-a. Koja moć nam danas treba? To je pravo pitanje pred ormanom. Da li mi treba Nindža? Ili Maršal za neke jake pregovore? Ili ljubavnica? Pankerka? Mistik? Bosonoga šamanka? Performerka? Jer oblačimo se za ljubav. Za pregovore. Za zavođenje. Za novi život. I zato pitanje pred ormanom nije samo šta obući? Nego… koju moć danas želim da izrazim? Koja moć mi danas treba?
Da ne zaboravim na frizuru. Koja mi je prvog plesnog dana bila takođe pogrešna. Prerasla je svoju uobičajenu dužinu. Što je za kratku kosu big no-no. Stavila sam previše voska… pa sam sva bila kao zmazana. Kakva mi je frizura… takve su mi misli. Odavno to znam. U poslednje vreme… pokušavam da pustim moju inače večno kratku i brzu frizuru. Što si slatka. Kažu mi onoliki. A ja se sva nakostrešim. Divlji sin u meni prevrne očima. I odmah ode na šišanje. Nisam ja slatkica. I osećam se krajnje neistinito u tom arhetipu. Pa mom frizeru na pitanje… da te picnem? Ili da te nadrkam? Odgovorim… sa B.
Važno mi je da mi je kosa brza i razbarušena… da može da prati moje misli. I moje razbarušeno biće. Iz kutkova svesti iskače epizoda na karipskom kruzeru Glori. Kada sam se iz mog crvenog sveta zadesila u čelično plavom. More. Brod. Uniforme. Nebo. Sve plavo. Ni kap crvene. Bilo je osam modela frizura koje je kompanija dozvoljavala. I samo jedan za kratku kosu. Klizačica na ledu iz 80ih godina prošlog veka.
Gilberto, moj nadređeni… zaduženi za procedure… vazda se čudio šta se to sa mojom kosom dešava. Dođem lepo i pravilno zalizana. Po propisima. A onda se tokom vremena moja kosa podiže. Normalnim ljudima kosa tokom vremena pada. Tvrdio je. Dobro zapažanje. Rekoh mu. To moje biće izbija na sve strane.
I u tolikoj beskonačno plavoj… moje zalizano biće htelo je da svisne. Pa sam u pola sata pauze trčala na drugi kraj kruzera. Trčeći sam prolazila trinaest spratova. Do moje kabine u potpalublju. Da obučem svoj crveni kombinezon i crvene sandale. Da se raščupam. Da stavim crveni karmin. Da popijem kapućino. I zapalim. Taj tren udaha sebe i crvene… život mi je spasavao. I vredeo je cele te ujdurme. Nakon koje sam mogla još nekoliko sati da pretekenem u onolikoj plavoj. Zalizana. Bez crvenog karmina.
Čizma glavu čuva. Kaže narodna mudrost. Cipele su možda i najznačajniji deo kostima. Ne kaže se džabe… hodati u nečijim cipelama. Isto je kao i ući u njegovu suštinu. Obuća menja hod.. ritam… kičmu… disanje… pogled. Karakter. Sećam se jednih mojih davnih crvenih lakovanih Dolce Gabana baletanki. Trubadurske. Špicaste. I onaj njihov zvuk. Koji me je najavljivao. Kao fanfare. Obožavala sam ih. Nosila sam ih na sve značajne prezentacije. Nastupe. Što sam u njima bila pametna. I odvažna. Same su pevale.
Imala sam i jedne čizme. Koje sam naročito obožavala. Koža sa kožom od kože. Dala sam za njih sav postojeći kapital. Te 2004. godine. Skoro petsto evra. Uz njih je vezana još jedna anegdota. Bila sam tada u Italiji. U Trentu. Otkinula sam na njih. No… prevazilazile su sve moje budžete. U nekoj svojoj neduomici šta mi je činiti… pozvala sam najgalantniju osobu iz mog imenika. Naravno da ih kupiš. Rekao mi je njen glas. I taj razgovor iz rominga koštao me je dodatnih osamdeset eura. No… te čizme su vredele svakog centa. Obožavala sam ih. Deset godina sam ih nosila. I taj njihov zvuk kako je odzvanjao svetom… Tih mojih Nindža dana. Komšinice… vi kao pruski vojnik uz stepenice.
Potpetice. I njihov zvuk. Koliko moćna stvar. I danas znam zvuk maminih štikli. Iako je već četiri decenije nema sa nama. Sećam se i zvuka Krigerovih čizama iz Otpisanih. Naježim se. Brrrr. A obožavam i bose noge. Dugo mi je to bio password. Nosim nakit za stopala. Anklete. Prstenje. Đinđuve razne. Imam i tetovažu na desnom zglobu. Koliko su mi bose noge… erotizirajuće… slobodne… divlje. Ljubavnici u meni to je omiljeni nakit. A i moj Mistik voli da okiti stopala. Da naglasi Prisutnost.
To je jedna vrlo stara laž. Koja nam se ušunjala. Da duhovnost mora biti nemarna. Bez forme. Estetike. I bez senzualnosti. A zapravo je i forma vrlo duhovan čin. Setite se samo verskih poglavara kako se kite. Neki od njih takođe vole crvene cipele. Baš kao i Doroti. Moć crvenih cipela nije mala. Forma kao molitva. Mistik & Fashionista to su srca dva. Podsećamo se često na arhetipskim radionicama. Jer duh koji se ne vidi – ne menja svet. I lako postane odustajanje od života. A slika bez duha – je prazna slika. Ne greje. Kako spolja… tako i unutra. Duša i forma… jedno su. I u tom ljubavnom zagrljaju nastaje ritual prisutnosti.
A vidi nas danas. U patikama. Snikersima. Šunjalicama. Bezbojni. Bež. Athleisure. Minimalizam. Neutralno. Nevidljivo. Nekada si čuo da neko dolazi. Danas se šunjamo. Tihi. Neutralni. Funkcionalni. Praktični. Beozopasni.
Svake godine kupim sebi jednu super svečanu haljinu. Kaže mi drugarica neki dan. Kako sam je čula. Naročito što sam tih dana oko radionice God. Sex. And the body shvatila da su mi svečane haljine prilično fucnute. Koliko mi je to poražavajuće. Nemanje svečane haljine. Kao da prestaneš da veruješ da te život još uvek može pozvati na bal. Zato svake godine na Randevuu sa Muzama pravimo i taj svečani deo. Bal sa Muzama. Da osvežimo toalete. Da ostanemo u ljubavnom odnosu sa svečanošću života.
Podsetila sam se koliko je kostim važna stvar. Još važnija nego što sam mogla i da naslutim. Koliko nije maska… nego dozvola. Poručuje koliko poštujemo život. Koliko vidimo lepotu. Koliko vidljivosti sebi dozvoljavamo. Koliko prostora smemo da zauzmemo. A posebno mi je bilo zanimljivo koliko jedan detalj… kao što su cvikeri mogu da promene celu priču.
Bazen plave kombinezonke ostavila sam ispred kontejnera već sledeće jutro. Kada sam krenula na drugi dan radionice. Za dan drugi sam se bolje spremila. Majci sam dodala kecelju šefa kuhinje sa Mišelin zvezdicom. Crveno-crnu. Oca sam obukla u belu košulju, stavila mu crni pojas i top gan cvikere. Ovo je već bila druga priča. Sada sam već mogla da plešem i energiju majke. I energiju oca. Svakog sledećeg dana sve pažljivije sam se oblačila. Svesna značaja kostima. Shvatila sam da mi je divlji sin svakodnevni kostim. U kojem se osećam najudobnije. Picnula sam bogami i Ljubavnicu. I dnevnu i noćnu varijantu. A bogami joj šijem i novu haljinu. Od sada je to i moja praksa da svake godine osmislim jednu super svečanu haljinu.
Jer… život možda zaista jeste maskenbal. Kako nam je davnih godina pevao Sead Memić Vajta.
Nemoj da skrivaš lice malo
Pusti ga neka sja
Nikome nije do nas stalo
Sami smo, samo ti i ja.
Život je maskenbal…
Beograd, 19. maj 2026.