O davanju. Primanju. Traženju.
Ima taj jedan arhetip Negovatelja. Ruku na srce… sklonije su mu žene. Da ne preskočim ni muške davalice. To su oni koji osećaju potrebe drugih. Vole da im se nađu na usluzi. To je ona prijateljica koja će nas saslušati po stoti put. Sa istom pričom. I istim akterima. I tako preko nekoliko decenija. Ona kojoj neće biti teško da nam učini. Donese. Napravi. Osmisli. Reši. Uleti. I bez da joj tražimo. Što bi danas rekli… da se iscima.
U toj našoj davnoj podeli uloga… jedni obuku kostim Davalica. A onda život to izbalansira Primaocima raznih provenijencija. I tako… jedni daju li daju… a drugi primaju i primaju. I to nam postane neka navika. Sve dok… se davalice na strovale od silnog davanja. Ili krenu na psihoterapiju… ili na Bepino Sveučilište… pa izađu iz automatizma. I prestanu da rade stvari zato što to treba. I prestanu da rade ono što više ne osećaju više istinitim. I eto drame.
Odjednom se oni koji su primali… osete uskraćenima. Kao da Sunce prestane da im sija. A znamo koliko smo skloni da zameramo Suncu… nakon tri kišna dana. I na to podsećam moje studente… da je važno da u tim svojim transformacijama iskomuniciramo svoje nove principe. Da ćemo nekada davati… a nekada baš i ne. I da je za nas postalo krajnje destruktivno da se družimo na taj stari način. I da želimo da u tom davnom ugovoru… nešto promenimo. Da napravimo Anex. Jer se svet promenio. A i mi sa njim. Da je i nama potrebno da s vremena na vreme budemo Negovani. Da bismo mogli da nastavimo da dajemo.
Ovo zvuči tako jednostavno. Međutim… posle decenija bivanja Suncem… hajd’ sad objasni Mesecu da želimo da povremeno zamenimo smene.
Ova situacija svakako zahteva i da se oslušnemo. Šta je to čega smo gladni. Šta želimo da dobijemo. To se na Bepinom sveučilištu zove: Pomozite im da vas podrže. Ako vas ova tema zanima… detaljno je opisana u knjizi Pet jezika ljubavi. I u mom tekstu Haj’ me voli na moj način. I koji ću vam rado poslati. Ako zatražite ;). U dve reči… svi mi imamo svoje jezike ljubavi. A naš maternji jezik… jedan. Pa onaj koji čini dela ljubavi… voli da i njemu učine dela ljubavi. Onaj ko uvek ima lepe reči za nas… voli da i on dobije neku lepu reč. Zahvalnicu. Kompliment. Onoga ko uvek spremi neki poklon za nas… jako ćete obradovati nekim darom. I sve tako. Sami nastavite niz.
Međutim… iza ovog pasusa se nalazi svašta nešto. Kao nekomuniciranje svojih potreba. I infantilno uverenje… da ako nas vole…. znaće oni već šta nam treba. Čega smo gladnu. U paket… pomozite im da vas podrže… ulazi i to da najpre oslušnemo šta nam treba. Čega smo gladni. Da ne moraju da nam čitaju misli. Pa da to jasno iskomuniciramo. Na njihovom jeziku. Između ostalog… to su teme kojima se bavimo na prvoj godini Sveučilišta.
Nije im lako da iskomuniciraju ovu novu dinamiku davanja… primanja… i traženja. Kažu mi. Pa dobro. Posle mnogo vremena… gde su uloge odavno podeljene… i možda nikada revidirane… stvarno valja učiniti nešto… drugačije. Naročito ekipi koja se nije menjala… pa i nas gledaju očima od pre deset… dvadeset godina. Kao da je sve po starom. Samo da smo možda malo mi „pukli“. I zato je važno ove teme jasno iskomunicirati. Na primer… organizovati neki lepu ceremoniju… na kojoj ćemo im reći da smo se poprilično promenili u poslednje vreme. Da smo osvestili da više ne želimo da radimo neke stvari. Naročito one koje su na našu štetu. Koje nas energetski dreniraju. I da više ne možemo uvek da budemo Sunce. Da treba i nama neko da nas osunča. I da im kažemo kako volimo da nas osunčaju. Da im pomognemo da nas podrže. Da bi taj tok davanja i primanja bio uzajaman. Jer… ljubav je dvosmerna ulica.
I kao ilustraciju ove teme… delim sa vama priču iz japanskih škola. Kod ulaza u učionicu postoji nekoliko različitih tastera. Učenik… kada uđe u učionicu pritisne taster kako želi da bude zaprimljen. Neko voli zagrljaj. Neko rukovanje. Neko naklon. Neko zajedničko ludiranje. Skakutanje. A učitelji čuju šta koji učenik traži. I to mu daju. E to je ta visoka svest Japana utkana u svakodnevicu. Učenje da oslušnemo svoje potrebe. I da ih jasno iskomuniciramo. I da tražimo. Haj’ me voli na moj način.
Beograd, 30. mart 2026.