Verbalni tikovi tranzicije i self-help kapitalizma

Otvorila sam jedan novi „projekat“.

Verbalni tikovi tranzicije i self-help kapitalizma

Vi znate da sam ja „žena od reči“. I da volim da nas podsećam da na početku beše reč.

Reč. Jezik kao prvi nivo prevođenja stvarnosti.

 

A naročito me zanimaju verbalni tikovi. „Male“, naizgled bezazlene reči, koje su toliko prisutne u našem svakodnevnom govoru da su postale nevidljive. Fascinira me uticaj automatizovanih fraza i nesvesnih jezičkih konstrukcija na naše ponašanje, odnose i unutrašnje obrasce.

 

Jedna od reči koja me često „trigeruje“ jeste — PRE. Sam po sebi, prekrasan jezički alat za pojačavanje. Nuh, danas je ta spektakularizacija postala osnovni način govora. Kao da više ne znamo da živimo bez specijalnih efekata.

 

Kao da nam lepo više nije dovoljno. Ni ukusno. Ni krasno. Ni dobro. Ni divno. Ni srećno. Ni zadovoljno. Mora da bude prelepo. Preukusno. Prekrasno. Predobro. Predivno. Presrećno. Prezadovoljno. Preeeeee…

 

I kada nam je sve postalo preeee, čini se da smo polako izgubili osećaj za meru. Za dovoljno. A dovoljno je čudesna reč. Nije malo. Nije osrednje. Nije „može da prođe“. Dovoljno je mera koja ne traži još.

 

Leto sam provela u Torontu. I nisam mogla da nađem kartu za IMAX projekciju filma Odiseja. Koga sam silno želela da gledam. Mesecima unapred sve je rasprodato. Pa sam rešila da odem u „običan“ bioskop. I tada mi se upalila PRE lampica. Meni je i ta „obična“ projekcija bila preintenzivna. Više nego dovoljna. A na “običnoj” projekciji gotovo da nije bilo publike. 

 

I možda smo danas baš zato toliko ne-zadovoljni. Sve smo digli na maks. Na PRE. Lepo nam više nije dovoljno jer smo navikli na prelepo. Dobro nam nije dovoljno jer smo u potrazi za predobrim.

 

Čini se da smo u neprekidnoj potrazi za više, jače, veće i intenzivnije — izgubili osećaj za meru. Za dovoljno.

 

I možda su baš jezičke intervencije prvi i najlakši korak. Ako promenimo reč koju koristimo, možda počnemo da menjamo i način na koji doživljavamo stvarnost.

 

Možda nam za povratak jednostavnosti najpre treba novi odnos prema “dovoljno”.

 

Dovoljno nije malo. Nije osrednje. Nije „može da prođe“. Dovoljno ne traži još.

A da bismo ponovo bili za-dovoljni, možda je za početak važno da saznamo šta nam je dovoljno.