Divljina naša nasušna

 

Prošle godine je na Bepinom Sveučilištu bila generacija koja se nazvala Zova zna. Sve prirodnjaci. Oni posvećeni. Kada smo stigli do Volterovog negovanja sopstvenog vrta, do zalivanja cveća i čupanja korova… jednoglasno su graknuli na mene. Svako je imao nešto da doda o ne-čupanju korova. Jer je esencijalan za ceo sistem.

 

Nakon radionice o nečupanju korova sa Zova zna ekipom, desilo se moje prvo leto u Torontu. Mogla sam da vidim beskrajne manikirane travnjake i cvetne aleje na sve strane…. okružene fino izđikalim korovom. Na svakoj parceli bila je tabla sa objašnjenjem o značaju polinatora. I koliko su esencijali za ceo eko sistem.

 

Čini mi se da se ovog leta polinatorski deo još više zalaufao. Ne znam više ni da li je dozvoljena ta arhaična reč korov. I kao što se svakodnevno i vrlo revnosno manikiraju sve zelene površine na beskrajnim površinama, jednako pažljivo se neguje i korov. Zaliva se. Na mnogim mestima videla sam kapaljke, koje kap po kap hrane polinatorski svet. Ove godine polinatori su u svim bojama. Veličinama. Oblicima. Počeli su da liče na vrtove.

 

Sa druge strane vidim pre-uređen grad. Sve je pod konac. Zategnuto. Neboderi niču kao pečurke posle kišne sezone. Takmiče se za titulu najvišeg nebodera na planeti. Auto putevi imaju 8-12-16 traka. Svi negde voze. I voze. I voze. Prvo što u ovolikoj preuređenosti popusti je priroda. Ona uvek nekako pronađe pukotinu. Život… stari dobri balansero.

 

Na (nekada) divljem Zapadu još uvek je mnogo divljači. Na sve strane Toronta grada. Kad god digneš pogled prema nebu… neki soko glisira. Veverice i tik-takove više niko ni ne konstatuje. Zečevi… rakuni… tvorovi… guske… čaplje. Ako nisi naleteo na kojota… čeka te upozorenje šta činiti u susretu sa njim. Ali ne kao panika. I ne kao priča: jao ima kojota. Nego kao rešenje. Na sve strane su znaci: Ako sretnete kojota, uradite A. Ako on uradi ovo uradite B. Ako… onda. Algoritam. Sve jasno.

 

 

Ja sam do sada bezbroj puta pitala razne ljude šta da učinim kada me povija čopor pasa na biciklu? Svi su samo slegali ramenima. I niko do dana današnjeg nije mi dao nikakav odgovor. Ako imate predlog… budite slobodni.

 

Ovog leta đirali smo se i po kanadskim jezerima. Nacionalnim parkovima. (Oni ih zovu provincijskim). Omiljeni mi je Killbear. Kome je medved već i u samom nazivu. Međutim, poenta se izgubila u prevodu. Jer, narod Anishinaabek, koji je ovo mesto krstio, zove ga Mukwa Nayoshing. Što u prevodu znači Medveđi rt. O da. Od kada su ga preuzeli beli ljudi… postao je Kill-bear.

Medved je najpre bio sused. Pa smo ga proglasili neprijateljem. Pa resursom. Pa životinjom. U Killbearu medved polako postaje komšija. Od Medveđeg rta… preko ubi medveda… do pazi medveda. Pun krug.

Ta skliska reč “razvoj” nije nužno u tome da sve bolje kontrolišemo. Možda je razvoj da bolje naučimo šta sve ne moramo da kontrolišemo.

 

I da… u Killbearu ima medveda. Nekada su aktivniji. Nekada su manje aktivni. Na sve strane stoje upozorenja da se ne nosi hrana, koja ih može privući. I sve vreme sam se pitala da li mi je u torbi “atraktor”. Da ne dozovem nekog medu. No… osećala sam da su tu. I taj osećaj suživota i uzajamnog poštovanja u divljini je dirljiv. Božanstven. Umesto medveda, Killbear me je počastio susretom sa jednom srnom. Koju sam uspela čak i da portretišem. Uz njenu dozvolu. I saglasnost. Što ćete na fotki i primetiti.

 

Svako malo tu je i znak da wildlife prelazi put. Da pazite da ne zgazite zmiju. U centru za posetioce, decu od malih nogu uče kako da se ponašaju u susretu sa zmijama. A najzanimljivije mi je što sam u tim porukama razumela da smo mi ljudi ti koji treba da pazimo zmije… i da zovemo rančera kada ih sretnemo. I da se postaramo da budu bezbedne. E da. Sasvim druga perspektiva iste situacije. Odjednom nisam bila ja ta koju treba zaštiti od zmije. Nego je zmija bila ta koju treba zaštiti od mene. Poziva na odgovornost. Daje snagu. Mrnjau.

 

Ipak… prisutan je i izvestan strah od divljine. Čini mi se da se ovde najviše boje tvora. Jer, kada on pusti svoje mirisne odbrane… možeš da baciš auto… kuća zahteva renoviranje… a njegov opori miris se uvuče u nozdrve, pa nedeljama ne pušta. Nama se jedna mama tvorica uselila u zajednički deo naselja, koji od milošte zovem komunale. Dvorište sa roštiljima. Začinima. Cvećem. I naravno – polinatorima. Mesto za druženje i okupljanja. Wild life management obavestio je stanare da mama tvorica ima mladunce. I da budemo obazrivi i uviđavni prema tvorićima, kojima treba 4 do 6 nedelja da stasaju.

 

Čini mi se da smo u toj skliskoj reči “razvoj”, stigli do tačke da više ne uništavamo sve što ne možemo da kontrolišemo. Počeli smo da prihvatamo da i ono što remeti besprekorno izmanikirani travnjak ima svoje mesto. Jer.. neke stvari postoje da bi održale živo(s)t.

 

Koliko puta pokušavamo da “uredimo” sebe tako što… čupamo svoju ludost, šišamo svoju spontanost, uklanjamo “korov” karaktera, zalivamo samo ono što nam se čini lepo, pristojno, uljudno… a onda se čudimo što je naš unutrašnji ekosistem osiromašio. Sudeći po kanadskim travnjacima.. rekla bih da možemo napraviti red koji nije sterilan.

 

 

Jer možda naš problem nije u tome što smo divlji. Nego što ne znamo da upravljamo svojom divljinom. Pa je ili pustimo da napravi haos… ili je potpuno ugušimo.

 

Kanadski wild life management daje ideju o trećem putu. Kako negovati svoju divljinu. Kako joj dati prostor. Naučiti pravila suživota. Ne hraniti medveda. Ne čupati polinatore. Ne gaziti zmiju. I pustiti tvoricu da podigne mladunce. A kada nismo sigurni šta činiti, popiti čaj od zove. Jer zova zna… kada da nam podigne a kada da nam spusti temperaturu. Naučili su me studenti iz Zova zna ekipe.