Vreme… protok… godine. Prolaznost života. Tema koja se neminovno ušunja oko rođendana. Ne znam baš tačno ni šta znači taj broj 57 na svećicama torte. Najviše me podseća na cigarete koje je moj tata Duško godinama pušio. Zeleno-belu paklu sa žabicom. Bile su pakovane obrnuto od svih ostalih. Vadile su se ne za filter… nego za papirni deo. Napravljene za radnike. Da mogu zapljanim rukama da ih izvade.
57… kao 3×19. Kao tri ciklusa od po 19 godina. Na primer. Još uvek pokušavam da se povežem sa tim brojem.
Život više osećam kao kontinuitet. Kao tok. Koji svakog dana dobija sve jasnije konture.
Prijatelji me često zovu D(j)evojčurkom. Večnom devojčicom. I da… arhetip devojčice… koja (se) igra… jedan od glavnih karaktera u mom arhetipskom ansamblu.
Od malena su me privlačili živahni ljudi. Živahnog pogleda i lepog izgleda. Kad kažem lepog… mislim negovanog. Čitala sam ga kao da nisu oguglali na život. I na njegove lepote. Na moju divnu sreću bila sam okružena njima. Ljudima inspiracijama. Picnutim. Negovanim. Živahnim. Dijamantima postojanja.
U mom biću… godine… starost uvek su bile neki dalek pojam. Sa kojim nisam mogla da se povežem. Baš kao ni sa ovim brojem 57.
Kada smo se pre par godina okupili na proslavi 40 (četrdeset!) godina male mature… pobunila sam se što su organizatori (uz duboki naklon i zahvalnost za energiju da nas okupe) postavili stolove „kao za odrasle ljude“… školska mi je rekla da smo mi odrasli ljudi. I da je ona npr. baka četvoro unučadi. Hahahaha.
I danas se prepričava anegdota kada sam se u rodnom Somboru pobunila protiv reči klimakterična… koja je iskakala svako malo. Ne znam odakle vam taj klimaks? U mojim krugovima ta reč ne postoji. Protestovala sam. Nemojte pred njom spominjati klimaks. Rekla je moja uvek duhovita sestra. Jer u Beogradu… ta reč ne postoji.
Koji je lek protiv starosti? Pitali su jednog zen učitelja. Nema leka protiv starosti. Radi se o tome da se ne sme ostariti. Poručio im je. I da… od postanka sveta tragamo za eliksirom mladosti.
Moj eliksir mladosti je to što nikada sebe nisam doživljavala ozbiljno. Niti život. Davnih dana me je poučio Rambo…. prijatelju… počeo si sebe ozbiljno da shvataš. Čini se da si zreo za penziju.
Igra… kao ključna reč… zaigranost. I taj dar koji sam dobila da se ložim. Da se oduševljavam. Da napravim ludost. Da se glupiram. I da ne oguglam. Moji eliksiri mladosti su bicikl… praćakanje u vodi… ples… muzika… lepota. Estetika. Zajednički veličanstveni momenti.
Da ne zaboravim ni ciljeve. Vizije. Oni me uvek podmlade. Daju mi novu energiju. Danas imam i svest da ne srljam da ih ostvarim. Nego da ćejfim putešestvije.
A najveće oduševljenje daje mi nebeska mehanika. Svakodnevna mala čuda. To kada se povežem sa besprekornom orkestracijom života. Kada vidim njegove obrasce. Potpis. Sve te slatke slučajnost. S-luča-j. Svetlom vođene. I naravski… da to podelim sa onima koje to interesuje. Sa mojim studentima. Sa lepim svetom.
U eliksire mladosti dodajem i slučajne susrete sa „neznancima“. I duboku povezanost sa srodnim mi dušama. To kada se iz jednog pogleda razumemo. Iz jednog osmeha… koji kaže… znam o čemu govoriš. Misliš. Sanjaš. Kada zajedno kužimo nebesku mehaniku. Ekstaza.
Starenje je privliegija. Poručio nam je Bouvi. Toga sam vrlo i intenzivno svesna. Jer naša mama je otišla kada je imala 45 godina. Ta preplavjuća bol u ranim godinama naučila me je da živim život kao da je svaki dan poslednji. Da ga ne podrazumevam. Da ne oguglam.
Poricanje protoka vremena svakako nije ideja. Jer vreme je ipak najveći učitelj. I da… moja energija danas nije ista kao sa 19… niti sa 38 godina. Nuh… sa 19 i sa 38 sam je imala toliko… da sam je razbacivala na sve strane. Danas imam neuporedivo više entuzijazma nego tada za ono što je moje… i što me raduje. Baš kao što danas imam zero energije za ono što me ne interesuje. Ne raduje. I što nije moje. A divno je i što sa 3×19 godina znam šta je moje. A šta ne. Iz udaha.
Ako bih ovo smestila u sliku… opisala bih je kao deltu reke na kojoj leži Hirošima. Koja se grana u sedam kanala. Ranije.. ova je voda punila i preplavljivala sve kanale. I nisam znala šta bih sa njom. Danas… puštam vodu u one kanale koji mi se sviđaju. Koji su moji. I to je tako dobar osećaj. Ekstatičan.
Kad smo već kod brojeva…od pedesete desio mi se jedan veliki šift… a to je… bulšitovanja bez.
Divan je osećaj i prihvatanje. Svega i svačega. A opet bez oguglavanja. Ne trošim energiju na gluposti. Na ono što nije moje. Da bih se nekome dokazala. Svidela. Da bih bila nešto što nisam. Taj osećaj postajanja one koja jesam…. i to jedno istinsko bivanje… u sebi… u svom telu… u svetu oko sebe… to u ranim danima nisam mogla ni da naslutim. I taj osećaj udobnosti u svojoj koži. Sve su to divni darovi godina. To prisustvo koje je veće od svih brendova. Crvenih tepiha. I zemaljskog ordenja. Peti element. On se rađa kroz vreme.
Život mi je priredio još jedan divan dar. Pre tri godine srela sam divnog muškarca. Sa kojim se volim od prvog pogleda. Na svestan i uzbudljiv način. Mi smo mlad par. Rekla sam jednom prilikom. I to mi se svidelo. I ostalo je kao naša mantra. Da budemo mlad par.
Kad smo već kod besprekorne orkestracije i duhovitosti života… za rođendan sam se zadesila u ukrštenici. Sa sve naslovom moje knjige… Nebeska mehanika. Toliko mi je ovo bilo medeno. Neodoljivo. Kako život samo zna da izorkestrira. I daruje.
I to poverenje u život… u besprekornu orkestraciju… i sve bolje razumevanje kako da se sa životom domunđavam… darovi su godina. Vremena. Života.
Godine su privilegija. I da… nema leka protiv starosti. Osim jednog. Rođendanska želja mi je da ostanem mlada u duši. Da nikada ne shvatim sebe ozbiljno. Da se igram. Da negujem svoje oduševljenje. Još nam je Dučić poručio da starost počinje tamo gde prestaje naše oduševljenje. I da se čuvam otaljavanja. Ono je put u oguglavanje. I u starost. Baš kao što su nova učenja moj eliksir mladosti. Kada uđem u oblast u kojoj sam apsolutni početnik.
Namera mi je i da negujem svoju ludost. Pa makar bila obrnuta od celog sveta. Baš kao tata Duškova paklica cigareta sa imenom 57. I da negujem svoj lepi izgled. I spolja. I iznutra. I da budem okružena lepim mojim svetom.
Neka bude.
Beograd, 15. april 2026.