Nije svaki dan Badnji, ali ovaj jeste. Prava zima. Sneg. Minus. Kao sa razglednica. Ovih dana svaka, i najmanja radnjica pravi inventar. Bilans uspeha. Osvrće se na prethodni period. I planira sledeći. Vrlo često mi uradimo inventar za svoj posao. Ali ga ne uradimo za svoj život. Iseckamo tako život na dane, liste, zadačiće. Pa se po cele dane bavimo time šta nas sve još čeka. Šta sve nismo uradili. Legnemo dužni. Budimo se krivi. I vrlo retko se osvrnemo da razumemo taj naš život. Na život kao nagomilavanje. Na delo koje mi stvaramo. Da razumemo njegove konture. Pravilnosti. Zlatne niti. Da razumemo o čemu se u našem životu radi. Šta nam je bilo berićetno? A šta nije? Šta bismo danas drugačije uradili? Na koji način su nam dolazile berićetne situacije, ljudi i odnosi? A na koje oni manje berićetni? Šta su nam bile rane? A šta darovi? I kako smo ih transformisali?
Jedna mlada žena, hirurg, nakon razgovora u kome smo se bavile ovim pitanjima, rekla mi je: Bepa, na današnji susret sam došla kao student. A izašla kao hirurg. O tome se radi. Od silnih zadataka koje sami sebi zadajemo, propustimo da uvidimo da smo diplomirali, specijalizirali. Da smo postali odrasli. Zgodni. Da ne treba više da jurimo svoj rep.
Osim što su prilika da se izmestimo iz svakodnevice iseckane na zadatke i TO DO liste, blagdani su i vreme darivanja. I dobijanja. Susreta sa najbližim ljudima. Koji u nama bude i najdivnije darove i najbolnije rane.
Putovanje heroja počinje ranama i darovima. Oni nas zovu. Da nešto sa njima uradimo. Centralna transformacija na putovanju heroja je upravo isceljenje rana i razvijanje darova. Da bismo isceljeni i celi podarili naše darove svetu. Tako nekako. Putovanje heroja nije ego trip. Ne može se putovati svetom, bez da se kaže šta se videlo. Heroj kada isceli svoje rane i razvije novu svesnost, ima ulogu da svoje darove podeli svetu. Da kaže kako ih je iscelio. Jer, naše rane su univerzalne. Zato što smo mi jedno. Deo smo istog Univerzuma. Samo su nam izrazi individualni. Ono što muči mnoge, teši svakoga. Svaki put kad pomislim: „Eh, da sam ovo nekada znala“, ja to stavim u riznicu. To je kriterijum. A riznica je otvorena. Javna. Pa ko voli, nek’ izvoli.
Moje priče nisu ništa drugo nego priče o isceljivanju mojih rana. O mojim nulama. I o njihovom transformisanju u darove. Maršal od Nule i Madam Šaman. Devojčica Bepa i Ninja od Japana sa Balkana. Svako je imao svoje. I rane i darove.
Do sada ste čuli o mnogim mojim ranama. Ne postaje se Maršal od Nule tek tako. A imam još nekoliko značajnih rana, koje sam transformisala u velike darove. I koje apsolutno želim da stavim u riznicu. Takoreći pod jelku.
Ovih dana sam pod najvećom i najlepšom jelkom sa Irom pričala o darovima. Irina baba Anja bila je Nemica. Ona je Iru i naučila grandioznoj jelki. Osim grandioznoj jelki, Anja je davnih dana poučila Iru: „Znaš Irice, došlo je vreme da i ti spremaš poklone za Božić.“ Da. Ira je tada imala je sedam-osam godina. Anja je razumela. Učila je Iru od malih nogu da je prvo davanje, pa dobijanje.
Nedavno su me baš rastužili rezultati istraživanja svetskog indeksa darežljivosti. Zamislite, da smo od 135 ispitivanih nacija, mi skoro na začelju tabele. Po svim kategorijama. Po davanju novca, vremena. Po spremnosti da pomognemo drugima. U nekim kategorijama samo je Jemen slabiji od nas. 134. od 135. zemalja. Majko mila, šta se ovo s nama zbiva? A pri tom se još i hvalimo svojom tradicionalnom gostoprimljivošću. I veilkodušnošću. Ko o čemu, lopov o poštenju, vojnik o skraćenju. Baba o uštipcima. Znaš Irice, došlo je vreme da i mi počnemo da dajemo.
Sve što radimo, svi odnosi u koje ulazimo, sve radimo da bismo nešto dali i nešto dobili. Kad god sam ulazila u situacije sa motivima da nešto dobijem, mnogo me je skupo koštalo. Naročito onda kada sam mislila da mi to pripada. Pa ako to ne bih dobila, prvo bih se durila. Pa bih se onda ljutila. Odrasla sam sa uverenjem da je moje davanje otadžbini da završim matematički fakultet najvišim ocenama i u najkraćem roku. I da sam onda gotova. Finito. Moji su mi rekli da je moje samo da učim. Onda će dolaziti ljudi sa svih strana sveta i nuditi mi razne primamljive, uzbudljive i dobro plaćene poslove. A ja ću birati.
Niko mi ništa nije nudio. A ja nisam pitala. Nikoga. Mrvice koje sam sama nalazila, bile su svetlosnim godinama daleko od posla mojih snova. Pa sam se sve više durila. I očekivala da dobijem. I što sam se više durila, to sam se dublje glibila. Mislila sam „jadna ja“. Blago njima. Blago profesorima na fakultetu. Blago bankarima. Blago administraciji. Blago njima što su ih preko veze zaposlili. Blago njima što ništa ne rade. Jadna ja. Devojčica koja obećava, matematičarka, rmbam u kafani. U kojoj mi je za gazdaricu stigla mlada devojka iz Moldavije. Koja je došla u Novi Sad da preživi. I da uspe. Pa se za početak udala za skoro 50 godina starijeg čoveka. Jadna ja. Meni se to tada činilo kao dno. Jadna ja. Šta me je snašlo. Preci mi se u grobnicama okreću. A ja u kafani, sa pištoljem uperenim u čelo. Instrukcije o tome kako se radi posao dobijam od devojčice od 18 godina koja o kafani nije znala baš mnogo. Jadna li sam, jadna ja! Nakon što mi je Valerijan, koji je lično sa ovog sveta poslao nekoliko ljudi, više puta uperivao pištolj u čelo, doživela sam katarzu. Hvala Valerijanu. Da. A onda sam rekla sebi: „E, sad je bilo dosta. Nisam jadna. Nisam Aska. Ni ti nisi vuk.“ Pa sam lepo udarila šakom o sto. Jebe mi se. Okrenula energiju. I uzela stvari u svoje ruke.
To je bio još jedan ključni momenat mog života. A takođe i onaj kada sam prihvatila da je kafana moje trenutno stanje. Što bi rekli, trenutni ratni raspored. Kada sam osvestila da sam bez zanimanja. Sa predavanjem matematike u školi sam završila. Kaput. Dosta interesantan uvid. Devojčica koja obećava. Koja je poništavala devetku iz analize jedan. To vam je kao anatomija na medicini. Imala sam tada blizu trideset godina. Bližio se milenijum. 2000. A ja bez zanimanja. I bez ideje. Novo doba. Upisala sam engleski. Magistarske studije na ekonomskom fakultetu iz teorije verovatnoće. Ta fotka na indeksu ekonomskog fakulteta je svedočanstvo mog ličnog dna. Starica sa 30 godina. Petrija. U raljama života.
Izlazak iz kome je kolosalna stvar, lepo kaže Džoni. Saša je tada povremeno dolazila iz Njujorka. I već je uveliko koristila e-mail. Pa sam i ja otvorila svoj prvi e-mail nalog. Za početak sam pisala pisma prijateljima u svetu. Odlazila da učim kompjuter u internet igraonice. Pa sam počela da razmišljam: „Blago meni. Šta sve mogu sebi da priuštim.“ U kafani se uvek dobro zarađivalo. Blago meni što se provodim sa zanimljivom ekipom. Žilnik bi od njih napravio dva dobra filma. Po ceo dan slušam vrhunsku muziku. Okružena bivšim momcima. I sadašnjim. I budućim. Koji se natpevavaju pored šanka. Donose mi finu hranu. Dobru duvku. Uvek neki flert. Mogla sam da priuštim sebi šta sam želela. Nove krpice. I dok šakom o šaku, već sam imala taj divni osećaj: Blago meni.
I čim sam se zaista i punim srcem pustila kafani, provodu, muzici, igri, ljudima, sve je krenulo punim galopom. Uskoro sam se osećala kao carica. Osećaj perspektive je mnogo važna stvar. Učenje. Rast. Doprinos. Povezala sam se ponovo sa svetom. I svaki dan sam nešto novo učila. I vrlo brzo sam počela da se pitam „Šta mogu da dam?“ A iz uloge „jadna ja“ prešla sam u kostim zvani „blago meni“. Bez da se u spoljašnjem svetu desila ikakva značajnija promena. Desila se u mom odnosu prema svetu. I u mojoj svesnosti. A promenu je stvorila moja nova svesnost.
U međuvremenu, devojka Nađa koja je došla u Novi Sad da preživi, se razvila u divnu mladu ženu, sa dvoje božanstvene dece kojima je posvećena. Njen muž je živ i živahan i u svojim osamdesetim godinama. I već dugo godina je Nađa ta koja daje. Mnogima. Nađa je heroj. Samo ja to onda nisam razumela. Svako od nas ima svoje rane za isceliti. I darove za podariti.
Neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i brzo rešava stvari nije se manifestovala dok sam je čekala jadna i očajna. Sa rukama u ćiriličnom Ф. Desila se čim sam istinski počela da osećam to „blago meni.“ Može mi se. Davanje nam daje taj osećaj blagostanja. Blago meni što mogu da dam. Bavila sam se onim čime sam mogla. Da budem najbolja konobarica što znam. Već tada sam radila samo dane koje želim. Najbolje smene. Svakim danom bivalo je sve više toga što želim. A sve manje toga što ne želim. Milenijum je bio još jedan klik. Klik za klikom. Tako to ide. Pa mi je Univerzum poslao stan. A onda je uskoro stigla još jedna neočekivana sila koja se poljavljuje iznenada i brzo rešava stvari u vidu Emila. Izvršno veće. Savetnica. Japan. Ninja od Japana sa Balkana. Za manje od tri godine od kad sam rekla: „E sad je bilo dosta.“ I lupila šakom o sto. Oterala Valerijana sa pištoljem. Prihvatila kafanu. Bez jebiga.
Često pričam sa herojima o tim najsuptilnijim razlikama. Razlike između majstora i prosečnih ljudi su male. U nijansama. Tako je ustalom svoj život počela i oblast kojoj sam se posvetila. Pitanjem: Koja je razlika između vrhunskog i prosečnog? Minimalna. Verovali ili ne.
Tako je mala razlika između prihvatanja i prepuštanja. Ja sam se tri godine opirala. Koprcala. Nisam prihvatala situaciju. Verovatno sam mislila da je nikada neću rešiti, ako je prihvatim. A u stvari je obrnuto. Zato ću istetovirati Accept & transform na mesto leve burme. Jer prihvatanje vodi u transformaciju. Prepuštanje je drugo. Prepuštanje je kada digneš ruke. Kada kažeš „jebiga“. Jebiga je mnogo skupa reč. Možda i najskuplja reč.
Blago meni, da se vratim na davanje i dobijanje. Kad god sam u odnose i u situacije ulazila sa motivom da nešto dobijem, kad sam se pitala šta mi pripada i šta je moje, mnogo mi je skupo bilo. A još mi je skuplje bilo kad sam htela da povratim izgubljeno. Kad sam mislila: „Neću valjda sad da izađem iz igre, sad kad sam ovoliko dala. Sad sam na korak od dobijanja.“ Uh. Ne kara majka sina što se karta, nego što ide da se vadi.
Ovaj naš Balkan je maestralan u štekanju energije. Ne mogu tako malo da me plate, koliko malo mogu da radim. Kakve dezintegrišuće misli. Toksične. Da. To je u vezi sa onim istraživanjem s početka teksta. Ne damo ni novac. Ni sebe. Ni energiju. Ništa. E pa došlo je vreme da počnemo da dajemo. Uverenje sa kojim se na Balkanu živi je da nas rad troši. Ne umara nas rad, nego ideja da će nas rad umoriti. I sama sam podojena ovom idejom. Znam tačno kako sam nekada razmišljala. Za sve sam imala prefiks: Jao, jadna ja. Jao, moram da radim. Jao, dolaze mi gosti. Sećam se kad sam jednom davno ridala dok sam otapala frižider. Devojčica koja obećava. A vidi me sad. U ledu frižidera. Jao, ceo dan sam na nogama. Jao, moram na put. Jao, jao, jao.
Ta ideja: Jao, moram… to nas umara. A povrh svega, najviše nas umara razmišljanje o radu. Zato je valjda nedeljno popodno onako smorno. I zato predlažem ljudima sa kojima radim da u nedelju popodne čim počnu da misle na sutrašnji posao, odmah odvoje pola sata da isplaniraju sledeću nedelju. Kada sam ovo razumela, poletela sam. Ja više ne razmišljam o radu. To umara. Nego radim. To odmara.
Umaraju nas mitovi o umoru. I o odmoru. O ideji da će nas ležanje na kauču ili na nekoj egzotičnoj ležaljci odmoriti. Da uštekamo energiju. Uvek sam se pitala gde svi oni ljudi nakon posla onako žure i trube? Šta će raditi kad stignu kući?
Imala sam priliku da pratim sparušivanje života i smanjivanje energije na minimum nekih prijatelja, koji su od velikih država uspeli da dobiju socijalnu pomoć. Davanje nula. Dobijanje minimalno. Kakav zajeb. Misliš da si dobio. A izgubio si. Energiju. Vitalnost. Ideju. Potrebu. Želju. Život. Radost. Sve. Sebe.
Naše telo je kao dinamo.
Što se više dajemo,
To se više imamo.
Jedno vreme družila sam se sa muškarcem koji se „srušio“. Tako on to zove. Danju je puno radio, a noću je burno živeo. Pa se „srušio.“ Posle toga se zaledio. I prestao da daje. I da dobija. Stalno mi je govorio: „Srušićeš se.“ Nisam razumela zašto bih se srušila. On misli da se jako puno dajem. Njegovo uverenje je da to vodi rušenju. Pokušala sam da ga razuverim. To je nemoguće. E to su te suptilne nijanse.
Ja za malo stvari mislim da su nemoguće. Ali mislim da je nemoguće razuveriti ljude koji ne žele da budu razuvereni. Koliko sam samo energije potrošila na to. Od toga se ruši. To više ne radim.
To je kao u priči Antoni de Mela, u kojoj su se razne životinje okupile oko performansa koji je majmun izvodio u potoku. Nisu razumele šta to radi. Dizao se, padao, kvasio, sušio. Rušio. Začuđene životinje su ga pitale šta to radi. „Vadim ribicu iz potoka.“ Zašto je vadiš? Čudile su se ostale životinje. „Kako zašto je vadim? Čudio se majmun. Pa da se ne udavi. Hoću da spasem ribicu i da je stavim na drvo.“
Koliko sam samo pokušavala da vadim ribice iz potoka. Da se ne udave. Da ih stavim na neko fino suvo mesto. Eh. To više ne radim. Od toga se ruši. A ni ribici ne bude dobro. To je jedan od postulata mog rada. Radim samo sa ljudima koji žele da rade. I koji žele da rade baš sa mnom. Sve ostalo je čista danguba. Vađenje ribice iz vode. Ako i uspemo da izvadimo ribicu iz vode, postajemo odgovorni za nju. Šta će ribica na drvetu? Nije ideja ni da izvadimo ribicu, pa da nam ugine. A za to vreme, možda bi mnoge životinje želele da nauče da se veraju po drveću. Zašto da propustim da naučim stotinu zainteresovanih penjača. Umesto da jednu ribicu izvadim napolje. Da budem odgovorna za njen život. I da se na kraju srušimo i ribica i ja?
Nekada sam savete davala svima. I šakom i kapom. To je ona priča o trnu u tuđem oku. I balvanu u svom. Danas to ne radim. Ne zato što se štekam. Jer što se više dajem, to se više imam. Stara kineska poslovica kaže da je najbolji način da izgubite prijatelja da mu date savet kad ga od vas ne traži. Pa i onima koji traže savet, umesto saveta dam dobro pitanje. A onda oni sami sebi daju savet. Davanje saveta je oduzimanje odgovornosti ljudima. A odgovornost je najveća moć. Želim da ljudima dam moć u ruke, a ne da im je oduzmem. Kada date savet nekom ko ga nije tražio, to je kao da ste mu rekli: „Ovo što radiš, nije dobro. Znam ja šta je dobro za tebe.“ Eh. Od ovoga se ruši savetodavac.
Ne vadim ribice iz potoka. To je za mene bilo veliko učenje. Lepo je Gandi rekao: „Moj život je moja poruka“. Ja se pentram po drveću, jer mi se pentra. I ne zovem na pentranje. Nego zaljubljujem ljude u svoje pentranje. A kome se sviđa, ko mi se pridruži i ko me pita da se penjemo zajedno, više je nego dobrodošao. Rado se pentram u društvu. A mogu i sama. O tome se radi.
Divno je što mnogi heroji kada se zaljube u putovanje, požele da se i njihovi prijatelji, partneri, kolege priključe. Pa im objašnjavaju. Pričaju oduševljeno o svom putovanju. Zovu ih ovako ili onako. A onda se rastuže što njihovi najmiliji nisu odreagovali na tako divnu ponudu. Ja im onda pričam ovu priču. Pentrajte se po drveću. A vaš život je vaša poruka. Pa kada svoj život sredite tako da se to vidi, onda će vas ljudi pitati: „A šta si to radio?“
Danas idem na šišanje. Danas više ličim na raščupanog Ajnštajna, nego na Madam Šaman. I kako bih ja sada ikome objasnila da je moj frizer Goran vrhunski maestro? Nikako. Ali, kada me uskoro Goran picne, pa ljudi vide moju Ninja Šamanik frizuru, onaj kome se sviđa, može da me pita: „Jeli, a gde se ti šišaš?“ O tome se radi.
To je kao ona divna scena iz filma „Kad je Hari sreo Sali.“ U kojoj Meg Rajan glumi orgazam u bistrou. Pa žena sa susednog stola kaže: „Donesite mi ono što mlada dama pije.“
Kada napravimo orgazam od svog života, ljudi će videti. I sami će nas pitati za recepturu. Svi vapiju za dobrim orgazmom.
Godinama sam se kaškala u jednom obrascu, koji sam suštinski razumela tek u filmu Dodgvil.
Nikol Kidman glumi mladu ženu Grejs, koja je odbegla od gangstera. Utočište je našla u gradiću zvanom Dogvil. Dogvil je uspavani gradić, „nedaleko odavde“. Tako kaže Lars fon Trir. Tridesetih godina prošlog veka. Grejs pristaje da fizički radi u zamenu za sigurnost koju joj Dogvil i njegovih dvadesetak stanovnika daju. Na početku filma, vidimo jednostavne, ljude beznačajnih mana, koje je lako oprostiti i prevideti. Pisac bez ijednog napisanog dela, crkvica bez kapelana, najskuplja prodavnica sa lošom robom. Grejs ima misiju da svet načini boljim mestom. I kreće da se daje Dogvilu. Da ih razume. Da ih spase. Izvadi iz vode. Grejs završava jadna, okovana, silovana, izdana, prevarena. A Tom, pisac bez napisane knjige, je prodaje gangsterima. Od kojih joj je na početku priče ponudio utočište. Sledi završna scena Dogvila, koju sam gledala nekoliko stotina puta. Kad god sam bila arogantna. U poslednjoj sceni filma, shvatamo da je gangster od kojeg se Grejs sakrivala, u stvari njen otac. Na zadnjem sedištu auta, njih dvoje nastavljaju staru diskusiju. Otac joj objašnjava da uvek i ponovo radi istu stvar. Tako silovanoj, ranjenoj i okovanoj, objašnjava joj da je arogantna. Grejs ga uplakana pita da li je arogancija to što oprašta ljudima? „Arogancija je u tome što imaš stav da niko ne može postići iste visoke moralne standarde kao ti. Ništa arogantnije od toga nisam čuo, devojčice moja. Opraštaš drugima izgovorima koje sebi nikada ne bi prihvatila. Moraš zadržati iste standarde za njih, kao što držiš za sebe. Naravno da postoji vreme za milost. A postoji vreme i za odgovornost. Svako mora da bude odgovaran za svoja dela. Ne daješ im šansu da budu odogovorni za svoj život. Opraštaš drugima izgovorima koje sebi ne bi nikada oprostila.“
Tuche.
O tome se radi.
Ovaj kadar gledala sam hiljadu puta. Svaki put kad sam bila arogatna. I juče sam ga ponovo puštala. Mladoj ženi koja je u svom velikom davanju krenula vrlo arogantnim stopama. Opraštala je drugima izgovorima koje sebi nikada ne bi prihvatila. I nije im davala šansu da budu odgovorni za svoj život. I koja je to tako hrabro mogla da čuje. To je ta herojska hrabrost da čujemo svoju aroganciju. I spremnost da se promenimo kada treba da se menjamo. To je ta vrhunska melodramska mimikrija našeg ega. Kada se preruši u glamurozno davanje. Kada o mislimo o ljudima da su mali i jadni. Prosto sami sebe ganemo svojom dobrotom. Eh.
Pre nego što sam postala arogantna, ja sam se mnogo kurčila. U mom slučaju, to je bila najskuplja reč. Zato sam svoje priče i otvorila prvim učenjem o nekurčenju. Još se i rimuje. Koje sam naučila u Japanu. Mnogo je suptilnih nijansi koje su mene zbunjivale. Zato me toliko i opčinjavaju male tajne velikih majstora. Mi udahom na Balkanu udahnemo slovensku antitezu. Obavezu da imamo stav. Da se kurčimo. S druge strane, odgajivači nas uče da budemo skromni. Uče nas zlatnoj sredini. Da se ne ističemo. Da ne tražimo ’leba preko pogače. Da ne tražimo mnogo od života. Uče nas da sanjamo realne snove. Što kažu u filmu Montevideo, Bog te video: „Ako je san realan, onda to i nije neki san.“ A to nije prirodno. Naše biće želi da se iskaže. Da živi svoju veliku priču. Svoj veliki san. Pa onda od potisnute potrebe, eksplodiramo u kurčenje. Od implozije eksplodiramo.
Prvih dvadesetak godina života mi je sve čega sam se laćala išlo lako. Pa sam se kurčila. Kako sam pametna. Kako sve znam. Kako sve smem. Da sve što zamislim, znam da pretvorim u zlato. A lažna skromnost me je uvek nervirala. Onda mi je život poslao deset godina zatvaranja. Ništa što sam zamislila, nisam mogla da pretvorim u nešto. Kao da sam plivala uzvodno u najbržem Dunavu. Kao da me je neka nevidljiva sila na pokretnoj traci vukla unazad. To zatvaranje sam počela da pripisujem sudbini. Znam tačno taj momenat, kada sam osvestila da imam dvojake kriterijume. Kada mi ide, onda sam pametna i kurčim se. Kada mi ne ide, kažem „Sudbina je kriva. Jadna li sam, jadna ja.“ E pa ne može. „Ujednači kriterijum madmoazel“, rekla sam sebi tada.
Jal’ je sudbina? Jal’ si ti? Pa sam uvidela da je i sudbina i ja i još mnogo drugih faktora između. I vreme. I prostor. I motiv. I dozvola. I zabrana. I hrabrost. I misterija. I drugi ljudi. I sreća. I još mnogo toga između. Pa sam počela da razumem reč humble. Nekurčenje. Koje se u prvo vreme prerušilo u aroganciju.
Crtana junakinja koja prati moje radionice zove se Grejs. Koju maestralno crta Janko Kaluđerović. Baš kao i Grejs iz Dogvila. Tek sam kasnije uvidela odakle mi je došlo Grejs. Grace je milost. A i Marija je milosti puna. Marija i Grejs su u stvari isto. Grejs me podseća da ne budem arogantna. I da se ne kurčim. Isto učenje o arognciji, samo drugim rečima, dobila sam od senseija Dušana. Koji je svojom genijalnom jednostavnošću sve ovo formulisao u dva pitanja: Da li hraniš kvalitete? Ili slabosti?
Nakon što sam sa „jadna ja“ prešla na „blago meni“ mod, da dajem umesto da ojađena čekam da dobijem, sve sam više snage imala. I što sam više davala, sve sam se više imala. Imam samo ono što dam, lepo je rekao Andrić. Sve ostalo je puko preživljavanje. Opstanak. Niko nije jadan. Mi ljude pravimo jadnima kada tako o njima mislimo. Tako uzimamo njihovu energiju. Ribici kad dosadi da bude u nekoj vodi koja joj ne prija, ona će je promeniti. A možda je ribici u potoku sasvim dobro. A ako poželi da je mi vodimo na neko drvo, pitaće nas već.
Hranim kvalitete. I svoje. I drugih ljudi. Učim da ne budem arogantna. Da se ne kurčim, to sam naučila. Pohađala sam skupu i dobru školu. Deset godina. Da ne zaboravim. To su ona učenja od 20 krava. Ona se ne zaboravljaju. Učim da ne hranim slabosti. Ni svoje. Ni drugih ljudi. Ono što ja mogu da uradim je da svet zaljubim u penjanje. I u svoju igru. Pa ko poželi, ide sa mnom.
Da li ste za ples?
Blago meni, a blago je i vama. Blago nama.
Nije svaki dan Božić.
Kao danas.
Beograd i Novi Sad, pravoslavni Božić, 2015. godine
P. S. Na današnji dan pre šest godina sam kupila knjigu „The Way of NLP“ Džozefa O’Konora i Jan Mek Dermota, koja mi je promenila život i koja me je zaljubila u temu „Male tajne velikih majstora“ i koja me je dovela danas ovde, vama. Blago meni.