Mapu čitaj. Seljaka pitaj. Citirala sam sto puta moju voljenu Sekanu. Dok smo Aci i ja bazali Lisabonskom brdovitom kaldrmom. On je studirao mape. A ja sam htela da odmah nekoga pitamo. Neko vreme sam insistirala da pitam „seljake“. Aci mi je objašnjavao da nema potrebe. Da je upravo našao na mapi. Ah. Da. Bezbroj je „malih“ stvari oko kojih se muški i ženski princip razlikuju. Jedna od njih je i čitanje vs pitanje. Shvatila sam da bi se njegov muški princip osetio izneverovan mojim raspitivanjem sa strane. Pa sam se pustila. Da ne pitam. Pustila sam Muški princip da čita mape. I vodi nas. Sva sreća što je Aci dobar čitač mapa. Pa sam se ovakvom novom kretanju svetom prepustila sa poverenjem. Ali mi je istovremeno bilo i čudno. I nekako pasivizirajuće. Moj aktivni ženski princip je prvo gunđao. A onda počeo u svemu da uživa. I da se odmara.
Nuh… ipak nisam odolela da u slatkom zezanju citiram Sekanu. Sa kojom sam nekoliko godina krstarila Srbijom. Najviše njenim Jugom. Topličkim i pirotskim okrugom. Vlasinskim krajem. Sekana… tada već prekaljena radnica po terenima Srbije… znala je koga da pita. Jednom prilikom je odmah provalila da nas je seljak uputio pogrešnim putem. Pa mu je to u zezanju i rekla. A vi mislite da mi Beograđanke baš tako pojma nemamo. Od moje voljene Queen Professor… tih sam godina učila da čitam i ljude. I život. I svet. A ne samo mape. Šta god da su nam usput rekli… za nas je bila prava informacija. Baš kao u onom slatkom logičkom zadatku iz nižih razreda. U kojem na raskrsnici stoje dva brata. Od kojih jedan uvek govori istinu. A jedan uvek laže. Zadatak je postaviti jedno pitanje… da svakako dobiješ ispravan odgovor kuda skrenuti. To pitanje je bazična tautologija… šta bi mi rekao tvoj brat da ga pitam gde da skrenem? I onda naravno uraditi suprotno od toga.
Podelila sam ovu priču na jučerašnjoj radionici. Ispostavilo se da je svima bila poznata. I da su ove razlike pitati ili čitati sveprisutne. Nela se setila neke davne komedije. U kojoj su dve matore veštice pričale o životu. I podučavale mlađanu bratanicu veštičicu životnim veštinama. A šta kažeš da se transformišem u muškarca? Pitala je jedna. Nemoj nikako. U poslednjem životu u kojem sam bila muškarac, provela sam zatočena 200 godina. Jer nisam htela nikog ništa da pitam. Odgovorila je druga… iskusnija veštica.
Divna mi je ta spoznaja da su naša iskustva uglavnom univerzalna. Arhetipska. I tako je dooobar osećaj prepoznati i povezati obrasce. Ah… ta igra muške i ženske energije. Oko koje je nastao čitav ovaj naš život. Jedni navigiraju više preko sistema. Drugi preko odnosa.
S druge strane, dodala je Nela… na temu razgovora sa seljakom… istraživanja pokazuju da je jedan od ključnih faktora dugovečnosti (možda čak i prvi) upravo taj. Visoko iznad svih ostalih zdravih životnih navika… nalazi se baš razgovor sa neznancima. Mrnjau. Pa ja najviše razgovaram upravo sa svetom okolo. Pitamo se. Osmehujemo se. Pitam. Pitaju me. Još kao mala… znala sam da se iz običnog đira vratim sa nekim novim drugarom. Naročito je ovo važno danas… kada smo svi uronili u svoje telefone. I zaboravili da postoje ljudi oko nas. Možda je to jedna od poslednjih živih niti između čoveka i sveta.
Priča mi prijateljica… kako ju je njen romantični interes, Rus… vodio i navodio Belim gradom. Nju Beograđanku. I sve joj govorio kuda da idu. Ali ja znam gde je KC Grad. Bunila se ona. I ovo svakako nije put. Nuh… Rus je insistirao na google maps-ima. Možda su se zato i razišli. Vrlo brzo nakon ove epizode.
Na jučerašnjoj radionici… Sneža se nadovezala svojom pričom. O tome koliko mi izoštravamo i poliramo naše instinkte… intuiciju… naš lični navigacioni sistem… krećući se svetom ovako. Na „ženski“ nači. Razvijamo taj „street smart“. Znamo kog brata da poslušamo. A čiju informaciju da stavimo u negativ. I priča nam o svojoj prijateljici. Koja se preselila u beli svet. Požalila joj se. Na ove naše manijake sam se navikla. Njih znam da pročitam. Ali na ove belosvetske još nisam. Trebalo joj je vremena da nauči da čita ljude druge rase. Kome da veruje. A kome pak ne.
I dalje se smešim ovim dvema matorim vešticama. I upozorenjem da je Queen Professor veštica u poslednjoj muškoj inkarnaciji ostala zarobljena dvesto godina. Jer nije mogla da prevali preko usta pitanje. A možda je kao i obično… prava mudrost negde između. Baš kao što kaže i ova mrnjau poslovica. Da mapu čitamo. Ali da ne izgubimo hrabrost ni da pitamo svet. Jer… mapa nas nekada dovede do adrese. Nuh… tek nas razgovor uvede u život.
A vi? Kako razmišljate na ovu temu? Pitate? Ili čitate? Ili?
Beograd, Dan mladosti 2026.