Ja da vodim našu zemlju, ja bih je prvo okupala. Spremila i očistila svaki njen kutak. Osmislila bih jutarnji program koji bi trajao pola sata. Zvao bi se Gizdajmo se zajedno. Voditeljski par bi nam davao predloge: da otvorimo prozore, izluftiramo prostor, istresemo posteljinu, namestimo krevet… Svaki dan bi imao neku svoju temu. Spremanje sobe, ormana, kuhinje, špajza. Svaki dan bi voditelji predložili da iznesete napolje nešto što vam više ne treba. Da nešto date. Ili bacite. Makar staru teglu. Makar plastičnu kutiju od sladoleda. Voćku koju nećete pojesti. Da pokrenete energiju. Na kraju emisije, voditelji bi predložili tuširanje. Ili makar osvežavanje vodom. Ako baš nema uslova za ceo tuš. Voditelji bi nam objasnili blagotvornost tuširanja. Čudotvornost vode. I tako svako jutro. I vikendom. Naročito vikendom. Da budemo lepi, sebi i svojim najmilijima. Nedeljom bi bio estetski specijal. Voditeljski par bi nas podsećao da su se ljudi nekada kupali i gizdali za crkvu. I predložio bi nam da odvojimo neku divnu garderobu za kuću. Za naše najmilije. A da stare istegljene trenerke izbacimo napolje. One nam ne služe ničemu. Sigurna sam da bi ovih pola sata čišćenja i gizdanja, svaki dan i dan za danom doneli (r)evoluciju. Zakon velikih brojeva. Malo po malo je jako mnogo. Ogromno.
Zaljubljena sam u protok. U lakoću kretanja svetom, neopterećenost stvarima. Travel light. Lightissimussfulness. Još od prve i najveće lomače koju smo Duško, Jovana i ja napravili. U koju smo ubacili svu porodičnu arhivu. Praistoriju. Starudiju. Sve što nam više nije trebalo. Nakon svih onih smrti, shvatili smo da je svaka kašika nadživela i mamu i aku i Gugu. Pa smo rešili da nas ne nadžive. Da ih ubacimo u vatru. Staru posteljinu, peškire, sranja generacijama nakupljana. Od kojih nismo mogli da dišemo. Ne znam ni kako nam se desila ta lomača. A ja je obožavam. Moja prva katarza. Ona mi je kao neka vodilja. Ona je odredila moj lightissimussfullness stil života. Potrebno i dovoljno. Za sva mesta. I za sva vremena. Bez starudije. I bez možda će mi trebati. Ova vatra me je odredila. I složila se sa svim mojim vatrama. Sa sedam nebeskih tela u mojoj natalnoj karti koja se nalaze se u vatri. U Ovnu i Strelcu. I još dve planete u vatrenoj vodi, Škorpiji. Vatra i ja smo stare prijateljice. Od uvek. Vatru raspirujem vazduhom. U kući imam ceo stub posvećen vazduhu i lakoći. Voda me čisti. Kupa. Plamtim, letim, tečem. Dok hodam, ne zastajkujem. I zemlju ne dodirujem. Na zemlju se učim. Malo malo, pa se pustim svojim fantazijama. Zaboravim da se uzemljim. Život mi zato šalje zemlju u formi ljudi sa kojima se dopunjujem. Zemlja voli da čuva stvari. Da ima. Da toga bude. Materija. Zemlja za tren napravi skladište.
I zato bi moj jutarnji program išao svako jutro. Giz-dajmo se zajedno. Da otpušimo te energetske džepove od starudije. Tu patinu i energetsku baru osećam u svakom kutku Balkana. Toliko su prepune kuće starudije. Neko bi možda rekao da je to posledica sirotinje. Ja bih rekla da je to uzrok sirotinje. Ljudi često brkaju uzroke i posledice. Ko o čemu, ja o pražnjenju ormana. O protočnosti. Većina mojih prijatelja čim me sretne, počne sa pričom: Mislila sam na tebe neki dan. Sređivala sam ormane. Pa mi se hvale šta su sve izbacili. Dali. A meni puno srce. Nedavno me je nazvala jedna poznanica. Neuropsihijatar. Godinama je posvećeno sakupljala svakakve stvari. Premeštala ih iz letnjeg u zimsko. I obrnuto. Prala. Luftirala. Osvežavala. Da bi jednog dana stidljivo odvadila prvu kesu svojih zaliha. I ostavila ih pored kontejnera. A onda se okrenula. Sa svog prozora nadgledala je novi život gomile svoje bivše starudije. Da li znate šta se desilo? Došla je jedna žena, prevrtela sve njene stvari. I? Nije uzela ni jednu jedinu. O tome se radi. Doktorka se deprimirala. Da. Pa se onda razbesnela i pobacala ceo orman. Pa me je nazvala. Da mi ispriča svoju epizodu čišćenja. O tome se radi.
Da bi neko rešenje ljudi zavoleli i sprovodili, važno je da se ono zasniva na njihovoj prirodnoj sklonosti. Lako je žabu u vodu naterati. Oko lepote se svi na Balkanu slažemo. Lep narod. Volimo da se gizdamo. Volim tu našu lepotu i sređenost na ulicama. Naše žene su i u najvećim ekonomskim krizama bile sređene i doterane. Sećam se da su glavni sastojci paketa za Sarajevo tokom opsade sadržali farbe za kosu i sve te razne doterancije. Naše ulice su kao neka velika modna pista. Čonta iz Pekinške patke priča mi kako žudi za tom lepotom na ulicama Toronta. Čim vidi kožnu tašnu, zna da je žena Evropljanka. Od Evropljanki, kaže razlikuje Francuskinje, Italijanke i naše žene. Francuskinje su malo rafiniranije. Diskretni šarm. Italijanke se prepoznaju i čuju na kilomentar. A kad vidi da je žena sređena baš po njegovom ukusu, zna da je sa Balkana.
Jednom prilikom na jutarnjoj kafi u centru Beograda, projektni partner iz Holandije me je diskretno pitao da li smo došli u tranvestitski bar. Toliko su žene bile sređene i doterane u 9 ujutru. Rambo ovo zove hajdučki sindrom. U onim smutnim vremenima naučili smo da nosimo sa sobom i na sebi sve vredno. Nikad se ne zna kad će pokret. Kad opisuje tamnu stranu hajdučkog sindroma, moja drugarica kaže: To su oni tipovi sa šaniranim fake Vitonom za koji dođu. E da. I to je opcija.
Često se setim ove scene. Prave balkanske. U fensi vračarskoj ulici, pored mnogih divno sređenih kuća, nalazi se i jedna potleušica. Deluje kao da je već dugo bez ikakvog života. Mrtva shi energija. Koja samo čeka rušenje. Vidim zgodnog, doteranog dasu kako izlazi iz te male, oljuštene kuće. Iz nekih malih, patuljastih i zarđalih vrata. Zaustavila sam bicikl, toliko mi je bila neobična ta scena. Nisam mogla da zamislim kako je tako čist, sređen i namođen uspeo da izađe iz one oljuštene i ruševne kuće. Dok sam stajala i gledala ga, zgodni dasa je izvadio ključ i zaključao kuću. I kliknuo drugim ključem na auto koji je veći od te kuće. A ja samo još neko vreme stajala i gledala ga. U rebusu.
Ja da vodim našu zemlju, primenila bih metodu kojom su Japanci digli iz pepela svoju razrušenu zemlju. To sam naučila u Japanu. Da se oko jedne zdrave cigle može podići celo zdravo zdanje. To me je učio sensei Nakamura. Kada je Japan bio u pepelu nakon velikog rata, prva zdrava cigla koja se pojavila bila je Toyota. Prva industrija. Ljudi su počeli da rade. Da imaju plate. U Toyoti se osećao prosperitet. Svaki dan je bio sve bolji. A onda su Japanci uveli tu neku čuvenu taksu. To je nešto kao registracija kola za tehnički pregled. Koja uopšte nije mala. Oko te takse se zaposlio čitav jedan svet. I vrlo brzo stvorio kritičnu masu za prosperitet. Čak i kada se razvio do tada neslućenih granica, Japanci su zadržali taksu. Ona je razvila njihovu automobilsku industriju. Ona čini da je pametnije da kupite novi auto, nego da vozite auto stariji od 3-4 godine. Da energija teče.
Dok sam slušala Nakamuru, odmah sam znala. Uopšte nisam imala dilemu. Brega je to odavno razumeo. Funeral and wedding orchestra. Ono što se na Balkanu mora. Za šta se uvek ima. I za šta se ne žali. Sahrane. I svadbe. Kada sam putujući Balkanom videla one grandiozne hangare za nekoliko stotina gostiju, ova ideja prikupljanja poreza na naše slabosti još mi se više svidela. Da. Ja bih tako dizala iz pepela našu zemlju. Ogroman porez na nadgrobne spomenike. Proporcionalni poreski sistem. Što skuplji spomenik, to veći porez. Isto tako i za svadbe. Do 20 zvanica, država časti. Oslobađa poreza. Do 100 zvanica, već bi morala da se odvoji jedna lepa suma i za zemlju. Svaki sledeći svat značio bi novi i veći procenat. Nezaposlene ljude bih poslala po kamenorescima i po svadbenim hangarima. Da nam ni para ne promakne. I tako. Taj novac bi bio namenjen isključivo za život. Za lep život. Domovina se stvara lepotom. Za prosperitet. Svadbarski novac namenila bih za školovanje. Stipendije. Za talentovane učenike. Školske objekte. Sale za fizičko. Studijska putovanja. Kao nadoknadu dobrim đacima. Pogrebni porez namenila bih zdravom životu i zdravim navikama, u svim svojim raznim oblicima. Ostale resore prepustila bih drugima.
Ja da vodim našu zemlju, ja bih pozvala sve ljude, da svakoga dana daju ljubav našoj zemlji. Osećam da je naša zemlja kao neka nevoljena žena. Od koje svi nešto čekaju, traže, uzimaju, otimaju, čerupaju. Osećam je kao ispucalu i osušenu zemlju iz koje su izvučeni svi životni sokovi i minerali. Koja je sada kao neka ilovača. A mi se svi po malo ljutimo što nam ne daje ono što nam pripada. Nema ona sada šta da nam da. Sada smo mi na redu. Mi treba da joj damo ljubavi. Lepote. Saosećanja za tu njenu napaćenost. Našoj zemlji treba ljubavi. Lepote. Nege. Kupanja. Gizdanja. Ženske i dečije energije. Muška energija ju je iscrpla. Naratovala se. Iskrvarila je. Voditeljski par bi govorio na koje sve načine možemo da dajemo. Da volimo svoju zemlju. Da je stvaramo lepotom. Da se okupamo. Obučemo u najlepše. Da sredimo svoje stanove. Da počistimo svoja dvorišta. Onda da malo izađemo i ispred dvorišta. To bi već bilo dovoljno. Pokrenulo bi nove ideje. Stvaranje i lepotu.
Na onom jutarnjem programu voditelji bi nam pričali o posledicama našeg omiljenog nacionalnog hobija. O bistrenju svetske zavere, sa propratnom analizom crne hronike. Šta sve može strašno da se desi? I na globalnom i na lokalnom planu. Voditeljski par bi bam pričao šta se dešava kada uđemo u krug brige. Kada mislimo i pričamo o stvarima koje nas brinu, a na koje nemamo uticaj. Rekli bi nam da nas krug brige polako uvlači, ošamućuje, oduzima nam energiju. A onda se toliko umorimo od silne brige, da nam ne ostane energije ni da se okupamo. Ni obučemo. S druge strane, kada se bavimo stvarima na koje možemo da utičemo, kada se istuširamo, sredimo sebe, svoju okolinu i uradimo sve što možemo, naša energija raste. I ima sve više toga što možemo da uradimo. Na kraju počinjemo da radimo i ono što smo nikada nismo mislili da ćemo moći da uradimo. Da. Sve što zalivamo, raste. I ono što ne zalivamo, uvene.
Obožavam ideju koju sam naučila od tate mojih sestara Vrebalov. Tata Miša je vodio ljude i procese preko nekoliko decenija. Navikao da mu svi nešto traže kukajući, kiteći svoju jadnost, Miša je smislio kako da ljude momentalno prevede preko svih kukanja. Umesto dobar dan, Miša pita: Šta imaš lepo da mi kažeš? Da. Pre dobar dan. I bez kako si? Kako si? je opasno pitanje. Šta imaš lepo da mi kažeš? je mnogo veliko pitanje. Filozofija. Sprečava ljude da kukaju. Kad mi neko kaže da nema ništa lepo da mi kaže, ja samo pogledam naokolo, na ovaj božanstveni beskrajni široki svet. I pitam ga da li je stvarno moguće da nema baš ništa, ali ništa lepo da mi kaže? Obično nađu. U svakom danu ima nešto lepo. Zavisi šta gledamo. I kako gledamo.
Ne bismo čistili samo sebe, stvari, i starudiju. Čistili bismo i reči. Priče iz Nepričave. Onaj voditeljski par bi nam skretao pažnju na to koje teme doprinose zdravom i prosperitetnom životu. A koje mogu i da se preskoče. Objasnili bi nam da je kukanje okolo i izbacivanje mentalno-verbalnog smeća i kanalizacije isto kao da piškimo i kakimo pred drugima. Neke stvari se ipak završe u intimi svog toaleta. Pa se operu ruke. I istušira se. A Izlazi se čist. Nauka je pokazala da se svi mi vrlo lakomisleno odnosimo prema ljudima i odnosima u našem životu. Svima nam se, bez izuzetka čini da je prirodno i normalno da svi naokolo luduju za nama. Čim nekoga proglasimo važnim, mi verujemo da je to to. Sad kad je neko naš, nama važan, bukvalno i automatski računamo na njihovo potpuno razumevanje i podršku. Svoju ljubav i bliskost iskazujemo tako što svojim voljenima darujemo žuč, svoje brige i strahove. Vodimo ih u obilazak kanalizacije. Obučeni u stare istegljene trenerke. Posle se čudimo, šta se to odjednom desilo sa našim odnosima. Kako je našem partneru uopšte palo na pamet da se zaljubi u nekog drugog? Zašto deca beže od kuće? A lepe stvari, nove tanjire i fine teme čuvamo za nepoznate ljude. Pa čim se sprijateljimo, trkom u kanalizaciju. Po staru trenerku i olupane tanjire. E, to bi nam pričao onaj voditeljski par u jutarnjem programu. Možda bi svaki grad mogao da uvede neki reciklažni centar gde bismo ostavljali stare trenerke, olupane tanjire i priče iz Nepričave.
Ja sam i kod kuće uvek doterana. Nemam staru trenerku. Ni novu. Nikad je nisam ni imala. A bavim se sportom. Vežbam svaki dan. Najmanje sat i po. Ili tri sata. Imam lepu i udobnu garderobu. Ja radim kod kuće. I uvek se lepo obučem. Kada pišem. Kada vežbam. Kada srećem ljude. Za Radionicu. Tako dajem poštovanje sebi. Svom radu. I ljudima koje srećem. Nikola Tesla je sam u svojim hotelskim sobama bio obučen u svoja najlepša odela. I rukavice. Tako se stvara delo. Svaki vozač u Japanu ima najbelje na svetu rukavice. I čipku na svakom sedištu u vozilima. Kad obučete čiste bele rukavice, nekako se drugačije odnosite prema sebi, poslu, ljudima. Životu. Živele bele rukavice.
Domovina se stvara lepotom. I isceljuje gracioznošću. Mnogo volim tu reč. Graciozno. Od mojih učitelja učila sam da se gracioznošću može isceliti veliki broj neželjenih navika. Prevesti ih iz nesvesnog u svesno. Pušač bi na primer mogao polako, sa zatvorenim očima, da ponavlja obrazac paljenja cigarete, uvlačenja i ispuštanja dima. I da taj toliko ponavljani pokret prevede u gracioznu izvedu. Da razvije taj pokret. Do plesa. Graciozna izvedba problema je već transformaciona promena. Dok ponavljamo problemski obrazac kao centrirani, graciozni ples, vrlo često možemo da razumemo poruke i uvide koje nam naše nesvesno šalje.
Većina simptoma se javlja zato što naše biće želi da ga uvažimo. Da izađemo sebi u susret. Svaki dan. Da uradimo nešto divno samo za sebe. Ne za porodicu, partnera, posao, državu. Samo za sebe. Uglavnom simptomi od nas traže da pomazimo i ponegujemo sebe. Mnogo volim i često pričam priču o agentu Kuperu iz kultne serije mog odrastanja. Tvin Piks. Agent Kuper je imao svoj svakodnevni ritual. Častio se pitom od borovnice. Dok se prepuštao svojoj piti od borovnice, uvažavao je sebe, svoj život, svoje biće. Da. Naše dobro biće želi da ga ispoštujemo. A ako se redovno umorni stropoštavamo na kauč u istegljenim trenerkama, pa pojedemo nešto s nogu, ili iz papira, ili olupanog tanjira, pa ispričamo našim najvoljenijima šta nam se sve strašno desilo tokom tokom dana…. Naravno da moraju da se dese simptomi. Koji zahtevaju da životu pristupimo na neki drugi način. Voditeljski par bi nas podsećao koliko je važno da izađemo sebi u susret. Svaki dan. Na kraju emisije bi nas podsetitli da danas na neki divan način izađemo sebi u susret.
U jutarnjem programu Giz-dajmo se zajedno, voditeljski par bi nas podsećao da je pravo na život jedan tako veličanstven i nezaslužen dar, koji sam po sebi iskupljuje sve tuge i sve boli. Budisti kažu da je to što ste se rodili u ljudskom telu kao da ste dobili džek-pot. Mogli ste se roditi i kao crvčak, mačka ili žirafa. I zamislite koliki je to potencijal dobiti ljudski život na dar. Šta sve možemo da uradimo sa tim svojim životom. Šta sve možemo da damo. Da dobijemo. Svakako da život nismo dobili da bismo ga proveli na kauču. Niti na nekoj ležaljci na nekom dalekom egzotičnom mestu. Od ležanja i vrtenja kanala atrofiraju mišići. Dobijaju se rane. Dobili smo život da nešto sa njim uradimo. Da nešto damo. I da nešto dobijemo. Da iscelimo rane. I da podarimo darove koji su nam dati u našem paketu. Dok slušam ljude kako pričaju priče iz Nepričave, kako se žale i jadikuju nad svojom sudbinom, njihova ideja o životu učini mi se kao ideja o nekom zamrznutom kadru. Kadru u kom je sve sređeno, urađeno. Nema više zadataka. A oni su na kauču ili ležaljci. I onda su tako ležali srećno do kraja života. Sve je spremno za fotografiju. I za trajni kadar. Meni taj kadar ideala ostvarenja izgleda kao odsustvo života. Kao smrt. Da. Ja razumem da smo dobili taj nezasluženi i veličanstveni dar zvani Život da sa njim nešto uradimo.
Pre nekog vremena me je sreo prijatelj koji je slikar i rekao mi: Bepa, kako si lepa i šarena. Eh, kad vam slikar kaže da ste lepi i šareni. To je divan kompliment. Jedino „ali“ je bilo u tome što sam ja tada bila obučena u crno. Nije bilo šarenila. Ja sam u njegovom umu šarena. To su ti zamrznuti kadrovi koje pravimo, kojima težimo. Život teče, a mi ostajemo u nekom svom kadru. Ovo učenje sam dobila od Čarlsa Foknera. Učio nas je da je važno da budemo svesni svoje sklonosti ka kadriranju. I kako da kadrove odmrznemo. Jedan od glavnih zadataka u radu sa ljudima je da sa imenica, zamrznutih kadrova i nalepnica, pređemo na život. Da ih odmrznemo. Na glagol. Na tok. Jer život ne stoji. Život nije bara. Ležanje na ležaljci sa narukvicom koja ti omogućava da jedeš i piješ neograničeno. Život teče. Davanje i dobijanje. Talasi. 5 ritmova, lepo kaže Gabriela Rot. Tečni, stakato, haos, lirski i mir. Pa opet. Život nije imenica. Življenje je glagol. Itekakav glagol. Fokner nam je pričao da realnosti ne odgovara ni to što se on zove Čarls. Ima mnogo raznih Čarlsinga. Pa se ja već godinama igram svojim Marijinzima. Bepinzima. Kako kad. Da. Toliko me ima. I ovakve. I onakve. Kažu da su ljudi sa engleskog govornog područja proaktivni i aktivni upravo zbog glagolskog karaktera engleskog jezika.
Stigosmo i do moje omiljene teme. Reči. Besprekorna upotreba reči. Ceo radionički mesec posvećujemo besprekornoj upotrebi reči. Baš je Don Miguel Ruiz divno skovao ovaj termin. Besprekorno. Hvala mu. Voditeljski par bi nas podsećao koliko su reči bitne. Koliko je mala udaljenost od reči do iskustva. Jer na početku beše reč. Objasnio bi nam da reč koju dodelimo iskustvu, postaje naše iskustvo. Nedavno sam bila na dodeli NIN-ove nagrade. Mnogo sam se razočarala. Pa rastužila. Sa govornice sam očekivala neke lepe i nadahnjujuće reči. A čula sam reči koje su daleko od lepih. Odsutsvo ljubavi. Reči koje na svu sreću godinama nisam čula. Niti im ima mesta u ovom tekstu. Niti u mom životu. Jer, reč postaje moje iskustvo. Neka indijanska plemena nemaju reč za mržnju. I nemaju iskustvo mržnje. Neka plemena na Tajlandu nemaju reč za laž. Za nesviđanje. Naravno da nemaju ni ova iskustva. Da bismo imali iskustvo, moramo da imamo reč.
Kada čujem reči koje koristimo u našem svakodnevnom jeziku, koje opisuju lepa, dobra i poželjna stanja, sve sam sigurnija da na mom jutarnjem programu Giz-dajmo se zajedno, mora da bude sekcija posvećena rečima. Svaki dan. Sve te reči: užasno dobro, do bola, boli glava, strava, jezivo dobro…. Vozeći bicikl, prolazeći kroz ljude, slušam odjek ljudskih priča. Jednog dana sam čula desetine i desetine ovakvih reči, kako se vijore. Odzvanjaju Univerzumom. I stvaraju naše iskustvo. Pitam se: Bože dragi, kakvom mi to energijom vibriramo? Pa šta uopšte i očekujemo, šta bi i moglo da nam se dešava, kada koristimo ovakve reči? Razmišljam o ovoj temi. Stanem na semaforu. A u prolazu čujem čoveka koji priča: I što je najgore od svega… Nisam odolela. Morala sam da ga pitam: Recite mi molim Vas, a šta je najbolje od svega. Šta imate lepo da kažete? Ipak sam ja i tata-Mišina ćerka. Da. Besprekorna upotreba reči je sekcija koja bi obavezno išla na jutarnjem programu. Svaki dan po neka nova, lepa reč. Energija ide tamo gde je usmerena naša pažnja.
Mnogo volim priče duhovnog učitelja Entoni de Mela. Često ih pričam. Ova priča me sada prosto mami da vam je ispričam. Jedan indijanski ratnik popeo se na vrh planine. Tamo je našao orlovsko gnezdo. I u njemu jaje. Doneo je jaje u selo i stavio ga pod kokošku. I tako, zajedno s pilićima, izlegao se i orlić. Odrastao je sa kokoškama. Naučio je da kokodače. Da čeprka po bunjištu, tražeći bube i crve. Kao i sve kokoške, najviše što se penjao je bila poneka niža grana. Živeo je tipičan kokošiji život. Jednog dana, već star, orao je na nebu ugledao nešto čudesno. Gore, u beskrajnom plavetnilu, video je veličanstvenu pticu, kako leti bez ikakvog napora. Kada je upitao jednu kokošku šta je to, ona mu je odgovorila: To je zlatni orao, kralj neba. Ali ne razmišljaj o tome. Ti i ja smo ovde, na zemlji. Orao je vratio pogled ka tlu. Tako je na kraju i završio svoj život, uveren da je kokoška. Kako se rodio, tako je i živeo. I na kraju umro.
Da. Ako želite da letite sa orlovima, ne čeprkajte po bunjištu sa kokoškama. A kada vidite zlatnog orla i zaljubite se u njegov let, odmah krenite da mu se pridružite.
Postoje mnogobrojna istraživanja, pod nazivom Pigmalion u učionici. Bezbrojni eksperimenti naučnika dokazuju da učenici postižu rezultate baš onakve kakva su bila očekivanja njihovih nastavnika. Kada bi za neku eksperimentalnu grupu učenika nastavnicima rekli da je naročita, ti „naročiti“ đaci bi do kraja godine postizali naročite rezultate. Čak iako pre toga nisu bili naročiti. Očekivanje nastavnika načinilo ih je naročitim. I obrnuto. Za đake za koje su nastavnicima u eksperimentu rekli da baš i nisu naročiti, imali su slabije rezultate. Iako su prethodnih godina imali naročite rezultate. O tome se radi. Naš performans je upravo onakav kakva su očekivanja ljudi oko nas. Istraživanja kažu da ovo važi i za životinje. Kada istraživačima kažu da rade sa nekim naročitim miševima, eksperimenti na kraju očitaju tu „naročitost“. Ovo je jedna od prvih lekcija kvantne fizike. Uticaj posmatranja i posmatrača na tok eksperimenta.
Sa nekim ljudima sam tako lepa, zanimljiva, duhovita i elokventna. Sa nekima se jedva izražavam. Reč po reč. Tuc-muc. Steže me garderoba, svrbi me koža. Sve. Nekada sam se pitala o čemu se tu radi? Danas znam da mi taj osećaj nelagode i neleposti šapuće da što pre odlepršam iz situacije. Nemam ja života za kokošinjce. I za one koji me vide kao kokošku. Leti mi se nebesima. Sa orlovima.
Uspešni ljudi kažu da su uspešni i zato što su okruženi pravim ljudima. Kažu da smo mi prosek 5 ljudi sa kojima pijemo kafu. Ja to zovem high-spirit ekipa. Pleme. Pa sad vi vidite sa kim ćete piti kafu. I sa kim ćete pričati. Jer vreme je ograničeno. Pa ako svoje slobodno vreme provedete u kokošinjcu, čeprkajući po brigama, po Nepričavi, po bunjištu, umesto da gledate u nebo, verovatnoća da ćete uopšte spaziti zlatne orlove je mala. Takoreći zanemarljiva.
Mark Tven je to ovako rekao: Kada radite na tome da ostvarite svoje planove i želje, pazite sa kime se družite. Provodite vreme sa ljudima koji slično razmišljaju i žele i čiji su životi takođe ispunjeni smislom. Sklonite se od ljudi koji žele da omalovaže vaše ambicije. Mali ljudi to rade, dok oni istinski veliki čine da i vi osećate da možete postati veliki. I vi budite takav prijatelj svojim prijateljima. Nije se šalio kada je ovo rekao. Drugovao je sa Teslom. Sa nagizdanim Teslom u belom odelu.
Tema prijateljevanja i pijenja kafe se vrlo često povede međ’ herojskim svetom. Često budu tužni. Boli ih što ih njihovi najmiliji ne razumeju. Što ih ne razumeju prijatelji iz peska. Kažu im da su poludeli što bi da lete. Smeju im se. Ako nam se ne smeju, to znači da naša ideja i nije bila neka naročita ideja, kažem im. Podsetim ih i na Šopenhauerovu poruku. Smeju nam se? Odlično! Posle će nam se suprotstavljati. Boriće se sa nama. Na kraju će najvatreniji oponenti postati promoteri naše ideje. Da. To su predvidivi koraci svakog putovanja heroja. Svakog poletanja. Izlaska iz kokošinjca. Priča mi prijatelj kako ga ljuti kada se ljudi zaborave. Kada mu njegovu ideju pričaju kao svoju. On tada kaže: Ko ti dao Tao? Mnogo volim to. I sama često dođem u situacije zvane Ko ti dao Tao? Uvek nekako dođemo do toga. A na kraju krajeva, zar nismo spevali pesmu da se peva svetom? Čola ili Čika Jova Zmaj. Svejedno. Samo da se peva.
Pesmo moja, zakiti se cvetom,
pesmo moja, zamiriši svetom.
Na onom našem jutarnjem programu, podsećala bih nas na zamku koju nam je prodalo potrošačko društvo. Zamka preživljavanja. Nedavno sam bila gost u pilot emisiji Preživeti u Srbiji. Majko mila. Kada sam čula kako se emisija zove, znala sam da će moja centralna poruka biti: Živeti! Umesto preživeti. Tačka. Preživljavanje me ne zanima. Ja ne znam da preživim. Jedva sam preživela preživljavanje. Za mene je život velika, grandiozna priča. Ili nije ništa. Mi smo ovde da živimo. Veliku priču.
Često mi ljudi kažu: Lako je tebi. Sa svom tom tvojom energijom, vatrom, pokretljivošću… Nije ni čudo. Mi nemamo tu tvoju energiju. A možda smo i malo lenji. Ah! Kakva zamena teza. Nije moja energija sama od sebe. Vatra ne postoji sama od sebe. Vatra mora da se stvori. A stvara je vazduh. Inspiracija. Loženje. Grandiozne ideje. Ciljevi. Energija se stvara zato što je potrebna za letenje. Niste vi lenji. Samo su vam impotentni ciljevi. To im kažem. Ja ne verujem u lenjost. Preživljavanje i nije neki naročito uzbudljiv cilj. Ne bi ni mene palilo da premeštam gomile po bunjištu. Ali letenje! O da. To bi nam pričao voditeljski par. Da dignemo glavu u nebesa. I da gledamo zlatne orlove. I da krenemo sa njima.
Verujem da su mnogi simptomi rezultat predosadnosti preživljavanja, odsustva života, živosti, divljine i prirodnosti. Posledica nedostatka svrhe, smisla, uzbuđenja, raznovrnosti. Radosti, gracioznosti. Pa nam preostaje da u otegljenoj trenerci legnemo na kauč. Ili da kupimo neku novu igračku. Ili da odemo do kladionice. Neko šarenilo da nam oboji današnji sivi dan.
Kladionice mogu na tren da dodaju života i uzbuđenja kojega na kauču bunjišta nemamo. Neki dan sam pričala sa Mikijem. Kažem mu da se pusti. Da jedan poziv menja sve. Jedno dobro deljenje nadoknadi sve.Vratiće godine koje su pojeli skakavci. I ne samo da će vratiti, nego i višestruko premaši. To mu kažem. Miki mi kaže da govorim kao kockar. Podsetio me je na moje dugo i snažno iskustvo kockanja. I sa ljudima. I sa mašinama. Kartala sam se od malih nogu. U mojoj porodici kartali su se svi. I bake. I dede. Do poslednjeg daha. I tetke. I teče. Bilo je i dolaženja kući bez cipela. I ja sam se kartala od uvek. Od Crnog Petera, tablića, pasijansa, sedmica, loruma. Do preferansa. Išla sam na kurs pravog bridža. Jedino za bridž remi nikad nisam imala strpljenja. Preferans sam igrala onako, za prave. Za pare. Ne male. Sa nekim tipovima kakve ni pre ni posle nisam sretala. Koji kao da nisu od ovoga sveta. To mi je dosadilo. Ako je nešto u životu izvesno, to je rezultat u kockanju. Kada su se pojavili poker aparati, mislim da sam celu jednu godinu provela na aparatima. Poslednji put sam se kockala u Zagrebu krajem maja 1991. godine. Počinjao je rat. A ja sam u nekom ćumezu u Taborskoj ulici kockala pare da se vratim kući. Uh. To je bio poslednji put. Da se kockam sa kartama. Ili aparatima.
Taj orgazmični kockarski osećaj dobijanja ili gubljenja ne može ni da priđe osećaju punog življenja. Osećaju življenja svoje Velike priče. Letenja. Ustajanja i padanja. Kada kao ulog stavim svoj život, svoju sigurnost, svoje bunjište. Kada sledim svoju radost. Da letim. Može mi se. Da radim ono što mi se sviđa. I ne radim ono što ne sviđa. Sa high-spirit ekiom. Sa orlovima. Sa Plemenom. Da. Ne. Može mi se. Jebe mi se. Sviđa mi se. U pravu je Miki. Ja sam kockar. Koji dobija.
Kladionice i to što ljudi zovu kockanjem su meni kao neko kompenzacijsko kockanje. Meni to liči na pijenje zamenske kafe od cikorije, uz pušenje elektronske cigarete na struju. Piješ cikoriju i pušiš USB. Odeš i uplatiš tiket. Tržni centar. Kupiš neku novu igračku. Pa na kauč. Meni to zvuči kao ona pesma: Ja nisam kockar, ali gubim. Matematičkim jezikom rečeno, to bi bio: siguran gubitak.
Letenje je jedini siguran dobitak. Lepo me je Grunf u Alan Fordu mog odrastanja naučio. Ko leti, vrijedi. Rizik je ionako stalan. Najveći rizik je ne rizikovati. Moja sigurnost dolazi od toga što svakoga dana unapređujem suštinu onoga što sam ja. Svaki dan sam vrednija sebi, svojim prijateljima, porodici, herojima i zajednici. Pa i ako padnem. Mo’š misliti. Mora da ima neki dobitak iza. Jedno dobro deljenje nadoknadi sve.
Nedavno smo se srela sa Dežanom. Pre desetak godinak zajedno smo učili od Nemaca. Od našeg zajedničkog učitelja Uwe Krapica. U Nemačkoj smo učili. U Srbiji primenjivali naučeno. Dežan leti. Pada. Ustaje. Poleće. I leti. Sreli smo se posle dužeg vremena. Doputovao je da obiđe neke naše zajedničke kolege. Upihtijali su se od preživljavanja, kaže. Kako su ostarili. Otekli. Podbuli. Čudi se Dežan. Nisu imali nikakvih brodoloma. Sve im je uređeno. Izdržao je nekoliko minuta. Istrčao je napolje. Sreli smo se na ulici. Trčali smo jedno prema drugom. Uleteli u zagrljaj. Živi. Mladi. Ojačani i našpanovani od svih onih padova. Na nekim divnim visinama. Smejali smo se. Pričali o idejama. Planovima. Opet slično mislimo. I odmah smo lako i brzo smislili da napravimo neki novi zajednički let. Nema tu velike fantazije. Smisliš i letiš.
O tome bi nam voditeljski par pričao u jutarnjem programu. To bi bila sekcija: Heroji novog doba. Gostovali bi ljudi koji su prevazišli svoje krize. Ljudi koji su napravili nešto od svog života. Koji žive svoju veliku priču. Koji su počeli da prave ajvar nakon što su postali tehnološki višak. Na smederevcu. Da peku kolače. Ljudi koji su se izlečili od „neizlečivih“ bolesti. Ljudi koji su počeli da uče nešto novo u srednjim, u poznim godinama. Gostovali bi živi, živahni i srećni ljudi u respektabilnim godinama. Ljudi koji vole svoj posao. Oni koji doprinose ovoj zemlji. Pričali bi o mogućnostima. Polako bismo rastvarali opasnu ideju tako živu na našem prostoru. Pripremali bismo je za Muzej starih uverenja. Ideju da ništa ne može da se napravi bez kuma, ujaka ni politike. Ili da bez 100 hiljada ne može da se počne posao. Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Ja verujem da bi Heroji novog goba pokazali kako je moguće napraviti čudo. Sa malo novca i mnogo ljubavi.
Ovu priču ću zatvoriti onako kako sam je počela. Zakonom velikih brojeva. Svakoga dana u svakom pogledu… Voditeljski par bi nam pričao priču Horhe Busaija. Za vrč vina. Priču o drugačijem kralju. Jedne divne bogate zemlje. U kojoj su se svih 15000 stanovnika bavili proizvodnjom najdivnijeg vina na svetu. Toliko je sve bilo prosperitetno i bogato, a kralj je bio toliko dobar i posvećen svom narodu, da je odlučio da im ukine porez. Proračunao je da je za prosperitetan život zemlje dovoljno da svaki stanovnik jednom godišnje donese vrč svog najboljeg vina. Stanovnici zemlje bili su očarani. Klicali su svom voljenom kralju. Svi su čekali taj dan. Svetkovinu. Kada su svi obukli svoja najlepša odela. I stali u red. Sa vrčevima svog najboljeg vina. Vino se točilo u veliko bure. Napravljeno za ovu priliku. Svi su bili ushićeni. Jedva su čekali da vide i okuse kakva će se alhemija desiti. Sva najbolja vina njihovog kraljevstva. U kakvo li će se vino spojiti? Kralj i prelepa kraljica, zajedno sa najdivnijim ministrima pratili su srećnu svetkovinu sa terase. Došao je taj momenat. Iz najbožanstvenijih čaša kraljevine, kraljevski par se kucnuo i nazdravio. Potpuno predani trenutku, doživljaju nektara, ambrozije i esencije sveta i života, žmureći su otpili prvi gutljaj. Nisu verovali. Pa su otpili još jedan gutljaj. Pa još jedan. Nisu mogli da veruju. Kako to da su se najbolja vina sveta pretvorila u čistu vodu? Čudio se zabezeknuti kralj. Najstariji ministar mu je pokazao čuvenog vinogradara. Vidite Huana, vaše veličanstvo? Kada se Huan jutros oblačio u najbolje haljine, kada je spremao svoj vrč vina, pomislio je: Kako bi bilo da umesto vina stavim vodu? Samo jedan vrč vode na 15 hiljada litara vina. Niko neće primetiti razliku. Niko. Niko ne bi ni uočio razliku. Osim jedne sitnice. Svi su pomislili isto.
E da. O tome se radi. Sve se broji. To je zakon velikih brojeva. To bi nam rekao voditeljski par. Za kraj svake emisije bi nas podsetili na Kenedijevu i Đinđićevu poruku: Ne pitajte se šta vaša domovina može da vam da? Pitajte se šta vi možete da date? Šta imate lepo da kažete? Šta lepo možete da uradite? Sve se broji. Domovina se stvara lepotom. I ljubavlju. Svih nas. Svakoga dana. Svakoga časa. Sada. Gizdajmo se zajedno.
A ja vam sa ljubavlju darujem ovu priču.
Beograd 17. februar 2015. godine