Ja sam treća generacija žena koje imaju svoj prihod. Maka Desa, Duškova mama je predavala srspko-hrvatski jezik. Mamina mama Katica, zvana Aka, bila je generalica porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. I šire familije. Duškova tetka, Mila Gec, bila je glumica. U putujućoj trupi. Pa onda u beogradskim pozorištima. Moja mama je bila pravnica. Ipak sam ja prva žena u porodici koja zaista i suštinski živi slobodan život. Ja sam ona koja počinje.
Naučnici kažu da se od drugog svetskog rata do danas desilo više toga nego tokom celog trajanja dotadašnje civilizacije. Mi smo danas savremenici eksponencijalnog bujanja. Svega. Kad smo već kod civilizacije, ja vidim dve tačke preokreta. Dve revolucije. Jednu mušku. I jednu žensku. Industrijsku. I ovo što su žene uradile u poslednjih 50 godina. To je moja revolucija. U kojoj direktno učestvujem. Ona se budi. Transformacija od Petrije do premijerke za manje od jednog veka je ogromna. Sve što su pripremale generacije naših mama i baka, mi današnje savremene žene imamo priliku da poentiramo.
U Japanu sam osvestila da sam NINJA. To već znate. Ali i da sam Artemida. Pričala sam vam koliko je Artemida prepadala i strašila muškarce iz tradicionalnih društava. Koji su shvatili da Artemida nije samo neki lik iz naučno-fantastičnog Ili holivudskog filma. Nego jedna živa žena. Ja. Pa su se uplašili mogućnosti da ih napadne taj virus slobodne, svesne, snažne i samostalne žene. Da ga donesu kući. Svojim ženama. Što bi moglo da ugrozi njihovu vekovima nepreispitivanu supremaciju. Živeći svakodnevni život sa muškarcima i ženama iz tradicionalnih društava, shvatila sam da se 8. mart desio ipak samo u nekim delovima sveta. A da u mnogim još uvek nije. I da se eho 8. marta polako, ali sigurno širi ovim našim šarenim svetom. I da ja u njemu učestvujem. Aktivno.
Ja verujem da svaki čovek ima svoj poziv. Ono zbog čega se rodio. Verujem i da u ovom našem širokom svetu, svako pleme ima svoju ulogu. U velikom organizmu sveta. Osećam da je uloga savremene žene upravo ta. Da je to naših 5 centi razvoju civilizacije. Da budemo Artemide novoga doba. Svim ostalim ženama sveta. Da pokažemo sebi i svetu da je slobodan i ljubavi pun život žene moguć.
U magičnom realizmu jedan od osnovnih postulata je važnost mentora. Vodiča. Onih koji su hodali našom stazom pre nas. Da nam kažu pouke sa svoga putovanja. Šta rade drugačije od ostalih. Šta im je važno. U šta veruju. Često se celim bićem nasmejem ovoj mentorskoj priči. Tada sam živela sa Bobijem. Njegov otac Beli je celog svog veka bio visokopozicionirani funkcioner. Siva eminencija vojvođanske politike. Sekcija: verska politika. Stanovali su u fenski kraju. U divnom, velikom stanu. Nakon što je Bobina i Musina mama umrla, Beli je živeo sa svojom drugom ženom Ester. U njihovom božanstvenom stanu živeli smo Bobi, Musa i ja. Beli je bio vrlo brižljiv otac. I majka. Dolazio je redovno. Da sinovima donese hrane, novca. Svega. Da ih vidi. Ispegla im košulje. Jednom prilikom nam je stan spremala nova žena. Normalna, prostodušna. Očarana ambijentom, pitala je Belog: Jeli, reci ti meni kako si ti ovo stekao? U svom Hemfri Bogart autfitu, sa neizostavnim šeširom, Beli je ćutao. Ništa joj nije rekao. Pogledao ju je ispod oka ispod šilta šešira. Okrenuo se i otišao. O tome se radi.
Ta žena nam nije više spremala stan. Prvo sam pomislila da je postavila neumesno pitanje. A onda sam malo preispitala taj svoj stav. U školama magičnog realizma uče nas upravo to. Da nađemo mentora. I da ga pitamo: Jeli, a kako si ti ovo stekao?
Da se vratim na nas. Artemide novog doba. Koje trasiramo puteve svim ženama sveta. Koje će iz naših života moći da vide šta sve žene mogu. Šta je bilo dobro. A šta može bolje. Vodimo najveću revoluciju bez da smo svesne da je vodimo. Ovo naravno da utiče i na muškarce. Na muško-ženske odnose. Na naše partnere. Na našu ljubav. I dok žene razvijaju svoju „mušku“ stranu, i muškarci su sebi dozvolili da razviju svoju „žensku“ stranu. Da osećaju, neguju, učestvuju. Da budu. Da malo sednu na kauč. I odmore se od vekovne jurnjave. Dok mi trčimo sa vukovima.
I u ovim takoreći dnevnim promenama stvarnosti, naravno da smo apsolutni početnici i u muško-ženskim odnosima. I naravno da su brak i tradicionalno partnerstvo, kao institucije iz doba jure, pod velikim znakom pitanja.
U brak se ne razumem. Brak ne razumem. O njemu ne pričam. Pričam o ljubavi. I o svesnom partnerstvu. U današnje vreme. Danas. To je moje bavljenje. Tolike sate i sate sam provela u pokušaju da razumem. Sama. Sa raznim muškarcima sa kojima sam delila život. Čitajući knjige. Razgovajaći sa prijateljicama. Sa prijateljima. Sa raznim ljudima. Posmatrajući. Doživljavajući.
Nas su ljubavi, partnerstvu i braku učinili naši roditelji. Bake i dede. Što jedna izreka kaže: majmun radi ono što majmun vidi. Radimo ono što smo videli. Ono što su nam rekli. Naši vaspitači pokazali su nam ono što su oni znali. Ono što je važilo pre nekoliko decenija. Pre novog doba. Pre nove ere. Učili su nas da tražimo svoju polovinu. Da se ucelimo. Pričali su nam bajke. U koje smo mi poverovali. Koje smo unutrili duboko u sebe. Pa čekamo prinčeve na belom konju. Da nas spasu. Da nas dopune do druge polovine. I onda ćemo živeti srećno. Do kraja života.
Kada se potraga završi, slobodno možemo da sednemo na kauč. Da se pustimo. Čujem da su u skandinavskim školskim sistemima ukinuli ovakve bajke. Zato što ne odgovaraju stvarnosti. Zato što debilitiraju. Zato što nas programiraju na patnju. Na kauč. Nije ljubav državni posao.
Možda je suvišno da kažem da ovakva ideja o partnerstvu nikako ne odgovara ritmu novog doba. Koji se ubrzava svakoga dana u svakom pogledu. I koji eliminiše sve što nije razvoj. Održavanje i status-quo svakako nisu reči današnjeg rečnika.
Pred kraj fakulteta sam se zaljubila u Bobija. I on u mene. Sreli su se Artemida i Trubadur. Paž. Bajron. Devedeset prve godine. Pred rat. Bobi mi je svojom „polovinom“, osim partnera za provod, ekipu, transcedentna stanja svesti i razgovore o muzici, filmu, davao i osećaj komfora. Delili smo život. Stan. Troškove života. Planirali smo da odemo u Kanadu. Na moju inicijativu. Prošli smo iseljeničku proceduru do poslednjeg koraka. Do razgovora sa konzulom. Koji nas nije pustio u Kanadu. Iz dva razloga. Jedan je bio taj što je naslutio našu transcedentnu, ekstravagantnu i neobuzdanu prirodu. Drugi je bio administrativni. Nismo bili u braku. Nisam mogla da zamislim da se venčam. Moje slobodno biće nikada nije moglo da zamisli ideju da obećam bilo kome da ću ceo život provesti sa njim. I da to obećam nekakvom matičaru. Da izvinu matičari. Do mene je. Ja sam Artemida. Ona koja se slobodno kreće svetom.
Bobi je u nekom svom ludom trubadurskom provodu prepevao čuvenu Titovu rečenicu: Ne priznajem vaš sud. Samo sud Nove demokratije. Pokret za Sentu. To je rekao policajcima Slobodana Miloševića. Kada su došli da ga hapse. Zbog derneka u Crnom biku. Tako i ja. Što se braka tiče. Ne priznajem autoritet opštine. Niti administrativne predstavnike bilo koje verske zajednice. Ne treba meni administracija u ljubavi. Ja, moja ljubav, moja reč i moj partner, njegova ljubav i njegova reč su u ljubavnoj priči za mene jedini autoritet.
Krunu na moju ideje o matičarima, opštini i administraciji, stavila je jedna matičarka. Vreme dešavanja: Sveti Ilija Gromovnik 2008. Senjak. Brdo. Božanstven letnji dan. U dvorištu. Iz kog se vidi Beograd. Na dlanu. Nas dvadesetak. Ja sam Borisova ponosna kuma. Ponosna na nas koji smo ovim kumstvom pomirili zavadu naših roditelja. Koji su takođe bili kumovi. I tako. Sve je bilo magično. Gudački kvartet. Zelenilo. Leto u vrhuncu.
A ja? Preduzetnica u meni ne miruje ni kada kumujem. Vidim šta još treba da se uradi. Angažujem ljude. Uvek nađete ljude koji čekaju da budu uposleni. Aktivirala sam nekoliko gostiju. U malu radnu akciju. U završnicu lepote. Spazila sam tako i jednu skoro nevidljivu ženu. U otegljenoj frotirskoj bledo-žutoj plažnoj haljini, za teme slepljene duge, retke, sive kose. Spazila sam je, iako se pravila nevidljivom. I uposlila sam je. Ispostavilo se da je matičarka. Nakon što je završila seckanje peršuna, oprala je ruke. Stavila je lentu na frotir haljinu. Kad se nisam šokirala. Majko mila. Mi svi onako najdivnije svečani. Lepi. Čisti. Blistavi. Gizdavi. I dvorište. I stolice su bile negizdane. Sve. Svi. Osim matičarke. Postala sam Ilija Gromovnik. Zamalo da sam pustila gromove na matičarku. U papučama. Ipak sam rešila da tog dana da ne grmim. Pustila sam da matičarka bude kamenčić u cipeli jedne divne ceremonije. Jedne divne ljubavi. Neka je.
Nedavno je jedna žena izgovorila reči: Njegova druga žena. Ja sam napravila facu nerazumevanja. Molim? Čudila sam se, znajući da je ona u braku. Najnormalnije i najmirnije mi je objasnila da njen muž decenijama vodi firmu sa drugom ženom. Koja se nije udala. Nego je posvetila život firmi i njenom mužu. Oni zajedno provode vreme. Vode posao. Njen muž ima dve žene. I oni su svi jedna porodica.
Neki moji prijatelji imaju vrlo jaka poslovna partnerstva. Muškarce ili žene sa kojima provode po cele dane. Mnogo više od osam sati. Sa kojima dele sve. I sa kojima su jedno. To se vidi kada su ljudi jedno. Jedan počne misao, drugi je nastavi. Teku. Prepliću se. Pitam ih kako njihovi životni partneri reaguju na njihovu bliskost. Neki ni izbliza nemaju ovaj stepen bliskosti sa svojim životnim partnerima. Neki imaju. Ja mislim da nam je danas svako partner. Ja i kasirku doživljavam kao partnera. Svaku majku na Kaleniću. Ljude sa kojima radim. Heroje. Pleme. Stotine ljudi sa kojima komuniciram. Tebe dragi moj. Koji čitaš moju priču.
Čini mi se da u ovoj našoj revoluciji partnerstvo dobija novi smisao. I nove forme. Novo doba. Za sve nas koji ne živimo u tundrama, stepama, na salašima, na vrhovima planina. A i za one koji žive. Današnje globalno selo povezalo nas je sve. I beskrajne stepe. I okeane. Čobana iz Azerbejdžana sa lepom Aljaščankom. Mene sa vama. Sve nas.
Smešno mi je kada čujem kako naše društvo zove slobodne žene. Usedelica. Baba devojka. Jadnica. Raspuštenica. Novo vrijeme, drugovi, donosi sa sobom i nove zadatke. Podvukao je na kraju svog izglaganja Marko Brecelj.
Ja sam Artemida. Na putovanju za Itaku. Ona koja počinje. Ona koja putuje sa svojim plemenom. Koje ne isključuje muškarca. Naprotiv. Dobro mi je došao. Dok putujemo zajedno. Istom deonicom. Dok se volimo. Dok zajedno rastemo. Dok jedno drugom obogaćujemo život. Dok se radujemo jedno drugom. Dok ne moramo da objašnjavamo sebe. Da se natežemo. I pravdamo. Ja lako odem. Zato što imam svoj poziv. I nemam vremena da traćim život. Ni pet minuta.
Imala sam ideju o ljubavi iz bajki. Iz mitova o ljubavi. Da će neko da me spasi. Da reši moje probleme. Da mi smisli neki super. Da me voli. Da je moje samo da sretnem svoju srodnu dušu. Svoju polovinu. Pa da živimo srećno do kraja života. Na nekom divnom, seksi, samo našem kauču. Imala sam nekoliko velikih ljubavi. Strastvenih. Razilazila sam se svaki put kada me je prolazilo ono što sam zvala ljubav. Kada sam želela da idem dalje. Kada sam videla da ne putujemo više u istom pravcu. Tada još nisam znala da ljubav nije imenica. Da je ljubav glagol. Činjenje. Da je svesno partnerstvo svakodnevno i posvećeno bavljenje. Zalivanje. Od neredovnog zalivanja ljubav uvene.
Za 25. rođendan, Univerzum mi je poslao Šucija. Ušetao je na moj rođendanski parti. Da me izvede iz undergrounda Crnog bika. Tada sam se već poprilično prepala od undergorunda. Shvatila da od igračke može da bude plačke. I da sam na samoj granici plačke. Iz koje nisam znala kako da izađem. Bila sam u raljama zavisnosti. Radila sam u školi. Zarađivala nekoliko maraka mesečno. Za stan mi je trebalo 200 maraka. Plus računi. Plus život. Trebalo mi je šezdeset mesečnih plata mesečno. Nisam imala ništa. Ni frižider. Tako sam razmišljala. Ah. Kada sam se zaljubila u Šucija, više nisam radila tu računicu. Nego sam upotrebila drugu matematiku. Jebo me frižider. To sam sebi rekla. Pa važnije mi je da budem živa nego da imam frižider. Ako sam mogla da smislim ne malo novca za moju svakodnevnu zavisnost, smisliću dovoljno i za stan. A najvažnije mi je da iz svega izađem živa. Tako sam mislila. I za nekoliko dana sam našla stan. Moj prvi izlazak iz undergrounda. U stanu nije bilo frižidera. Ni kreveta. Uskoro sam ga napunila svim potrebnim rekvizitima. Nemoj da brigaš, život se stara. Dok bude ljudi biće i para.
Šuci je živeo je u Nemačkoj. U devedesetim je ljubav preko žice bila dosta skupa. I ne tako lako izvodiva. Sa Šucijem sam provela jedno divno leto u Krčedinu. Kod Beščanskog mosta. Od ranog proleća do leta sam već uveliko izašla sam iz obamrlosti undergrounda. Oživela sam. Ponovo postala plivačica. Ona koja je delfin. Vratila sam plivanje u život. I nikada ga više nisam napuštala. Onog dana kada sam prestala da treniram plivanje, ušla sam u underground. Čim sam izašla iz undergrounda vratila sam se vodi. Preplivavala sam Dunav. U Krčedinu. Svaki dan. Barem jednom. Od tog preplivavanja sam jedva živu glavu izvukla. Ali ne od Dunava. Nego od puške.
Spremala se letnja oluja. A ja sam poželela da preplivam Dunav još jednom. Pre oluje. Stavila sam moju belu traku na glavu i krenula. Delfin. U Dunavu. Krčedinac Rajo, mali crveni suvi Sremac je od mojih ruku u delfin stilu i bele trake na glavi, pomislio da sam jelen. Koji je pobegao iz rita. U kojem su meštani čuvali svoje životinje. Gde su bile i njegove životinje. Ne pušta Rajo jelena tek tako. Uzeo je pušku. Da zaustavi jelena. Odnosno delfina. Odnosno mene. Tu se pojavio Mačuga. Lokalna legenda. Čamdžija Mačuga. Koga je Šaban Šaulić opevao u svojim krčedinskim pecaroškim pesmama. Koje su se orile Krčedinom. Vezani su kao lanci, pecaroši i pijanci. Mačuga je danima zabezeknuto pratio moje preplivavanje Dunava. Prolazio čamcem pored mene. Nudio mi prevoz. Spas. Zašto plivam, kad mogu lepo čamcem. Sa njim. Kada se Rajo latio puške, Mačuga je uzeo dvogled. Nešto mu je bilo sumnjivo. Video je da to nije jelen. Nego Profesorica. Kako su me u Krčedinu zvali. Pa je od Raje oteo pušku. Ah. Kad Univerzum namisli da pretekneš, nema te puške koja će te pogoditi. I obrnuto. Bilo je to leto Šucijeve i moje ljubavi. I leto mog povratka u život. Pretekoh.
Šuci se vratio u Nemačku. A meni je u život ušla velika ljubav. Kao iz romana. Pričala sam vam o Marku. Kada smo se zavoleli, ja sam imala 26. A Marko 17. Marku sam predavala matematiku. Pa je naša ljubav prve dve godine bila tajna. Možete li da zamislite momka od 17 godina koji nikome, ali baš nikome nije rekao da smo nas dvoje zajedno. Zato što me je voleo. I čuvao. Uskoro sam napustila školu. Obožavali smo se. Četiri divne godine. Razišli smo se zato što ja nisam bila spremna za porodicu. Za brak. A Marko jeste. O tome se radi.
Onda mi se desio Aldo. Ah. Pričala sam vam to. Neću ponovo. Jedva sam se oporavila od naše veze. Kada je videla da nedavno flertujem sa jednim preplanulim egzotičnim tipom, moja sestra Jovana je rekla: Nemoj Sys, molim te. Ne bismo preživeli još jednu tvoju bliskoistočnu božanstvenost.
Nakon što sam preživela svoju bliskoistočnu božanstvenost, desio mi se Japan. I drugi izlazak iz undergorunda. Konačan. Postala sam NINJA. Aktivirala sam i Artemidu. Prestala sam da budem polovina. Počela sam da stvaram svoju puninu. To svesno stvaranje sebe mi je od tada jedina igra u gradu. Desila mi se ljubav posle ljubavi. Obožavam pesmu britanskog nobelovca Dereka Volkota.
Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,
i reći: sedi ovde, jedi.
Opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo
čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
Skini s police ljubavna pisma,
fotografije, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
Sedi. Pogosti se svojim životom
Konačno sam bila svoja. Nakon svih mojih avantura. Uključujući bliskoistočnu. I egzotične japanske. Imala sam trideset pet godina. Doselila sam se u Beograd. Nisam bila polovina. Jer sam bila nula. Žena na nultoj tački. Pa nisam morala da tragam za polovinom. Mogla sam da odahnem. Pa sam se pustila sebi. Svojoj nuli. Novom gradu. Novoj adresi. Novom poslu. Novim ljudima. Počela sam da se gostim svojim životom. Svojom samoćom. Istpostavilo se da je samoća, koje sam se onoliko bojala, postala moja nagrada. Počela sam da volim svoju samoću. Osamu. Da je kitim na bezbroj načina. Pružila sam sebi hleba, vode. Neznanki koja sam bila ja. Koju sam čitavog života zanemarivala zbog drugih. Počela sam da uživam u sebi.
Trebalo mi je vreme za sebe. Da se napravim. Da osmislim kuda putujem. Šta želim? Što određuje i sa kim putujem. A sa kim ne. Da me ne bi odredio moj put. I da ne bi moji saputnici smatrali svojim pravom ili odgovornošću da odlučuju o mom putu.
Ovo je moja centralna odrednica. Za sve odnose. Za sva partnerstva. Ja sam na putovanju heroja.
Ja sam NINJA. Od Japana. Sa Balkana. Do Manhatana.
Ja sam crveni gejzir. Što ljubi Sunce. Blještavo. Prštavo. Crveno.
Moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život.
Da tečem, plešem i donesem crveno.
Da volim i da ljubim. Strastveno.
Hajde da igramo veliki ples.
NINJA i Artemida, to su srca dva.
Svako ko se kreće zajedno sa mnom, moja je ljubav. Svako ko čuje moj poziv, moja je ljubav. Svako sa kim lepo delim neku deonicu, moja je ljubav. Svako mi se sviđa, sa kim mi je lepo, sa kim rastem, smejem se. Rekoh vam da mi se čini da je u današnjem brzom i sve bržem dobu, onodobno partnerstvo prilično upitno.
Od kada sam počela da se gostim svojim životom i da putujem svoje putovanje, dešavali su mi se neki muškarci. Romantični interesi. Sretali smo se. Menjali neke lepe momente. Ja sam bila u programu ubrzanog sazrevanja. Tako je to nazvao moj učitelj. Dušan Milojević. Pa kako sam se ja ubrzano menjala, menjala su se i moja interesovanja. Veća je bila moja ljubav prema mom pozivu i mom putovanju, nego romantično interesovanje koje su u meni budili muškarci koje sam sretala. Ja koja sam do tada srljala u avanture, našla sam najuzbudljiviju avanturu. Žilvernovsku. U središte moga bića. Pa mi je većina romantičnih potencijala bila bledunjava. Ili nevidljiva.
Jedna od mojih najpreduhovitijih drugarica Sanja Grujić rekla je: Čini mi se da sam postala samojeb. Cerekam se.
Jedino što me zanima je veliki ples. Mali plesovi me ne zanimaju. Rekoh vam. Nemam ja ni pet minuta za dangubu. Ja sam svoje izdangubila. Svaka moja yoga, svako delfinanje i ples su mi bolji od prosečnog seksa. O bajku da i ne govorim. I meditaciji. Ponekad mi se javi čežnja za nekom dobrom, filozofskom i čulnom šetnjom sa svesnim partnerom. Pa napravim mega velegradski đir bajkom. Ili peripatetičku šetnju sa nekim iz mog plemena. Juče sam bila u jednoj takvoj. Sa mojom duhovnom partnerkom Milicom. Na kraju šetnje rekla sam joj: That’s even better than a sex.
Bertran Rasel, veliki čovek, mislilac, uzor, matematičar, filozof i pisac rekao je da najveći broj čovekovih problema nastaje iz nesposobnosti da bude sam. Kada sam počela da se gostim svojim životom, kada sam počela da se sviđam samoj sebi, radila sam samo ono što mi se sviđa. Družila sam se sa ljudima koji mi se sviđaju. I nisam se družila sa ljudima da bih popunila svoju samoću. Imala sam zanimljiviji sadržaj. Svaki dobra razmena mora da bude kvalitetna najmanje kao moja samoća. Inače…
Lepo je rekla Sanja Grujić. Imam druge planove.
Kad sam počela da meditiram, desio mi se vrlo značajan uvid. U meditaciji čija tema je bila ljubav. Počeo je da mi se razvija neki čudan mir. Čudila sam se. Mislila sam da nešto nije u redu. Da nisam dobro zapisala tekst. Zvala sam Dušana. Da proverim. Cerekam se. Uvidela sa da je osećaj koji sam do tada zvala ljubavlju, u stvari bila je euforija. Strast. Histerija. Rekoh vam da sam do tog dana bila luda od ljubavi. Tog dana sam shvatila da ne znam šta je ljubav. Naravno da nisam mogla da volim nekoga. Dok nisam počela da volim sebe.
Uskoro mi se desio još jedan snažan uvid. Na temu ljubavi. I flerta. To je jedna super unutrašnja scena. U goste mi je došao jedan drag muškarac. Nekadašnji romantični interes, recimo. Prema kojem sam nekada gajila simpatije. Koje se nikada nisu manifestovale. Kada je došao, posle dugog perioda neviđanja, uključio se moj automatski pilot. Krenula sam da ga zavodim. To sam shvatila. Osvestila sam ovo svoje zavođenje u kuhinji. Dok sam nam pravila čaj. Obožavam taj momenat svesnosti. I momenat promene svesnosti. Pitala sam sebe: Da li mi se on sviđa kao muškarac? Ne! Rekoh sebi kao iz topa. Pa zašto ga onda zavodim? Pa, dobro neću. To je bilo super. Taj moj dijalog. Sama pitam. Sama odgovaram. Kada sam se vratila u sobu sa čajem, ništa više nije bilo isto. Sedeli smo nas dvoje. Artemida. I njen drug. Prijatelj. Da. Od kada sam probudila Artemidu u sebi, svesna sam ko mi se sviđa. I ko mi se ne sviđa. Sa muškarcima za kojima mi srce ne kuca, odmah postanem sestra.
Otpratila sam na stotine ljubavnih priča. Pravih. Živih. Punokrvnih. Mojih. Mojih prijateljica. Prijatelja. Heroja. Ljudi koje sam gledala. Vidim mnogo trpnje oko mene. Patnje. Podnošenja. Moranja. Nepodržavanja. Sputavanja. Optuživanja. Pravdanja. Objašnjavanja. Natezanja. Nepodržavanja. Često se pitam se da li nekadašnja ljubav zaslužuje ovu istrošenu (ne)trpeljivost? Da li nekadašnja ljubav znači ukidanje slobode da radimo ono što volimo? Da provodimo vreme sa drugim ljudima koje volimo? Pitam se šta se desi, kada sa osobom koju ste voleli najviše na svetu, postanete najizdrkaniji na svetu? Od natezanja, zatezanja, spuštanja, ledene energije koju često osetim među parovima, pomislim da će se srušiti plafon. Ili da će me izbosti bodeži koji lete na sve strane. Ili se osećam kao zamazana izmetom. I uvek se pitam zašto su ovi ljudi zajedno? Bez ljubavi. Od sedam milijardi ljudi na svetu, zašto odluče da ostanu baš sa onom koja ih najviše muči? Ah. Često se ovo pitam.
Lično verujem da većina bolesti nastaje usled ovih emocija. Potisnutih potreba. Želja. Odsustva ljubavi. Prisustva ne-ljubavi. Moja mama na primer nije preživela brak. Umrla je. Puklo joj je srce. Nije preživela Duškovo nevoljenje nje. Njegovo zaljubljivanje u drugu ženu. Na dan svoje smrti u ormanu je imala skoro 50 hiljada maraka. Za koje Duško nije znao. Takozvani crni fond. Mogle smo da odemo gde smo htele. Hipotetički. Mogućnost uvek postoji. Moramo najpre da smo je svesni. Pa da odlučimo da je iskoristimo. Za moju mamu razvod nije bila mogućnost. Pa je otišla. Iz života.
U emisiji Preživeti partnerstvo pričala sam o partnerstvu novoga doba. Uvek burno reagujem na reč preživeti. Zato što mislim da je preživljavanje najveća zamka današnjice. Uzrok svih strahova. Svih zgrčenosti. Samim tim i bolesti. Nismo se mi rodili da bismo preživeli. Nego da bismo živeli. I doprineli svetu. Svojim pozivom. Svako na svoj način. Svojim putovanjem. Ubrzo sam uvidela da je naziv Preživeti partnerstvo u stvari perfektan. Gledajući mnoge ljude, koji su baš kao i moja mama, izabrali da ne prežive partnerstvo. Zato što ih je plašila nula. Novi početak. Novi život. U novom dobu.
Danas, posle trideset godina, novo doba je uveliko došlo na vrata. Verujem da bi danas nečijoj mami bilo lakše da ode. Umesto da umre. Ja želim da svojim životom svesne, srećne, samostalne i snažne žene, poručim svim ženama sveta: Ne bojte se drage moje. Nije ništa strašno. Naprotiv. Božanstveno je.
Gledam mnoge moje drage i emancipovane Petrije. Sa fensi i seksi poslovima. Sa tetovažama. Sa izbušenim jezicima. Svetske konsultantkinje. I čudim se. Često. Gledam ženu koja zvonko i rešeno vodi skup od sto ljudi. Koja zarađuje nekoliko stotina eura dnevno. Koja drkće od muža sa kauča. Koji je dribla preko telefona. Ljut što još uvek nije stigla kući. Da mu podgreje sarmu. Dok on čeka posao u struci. Dok je godinama tehnološki višak.
Naši roditelji su živeli u kući od juče. Koja nema nikakve veze sa našom kućom od danas. Zato se mi na radionicama bavimo prove(t)ravanjem jutarnjih istina. Otac moje prijateljice nam je govorio da se bez muža ne vraćamo iz izlaska. Da je bolje da se udamo bilo za koga. Pa nek se onda lepo razvedemo. Bolje raspuštenica nego usedelica. Naravno da su ove instrukcije ubrzale srljanje u brak njegove ćerke. Ne mnogo srećan. Pratim mame iz prošlog doba. Koje obezvređuju sva postignuća svojih ćerki. Serem vam se na sve te vaše uspehe, jezike, svetove. Kad ja nemam unuče da nunam.
Pričala sam vam o mom ocu. Dušku. Bio je i ovakav i onakav. Nikad zadovoljan sobom. Pa ni mnome. Uvek može bolje. Ipak, gledajući mnoge maltretmane kroz koje heroji prolaze sa svojim roditeljima, beskrajno sam mu zahvalna što se nikada nije petljao u moje izbore. Sve svoje izbore sam načinila sama. Od ranog odlaska od kuće. Nije me sprečavao. Nikada nije komentarisao izbor mojih prijatelja. Izbor zanimanja. Ličnog stila. Znala sam da nije srećan zbog toga, ali mi to nikada nije rekao. Nikada me nije pitao da li ću zasnovati porodicu. Jako sam mu za to zahvalna. Hvala ti Duško! Do Neba.
U stvari, nikome u porodici nisam dozvoljavala da se petlja u moje izbore. Verujem da je na to uticalo što sam vrlo rano postala nezavisna. Uključujući i ekonomsku nezavisnost. Što već trideset godina donosim svoje odluke. Jedini koji me pitaju ta „egzistencijalna“ pitanja su moji zemljaci. U rodnom mi gradu. Radiš u struci? Da li si se udala? Da li imaš dece? Odgovor je: Ne. Ne. Ne. Kažem im da ne radim u struci. Da se nisam udala. Da me niko nije hteo. Nemam ni decu. Ah. Ovo je fina partitura. Uđem u ulogu. Potpuno. Ostavim ih bez teksta. Ućute. Skoro se rasplaču. I ne pitaju me dalje. Pa idemo dalje. Svako svojim putem. Da.
Evo nas u sred najveće revolucije od početka civilizacije. Novo doba. Ni muškarcima nije lako. Sa nama savremenim ženama. Koje možemo sve. Same. I bez njih. Od njih očekujemo da budu svesni, preuspešni, šarmantni Supermeni. Strastveni i nežni ljubavnici. Koji nam gotive najdivniju hranu. Nakon što su vodili neke važne pregovore. O budućnosti sveta. Posvećeni očevi. Koji doprinose zajednici. Koji osim što obožavaju nas, mnogo vole i našu familiju. I naše prijateljice. Uključujući i one nesnosne. Koje jedva same sebe podnose. Da imaju bogat svoj svet. Da… Zato su me muškarci iz tradicionalnih priča onako i napadali. Što ih uznemirava moje celodnevno bavljenje sobom. Da budem sve bolja, sebi i zajednici. Što ih tera da ustanu sa kauča.
Često mi savetuju da sakrijem svoju snagu. Da bi se moj muškarac osećao muževnije. Jebeš ti muškost zbog koje ja moram da se pretvorim u kolibrija. Da bi se ona videla. To onda nije muškost. Prava muškost će prihvatiti i uvažiti moju snagu. Neću da se smanjujem. Da bi se neko osećao veći. Ja želim da mog muškarca inspirišem da bude bolji. Svakoga dana. I on mene. U svakom pogledu. Ja razumem da oboje zajedno treba da rastemo. Da to bude zajedničko herojsko putovanje. U tome i jeste ideja. Ja nisam sa mojim muškarcem zato da on bude snažan. Da mi da smisao. Sadržaj života. Da me spasi. Da reši moje probleme. Da podelimo troškove. Nego zato što ga volim. Što ga biram. Kao i on mene. Svakoga dana. U svakom pogledu. Ne treba mi matičar za ovo. I zajedno smo dok se volimo. Dok putujemo zajedno. Dok rastemo zajedno.
I evo nas na kraju priče: I živeli su srećno do kraja života. Sve ima svoj početak i kraj. I život. I ljubav. Egziperi je rekao da ljubav nije gledanje jedno u drugo. Da je ljubav gledanje u istom smeru. Za mene je ljubav kretanje u istom smeru. Suviše se brzo kreće svet da bismo ga samo gledali. Živeti se ne mora, kretati se mora. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Kaže Artemida. A slaže se i NINJA. Za jedan dan desi se ono što se nekada desilo za jedan ljudski vek. Pričam sa herojima koliko je važno da partneri zajedno rastu. Koliki je blagoslov svesno partnerstvo. U kojem partneri rastu zajedno. I ljubavno. Partnerstvo transformiše. Sažima. Osvetljava senke koje još nismo integrisali. Partnerstvo je najveća radionica transformacije. I vredi svakog napora. Sve dok naše zajedništvo čini da smo svakoga dana bolje sebi, jedni drugima i svetu.
Gledam svoje promene. Pre šest meseci još nisam bila pisac. Danas sam napisala dve knjige. Imam nove navike. Novu svakodnevicu. Nove potrebe. Nove želje. Nove razgovore. Sa sobom. I sa drugima. Nove planove. Da sam imala partnera koji je ležao na kauču uz zujanje televizora, ja bih već odskakutala nekoliko kvantnih skokova. Ne bismo se videli. O tome se radi.
Rekla sam vam da ne razumem brak. Ako se desi da neko čuje svoj poziv, da mora da ide dalje, to je meni sasvim u redu. Ne mislim da zbog „ljubavi“ ikada treba da odustanemo od sebe. Od svog poziva. Nije ljubav odustajanje od svog putovanja.
Sećam se jednog božanstvenog dokumentarca. O deda Adamu. Živahnom, razigranom osamdesetogodišnjaku. Koji je pre jako davno emigrirao u Ameriku. I tamo napravio pun i bogat život. U mladosti je imao veliku ljubav. Zoru. Bili su se i verili. U jednom momentu, Adam je čuo poziv. Nije mogao da povede i Zoru. Nije ni on znao gde ide. Bio je to početak dvadesetog veka. Ono doba. Oni su bili vereni. A on je morao da ide. Poziv je ipak bio jači. Mučio se. Priča kako mi je bilo teško da saopšti odluku svojoj voljenoj. A Zora? Zora mu je dala najdivniju poruku ljubavi. Divni blagoslov. Koji je deda Adam nosio sa sobom celog svog života:
Što se mora, mora.
Voli te tvoja Zora.
O tome se radi.
Umesto: I živeli su srećno do kraja života,
Meni se sviđa: I putovali su zajedno dok ih je to radovalo. I dok je bilo ljubavno.
Jednom odlazi svako putem svog života,
Na rastanku samo srce kaže.
Ja ću se vratiti.
A sad Adio.
Beograd, 1. maj 2015.