Ja sam plavi rezonantni majmun. U majanskom horoskopu. Ispod mog majanskog imena piše: Play Magic. Igram magiju. Marija Grujić. Na majanskom, Magija R. Jurić. Ja kanališem da bih se igrala. U kineskom horoskopu sam petao. U školu sam išlasa generacijom majmuna. Zato što svaki majmun svom čoporu teži. Od najranijh dana moj otac Duško, koji je otelotvorenje ozbiljnosti, nije voleo što pravim majmuna od sebe. Nisam se dala. Jer ja ne pravim majmuna od sebe. Nego je majmun moja suština. Nekada se prerušim u Dvorsku Ludu. Nekada u Magično Dete. A nekada u Magiju R. Jurić. Zavisi od inspiracije. Igra i smeh su moja snaga. Slovo A. Bez smeha i ljudi sa kojima se smejem sam nesrećna. Ja sam ona koja se igra magijom. Magija zahteva veliko poštovanje i disciplinu. Majmun me uči disciplini uma. Ili se igra mojim umom, kako bi me naučio. I evo mene danas, kako disciplinovano skupljam sve igre kojima me je moj majmunski um naučio. Da komplementiram herojska posla. Ravnoteže radi. Zovem ih majmunska posla.
A ima ih preko nekoliko. Majmunski um ne miruje. Ako nema igru, on je napravi. Makar bila majmunska. Sa poslovanjem sam počela vrlo rano. Već sa tri-četiri godine sam obavljala svoje prve transakcije. Koje su bile super uspešne. Dok me odrasli nisu „naučili“. I kako su me oni učili svojim pristojnim i skromnim rezonima, tako sam gubila svoje moći. Pa su igru magije polako smenila majmunska posla.
Sto puta se setim doživljaja sa buvlje pijace. Gde sam tokom adolescentskog doba imala tezgu. Sa stripovima, pločama i kućnom starudijom. I Duškovim odelima okružnog javnog tužioca. Obogaćenu riznicom pozorišnog nakita i rekvizita moje baba-tetke Mile Gec. Na koju fizički ličim. Imamo čak i karakteristični mladež na istom mestu. Mila Gec je svoju glumačku karijeru započela početkom XX veka kao putujuća glumica. Možda je i ona bila plavi rezonatni majmun. Nego da se vratim na buvlju pijacu. I majmunska posla. Pored moje tezge trgovala je jedna majkica. Bunjevka. Pored moje načičkane tezge, njena je bila čista svedenost. Bunjevačka nošnja. Dva komada. Starovenske mrke boje. Bolero i dugačka suknja. Pitala sam se ko će kupiti to demodirano čudo. Tada još nisam znala da svaka roba ima svoju mušteriju. Koja je ubrzo naišla. Pitala je: „Pošto je suknja?“ „250 hiljada su komot i suknja zajedno.“ „Kupila bih samo suknju. Pošto je?“ „Ne može samo suknja. Komot i suknja idu zajedno.“ Zainteresovana samo za suknju, mušterija je majkici dala svoju ponudu: „Daću vam 250 hiljada samo za suknju. Al’ neću komot.“ „Ne može, rekla sam vam. Il’ komot i suknja zajedno. Ili ništa“, rekla joj je moja komšinica. Još nekoliko puta su ponovile svaka svoju izjavu. Tako ili nikako. O majko mila. Posmatrala sam ovu majmunsku rabotu. Poželela sam da uzem komot, da njih dve istrguju. Ali sam tada bila vrlo pametna. Nisam se petljala u majmuksa posla. Nego sam se zabavljala. Njih dve nisu istrgovale. A ja tako često vidim isti prizor. Samo u drugom ruhu.
Jedna od majmunskih rabota sa najefektnijim naravoučenijem dešava se krajem studija. Pred kraj starog doba. Devedesete su tek zakucale na vrata. A ja sam završavala matematički fakultet. Živela sam sa Draganicom. U njenom stanu. U slatkoj maloj predratnoj zgradi. Kod Riblje pijace u Novom Sadu. Draganicine komšije su čuveni novosadski zlatari. Sa radnjom u srcu Dunavske ulice. Ceca, lepa zlatarska kći, njen muž Žare i njihovo dvoje dece, Vanja i Igor. Draganica i zlatarska familija su bili kao porodica. Skoro da su živeli zajedno. Odvajao ih je samo hodnik. I ulazna vrata, koja se nisu zaključavala. Tako sam i ja upala u Familiju. Vanja i Igor su tada bili srednjoškolci. Naravno da im je trebala podrška u matematici. Ne znam koliko sam im časova matematike održala. Kada me je Žare pitao koliko mi je dužan, ja sam rekla: „Ništa.“ Jeli smo, pili smo jedni kod drugih, družili se. I tako je to teklo. Dok mi se jednog dana nije desio peh. Ukrali su mi zlatarskog miniku. To je bio neki prastari mini bicikl koji je stajao u dvorištu. I koji niko nikada nije vozio. Zlatari su imali mnoge prevoze. Prvu Kalibru u gradu. Cecin auto. Motore male, srednje i velike. Bicikle svih vrsta. Planinske, gradske, ženske, muške, srednje. I miniku. Kada su mi ukrali miniku, rekla sam zlatarima da ću im nabaviti miniku. Žare je rekao: „Važi.“ Moj Bože. Kad se nisam srušila. Važi. „Nego ne znam gde se može nabaviti takav bicikl“ pitala sam Žareta. „Otidi u murijsko dvorište. Tamo se prodaju stari kradeni bicikli kojima se nisu javili vlasnici“, poučio me je Žare. „Gospode Bože.“ Mislila sam ja. Očekivala sam velikodušno zlatarsko razumevanje. Povređena do srži, očiju punih suza i pognute glave otišla sam u milicijsko dvorište. Po miniku. Kupila sam duplo boljeg i lepšeg miniku. I dovezla ga u zlatarsko dvorište. Verovatno ga više niko nikada nije ni vozio. Ali to nije ni važno. To nisu moja posla. Važno je da sam miniku vratila.
Nakon epizode minika, nisam više odlazila u kuću Petronijevića. Vanja i Igor su i dalje redovno dolazili na časove. Pizdela sam sam od svega. Pa sam otišla sam kod Žareta. Rekla sam mu šta sam imala. Kako je mogao? Toliko se dajem njegovoj deci? A on sa mnom tako. Jadna li sam jadna ja. Eh. I onda mi je Žare dao lekciju. „Lepo sam te pitao koliko ti koštaju časovi. Rekla si ništa. Otkud ja znam zašto ti držiš časove? Možda nemaš pametnija posla? Možda se vežbaš na mojoj deci? Možda ti je čast da se družiš sa nama? Da li sam ja tebi nešto dužan?“ „Nisi.“, rekla sam uplakana. „Ti si uzela naš bicikl. Nisam ti poklonio bicikl. I u redu je da ga vratiš. I gde je problem? Ne vidim ga? A ova lekcija koju ti sada dajem vredi više od svih tvojih časova matematike.“ Žare je znao da vrednuje sebe. A onda sam ja lepo rekla da od sutra naplaćujem časove matematike. Toliko i toliko. Žare je rekao. „Super. Eto vidiš da si naučila kako se radi.“ Od onda sam naplaćivala časove matematike. Dvočas, koji je većina profesora matematike naplaćivala 5 maraka, naplaćivala sam 15 maraka. Umesto da slede moj primer, većina mojih kolega se ljutila što naplaćujem tako mnogo. Istovremeno su se ljutili i na spremačice koje su spremale za 3 marke. Nisam hajala za njihov stil. Ja sam učila od najboljih. Bio je to kraj staroga doba. Jun ’91. Sve se tek zakuvavalo. A ja sam živela od časova matematike cele te decenije. Do bombardovanja. Kada sam zatvorila radnju. Trajno i na vjeki vjekova.
U školi sam radila 4 godine. Moje prve plate su varirale od jedne marke do 50 maraka. Prve nedelje profesure neki kolega mi je u zbornici ukrao Police naočare. Trebalo je dve godine da ih otplatim. I pored svega, uživala sam da predajem matematiku. Da razumem adolescente. Da ih zaljubim u matematiku. Da razumem kako funkcioniše škola. U doba rata. Da „izvedem na put“ generaciju kojoj sam bila razredna. Kada sam razumela igru, shvatila sam da bi dalje ostajanje u školi takoreći bez plate bila majmunska rabota. Zaboravila sam da vam kažem da majmun voli izobilje. Pa sam otišla da radim u kafanu Crni bik.
U kafani se uvek zarađivalo. Sto maraka ili sto eura kao donji minimum običnih dana. Iako sam radila naporno i fizički i psihički, silno sam se zabavljala i mnogo sam se smejala. Tako da nisam morala da smišljam majmunska posla. Ne kaže se džaba da je kafana škola života. U mom slučaju, bila je Akademija životnih veština. Najvažnije učenje koje mi je underground Crnog bika dao jeste da je kurčenje mnogo skupo. Naučila sam i da vidim ljude. Mislim, da zaista vidim ljude. Od portira, kasirke, konobara. I ratara i pastira u frulicu kad zasvira… I još mnogo, mnogo toga.
Naučila sam da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Račune su uvek plaćali tipovi za koje nikada ne biste rekli da imaju novca. Oni koji su delovali napucano i montirano, vrlo često nisu imali ni žute banke. I danas se sećam nekog namunjenog tipa u petrolej zelenom odelu. Nešto se došaptavao sa poštarima. Našim svakodnevnim drugarima. Pitam Deana, najduhovitijeg poštara u istoriji poštara, kakvo je saučesništvo u pitanju? Pita ga čovek kad će invalidnina. To ti je oko tristo kinti, reče mi Dean.
Zimus sam prisustvovala sličnoj sceni. U banci. Ispred mene je u redu bio jedan zgodan dasa. Dobro obučen. Armani look. Brada od 3-4 dana. Crna rolka. Pantalone. Interesuje se da li mu je legla uplata. Nakon kraće provere, službenica mu kaže: „Da, legla je. Na računu sada imate 23€.“ Lepo. Stižem kući. Majstori mi dovoze pelet. Ogrev novog doba. Dva čoveka istovarili su mi tonu peleta. Lepo sam ih dočekala. Kao što dočekam svakoga. To su me učili kod kuće. Ali sam suštinski naučila u Crnom Biku. Ponudila sam ih pićem. „Čime se bavim?“ Reč, po reč, ispostavilo se da su suvlasnici stonoteniskog kluba. I da sam narednih dana počela da radim sa njihovom decom. I još nekom raznom decom iz njihovog sveta. Nedavno je tata Mire rekao da bi voleo da jednog vikenda idem sa njima na turnir. Vrlo rado, ali vikendom imam radionice. „Izračunaj koliko koštaju tvoje vikend radionice, dodaj tome još 10 % i putne troškove, pa mi reci kada si slobodna“ Eto tako razmišljaju istovarivači peleta u novo doba.
Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Lepo je to Čvorović rekao.
Deceniju nakon kafane provela sam u svetu projekata, strateškog planiranja i međunarodnih organizacija. U svetu tuđeg novca, eksperata novog doba, administracije i jakih procedura. U svetu Militantnih Mučenika. Tako smo mi na Balkanu interpretirali ekspertski rad novog doba. Plavi rezonantni majmun nije baš najsrećniji ni i u mučeništvu, niti u procedurama. Bilo mi je beskrajno dosadno. Mom igre željnom umu potpuno neinspirativno. Pa sam vrlo brzo napravila pravu majmunsku lakrdiju. Pušćajte me van. I istrčala. Pa kud puklo da puklo. Opa, opa, neka, neka, sve ću da dam, samo da igram.
U to vreme sam sa svojom Družinom razvijala našu priču. „Svet na tacni“. Trebalo je da to bude festival sa hranama i običajima sveta. Napisala sam pismo za Ambasade kojima smo slali poziv da nas „podrže“ u projektu. Poslala sam ga Džonu na superviziju. Džon je bio službenik Ambasade Australije. I moj tadašnji epizodni romantični interes. Džon je odmahivao glavom. Rekao mi je da ga moje pismo potpuno zbunjuje. Da iz pisma uopšte ne razume šta je pisac hteo da kaže. Ni jednom rečenicom eksplicitno nisam tražila novac. Nego sam pričala priču o projektu. I tek negde pred kraj, ušuškano u sto oblandi, pomenula sam da bi nam njihova „podrška“ mnogo značila. Eh. Da. Džon je već bio dugo u Beogradu. Poprilično je razumeo naš mentalitet. Naučio se na pisma kao moja. Čudilo ga je to što nikada ne spominjemo novac. Znamo sve. Pričamo o svemu. Osim o novcu.
Sa onolikom administracijom i administrativnim frajerom, majmun se zaželeo slobodnog izraza. Pa sam osim u Svet na tacni, istovremeno ušla u još jedan monkey business. Japanski. Japan mi je još uvek bio jako svež. Dve godine pre toga sam se vratila iz Japana. Osećala sam i dalje osećam beskrajnu zahvalnost za sve što sam od Japana-ca dobila. Htela sam nekako da im se odužim. U to vreme se sedište Japanske agencije za međunarodnu saradnju JICA, zvana Džajka, koja je bila finansijer mog Japana, nalazilo u Beču. Osnovala sam najpre JICA Alumni. Asocijaciju svih nas koji smo učili u Japanu o trošku Džajke. Verovala sam da je to jedna snaga. Koju valja usmeriti za razvoj naše države. Japanci su videli da je moja Džajka Alumni živa. Da se srećemo. Organizujemo. Tih dana je Džajka planirala da otvori svoje balkansko sedište u Beogradu. Tu sam im se našla. Za našu administraciju. Za procedure. Bila sam im sve za sve. Za mene se to podrazumevalo. Taman sam dovoljno razvila svoj administrativni kapacitet u militantno-mučeničkom svetu. I poželela da ga stavim na raspolaganje japanskom narodu.
Ah. Tokom epizode sa Džajkom videla sam novo lice Japanaca. U tom procesu komunicirala sam sa srednjim službenicima. Koji žive i rade sitno iseckane procedure. Njih dvesto je bilo angažovano oko nečega za šta je bio dovoljan jedan rezonantan majmun. Počeli su da me smaraju. Pisali su mi sto mailova. Postavljali čudna pitanja. Tražili da im ispostavim fakturu. Za honorar. Za posao koji radim. Rekla sam im da ih častim. Da je to moje hvala za sve što mi je Japan dao. Procedura osnivanja trajala je nekoliko meseci. Klasična majmunska posla. Podnosila sam samurajski sva meni besmislena pitanja japanskih službenika. Moji odgovori su bili pravi balkanski: „Ma, ne brinite. Rešićemo već.“ Kao što i rešimo. Već. Sada tek razumem koliki su ovo sudari svetova bili. Naši odnosi su se zatezali. Oni su mene smarali. Ja sam njih iritirala. A pride im njihova kultura i svet po čijim pravilima žive nisu dali da mi to direktno pokažu. Em su Japanci. Em su službenici. Ja sam makar mogla da pokažem šta osećam. Jer sam plavi rezontatni majmun koji se bio upetljao u majmunsku rabotu. I jer mi se može.
Silno sam se šokirala i mnogo me je bolelo kada sam videla da se stvari komplikuju. Kad sam videla da mi ne veruju. Da je to više od administrativne suzdržanosti i nepoverljivosti. Džajka službenici skoro da su angažovali neku tajnu službu. Da me prati. Nisu mogli da razumeju odakle meni ta majmunska ideja da sa njima uđem u majmunsku rabotu. Plašile su ih moje namere. Koje nisu mogli da naslute. Nije im palo na pamet da imaju posla sa plavim rezonantnim majmunom. To ne piše ni u jednom diplomatskom priručniku. Baš su me zaboleli. Ubili su moju želju, radost i igru. Rekla sam im da u roku od 24 sata želim da neko dođe po sve papire koje sam u procesu sakupila. I da me zaborave. I da me više ne smaraju pozivima na njihove predosadne prijeme u Ambasadu. Sram ih bilo. To sam im rekla.
Pričala sam ovo Cecki. Za razliku od mene koja sam odrasla u ambijentu družine Pere Kvržice, Cecka je odrastala u SR Njemačkoj. Ceckin mozak je društveno formatiran u jednom drugom okruženju. Cecka uvek pita za rezultat. „Nego, reci ti meni Mari, da li ste se vi ljubili?“ Bez rezultata za Cecku ne postoji priča. Cecka me je slušala. A onda mi je rekla: „Mari draga. Zamisli da planiraš da krečiš kuću. Dođe moler. Kažeš mu šta želiš. On te sasluša i razume. Pitaš ga koliko će te koštati? A moler ti kaže: „Ništa.“ „Kako ništa?“, pitaš ti. A on kaže: „Eto tako. Lepo. Ništa. Volim da krečim. A i vi mi se sviđate.“ „A materijal? Farba?“ Pitaš ti. „Ne brinite ništa. Sve ću ja to lepo nabaviti, doneti, uraditi, picnuti. Častim vas. Simpatični ste mi.“ „Da li bi pustila ovog majstora u kuću Mari?“ Ah. Zacenila sam se od smeha. Da. Ne bih ga pustila u kuću.
Brzo sam zaboravila na bol kojim su me zaboleli japanski službenici. Shvatila da je to odlika administracije. A ne Japana. I Japanaca. I više nisam želela da se igram sa Džajkom. Niti sa administracijom bio koje vrste. Moja ljubav sa Japanom i Japancima je bezuslovna. A administracija je svugde ista.
Festival „Svet na tacni“ zamalo da nam je uspeo. U svetu projekata, tuđeg novca, eksperata, CV-jeva i beskrajno dosadnih skupova na seksi mestima provela sam još pet godina. Ukupno deceniju. U trećem svetu, kako sami sebe zovu. Kao zlatna nit provlačila se tema u koju me je još zlatar Žare inicirao. Majmunska posla. (Ne)vrednovanje sebe. U majmunska posla ulazila sam svaki put kada nisam nahranila svoje biće onim što mu treba. Igrom, magijom, radošću, stvaranjem, ljubavlju, bliskošću, razmenom. U njihovom odsustvu, majmunski um smišlja svoja posla. Moram da vam priznam da kao pravi rezonantni majmun volim sva ta svoja majmunska posla. Svašta sam naučila. Dobro sam se zabavljala. Tada nisam znala da sam sve vreme skupljala dobre priče. Za moje radionice i za moje knjige. Možda bih „majmunska posla“ nazvati i „u potrazi za dobrom pričom.“ Administrativnim rečnikom, to bi se zvalo „iskustveno sakupljanje građe“.
U svetu evropskih projekata, raspodela novca je tekla gotovo identično kao i u stvarnom svetu. Od onih koji rade najviše i bez kojih projekat ne postoji se očekuje da ne naplate. Da pokažu da im je do projekta stalo. Treba da im je čast što imaju priliku da rade za Ekipu, Žaretovim rečnikom. Što osoba ima manje posla i što je nevažnija za projekat, to je honorar veći. Najveće dnevnice, i po 700€ imali su evropski eksperti. U našoj Družini smo neke od tih najskupljih „eksperata“ zvali „Granični slučajevi“. Ja sam jednom Limesu rekla da me više ne smara skajpom. Nemam vremena za dangubu sa njim. Moram da radim. A on neka napiše da mi je dao super superviziju. I neka opravda svojih 700€ dnevnice. Neka ih razloži u pripreme ze razgovor sa mnom, razgovor sa mnom i pisanje izveštaja o razgovoru sa mnom. I dolaženje sebi od razgovora sa mnom. Cerekam se. Pitala sam se kako se postaje „evropski ekspert“? I gde ih nalaze? To je matematika neke druge vrste. Koja plavog rezonantnog majmuna nije zanimala. Nisu baš svi evropski eksperti bili Limesi. Skoro svi, da budem preciznija. Ipak me je iritirao taj neo-kolonijalni princip.
Šargarepa na kraju tog štapa bila je „pisaće ti u CV-ju da si radila za Žareta.“ Imaćeš lepu referencu. Po mom razumevanju, moja Družina je već uveliko bila seniorska, da bi se i dalje palila na CV i na reference. To mi nije plaćalo račune i obaveze koje sam imala. Na svu sreću ušla sam u prava majmunska posla. Upisala sam se u škole magičnog realizma. Da se igram magije. Za ove škole trebalo mi je 100€, 300€ a nekada i 500€ dnevno samo za učenje. Bez hrane i noćenja. Tako da nisam više ni mogla ni želela da se igram majmunskim rabotama. Niti da se igram punjenja CV-ja. Nije me palilo da sa raznim belosvetskim Džajkama i Limesima idem i jedem po seksi mestima. I pričam o administrativnim temama. To mi nije plaćalo račune i obaveze koje sam imala. Niti me je radovalo.
Pa sam objavila mojoj družini da ja više ne držim treninge po tarifi od 100€. Ispod 300€ na dan, ništa. Učila sam od najboljih. Ako može Limes za 700€ da me sluša preko Skajpa dok mu pričam šta sam sve uradila, mogu i ja da radim vrhunske treninge za pisanje projekata, koje smo Milostiva i ja tada radile, za 300€ dan. Prijavljivalo nam se 8 puta više zainteresovanih ljudi od maksimalnog broja. Pa ko hoće hoće. Ko neće neće. Radiću manje i kvalitetnije. Skuplje a ređe. I neću biti ljuta na Limesa. Milostiva me je razumela. Ostali deo ekipe baš i nije. Rekli su mi da sam nerealna. Mislili su da sam se uobrazila. Kao i profesori matematike devedesetih. Koji su naplaćivali malo više od spremačice. I ljutili se na spremačice. Zanimljiv način nerešavanja. Ja sam digla standarde. Šta prihvatam za sebe, a šta više ne prihvatam. A moraju i juniori od nečega da krenu.
Tražila sam i dobila sam. Živela sam, posvećeno sam radila i otplaćivala svoje škole magičnog realizma. Skoro četiri godine. Pisala sam o učenjima od 20 krava. Onoliko koliko platimo, toliko nam nešto vredi. Toliko nam je dobrobitno. Dok nešto ne platimo, ne vrednujemo ga. Što više platimo, to ga više vrednujemo. Koliko para, toliko muzike. U svakom smislu. Svi poklonjeni plugovi su zarđali. To sam videla u donatorskom svetu. U mojim školama magičnog realizma sam spoznala da želim da radim samo sa ljudima koji žele da rade. Koji žele da plate. Da bi im bilo dobrobitno. Tada sam još uvek radionice držala ljudima koji su sve to znanje dobijali za DŽ. I ne samo to. Nego su im evropski ekperti i plaćali da bi došli na radionice. Dnevnice, putni troškovi, fenski keterinzi. Da bi učili. Nije ni čudo što su se prijavljivali u onolikom broju. A ja sam mislila kako sam mnogo super. Da se prijavljuju zbog mene i Milostive. Administracija mi se zamerila još od Džajke. Pa ako ne tolerišem japansku, neću više ni našu.
Nisam više verovala da svet može da se promeni dekretom. Zakonom. Ukazom. Završila sam sa institucionalnim razvojem. Sa starim svetom. Ja sam ozbiljno shvatila smak sveta. Nisam ja džabe plavi rezonantni majmun. Za mene je stari svet zaista prestao da postoji 21. 12. 2012. Dala sam sebi još 10 dana tranzicije. Da ispoštujem i zapadni kalendar. Da zatvorim staru godinu. Da završim sa svim papirićima. Da predam i razdelim sve što sam do tada pravila. Radionice. Izveštaje. Materijale. Da se lepo pozdravim. Da sredim ormane. Da izbacim ruho iz starog sveta. U divni novi svet sam krenula lako, razigrano i spremno. Sa vizijom. I novom vizit kartom. Posvetila sam se ličnom razvoju. Putovanju heroja. Svom. I putovanju heroja koji žele da im budem vodič na tom putovanju. I koji mi rado plaćaju. Da bi vrednovali i svoje i moje vreme. I da bi se spram putovanja odnosili sa poštovanjem. Koliko para, toliko muzike. Koliko platiš, toliko vrednuješ.
Tog 21. 12. 2012. sam zatvorila svoju konsultantsku butigu. Baš kao što sam za prethodni smak sveta, za vazdušnu kampanju Milosrdni Anđeo, zatvorila profesorsku. Trajno. I za vjeki vekova. Vidite kako ti smakovi sveta mogu da budu dobrobitni, ako se posmatraju na reformatorski način. Dakle, na dugo najavljivani kraj jedne ere, zavetovala sam se da sam sa projektima, evropskim ekspertima i punjenjem CV-ja završila. Eh. Da znate koliko sam poziva primila narednih meseci. Koliko me je ljudi zvalo da držim radionice projektnog planiranja. „Ne radim to više“. Moje NE je bilo jako barem kao Titovo 1948. Što sam ja bila nezainteresovanija, to su ljudi bili zainteresovaniji. Mislili su da trgujem. Da se cenjkam. Nudili mi veće honorare. Sačekaće me. Ah. Koliko puta sam u najlepšim momentima sve ostavljala zbog nekog hitnog posla. Sada su svi hteli da me sačekaju. Ne mora sada. Kad budem imala vremena. Nudili mi još veće honorare. Da se samo javim kada odlučim da radim. Eh, da sam ovo nekada znala. Ipak, tu nezainteresovanost ne mogu da pobudim za temu oko koje sam strastvena. Niti želim.
Čini mi se da je kraj majanskog kalendara bio kraj mnogih svetova. Pa i trećeg sveta. Tih dana je i Cecka završavala stare i otvarala nove svetove. Kada je odlučila da krene na Siciliju, putem srca i divne ljubavi sa Alesandrom, bila je na vrhuncu administrativne hijerarhije. Savet Evrope. Najviši grejd. Sve zna. Govori sve severne, zapadne i južne evropske jezike. Cecka je uvek volela i razumela aplikacije. Svoj CV je punila posvećeno i nemački pedantno. Na Siciliji je shvatila da je njen veličanstveni CV kao valuta u monopolu. Koji važi u jednom plemenu. Ali ne i u drugim plemenima. I u drugim svetovima. Da ni jednom Sicilijancu ne može da objasni šta je radila. Da je evropska ekspertiza sa svim svojim implementacijama, diseminacijama, outreachovima i svojom meta-logikom društveni konstrukt. Koji važi u jednom prostoru i u jednom vremenu.
Lepo je meni moj profesor Stanković na matematičkom fakultetu objasnio. Ono što ne možeš da objasniš prosečno intelignentnom detetu od 8 godina i nije ti neka rabota. Ja bih se malo dodala na omiljenog mi profesora. Ako ne znam da objasnim šta radim prosečno inteligentnom komšiji, i nije mi neka rabota. Nego je valuta u nekom monopolu. Koji traje dok smo dobri. I dok neko želi da trajemo. I onda jednog dana, nekog novog smaka sveta, samo može da nas ukine. Takvo je novo doba. Brzo. Nema vremena za naše namunjene CV-jeve.
Nekada sam se čudila kada su mi pričali da na Zapadu niko ne gleda diplomu. Dođeš i radiš ako znaš. Jednostavno. Ja sam odrastala sa idejom da je potrebno i dovoljno da imaš diplomu. Da je diploma ulaznica u srećan, izobilan, ljubavi pun i ostvaren život. Tako je danas i sa CV-jem. Ko još danas ima vremena da ga čita. Danas znam da u susretu sa bićem, u pogledu i u „dobar dan“ vidim ceo CV, sva znanja i sva učenja. Sve se vidi, čuje i oseti. U pogledu. I u „dobar dan“. Sve se tako brzo menja. Nestaju stari i nastaju novi svetovi, firme, poslodavci, industrije. Ostajemo mi. I ono što smo u međuvremu postali. Nema se vremena za dangubu. Za majmunska posla. Dosta je bilo. Čak i ako ste plavi rezonanti majmun. Radim ono što mi se sviđa. Ono što me vodi u moju nauzvišeniju viziju. Sve ostalo danas smatram majmunskom rabotom. Ono što nam se čini sigurno na kratak rok, na duži rok je vrlo često rizično i opasno. U teoriji igara ovo se zove „igra sa sigurnim gubitkom“.
Bogati ljudi su galantni sa novcem, a štedljivi sa svojim vremenom. I obrnuto. Siromašni ljudi su galantni sa svojim vremenom, a štedljivi sa novcem. Sa čime ste vi galantni? Sa čime ste štedljivi? Oslušnite i razmislite šta vam je važno. Šta vas raduje. I nađite način da to radite. Malo po malo. Dan po dan. Igrajte se. Sve osim toga je traćenje života. Samo prođe. Puf… Posle će vam biti žao. Cela ova priča je o vrednovanju sebe, svog vremena i svog života.
Da više ne mudrijašim. Nije svaki dan najduži dan u godini, kraj proleća i početak leta. Dan yoge. Dan muzike. Idem da igram magiju. Što i vama želim.
Magija R. Jurić
Beograd, prvi dan leta 2015.