Bože dragi. Ovaj jul kao da je trajao dve godine. Mislila sam dok sam listala fotke na telefonu. Beba Zoja, koju zovemo Medeni Život je 4. jula napunila prvih mesec dana medenog života. Svoj prvi jubilej provela je ceo dan na radionici. Sa svojim roditeljima, Medenim Univerzumom. Listam dalje. Računam. Vrtim glavom. Šokirana sam množinom događaja. Mesta. Ljudi. Misli. Stanja. Gradova. Računam. Prvog jula još sam iščekivala odgovor od mog omiljenog pisca i potencijalnog izdavača. Prve nedelje jula isceljivala sam ranu u svom biću. Od odbijenice. Koja je za mene postala otvorenica. Opričavala ovu temu sa mojim Univerzumom. Dobila novo razumevanje. Sebe. NINJE. Artemide. Svojih prastarih kriterijuma. Svega. Bože kakav mesec.
Tih dana sam u rukama držala rukopis NINJE od Japana sa Balkana. Bila sam na nultoj tački. Trebala mi je konsultacija. Sa ljudima koji mogu da razumeju ili makar približno naslute moje upitanosti. Da mi kažu šta bi uradili da su na mom mestu. Somborska dvorišta i kanal su me oporavili. Kanal me je vratio na moju rezonancu. Jer smo mi iste rezonance. U povratku za Beograd Maestro Goran me je ošišao. Sklonio sa mene sve viškove. Bila sam spremna za Veliki ples.
Listam fotke na telefonu. Beba Zoja. Medeni Život. Medeni Univerzum. Somborska dvorišta. Kanal. Isceliteljski razgovori. Novi Sad. Zenit leta. Ada. Na kraj sveta. Plivanje. Ustajanje pre leganja. Radionice. Zaokruživanje prvog polugodišta. I Veliki ples. Ideja o kojoj sam mislila i maštala godinama. Decenijama. A koju sam ovog jula oživela. Da. Nepristajanjem na mali ples i na malu sebe. Practice what you preach. And the rest will follow. Živeći svoj veliki ples. Desio se Veliki ples. Pokret lidera novog doba visoke svesnosti željnih međuesnafske razmene vizija i ideja. Radi stvaranja još lepšeg i boljeg sveta. Pokrenula sam Veliki ples 14. jula. Simbolično. Novo doba.
Držala sam u rukama rukopis svog literarnog prvenca. NINJU od Japana sa Balkana. Bila sam na nultoj tački. Ipak sam još ne tako davno bila Maršal od Nule. I to je moja rezonanca. Pustila sam joj se. Slobodi Nule i beskraju mogućnosti. Otvorenosti za novo. Pustila sam se toj životvornoj energiji stvaranja da teče kroz mene. I pitala je: Šta se sada radi? Život mi je šapnuo da je pravo vreme za Veliki ples. Da je vreme da okupim svoje pleme. Ljude koji imaju kapacitet da razumeju moju nultu frekvenciju. I da mi kažu kako razmišljaju na ovu temu.
Odavno više ne verujem u velike sisteme. Verujem da su danas veliki sistemi preveliki za male probleme života. I duhom premali za velika pitanja života. Verujem u male grupe posvećenih ljudi koji menjaju svet. Što Margaret Mid reče: Nemojte misliti da male grupe posvećenih ljudi ne mogu promeniti svet. Svet se oduvek jedino tako i menjao. Ja ne želim da da menjam svet. Menjanje mi je kao neko renoviranje. Želim da stvaram svet. Novo je doba. Vreme je za nove svetove. I nove konstelacije.
Da. Podsetila sam se da živim u svetu ekstremno ograničene svesnosti. I u svetu ekstremno visoke svesnosti. Nejaki se oduvek udružuju. U sisteme. Dva loša ubiše Miloša. Ceo život sam svesna diktature loših đaka. Vladavine slabosti. Udružene slabosti. Kraljevanja livadom. Da mi oproste loše đaci. I kraljevi livade. Dugo se pitam zašto se dobri đaci ne udruže. Onda sam se setila svog omiljenog principa. Nisu oni glupavi. Već sam ja pametna. Kome smeta, taj sklanja. Pa sam rešila da napravim savez Miloša. Sindikat jakih. Da udružim dobre đake. Lidere novog doba. Visoke svesnosti. Željne međuesnafske razmene. Novo je doba. Došlo je vreme da se povežemo. I preuzimemo odgovornost za lične i planetarne procese. Mi danas imamo snagu bogova. To sada želim. Da pokrenemo stvaranje svetova koji žele da se stvore. Za to je potrebno da ujedinimo potencijale.
Mnogo volim knjigu Gašpar, Melhior i Valtasar. I Mišela Turnijea koji se tako božanstveno poigrava mitovima. Još 1991. me je dojmio susret tri kralja. Njihova očaranost jedni drugima. Kada su se sreli. I shvatili da ima neko ko se pita ista pitanja kao i oni. Da mogu međusobno da se konsultuju. Oni koji su do sada uvek samo vodili. I razgovarali sa podanicima. Odjednom, kraljevi su imali svoju radnu grupu. Ah. Nikada neću zaboraviti dijaloge sa kolegijuma kraljeva. Kada pričaju o tome kako ko bira svoje najvažnije podanike. Kako određuju kriterijume. Kako vode kraljevstvo. Ah.
Proleteri svih zemalja ujedinili su se odavno. Došlo je vreme da se ujedine lideri novog doba. Visoke svesnosti. Željni međuesnafskog povezivanja. Radi stvaranja novog, još lepšeg i boljeg sveta.
Od kada svoja promišljanja delim sa svetom u formi tekstova ponedeljkom, imala sam mnoge nove spoznaje. Jedna od najdubljih i najznačajnijih mi je doživljaj polja. Shvatila sam da zaista pripadam mnogo većoj zajednici života i ljudi. Svaki tekst koji sam poslala imao je slične efekte. Kako znaš? Upravo se pitam isto to pitanje. Kao da živiš u mojoj kući. U stvari mi i živimo u istoj kući. To ponekada zaboravimo. Pomislimo da samo sami. Izolovani. Još i mnogo pre interneta, otkrića su se dešavala istovremeno. Kant-Laplasova hipoteza. Njutn – Lajbnicova teorema. To je to polje. Kojeg smo svi deo. Samo ga neko peva. Neko igra. Neko ga svira. Neko ga piše. I zato sam sigurna da svi mi imamo ista pitanja.
To mi je bio odgovor na pitanje na koje dugo nisam imala odgovor. Šta će biti teme Velikog plesa? Odgovor verovatno naslućujete. Ono što je moja upitanost je upitanost mnogih. I zato ne treba ništa da namišljam. Dovoljno je da pratim šta je meni potrebno. I to ponudim ljudima. Tako sam napravila i Radionicu. Tako sam počela da pišem. Tako sam napravila sve što najviše volim. Nikakve velike fantazije. Opet su odgovori više nego jednostavni. Valjda ih zato odmah ne uvidimo.
Kada me ljudi pitaju odakle da krenu, kažem im: Od onoga što već imaš. I što odmah možeš da napraviš. Napravi ono što tebi treba. Ili skloni ono što ti smeta. Jednostavno. I bez velikih komplikacija. To je moj princip. A još jedan važan princip mi je da svoje principe primenim na sebe. Kažem sebi: Primeni na sebe, Mari Bepa san. Tih dana s početka jula sam u polju nulte frekvencije pokrenula stvaranje Velikog plesa. Shvatila sam da mi nije potrebna objavljena knjiga da bih okupila svoje prijatelje novodobne lidere. To je ono što sam odmah mogla da uradim. I uradila sam. Rešila sam, da pre nego što krenem u izvedbu velikog plesa u Tokio, Njujork i Berlin, osmislim i navežbam veliki ples sa mojim plemenom. U Beogradu. Da.
Jul sam posvetila stvaranju Velikog plesa. Liderima novog doba. I visoke svesnosti. Bez visoke svesnosti ništa. Ljudima koji žive svoju fantaziju. I koji bi želeli da je podele sa sebi sličnima. Slično se sličnom raduje. Bože dragi. Prvi veliki ples desio se u mom prostoru. U radionici. O kako je dobro sresti ljude sa kojim deliš veliki ples. Koji žive svoju fantaziju. Koji razumeju šta to znači. I koji se u ovom svetu sklonom malim plesovima sreću sa istim upitanostima kao i ja. Divno je od 12 sebi sličnih ljudi čuti kako razmišljaju na moju temu. Šta bi uradili da su na mom mestu.
Celog ovog jula koji je trajao dve godine sretala sam se sa liderima novog doba. Visoke svesnosti. Željnih međuesnafskog povezivanja. I stvaranja lepšeg i boljeg sveta. Nastavili smo razradu ideja koje smo na nultoj izvedbi velikog plesa razvili. Priključivali su se novi i novi novodobni lideri. Ovo je praznik za moje biće. Odmor od normalnog razmišljanja. Bez trenja. Da ne moram da objašnjavam. Da krećem od prapočetaka. Da se pravdam. Razlažem. Da se rastačem. Dosta sam se rastakala. Nemam ti kad.
Nemam ti kad
nemo’ me ništa pitat’
potrošio sam masu vremena tad
pa ga nemam sad.
Želim da počnem sada. Od sada. Želim da me sagovornik razume. Odmah. Na jedan. Želim da menjamo i multiplikujemo svoje fantazije. Da pričamo kako da ih ostvarimo. Zajednički da ih kitimo. Divnog li sretanja među jednakima. Inter pares. Svaki ovaj susret je praznik za moje biće. Za moje razmišljanje. Nove ideje. Za stara pitanja. Preispitam stare principe. Otresam ih kao prašinu. Svidi mi se neka ideja. Razmenimo po koju. I idemo dalje. Nemam ti kad.
Listam fotke na telefonu. Jul koji je trajao dve godine. Baš je čudno ovo novo vreme. Imam dvojak osećaj o njegovom protoku. I da je prošlo tako brzo brzo brzo. I da je istovremeno trajalo i trajalo. Baš dugo. I brzo brzo. Čini mi se kao da je Medeni Život već stasala za vrtić. Volela bih da pričam sa nekim novodobnim Ajnštajnom. Ili sa Teslom. Da mi objasne ovu igru vremena. Dan nakon velikog plesa krenuo je tropski talas. Uhvatila sam tropski ritam. Ustajanje pre leganja. Svitanja na biciklističkoj stazi. Ada. Plivanje. Zaokruživanje božanstvenog polugodišta 2015. godine. Majko mila. Da. Vreme baš leti. Nemam ti kad. Sad.
Svakog dana jula sretala sam se sa nekim liderom novoga doba. Rešila neke svoje upitanosti. Tijana mi je poslala sliku okruglastog administrativnog čoveka u sivom odelu. Sa šeširom i novinama. U rukama iza leđa. Kako nagleda prašnjave sive oblake. Zagledan u ništa. U ono što više ne postoji. Poslala mi je i mail sa predlogom za dalji razvoj mog opusa. Koji sam nazvala novim imenom. Heroji novog doba. Jas mi je objasnila da ne moram da jurim na sajam knjiga. Ko još ide na sajam knjiga? Deca na ekskurzijama. I oni koji ne čitaju knjige. Nego ih na sajmu kupuju. Da. Već godinama nisam otišla na sajam knjiga. Sajamski hangari definitivno nisu atmosfera u kojoj bih na najbolji način iskazala sebe. I svoje stvaralaštvo. Vera i ja smo napravile partnerstvo. Radićemo zajedno. Za veliki ples mi je definitivno potrebna muzika. I ples. Jei jei je. Obožavam. Već mi duša igra. Duška je predložila da pokret lidera novog doba smestimo u ambijente novog doba. Umesto u sajamske hale. Ili u tržne centre. Da napravimo prostore u kojima ćemo moći da zadovoljimo mnoge svoje potrebe na jednom mestu. Staša mi je dala predloge za nove kurseve koje bih mogla slušati. Milica me je pozvala na drugi stepen Reikija. Postala sam Reiki terapeut. I već uveliko imala svoje prve reiki tretmane.
Milica i ja skoro svake nedelje, kad god nam vreme dozvoli, poređamo jedna drugu. Nakon tolikih ljudi sa kojima radimo i nama je potrebno da nas neko čuje. Da otključa naše zatvore. Jer i pored svih naših znanja, ne možemo same sebe spolja da otključamo. Mora neko spolja da nas otključa. Lepo je to Seneka rekao. A ti naši susreti i zajednički rad su toliko intenzivni i neprepričljivi. Majko mila. Šta god da zaustimo jedna drugoj, ostvaruje se brzinom svetlosti. Kao neko gnezdo za stvaranje. Više ne stižemo ni da se osvrnemo šta se dešavalo između dva susreta. Samo kažemo: To ti završeno. I još mnogo, mnogo toga. I idemo dalje. Planiramo novu fantaziju. Da bi je sledećih dana ostvarile. Živele. I smislile novu. I tako stalno.
Milica me je pozvala da sa njom i Dejanom idem u Budvu. Zove nas Sneža. Kraljica. Majka. Mater Dei. Čija ćerka Lana Asija ima solistički koncert. 1. avgusta. Sve mi se uklopilo. Odgovor je DA. Sneža, Milica i ja smo zajedno učile škole magičnog realizma. To je bio baš veliki ples. Delile smo najtananija pitanja duše. Skidale zajedno stare slojeve sebe. I sive prašnjave oblake. Delile radost otkrivanja. Stvaranja. Učenja. Upitanosti. Uvide. Svesno stvarale sebe. I svoje svetove. Delile onolike zajedničke veličanstvene momente. Pa smo se neko vreme razdvojile. Svaka je razvijala svoj lični stil. I svoj veliki ples. A onda smo se pre nekog vremena ponovo srele. Cičale smo sat vremena od tog susreta. I rešile da brzo smislimo neko novo sretanje.
Zaželela sam se Sneže. Kraljice. Majke. Njenog glamura. Njene ćerke. Lana Asije. Djevojčurka od 14 godina. Koja mene zove Djevojčurak. Tako ti je to kad imaš posla sa Divom. Zaželela sam se i Snežinog svijeta. Njene dve sestre. Simonide i Marte. Nikada nisam srela nekoga kao što su Ćeranićke. Tri sorele. Zajedništvo najveće na svetu. Zajedništvo koje nije razdvojila nijedna geografija. Sneža živi u Budvi. Simonida u Milanu. Marta u Beogradu. A skakuću gradovima kao ptičice sa grane na granu. Budva. Beograd. Milano. London. Moskva. Sreću se. Prepliću. Rade. Dižu se. Padaju. Vole se. Podržavaju. Taj njihov sestrinski savez je potpuno božanstven. Snažan i lep i prefinjen i drag. I gostoprimljiv. Zovu. Daju. Dele. Zajedno. Mi smo uvek zajedno.
Lana Asija je ovog jula koji je trajao dve godine napunila 14 godina. A već je uveliko Diva. Solo pevačica. Operska. Operetska. Mjuzikalska. Kakva hoćeš. Već je odavno niko više ne zove čudom od deteta. Djevojčurkom. Od kada je kročila na prvo takmičenje, pobedila je sve. U svim konkurencijama. Peva repertoar zrele, operske dive. Milica, njen životni partner Dejan, njihov ridžbek zvani Lav i ja stigli smo u dane pripreme koncerta. Lana Asijinog prvog celovečernjeg solističkog koncerta. Na Trgu pjesnika. U Budvi. Ah. Procesija. Poezija.
Svi su tu. Tetke. Prijatelji. Od svukud. Haljine iz Milana. Krune. Cveće u kosi. Buketi cveća. Sandale. Šminka. Zvonkost sveta. Posvećena i ljubavi puna učiteljica pevanja Bojana. Darežljiva. Sa svojim vremenom. Znanjem. Direktor muzičke škole Nikola. Pijanista i bodi bilder. Prvi crtež koji je ikada nacrtao bio je crtež ljudskog mišića. Dirigent Radovan. Probe. 12 muzičara. Studio. Gradovi. Drumovi. Podgorica. Cetinje. Lana Asija je van scene pravi djevojčurak. To mi je božanstveno. Kada peva je operska diva. Koja zna sve. I koja oseća sve. Šokira me svojim emocijama. Mimikom. Razigranim odnosom prema muzici. Prema publici. Za razliku od ozbiljnih diva koje se ozbiljno odnose prema ozbiljnoj muzici, Lana Asija se igra muzikom. Kao sa drugaricom. Sa cvijećem u kosi. I vremenom. Sad je djevojčurak, pa mlada žena koja voli. Već sledećeg je zrela žena koja razume sve. Pa djevojčurak. Pa da. Veliki ples. Play Divine.
Mesec se punio tih dana. Ovaj jul osim što je trajao dve godine imao je i dva puna meseca. Dani u Crnoj Gori bili su baš puni. Svega. Lepo je na plakatima pisalo. Full Feel. Budva. I dok se u Ćeranića i Dabovića kući pripremao grande spektakl da otvori avgust, ja sam imala da završim svoj jul. Da napunim mesec. Milica i ja smo imale veličanstven dan stvaranja na Crvenoj glavici. Pa da. Plaža koja se zove Crvena glavica mora biti božanstvena. Em crvena. Em glavica. Podsetila me je na rovinjske plaže mog odrastanja. Samo je još ljepša. Crveno, ljubičastvo, belo, sivo i crno kamenje. Velika crvena glavica. Super ležaljke. Trščani plažni bar. Tuš. Wi-Fi. I pogled na Sveti Stefan. Primenile smo na sebe čuveni Lalkov recept: Evo obuka sam najljepše i najnovije i idem na doručak na Sveti Stefan, da planiram.
Krenule smo da zaokružimo svoja stvaranja. Da isplaniramo fantaziju za novo doba. Za heroje novog doba. Obukle smo najljepše i najnovije kupaće kostime. Sa nama je bio Lav. Veličanstven. Rodezijski gonič lavova. Uzele smo najljepše ležaljke na Crvenoj glavici. I zagledale se u Sveti Stefan. Pa u horizont. I isplanirale svoje fanatazije. To je trajalo 13 sati. Na 45.5 stepeni. Koliko je auto očitavao. Red planiranja. Red delfina. Kraula. Tuš. Fantazija. Pa opet. Od svitanja do sumraka. Wow. Kakav veliki ples. Play Divine.
Sutradan je bila Ognjena Marija. Obilazili smo Boku. Išli kod Don Kika. Lana Asijinog tate. Bili u Igalu. U Herceg Novom. Dok su se Milica i Dejan sretali sa nekim ljudima, ja sam kunjala. Ceo dan. Kao obamrla. Sednem i zaspim. U kafiću. Na ponti. Gde god smo se spustili, ja bih zaspala. Pored mene su zbog mene nepravedno grdili neko dete. A ja nisam odreagovala. Nego sam kunjala. Bože dragi. Ognjena Marija je trajala i traja. A ja sam obilazila Boku, sedela i spavala. Pomislila sam da me je iscrpelo jučerašnje sunce, planiranje i delfin. Toga dana nisam se ni pokvasila u moru. Na kraju ovog dugog dana zagledale smo se u Pun Mesec. Milica je rekla: Čini mi se da se danas ceo Univerzum reorganizuje u ritmu fantazije koju smo juče isplanirale. Ah olakšanja. To je bilo to. Što volim kad razumem. Odjednom me je prošao umor. Da. Kroz mene su se sve planete naštimavale u ritmu Velikog plesa koji smo juče osmislile. Ah. Let’s dance. Play Divine.
Crnogorski veliki ples razvijao se iz časa u čas. Pratila sam svoj omiljeni princip: Lako ili nikako. Sreli smo se sa svima sa kojima je bilo lako. I otkazivali sve što je imalo elemente komplikacije. Bože dragi, koliko je divno raditi na moru. Isplivaš se na nekoj divnoj plaži. Upiješ Sunce. Pa zračiš to Sunce i svežinu na svoje sagovornike. I tako svaki dan. Po ceo dan. Danilo i Jasna su prepoznali priču Velikog plesa na jedan. Nema tu šta da se objašnjava. Slično se sličnom raduje. Na jedan.
Oduševila sam se snagom vizije koju sam doživela u Porto Montenegru. I u Luštica Bayu. U Portu je poslednjeg dana jula otvorena izložba Dejvida Hamiltona. Koji ima 85 godina. Baš kao i osnivači ovih potentnih mesta. Gospodin Munk i gospodin Saviris. Živahnog Dejvida Hamiltona ne prolazi želja da fotografiše lepa mlada naga ženska tela. Danilo je imao temu sa političkom korektnošću izložbe. Čoveka koji ima 85 godina. To se zove životna slast i strast. Lust for Life. Uživala sam. Srećna sam što danas još neko sme da iskaže nežno divljenje prema ženskom telu. Isto kao što sam tužna zbog novog rakursa čoveka novog doba. Danas svi gledaju dole. I dive se psima. Lepe žene koje prolaze kroz gradove niko više ne primećuju. Milica i ja smo ostale neprimećene pored ridžbeka Lava. Koji je dobijao i po 300 komplimenata dnevno. Hvala Dejvidu Hamiltonu. Što i dalje gleda lepe žene. Hvala i Munku i Savirisu. Mnogo volim potentne ljude. Što stvaraju lepa i potentna mesta. I što vide lepe žene.
Bio je to poslednji dan jula koji je trajao dve godine. U stvari jula koji je trajao tri godine. Ovaj crnogorski đir je trajao još celu jednu godinu. Pun mesec. Puno srce. Punina. Full Feel. Budva. Baš kao što je pisalo na plakatima koji su nas u Budvi dočekali. Full Feel. Ment.
Avgust je počeo procesijom oko Lana Asijinog koncerta. I koncertom. Veličanstveno. Dirljivo. Kupanje ljubavlju, lepotom, zajedništvom, glamurom, blistavilom, uzbuđenjem, smehom, davanjem, igrom. Zvonkost sveta u Lana Asiji. Koja se igra muzikom. I druži sa publikom. Zadovoljna, samozadovoljna i zahvalna. Svesna. Visoko svesna. Liderka novog doba. Visoke svesnosti. Lana Asija. Šta urade ljubav, podrška, zajedništvo, darežljivi učitelji i posvećenost. Full Feel Ment.
Da. Zato i pravim veliki ples. Sa liderima novog doba. Visoke svesnosti. Željnih kvalitetne razmene.
Nemam ti više kad da se objašnjavam i nastavljam i razjašnjavam. Energija koju sam ranije davala za objašnjavanje i nastavljanja i razne otpore ostaje mi slobodna. I ulažem je u stvaranje još lepšeg i boljeg sveta. Nemam ti više kad.
Gubit’ vrijeme jer šteta
kad prođe nikad više
nemam ti b’ate kad, sad
pa ćemo se vidjet’.
Lana Asija je dan nakon koncerta bila Djevojčurak. Onakav kakvim mene zove. Izrazila je želju da ide na Čolin koncert. Cela ekipa ide. Ja ne idem. Čola nije moja šolja čaja. Rekoh ja mudrijaški. Ipak sam ja iz plemena Starih Cuca. Iz plemena rokenrola. Bližilo se veče. Uzbuđenje je raslo. Lana Asija. Tri sorele. Milica. Ah. Cipelice, haljinice, kompletići, šeširi. Baš je divno biti zaljubljen u dame. A meni se desio klik. Ne idem na Čolin koncert. Nego idem da se družim sa mojim sestricama. Tako sam sebi rekla. I otišla u diskoteku novog doba. Da se pustim poslednjoj noći ovog meseca koji je trajao tri godine. Oko dva ujutru na stejdžu se pojavio Čola. Mlad, lep, svež, živ, čist, razigran. I zapjevao. Mladim glasom. I još mlađim stasom. Živahnom energijom. Šokirana sam. Isti je kao Čola kakvog se oduvek sećam. Igramo. Pevamo. Smejemo se. Presrećna sam što sam došla. Shvatam da sam narasla do Čole. Lidera novog doba visoke svesnosti. Koji posvećeno stvara lepši i bolji svet. Čola je bio u punoj energiji. Bilo je rano jutro. U to vreme već uveliko ustajem. Izašla sam iz svojih ritmova. Koji čine moju svakodnevicu. Koju toliko volim. I kitim. Izašla sam iz ritma spavanja. Iz ritma vežbanja. Iz ritma ishrane. Neke svoje principe sam živela. Neke sam prekršila. Zato valjda principi i služe. I odmori. Odmorila sam se od sebe. I od svojih ritmova. Ali sam se i zaželela sebe. I svojih ritmova. Svitalo je u Top Hilu. Napucanoj diskoteci na vrh brda. Sa pogledom na celu rivijeru i na plavi beskraj. Čola nije imao nameru da prestane. Prštalo je na sve strane. Ovo je stvarno bio dug dan. I mesec. Koji je trajao tri godine. Vreme je da idemo. U avgust su nas ispratili Čola i Branko Radičević i cela budvanska rivijera.
Da si zvjezda sele moja,
Među svojim sestricama,
Među svojim sele moja,
Među svojim sestricama.
8. avgust 2015. godine