Karijeru sam započela gde drugde nego na pijaci. Kad sam imala 4 godine. Prodajom narcisa. Zvala sam ih zvezdice. Van sezone narcisa prodavala sam svoje dečije stvarčice na ćošku pored trafike. Trafikantkinja Etelka me je uskoro pozvala da zajedno prodajemo. Obožavala sam miris trafike. Novine, štampa, bombone, duvan. Sviđala mi se misteriozna komunikacija kroz prozorčić trafike. Iza kog sam ostajala nevidljiva. Uskoro mi je trafika postala pretesna.
Nastavila sam na ulici. Kao sakupljač starih novina. Sakupljenu robu delila sam na dva dela. Obične novine prodavala sam u Sirovinu. Stripove, Zabavnike, Start i Zum reportere dodavala sam mojoj tezgi. Na buvljoj pijaci. Na kojoj sam redovno trgovala. Svaki petak, izuzetak. Osim stripova i roditeljskih ploča, prodavala sam i tatina odela. Baba-tetkin pozorišni nakit, razno-razne pozorišne rekvizite, muštikle, kutije za perike i šešire. Kućnu srebrninu. Neuramljene crteže poznatih slikara. Koje su moji dobijali „gratis“ kada su od njih kupovali slike. Naša kuća je bila full house, pa niko nije primećivao da sam polako i redovno odvađivala komad po komad.
Italijanima sam prodavala puževe koje sam sakupljala u zadnjem dvorištu naše kuće. Za mnogo dobre pare. Još u osnovnoj školi završila sam frizerski kurs. I Bagat kurs šivenja i vezenja. Tokom cele srednje škole šišala sam i fenirala ekipu. Bila sam uniseks frizer. Bila sam i ženska modiskinja. Šila sam sebi, sestri i drugaricama. A najveći biznis mi je bio sužavanje farmerki i menjanje cibzara. To je nekada bio big deal. Sad se upravo pitam kako su moje dečije ručice baratale teksasom i zipovima.
Sa 13 godina planirala sam da otvorim butik. I da nakon osnovne škole prekinem školovanje. Što sam u jednom momentu skoro i ostvarila. Od drugog srednje držala sam časove iz skoro svih predmeta. Najviše iz matematike i fizike. Godinama sam redovno radila u kafićima. Bila profesor matematike. U partnerstvu sam vodila jednu od prvih privatnih škola u Novom Sadu. Za 12 godina održala sam časova matematike za jedan ceo radni vek. Vodila kafanu Crni Bik. Bila savetnik pokrajinskog sekretara za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju. Direktor savetodavnog centra Stalne konferencije gradova i opština. Devojčica Anči je jednom prilikom napisala sastav u kojem je rekla da ima tetku čiji je posao da obilazi gradove i opštine sveta. To je možda najtačniji opis mog tadašnjeg bavljenja.
Potom sam postala free-lancer. Smišljala sam projekte. Raspisivala ih u pravi format. Za to dobijala sredstva od donatora. I sa ekipom ih sprovodila. Sa družinom Pere Kvržice. Učila sam ljude kako se to radi. Bila sam moderator i fasilitator mnogih novodobnih skupova i konferencija. To se nekada zvalo konferansje. Konsultant. Vodila sam procese strateškog planiranja. Pisala sam projekte i u Škotskom investicionom fondu. Bila sam šefica spremačicama i majstorima na karipskom brodu Glori. Sa svojim prijateljima Makedoncima vodila sam firmu Urban Rural Consulting. Zvani URC. Koji smo zatvorili.
Bila sam koordinatorka Nacionalne platforme za društveno odgovornu reciklažu. U kojoj sam na jednom mestu okupljala sakupljače otpada i otkupljivače sekundarnih sirovina, opštinare, političare i donatore. Sa mojom drugaricom Milostivom vodila sam proces društvenog dijaloga. Tako se to danas zove.
Svih ovih godina volonterski sam se bavila isterivanjem neke pravde. Moje ili tuđe. I dizala revolucije. Od Balkana do Jukatana.
Kruna mog bavljenja tuđim poslovima bila je međunarodna konferencija sakupljača otpada i ostalih reciklažnih aktera. Nazvali smo je Pandorina kutija. Organizovali smo je na Kopaoniku. U Anđeli. Mnogo mi sviđalo što sakupljače smeštamo na neko fino mesto. Shvatili su da kao gosti kompleksa hotela, mogu da se kupaju u bazenu grandioznog hotela Grand. I kupali su se. Dok se na Kopu nije desila pometnja. Sakupljači u bazenu. U Grandu. Gosti se bune. Više ih nisu pustili. Negodovala sam zbog diskriminacije. I završila bavljenje tuđim poslovima.To je bio poslednji kadar. Sakupljači u bazenu hotela Grand na Kopaoniku.
Možete da zamislite kako sam se osećala kada su me ljudi pitali: A čime se ti baviš? Uh. Sad se uzvrpoljim kad samo pomislim na to. Čak sam mislila da je to vrlo nepristojno pitanje. Zahtevalo je mnogo energije i vremena da svoje kreativne izraze pretočim u nešto što će biti razumljivo svakom komšiji. Ili nekom znatiželjniku. Pa sam najčešće kada bi razgovor došao do te tačke nestajala na horizontu. Ili imala hitan telefonski poziv. Halo Bing, kako brat?
Ogromno olakšanje stiglo mi je kad sam smislila neki poluodgovor: Uvodim nove koncepte i ohrabrujem njihovo sprovođenje. Ah. Trafikantkinja iz kraja koja me je merkala već dve godine, kao da je osetila moju spremnost da se artikulišem. Pa me je već sutradan pitala: Izvinite. Već dugo želim da vas pitam šta vi radite? Rekla sam kao iz topa: Uvodim nove koncepte. I ohrabrujem njihovo sprovođenje. Reče mi ona: Da znate da sam i mislila da radite tako nešto. Ah. Prošlo je. Obožavala sam. To što ne moram više da se šunjam. I izbegavam pitanja iz seta Odakle si sele? Od sada mogu slobodno da se krećem svetom.
Zabavljala me je ova mozgalica u kojoj je trebalo da razumem čime se ja to u stvari bavim. Uskoro sam rešila matematički zadatak. Uvidela sam da sam svih ovih godina bila podrška sebi i drugima u pretakanju ideja u stvarnost. Što bi rekli: od ideje do realizacije. Pa sam uskoro na pitanje čime se bavim odgovarala: Podržavam ljude da svoje ideje pretvore u dobro planiranu stvarnost koju će sa zadovoljstvom sprovoditi. Ah. Koje olakšanje. Ovo otkriće mi je dalo osećaj novostečene lakoće Muje iz vica. Koji je ceo život nosio dva broja manje cipele. Pa ih skinuo. I ostao bosih nogu. I rekao: Joj olakšanja. Ah. Ekstaza.
Nastavila sam ovu ekstatičnu igru razumevanja sebe i svog bavljenja. Shvatila sam da me je celog života opsedalo pitanje: Šta stvarno želim? To se makar jasno vidi iz svih mojih lutanja i traganja. U potrazi za sobom. I svojim pravim izrazom. To sam pitanje postavljala i drugima: Šta je tvoje loženje? Ili sam im pevala: Nije važno odakle si, sve dok znadem kuda putuješ. Pa sam sve svoje beleške, traganja, učenja i podvučene knjige pretočila u Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako.
Ostalo je istorija. Master klas Na putovanju heroja. Imam blog. Pišem knjige. Radim individualne konsultacije. Sve to čini autorski opus Heroji novog doba. Danas na pitanje čime se bavim, odgovaram: Heroj sam svog putovanja. Podrška sam herojima na putovanju. Učitelj sam transformacije. I reformatorka. A na vizit karti mi još uvek piše Trener & Coach.
Heroji i ja se srećemo u vreme životnih transformacija. Kada ih preplavi osećaj da bi život mogao i trebao da bude nešto više nego što je sada. Kada sebi postave baš to pitanje. Da li je to sad kao to? Šta želim od svog života? Kada traže sebe. Na početku karijere. Ili usred nezadovoljstva postojećim sistemima kojih su deo. Ili kada dostignu vrhunac karijere, a obećane nagrade srećnog života nema.
I pored svih mojih lutanja, imala sam nekoliko jasnih određenosti. Nekoliko stvari koje sam oduvek znala da su moje. O kojima se nisam pitala. Jedna od njih je bila matematika. Kao i plivanje. Bicikl. Ples. Vođena srcem i bez ikakvog razmišljanja sam završila matematički smer i matematički fakultet. Profesor matematike mi je bila naj cool opcija od svih onih za koje sam znala. Od zanimanja sam znala za nekoliko. Učitelj, advokat, sudija, glumac, profesor, zemljoradnik, trgovac, ekonomista, lekar i inženjer. To su bila zanimanja starog doba moga odrastanja.
Pored toga, u staro doba Jugoslavije mog odrastanja važio je i princip: Nemoj mnogo da fantaziraš. Tvoje je samo da završiš fakultet. Ostalo će se već rešiti. A onda je sledila tišina. Koju sam ja razumela ovako: Brzo će se pojaviti neočekivana sila, koja ti lepo pokuca na vrata, uzme te za ručicu i odvede te na posao. Savršen. Za tebe krojen. I živiš srećno do kraja života. Ah.
Moj svet se drugi put srušio zajedno sa Jugoslavijom mog odrastanja. I sa starim dobom koje je polako iščezavalo. Prvi put kada mi je mama otišla. Drugi put kada sam uradila ono što je bilo moje. Kada sam završila fakultet. A neočekivana sila koja dolazi iznenada i brzo rešava stvari nije došla. Niti me je odvela da budem asistent na fakultetu. Nisam imala ideju šta se sada radi. Čekala sam neočekivanu silu. I počela da predajem u elektrotehničkoj školi. Đacima koji su stizali tokom ratova. Za nekoliko maraka mesečno. Predavala sam matematiku neke druge vrste. U školi neke treće vrste.
Ovo je bilo sve, samo ne život kakav sam želela da živim. Prestala sam da čekam neočekivanu silu. Držala sam privatne časove. Organizovala privatnu školu. Sa 27 godina već sam održala časova za jednu punu penziju. I shvatila da sam sa bavljenjem matematikom završila. Sa matematikom sam se zvanično razišla za vreme vazdušne kampanje Milosrdni Anđeo. U junu 1999. godine. Pozvala sam ljude sa fakulteta. I zamolila ih da u roku od 24 sata neko dođe i preuzme sve matematičke knjige koje sam imala. Ili ću ih spustiti ispred kontejnera. Došli su. Od onda nisam održala ni jedan jedini čas matematike.
Treće rušenje sveta već mi je mnogo lakše palo. Iako je ono bilo najdublji odlazak u undreground. Devojčica koja je obećavala. Stigla sam kao konobarica. Kod bivšeg frajera. Kod dragog Bobija. U podrum kafane Crni Bik. Gde sam ispraćala staro doba. Čekala da prođe. Nisam imala drugu ideju. Super sam se zabavljala. Slušala dobru muziku. Odlično zarađivala. U Biku je uvek bila ista godina. 1986. Sve je stalo u toj godini. Teme. Pogledi. Razumevanje. Način života. Dečaci i devojčice koji su obećavali. A moglo je biti priče. Sve neki inteligentni, potencijalni i neostvareni ljudi. U Biku sam se nakupila mudrijašenja, ironije i cinizma za tri života. Kao i energije undergrounda, duvke i opijata. I ustajalog mirisa alkohola. Svega što ti pomaže da preživiš dan. Što život odlaže za sutra. Za malo sutra. Koje nikada ne dolazi.
U to vreme sam živela sa Aldom. Nekada smo se ludo voleli. Bili smo ludi od ljubavi. Pa smo prestali da se volimo. Ali smo ipak ostali da živimo zajedno. Da mučimo jedno drugo. Skoro dve godine preko mere. U to vreme se sve oko mene urušavalo. A ja sam ušla u mod trpnje. I u ralje života. Trpela sam svako sranje i nepodopštinu koja je iskrsavala. Izgubila sam impuls da reagujem. Toliko sam bila sjebana i otupela da čak ni 5. oktobra nisam izašla na ulice. Da proslavim kraj ere koja za mene nije bila ni malo berićetna. Koja me je sa trona matematičke olimpijade odvela u underground života. Utrnula toliko da nisam izašla napolje ni da ispratim diktatora. Ni da dočekam novo doba. Milenijum. Jebote. Da mu mahnem. Da mu kažem da sam tu. Da poželim sebi i svetu novo doba.
Uskoro sam to shvatila. Da je ovolika tupost nedopustiva. To mi je bio kao neki lični poraz. Blam. Ne znam da li sam ikada ovo ikom rekla. Ja koja sam putovala za dobrom revolucijom. Koja sam bila revolucija. Da nisam ispratila Slobu. Niti dočekala Milenijum. Pitala sam se gde je nestala ona crvena živahna devojčica sa početka priče. Koja je znala da napravi posao sa 5 godina. Da zaradi novac. Da smisli. Da reši. A sada sa 30 ne zna. Da li sam sistemima i ljudima oko mene dozvolila da me baš ovoliko debilitiziraju? Ili sam čekala da mi neočekivana sila reši situaciju? Odgovor je DA. Nije važno šta je. Važno je da sam baš popizdela na sebe. A sad je stvarno bila dosta. Diži dupe. Jebote. To sam sebi rekla.
Rešila sam da za početak propisno dočekam novo doba. Milenijum. Nema veze što je milenijumska proslava na trgovima odavno prošla. Kad mogu Kinezi da slave novu godinu u februaru, mogu i ja u avgustu. Pa sam u avgustu 2000. otišla u inostranstvo. U Zagreb. Da dočekam Milenijum. Kod moje žive i živahne tetke Rozi. Koja je bila picnuta i lepa. Sa 70 godina. I naspram koje sam ja izgledala kao starica. Sa 30 godina. U raljama života. Jebote. Jedno od žešćih dno dna od dna mog života. Ni malo se nisam sviđala sebi. Ništa mi se nije sviđalo. Pa smo krenule da me kupamo. Sređujemo. Zatežemo. Picnjavamo. Rozi me je podsetila da frajer mora bludno da diše. I odmah mi je nabacila jednog prezgodnog frajera. Avanturu da preživim. I oživim. Bele pantalone, bela košulja, beli zubi. Kožne sandale sa drvenim đonom. Bludno diše. Sve. Da mi da veštačko disanje. Da me pokrene da završim vezu sa Aldom. Koja je za mene bila opasna. Po život. Bukvalno. Najbukvalnije.
Dočekali smo Milenijum. Novo doba. Kako Bog zapoveda. Sa roza šampanjcem. Stari život ostavila sam pored kontejnera. Sa ritama u kojima sam došla. Vratila sam se osvežena, lepa i rešena. Biće mi je vrištalo za novim i svežim. Za lepotom i prosperitetom. Krenula sam kod Brane da doteram svoj engleski. Upisala sam magisterijum. Verovatnoću i statistiku na ekonomskom fakultetu. U Beogradu. Počela sam da se vraćam u formu. Sa kilama. Sa estetikom. Da se ponovo sviđam sebi. Toliko sam mogla da dobacim.
Ali i to je već bilo sasvim dovoljno. Napravila sam ambijent za Neočekivanu silu. Koja dolazi iznenada i brzo rešava stvari. Poslala mi je Emila Fejzulahija. Da mi da ruku. I uzme me sa sobom. Faljen bio Emil Fejzulahi. Kažem to skoro svaki dan.
Emil mi je uveo u glamurozni svet. Crveni tepih. Banovina. Jedna od najlepših zgrada u Novom Sadu. Pokrajinska Vlada. Limuzine. Vozači. Uveo me je u svet lokalne samouprave. Nisam znala ni šta to znači. Ali sam se radovala. Što sam pretekla. Što sam živa. Što radim. U lepom. Prosperitetnom. Utrčala sam crvena. Na crvene tepihe. Svoje konobaričke stvari ostavila sam pored kontejnera. U novoj službeničkoj chanel-like odori sam trčala po onim božanstvenim crno-belim hodnicima. Po ogromnim holovima. Preskakala stepenike. Cičala. Radovala se. Vikala: Ljudi kako je ovo divno. Pevala u sebi: Izlazak iz kome, kolosalna stvar. Ubrzo su me državni službenici sa ne mnogo entuzijazma hvatali za rukave. I tihim glasom mi govorili na uvo: Nemoj da trčiš. Državnom poslu nikad kraja nema. Nisam baš razumela šta mi to govore. Nastavila sam da trčim. Da preskačem stepenice. U to vreme je i Zoran Đinđić trčao hodnicima. I preskakao stepenice. Ah.
Da. Živa sam. Ušla sam u svet za koji nisam znala ni da postoji. Ni otprilike. Ni šta znači. Lokalna samouprava. Kao Madagaskar. Bože dragi. Spolja je sve bilo veliko, sjajno i glamurozno. Iznutra je sve još uvek bilo staro. Sekretarice koje su za vreme druga Tita naučile kako se vodi država. I koje su državu vodile. I vode. Koje su političare učile kako se to radi. Kad oni iznebuha stignu na one crvene tepihe. I u crne limuzine. Baš kao i ja što sam stigla. Činovnici sa trgovačkim papirom. I francuskim kockicama. Blago užurbanim hodom poručuju svetu da imaju neku mnogo važnu stvar kojom se sada bave. Ne diraj me, puknuću. Što je moj deda govorio. Konobari koji idu onolikom zgradom.
A ja sam prvi put u životu imala platu. Školske prihode stvarno ne mogu da zovem platom. Zarađivala sam desetak inflatornih i kriznih maraka mesečno. Plata. Bože dragi. Što mi je to bilo čudno. I super. Deset godina sam svaki dinar, marku ili euro vrlo zaradila. Što bi rekli „u znoju lica svoga“. Ili privatnim časom matematike. Ili konobarskim radom. Ili već nekim bavljenjem. Koje sam sama smišljala. U moje honorare nije bilo uračunat ni odlazak da piškim. Nikada do tada nisam dobila novac da sedim i šetam se hodnicima. U pepito haljini. I beloj košulji. Na crvenim tepisima. Kao na korzu. To mi je bilo spektakularno.
Želela sam da se celim bićem zahvalim Emilu. Što je imao herca da me iz kafane dovede u Veće. I da ne sluša brujanje sekretarica i celog Veća. Eno doveo je konobaricu za savetnicu. Hvaljen bio. Rešila sam da mu osvetlam obraz i hrabro srce. Da vide šta sve zna konobarica. Baš sam se trudila. Učila. Čitala. Sve što mi je došlo pod ruku. Bila sam željna, gladna i žedna znanja. Učenja. Novog. Želela sam da razumem. Neočikavana sila poslala mi je Minju Bataka. Mladog nabrijanog pravnika koji je upravo stigao iz Beograda. I koji me je uveo u Vrli novi svet projekata. Poslala me je u Japan. Da razumem kako se strateški vode sistemi. I da se zaljubim u Japan. Pozvala me je da dođem u Beograd. Za manje od dve godine.
Pre nego što odem iz Veća, želim da vam ispričam jedan božanstveno meden kadar. U kojem jedan mladi konobar nosi tacnu. Onim beskrajnim hodnicima Banovine. Crno- beli podovi. Sa crvenim tepisima. Stotine metara. Kilometri hodnika. U Veću najviše rade konobari. Ne mogu da postignu. Možete da zamislite koliko se pije kad se ceo dan sedi. I kad se baš i nema nekog posla. A pri tom je sve besplatno. Nes, espreso, gusti, frape, kisela, šlag. Pa ponovo. Dugačak je dan. Konobar, mladić najnekoordisanijih pokreta koje sam ikada videla kreće se korakom puža. Nosi tacnu sa dve ruke. Korak, pa pogleda u tacnu. Pa stane. Ruke mu drhte. Ne može istovremeno da hoda i da nosi tacnu. Da gleda dok hoda. Da otvori vrata dok u ruci ima tacnu. Bože dragi. Nisam ovo mogla da gledam. Uzela sam tacnu. I krenula sa njim. U obuku. Osim koordinacije, ovom mladiću je noćnu moru predstavljala i komunikacija. Stideo se. Nije znao gde da gleda. Često mi prođe kroz glavu. Pitala sam ga kako je od svih zanimanja na svetu izabrao upravo ono za koje ima najmanje sklonosti. Imao je loše ocene. Pa su ga primili na taj smer. Ah.
Jednom konobarica, uvek konobarica. Kada nisam imala posla, pomagala sam konobarima. Jer su oni imali najviše posla. A i volim da sam korisna. Sekretarice iz kabineta koje vode državu su me poučile da se to ne radi. Ipak sam ja savetnica pokrajinskog sekretara sa lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju. To zvanje samo po sebi ne znači ništa. Mogla sam da se švrćkam hodnicima. Tiho. I da nosim papir sa sobom. Da poručujem kafe. Sa šlagom. Pa gusti. Pa frape. Da slažem soliter. Ili da za to vreme uradim nešto. Da završim magisterijum verovatnoće. Kojem nisam videla smisla. Nego sam ga batalila. Ali zato imam fotku iz indeksa da me podseti dokle sam stigla u undergroundu.
Pa sam sa Minjom uronila u Vrli novi svet. Meni se to činilo više nego naučno fantastično. Napišeš svoje ideje na papir. I za to dobiješ pare. I to ne male. Ispod 100 hiljada evra se ni ne razmišlja. Ni ne govori. Ah. I tako sam učila mozak na meta jezik i na meta logiku vrlog novog sveta. Na matematiku neke treće vrste. Super mi se sviđalo. Ciljevi. Očekivani rezultati. Aktivnosti. Budžet. Obožavala sam. I dalje visoko vrednujem formate projekata koji su nastali po ugledu na NASA svemirske letove. Nema ništa da fali. Sve što smo Minja i ja dodirnuli pretvaralo se u uspeh. Prolazilo je. Za manje od dve godine postala sam zvezda Veća. Počela sam da držim obuke za pisanje projekata. Napravila sam projekat stažiranja apsolvenata u Veću koji je bio živ dugo godina. 20 najboljih apsolvenata sa svih fakulteta godinu dana stažiraju po svim sektorima. Da vide kako se vode država. I da dodaju svoja novodobna znanja. Da ne moraju više sekretarice da vode državu. Emil mi je dao blagoslov da idem. Hvaljen bio.
Danas bih sebi rekla da sačekam malo. Da ne žurim. Da ne menjam konja koji dobija. Da završim magični talas. Prolazio mi je svaki projekat. Za razliku od prethodne decenije. Gde se sve što sam dotakla urušavalo. Ponovo se sve što sam dodirnula pretvaralo u uspeh. Vratila mi se moja dečija i mladenačka snaga. Trebao mi je neki novi izazov. Sve sam to intuitivno znala. Ipak bila sam nestrpljiva. Smorio me je spori i opušteni vojvođanski ritam. I išlo mi se dalje. Pa sam na beloj kobili Zverki odjahala u Beograd.
Što sam tražila, to sam dobila. Što kaže Petrija. Stigla sam u Vrli novi svet. Svet donatora. Projekata. Milenijum u punom izrazu. Kancelarija na 9. spratu. Sa pogledom na Ušće. Mladi nabrijani ljudi. Sa savršenim CV-jevima. Svi govore jezike. Preko nekoliko. Novodobni fakulteti. Inostranstvo. Bolonja. Menadžment. Skraćenice. Znaju sve. Osim da skuvaju kafu. Jebiga. U stvari sam stigla u Militantno mučeništvo prvog reda. Neku mešavinu starog i novog doba. Nejasni opisi poslova. Svi se šunjaju. Kada ih pitam, sležu ramenima. Niko ne zna. Ah. Govore neke impresivne skraćenice. Da nisam bila na matematičkoj olimpijadi pomislila bih da sam Zombi prvog reda.
Osećala sam se kao Šon Koneri u filmu Ime ruže. Koji se šunja okolo i pokušava da razume o čemu se radi. A niko ne zna ništa da mu kaže. Moj matematički um to nije mogao da razume. Ja koja sam do tada zaradila svaki narcis, čas, reč, počinjem da se šunjam po kancelarijama. Osećala sam se kao lopov. Koji hoda kao zombi. Sve zajedno. Zombi Koneri u pokušaju da razume. Nisam imala nikakvu ideju o tome šta treba da radim. Niti je iko imao ideju šta ja treba da radim. Osim da svake nedelje u izveštaju napišem šta sam kog sata implementirala, diseminirala, evaluirala. I da delujem zauzeto. Gospode Bože. Pri tom sam stigla i u nemilost glavne ravnateljice Militantnog mučeništva. Žene staroga doba. Koja je volela i pravila mučenike. Što se više mučiš, to si bolji radnik. Moja nirvana joj je bila bacanje rukavice u lice, rekla mi je.
Moj um željan smisla i svrhe u ulozi Šon Konerija rešio je da razume o čemu se tu radi. Ipak sam ja nekakav matematičar. Takmičar. Trebalo mi je skoro dve godine. Da razumem da se ne radi o ničemu. Odnosno da se radio o ničemu. O praznoj priči upakovanoj na mnogo dobar način. Upakovanoj tačno po ukusu Evropske Unije. Mama mia. U kojoj ti jedini posao da pratiš pravila militantnog mučeništva. Slobodno možeš da vodiš svoja posla. Zagledan u Ušće Save i Dunava. I da računaš da će te nekoliko puta mesečno dramatično pozvati sekretarica. I reći: Ravnateljica te čeka. Rekla da siđeš odmah. Požuri. Prilično je nervozna.
Poenta je samo da se ne osećaš loše zato što radiš ništa. Fare niente. Što je govorio Hese. Poenta je da razumeš da nadnica sleduje za prisustvo. Za „idem na posao“. A ne za „radim.“ Trebalo mi je dve godine da ovo razumem. A kad te pozovu kod ravnateljice, samo uđeš u ulogu militantnog mučenika. Dobro nadišeš vazduh, hiperventiliraš i dobro se zajapuriš. Uzmeš rokovnik. Sjuriš se niz stepenice. U WC-u pokvasiš kosu. Nakaplješ se. Naružiš. I kažeš da ne znaš gde udaraš. Da nisi piškio, jeo, spavao. Decu ne viđaš. Ni ženu. Znaš samo za lokalnu samoupravu. Donatore. I izveštaje. Onda te ravnateljica malo izgrdi. Onako mameći. Ako dobro odigraš, već u ponedeljak te čeka neko nagradno putovanje. U inostranstvo.
Zaboravila sam da kažem da se u radnu praksu i nadnicu u militantnom mučeništvu računa i jutarnje zamazivanje kofom govana. Od strane kerbera. Kome je to opis radnog mesta. Da svakoga ko na posao dođe sa entuzijazmom, životnom radošću i svežinom okupa izmetom. I tako. Ljudi su mi govorili: Ne može se imati sve. Šta sad više hoćeš? Imaš dobru platu. Donatori. Švrćkaš se po inostranstvu. Dnevnice. Neko govno moraš pojesti.
Baš sam se namučila. I mnogo naučila. Ravnateljica je za mene je bila od onih učitelja mučitelja. Saturn mog života. Naučila sam toliko toga. Naučila sam da razmišljam strateški. Naučila sam da na svetu postoje prazne priče. I brendovi upakovani u seksi i fensi pakovanja. Razumela Vrli novi svet. Evropsku administrativnu logiku. Rashodovane trećerazredne evropske eksperte. Da sam ostala još koji dan učlanila bih se u Srpsku radikalnu stranku. Ili bih otišla na Tibet. Ili bih uradila što i moj kolega iz elektrotehničke škole u Novom Sadu. Koji je nakon što su mu ukinuli marksizam, završio teologiju. Pustio bradu. Obukao mantiju. I posvetio se novoj ideologiji. Koju predaje u istoj školi. I tako.
Sva sreća pa mi je moja mučiteljica učiteljica dala priliku da odem iz Vrlog novog sveta. I da ostanem u civilnom životu. Za svoj 35. rođendan sam tražila slobodan dan. Moja mala i na sve strane raštrkana porodica je imala retku priliku da se okupi. Tata je ambulantnim kolima prolazio kroz Beograd. Sa rehabilitacije iz Nemačke. Sestra Jovana, koja je tih dana preživljavala svoju duboku krizu, takođe je bila u Beogradu. Kao neka tri ratna druga. Koja su jedva pretekla od života. Grujići uveoci, što je Jovana tada rekla. Na moj rođendan u Beogradu. Ravnateljica militantnog mučeništva je mislila da je više nego drsko što tražim slobodan dan. Prvi za dve godine. Dva dana nakon spektakularnog posla koji smo završili. Ničega. Koje smo savršeno upakovali. Svi nas pohvalili. I tako. Za 35. rođendan sebe sam počastila otkazom. Ah. Premala mi je bila nadnica koja je sledovala za ovaj angažman. Dezintegrisala bih se da sam ostala. I minut preko. Pušćajte me van. Odmah. Izjurila sam.
Iz militantnog mučeništva sam izašla burno. Bez para. Od silnih nadnica nisam imala ni 100 eura u džepu. Ali sam zato imala grandioznu ideju. Koju nisam dovoljno razvila. I koja se vrlo brzo pretvorila u nulu. Više ne znam ni koju po redu. Od ovog cunamija sam se oporavljala nekoliko godina. Tih godina sam sve što sam dotakla pretvarala u nulu. Učitelj Dušan Milojević mi je objasnio da se to zove ubrzano sazrevanje. Sve što je za moj život dobro će u njemu ostati. I obrnuto. Ono što nije, odmah će otpasti. Otpadalo je na sve strane. Vratila sam se u Novi Sad. Radila na karipskom brodu Glori. Vratila se u Beograd. Za jedanaest meseci. Pa nazad u Vrli novi svet. Vodila URC sa prijateljima Makedoncima. Zatvorila URC. Nula nulu stiže.
Danas bih sebi rekla da korporativni svet militantnog mučeništva doživim kao stipendiju. Kao kancelariju sa spektakularnim pogledom na grad. Sa finom platom. Kao priliku da naučim nešto novo. Da smišljam svoje loženje. I da ga postepeno razvijam. A kada me neko prene iz njega, nek’ na tren uđem u ulogu. Istrčim po najstrožim propisima balkanske ekspertske zajednice. Crvena, unezverena i zaduvana. Nakapljem se. Oznojim. Dotrčim i izrazom velikomučenice kažem dve tri bombastične rečenice. Otrčim. I nastavim. Da se zabavljam. Da uživam u svojoj igri. Da budem svesna da je plata koju dobijam vrlo zaslužena nadnica za uznemirenje. Koje mi daje dovoljno vremena da razvijem svoj posao. Sa kancelarijom u centru. I da obavezno odredim rok do kada ću razviti i potpuno živeti sebe i svoju priču.
Što se mene tiče, najveća prevara u koju su ljudi poverovali je preživljavanje. Neisticanje. I netalasanje. Nije život za preživljavanje. Svako od nas se rodio da bi živeo. Pun život. Punim plućima. Svako ima svoju ulogu. Svoje rane da isceli. I svoje darove da razvije. Prva stvar na koju usmeravam heroje je telo. Da sa ideje „trebalo bi“, „dobro“, „loše“ pređu na osećaj u telu. Prija. Ne prija. Na emocionalni navigacioni sistem iznutra. I na život spolja. Koji su uvek u pravu. I koji nam uvek nepogrešivo kažu šta da radimo. A šta da ne radimo.
To herojima pričam. I to bih danas mlađoj sebi rekla. Prati šta ti se sviđa. Šta te raduje. Šta te pali. I kreni u akciju. Odmah. Sada. I ne radi ono što ti ne prija. Ili smisli kako da smanjiš vreme provedeno u trpnji. U neprijanju. Odmah. Sada. Menjaj sve što ti ne prija. Ako je puno toga, kreni sa prvim što ti padne na pamet. Napišite svojom rukom šta biste želeli da radite. To im često kažem.
Posle svih mojih nula, svojom rukom napisala sam:
Želim da čitam, pišem, držim radionice, bajk, plivanje, ples, pijaca.
Don’t think it. Just ink it. Napišite šta biste radili. Ništa veliko u životu nije nastalo bez da je napisano. Raspisano. U projekat. Raspišite. Metodom prve misli. Samo pustite ruku da piše. A još bolje nacrtajte. Deluje šašavo. A mnogo je potentno. I polako pratite šta vas loži. Okružite se podržavajućom ekipom. Ne pričajte o idejama sa zabrinutim ljudima starog doba. Sa „realnim“ tipovima. To je zabranjeno. I opasno. Potražite one „nerealne“. Hrabre. Mudre. Vizionare. Sanjare. Opsenare. Samo neka ne budu „realni“.
Novo doba ima potpuno druge opise poslova. Nova bavljenja. Nove usluge. Pre deset godina sam se čudila kad mi je nemački ekspert rekao da mu je žena savetnica za šoping. Beskrajni su izrazi ljudskog bavljenja. Usluge od vrata do vrata. Potrčko. Keterinzi. Biodinamična hrana. Ceđenje sokova. Nokti. Masaže. U mom komšiluku se nalazi pedikir koji obavljaju prave ribe pirane. Naučene su da grickaju sve stare naslage. Pa sad vi vidite. Dresirajte pirane za pedikir. Ako vam se sviđa. O kompjuterskom svetu da i ne govorim. Šetnja ljubimaca. Šišanje ljubimaca. Smeštaj gostiju u svom stanu. Možete po ceo dan da se oblačite i presvlačite. Ako želite. Da snimate kako se snimate. Da živite od lajkova na fejsbuku. Možete šta god želite. Samo se osvrnite oko sebe. I pratite šta primećujete. Šta vam se sviđa. Kome se divite. Tu čuči vaš poziv. Kao i u onom što vas nervira. Sve što vas u svetu oko vas nervira je vaš i samo vaš zadatak. To najverovatnije niko drugi ni ne primećuje. I opet, zasučite rukave. Don’t think it. Ink it. Draw it. And do it. Now.
Novo doba je lako i brzo. Prozračno. Tečno. Ne morate da pročitate 20 hiljada strana. Niti da ih položite pred namrgođenim profesorima. Koji će vas mučiti do iznemoglosti. Izgrditi. I srušiti. Na zemlju. Samo napravite listu onoga što rado radite. Koliko god vam to šašavo izgledalo. I smislite način kako da to upakujete u proizvod. Koji će ljudi voleti. Ako ne znate, nađite nekog dobrog savetnika za karijeru. Ili coacha. Life coacha. Ili Career coacha. To su takođe zanimanja novog doba. Gledajte oko sebe. Vidite šta ljudi rade. Novo je doba. Milenijum.
Za početak proslavite novi milenijum. 2015 je. Ljudi. Da. Novo doba. Ako ste propustili da ga dočekate, evo vam prilike. Danas. Sada. Kinezi kažu da je najbolje vreme za posaditi drvo bilo pre 15 godina. A da je drugo najbolje vreme sada. Obucite najlepše i najnovije. I pustite se fantaziji. Sa nekim vašim. Sklonom fantaziji. Napišite šta želite od života. Od milenijuma. Od novog doba. Od sebe. Kupite neki fini šampanjac. Da proslavite. To je već ambijent u koji stiže Neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i brzo rešava stvari.
I krenite u akciju. Ako vam puno toga pada na pamet, spustite ga dole u telo. Pratite šta vas najviše loži. Od čega vas ježi i pomisao da bi ta luda sreća mogla da vam se desi? O čemu ste oduvek maštali? Šta vam deluje šašavo? Pišite. Crtaje. Radite. Ako ne znate, krenite sa onim što vam prvo padne na pamet. Ili bacite kocku. I to je vrlo legitimno. Pa i verski poglavari se biraju iz šešira. I krenite. Samo krenite. Jer dok nije u mišićima, svako znanje je puka glasina. To je herojska mantra. Don’t think it. Just Ink It. And Just Do It. Zna najki.
Nakon što sam napisala šta volim da radim, shvatila sam da mi treba malo novog znanja. Da sam starodobna znanja ižvakala kao žvaku koja mi je u ustima 10 godina. Da mi treba osveženje. Neočekivana sila mi je vrlo brzo poslala učenje koje sam ceo život tražila. Strukturu magije. Koja me je dalje vodila.
Kada postanu vrlo nestrpljivi u stvaranju nove karijere, herojima kažem ono što bih i sebi mlađoj rekla. Da rade cunami samo ako baš moraju. Jedino ako je pitanje integriteta, onda je cunami neizbežan. Dug je oporavak od cunamija. Mislim da sam nekoliko stotina puta izgovorila reči: Dekrešendo starog i krešendo novog života. Smanji staro i postepeno uvodi i zaljubljuj sebe i druge u novo. To je to. I na svojoj koži, naravno isprobala. I ne zaboravite da vam to kaže revolucionar u duši. Koji je dizao revoluciju čak i na karipskom brodu Glori. Sa kojeg su me ispratili do Manchestera. England. England. Across the Atlantic Sea. Revolucionar koji je postala reformatorka. Videli ste i čuli i kako.
Čim sam se zaigrala novim učenjem, nisam imala više teranje da istrčavam iz postojećih svetova. Nego sam tri godine učila i stvarala svoju fantaziju. Objedinjavala sve one moje nule. Dok se moj život i dalje vrteo oko Vrlog novog sveta. Ali sam radila sa Družinom. Sa Milostivom. Sekom. Mamankom. Osmanom. Dušanom. I mnogim drugim divnim dragim ljudima. Pevala im: Vi prekrasni ljudi, sa vama mogu cele dane biti budna i sanjati na nogama. I raditi projekte. Držala sam radionice na kojima sam ljude učila da planiraju. Da pišu projekte. Po najvišim standardima Evropske unije. Napravila i održala nekoliko stotina sati radionica. Mirila ih na Platformama. Po bazenima Granda.
Pri tom sam se divno družila. Održala stotine sati javnog nastupa. Postala govornik. Razumela Vrli novi svet. Novo doba. Svet tuđeg novca. Beskrajnih konferencija. Sastanaka. Okeana informacija. U kojima gubite suštinu. I sebe. Ukoliko nemate svoj plan. I svoje loženje. Svoju fantaziju. I tako sam tri godine polako zatvarala stari i stvarala Svoj novi svet. Polako sam u radionice uvodila sva nova i nova učenja. Sa bezbrojnim ljudima pričala o njima. Zaljubljivala ih u temu. Kojom sam bila očarana. I danas sam. Svakoga dana u svakom pogledu sve više. Love gets sweeter every day.
Vodila sam se idejom Maje Anđelo. Da je uspeh kad se sviđaš sam sebi, kada ti se sviđa ono što radiš i kako to radiš. Već sam se uveliko sviđala sebi. A sviđalo mi se i da držim radionice. Sviđalo mi se i kako to radim. Ostala mi je još jedna mala intervencija. A to je da radim sa ljudima koji me inspirišu. I koji mi prijaju. Nakon svih onih belosvetskih eksperata i priča iz nepričave, imala sam nultu toleranciju za priče bez smisla i suštine. Ni pet minuta. Još sam u militantnom mučeništvu odbila poslušnost da idem na ručkove sa ekspertima. I pričam o deponijama. Ili o unapređenju polisija. Iako je to spadalo u mučeničku nadnicu. Rekla sam da ručam samo sa prijateljima. Da je to moja vera. To i jeste moja vera. Od izlaska iz militantnog mučeništva, a ima tome skoro decenija, nisam ni kafu popila sa nekim ko mi srce ne raduje. Nemam ja života za dangubu. Dosta sam ga izdangubila. O tome se radi.
Smorio me je državni sektor. Za kojim sam iz undergrounda Crnog Bika onako čežnjivo gledala. Ni treći sektor, zvani nevladin sektor me više nije palio. U stvari, prestali su da me pale sektori. Prešla sam na ljude. Vratila sam se svojoj suštini. Sebi. Svojim narcisima. Zvezdicama. Preduzetnica. Profesorka. Koja je proces razumevanja sa matematike prevela na razumevanje ljudi i života. Na matematiku nulte vrste. Želela sam da radim sa ljudima koji će se ložiti na naš zajednički rad. I tako. Iako sam bila u dekrešendu Vrlog novog sveta, svojski sam radila svoje radionice. Sa Milostivom. Sa kojom sam volela da se družim. Svi su znali da ja imam svoju svetinju. Moje učenje. Magični realizam. To se nije dovodilo u pitanje. I svi su me podržali. Hvala im. Onoliko. Svima.
A onda sam 2012. proglasila potpunim prelaskom u novo doba. Baš kao što su Majanci i prognozirali. Cele godine završavala sam stare projekte. Pisala beskrajne evropske izveštaje. I držala radionice o projektima. Kako sam koji projekat izvestila i ugasila, javio mi se neki novi klijent. Sa kojim sam krenula da radim coaching. Da razrađujemo ideju kako da žive život koji su oduvek želeli.
Te godine sam od svih svojih beleški, učenja, pisanja, razmišljanja, ređanja i traganja pravila Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. Nedostajao je još samo jedan korak da bih mogla da je predstavim i podarim svetu. A to je da se ja potpuno poređam. Pušila sam skoro 30 godina. I shvatila da ne mogu da držim radionicu. I da pušim. I da kašljem. I da pričam kako baš volim da pušim. Pa sam 26. septembra 2012. prestala da pušim. Po uputstvima iz mojih beleški. Super. Radi.
21. decembra 2012. sam celom mom velikom i decenijama razgranavanom i negovanom svetu objavila da menjam esnaf. Da zatvaram butigu zvanu Vrli novi svet. I da u novo doba krećem sa mojom Radionicom. Koju sam na Bogojavljenje 2013. predstavila svetu. Svojim prijateljima. Ne možete da zamislite koliko sam poziva i angažmana iz starog Vrlog novog sveta dobila. Ne zna im se broj. Svima sam se divno zahvalila. I rešeno odgovarala da ja to više ne radim. Ali da znam ko radi. I pozvala ih na besplatno info veče da čuju kako izgleda moja Radionica. Ja kad odem, otišla sam. Baš kao i sa matematikom davne 1999. Dala sam sve svoje skripte. I radne sveske. Baš kao i matematičku biblioteku. Nisam uzela više ni jedan angažman iz Vrlog starog sveta.
O tome pričam sa herojima. Kada pričamo o razvoju nove karijere. Da. Od onoga što imate, napravite ono što treba vama. Ili vašima. Bez para. Ili sa malo para. Sa onoliko koliko možete da date lako i rado. Bez kredita. I banaka. Pa polako, dan po dan, krenite. Mnogo je važno s kim ste okruženi dok ovo radite. Pored vaše želje, to je možda i najvažnije. Ako želite da letite sa orlovima, ne možete da čeprkate sa kokoškama po bunjištima. I tako. Krenite svim srcem. Vaše je samo da fantazirate. I krenete u akciju. Neočekivana sila će se brzo pojaviti. I otvoriti vrata koja su vaša. I zatvoriti ona koja nisu.
Danas je to makar lako. Hvala Internetu. Velikom prijatelju novog doba. Bez kojeg ne mogu ni da bi zamislim kako bih napravila Radionicu. Niti kako bih pisala tekstove. Od kojih nastaju knjige novog doba. Za ljude novog doba.
Radionicu sam razvila sa svojim prijateljima. Sa prijateljima mojih prijatelja. Sa kojima sam zajedno razvila sve. I bukvalno sve. Hvala im iz svake ćelije mog bića. Idemo dalje. Na redu je da to iskomuniciram sa javnošu. Danas imam zakazan sastanak sa brend agencijom. Novo je doba. Predstaviću im se kao reformatorka. Učitelj transformacije. I autorka opusa: Heroji novog doba. Predstaviću im svoje proizvode. Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. Na putovanju heroja. Sajt. Facebook stranicu. Moje tekstove iz Riznice. I knjige. Ekskluzivni paket za lidere novog doba. Veliki ples. Nosim se mišju da na vizit kartu stavim Savetnik visoke svesnosti. Čini mi se fantastično. A novo je doba. Videćemo uskoro svi. Šta nam kaže Neočekivana sila koja dolazi iznenada i brzo rešava stvari…
Beograd, Preobraženje 2015.