Rođena sam u duvanskom dimu. Ceo svet oko mene je pušio. A ja sam im se brzo pridružila. Počela sam da pušim sa 12 godina. U sedmom razredu. Pušila sam i bila ono što se kaže pušač preko 30 godina. Pušenje sam najpre vežbala u zadnjem dvorištu naše kuće. Nije mi bilo lako. Borila sam se sobom da ne povratim. Ali sam vežbala, vežbala i navežbala. Na odmorima sam trčala sa omiljenom drugaricom moje rane mladosti Natašom Popović u susedni parkić. Da pušimo. Tu se skupljala najbolja ekipa. Bile smo glavne. Prve u razredu koje su propušile. Bože dragi, koliko sam se veliko i važno osećala. Što sam velika. Što sam sa najboljom ekipom. Sa starijom masom. Što pušimo. Ne znam da li sam se ikada posle osećala toliko važno.
Tih godina su pušili svi. Oblak dima lebdeo je nad našim glavama. A ja sam nastavila da osvajam svoju „slobodu“. Pa sam tako bila jedna od prvih slobodnih pušačkih zona. Objasnila sam roditeljima da sam pušač. I da prosto ne mogu da izdržim bez pušenja. Nego moram stalno da pušim. I neka mi se dozvoli da pušim. Ah. Koliko sam bila glavna što sam pušila pred roditeljima. Nisu zbog toga bili ni malo oduševljeni. Ali nisu imali kud. I oni su pušili. Bili su strastveni pušači. A ja sam im se pridružila.
Pred kraj mog osmog razreda, matorci su bili dve nedelje u Švedskoj. A ja sam organizovala svakodnevne žurke. Na kojima se uglavnom pušilo. I na kojima se u pušački svet pridružila i moja četiri godine mlađa sestra Jovana. Deda Alojzije, koji je bio apsolutni čistunac, direktor škole u penziji i naš anđeo čuvar, nas je zatekao kako pušimo. I orgijamo na dečiji način. Ja sam imala 14, a Jovana 10 godina. Prenerazio se. Rekao je da možemo da se selimo iz njegove kuće. Čim nam se roditelji vrate iz Švedske. Majko mila. Ipak je sve leglo. Tada.
Tih godina svi su gledali film Kosa. A mi klinci smo gledali i Mi deca sa kolodvora Zoo. Čitali knjigu. Kristiana F. Moja i Jovanina soba je bila puna postera. Od poda do plafona. Posteri u prirodnoj veličini. Na udarnom mestu, u visini glave bili su oni sa Kristianom F. I decom sa kolodvora Zoo. Koji su na svim slikama bili obeznanjeni i drogirani. Danas se pitam sa kojim idejama je pravljen taj film. Znam da je moja generacija jedva dočekala da još malo odraste. I da se pridruži deci sa kolodvora Zoo.
Vrlo rano sam se zaljubila u tamnu stranu sveta. Jedva sam čekala da odrastem. Da se pustim svim tim transcedentnim stanjima svesti. U srednjoj školi sam čitala bitnike. Keruaka i Ginzberga. On the road je bio moja mladenačka Biblija. Nije slučajno ni što se moj opus zove Na putovanju heroja. On the road. Sviđali su mi se slobodni, spontani i nedisciplinovani stvaraoci. Koji nisu pristajali na istrošenost, beskrajnu dosadnost i besmisao mlakog, sivog i urednog građanskog života. Koji nisam mogla da razumem. Još od kada sam stigla na svet. Čitala sam Stepskog vuka. Don Huana. Maštala o pejotlama. Miku Oklopa. CA blues. Slušala Zapu. Igi Popa. Novi val.
Jedva sam dočekala da izađem iz tog sivog i beskrajno dosadnog građanskog sveta. I da odem tamo gde je sve po mom. Kada je tvoje zašto dovoljno jako, uvek nađeš kako. Tako sam ja tragala za ekipom koja će me izvesti iz beskrajno dosadnog sivila. I koja će me odvesti u transcedentna stanja svesti. I našla sam. To se sve poklopilo sa odlaskom tri najomiljenije osobe iz mog života. I Iz života uopšte. I raspadom moje porodice. U malo više od godinu dana, otišla je moja omiljena aka. Pa mama. Pa brat Guga. Dve nedelje pred moj 18-ti rođendan. Kada sam životu rekla: E sad je stvarno bilo dosta. Mani me se. Napravila veliku žurku. I otišla od kuće. U Novi Sad. Na fakultet.
Od građanskog sveta sa sobom sam ponela svog Merkura. Vukovac. 5.00. Takmičar. Sportista. Pobednik. Najviše ocene na fakultetu. To nikada nisam dovodila u pitanje. Čak ni u vreme najluđeg undergrounda. Koji me je oduvek dozivao.
Prve tri godine sam stanovala sa Irom. Koja je zemljana. I koja je moj zemljani element. Element normalnosti i stabilnosti u mom životu. I tihi glas moje savesti. Čija je mama Pompika bila moj nevidljivi anđeo. Koja mi je spremala i u paketima slala najdivniju i najomiljeniju hranu. Sad mi voda curi od sećanja na Pompikine pohovane patlidžane. Najbolje na svetu. Ira je studirala je pravo. Imala je dugogodišnjeg frajera Vladu. I sve je bilo uređeno. Bože koliko me je nervirala dok sam je gledala sa onim debelim pravnim knjigama kako uči. Kad god sam ušla u stan, Ira je bila sa knjigom.
Sve moje ekipe su uglavnom bile muške. Žensko društvo mi je tih godina bilo potpuno nezanimljivo. I nekako trivijalno. Ja sam već imala ekipu sa kojom sam duvala. Putovali su u Amsterdam po travu i hašiš. Laughing Buda. I ostalo. Duvka je postala već uveliko moja redovna drugarica. I kriterijum za druženje. N. je bio zadužen za nabavku. Od toga je uvek pravio neku misteriju. Iako smo svi znali gde i od koga nabavlja. Ali smo ga puštali. A imao je i jednu čudnu strast. Da na ulici pogađa ko je otkinut. I od čega. To je bio hit. Išli smo naduvani ulicom i pogađali ko je na čemu. Oni koji nisu bili ni na čemu činili su mi se tako jadno. Kao da ništa ne razumeju.
Na faksu sam se pustila još jednoj zavisnosti. Kartanju. U novac. Odnosno kockanju. Imala sam ekipu sa kojom sam se kartala. Isto mušku. U mojoj kući se igrao preferans. Tata Duško se kartao godinama. I teče su se kartale. I baka mi se kartala. Sa svojim drugaricama. Do poslednjeg dana. Ja sam volela da budem u muškoj ekipi. Kao mala sam obožavala da budem za kartaroškim stolovima. Uvek sam im se ušunjala. Bezecovala. Uzimala krišom vermut koji je Dudle pio. U onom beskrajnom duvanskom dimu. Dok ne zaspim. Naučila sam da igram preferans pre nego da pišem. Igrala sam i lorum i raub i te neke jednostavnije izvedenice preferansa. Ali mi je bilo dosadno. Kao bridž remi. Kao ništa. I vazda sam tragala za dobrom pref ekipom.
U Novom Sadu sam našla svoj redovan pref kružok. Kartali smo se noćima i danima. To mi nije bilo dovoljno. Morala sam da probam sve. I do kraja. Pa me je sa studentskog prefa, put odveo u kuće u kojima su se kartali „Crnogorci“. Mogu da zamislim kako je prevejanim profesionalnim kartarošima izgledala devojčica od dvadeset godina. Kao devojčica sa žigicama. Koja je došla da se karta sa njima. Za velike pare. Pustili su me da igram „na ler“. Kockarskom terminologijom. Na dođem ti. Brzo sam napravila veliki dug. Koji sam dosta dugo otplaćivala. Od svoje stipendije za talentovane studente. Koja je bila ranga lekarske plate. Tako sam se odvikla od kockanja. Otplaćujući svoj dug. Prestala sam da se kockam, ali sam neko vreme lagano kuckala poker aparate. Koji su se tada pojavili. Majko mila.
Tih dana se moja savest, moj zemljani element, moja stabilnost, normalnost i podsetnik na tradiciju zvana Ira, zaljubila u mog brata Stipu. Na partiju koji sam pravila kao simbol kraja življenja u porodičnoj kući. U istoj onoj kući u kojoj sam kao klinka pravila partije dok su matorci bili u Švedskoj. Na ovom partiju bilo je nekoliko stotina ljudi. I znanih i neznanih. Spojilo se preko nekoliko parova. I dan danas mi prilaze neki ljudi i kažu da su se zavoleli na tom mom čuvenom partiju.
Stipa je tada spazio Iru. I od onda je voli jednom divnom ljubavlju. Preko četvrt veka. Moja svest i savest se vratila u Sombor. I rodila Ninu. Pa Anu. I Petru. Hvala joj. A moje stanje svesnosti je bilo već prilično transcedentno. Počela sam da stanujem sa R. Koja je tada već uveliko prestala da studira. I koja je jednom nedeljno putovala u Amsterdam. Donosila travu i hašiš. Živela sam u prodavnici tajni. Sa svim tim ljudima koji su defilovali kroz naš stan. Ovo je bila tačka mog sunovrata. Odjednom sam ja postala najnormalniji elemenat u ekipi. Studentkinja sa stipendijom za talentovane studente. Takmičar. Matematičar. Učesnik matematičke olimpijade. Highway to Hell.
I sada se sećam osećaja u stomaku koji mi je govorio da mi nije pametno da živim sa R. Ali je nešto u meni ipak izabralo ovaj put. I tu počinje moje survavanje u underground. Prestajem da odlazim na faks. Na četvrtoj godini je bilo nas dvoje. Ukupno. Nenad Đapić i ja. Dakle, videlo se da me nema. Na svim onim supstancama sam i dalje polagala ispite. Spolja je i dalje delovalo da je sve u redu. Ali umesto desetki dobijam devetke. Koje sam nekada poništavala. A i osmice su počele da mi budu OK. Profesori koji su me videli kao svog asistenta više me ne vide. Ni na faksu. Ni kao asistenta. Ni uopšte. Ipak završavam prva u generaciji. Opravdavam svoju stipendiju. Ali me ne primaju na fakultet. Srušio mi se svet. Zajedno sa Jugoslavijom mog odrastanja. I nemam ideju šta ću sa sobom.
Tu sam već imala međunarodnu ekipu za provod. I za transcedenciju. Fićeka. Mira. I njihov svet iz Tuzle. Tih dana i moja cimerka R. kreće u svoje istraživanje opijata. Put Indije. Goe. Ja se zaljubljujem u Bobija. Počinjemo da živimo zajedno. Očaravam se i Bobijevim bratom Musom. Njihovom ekipom. I lajf stajlom koji su oni vodili. Sve je bilo u velikom stilu. Kakav sam do tada gledala samo na filmovima. Upoznajem poznate ličnosti. Otkidam na ceo taj svet. I praktično se potpuno puštam undergroundu. Heroin i kokain. Trava i hašiš. Štreber u meni mi je spašavao život. Od svih supstanci sa repertoara koristila sam samo prirodne. I najčistije. Nikad hemija. Nikad intravenozno. To mi je bilo gadno. Nisam mogla to ni da gledam. Odlazila bih iz prostorije kada se neko fiksao. Sad se naježim kad na to pomislim.
Na početku je to bio jedan divan fensi, seksi svet. Sve je delovalo tako glamurozno. Lepi ljudi. Najbolja ekipa u gradu. Divni prostori. Dobra muzika. Dobri razgovori. Mudrijaši. Sve znaju. Filozofi na maminoj sarmi. Kako ih je zvao moj drug Zoja. Koji je bio na obodima ekipe. Ali se nikada nije igrao vatrom. Prve dve godine su bile baš haj. Zemlja se raspadala. A mi smo imali sve što smo poželeli.
A onda je polako počelo da se dešava ludilo. Umro je Fićek. Moja velika ljubav. Najlepši, najglamurozni, najharizmatičniji od svih. 29. februar 1992. Ubrzo se ubila lepa Ivana. Anđeoskog lica. Musina Ivana. Upucala se pištoljem. Uskoro je umro i Musa. Jedna za drugom počele su da se dešavaju sve neke jezive stvari. Za koje nisam mislila ni da postoje. Ni na filmu. Nekoliko smrti. Pucanja. Bolnice. Shvatila sam da je đavo odneo šalu. I da je vreme da iz ovog kruga idem. Glavom bez obzira.
Svih tih godina život mi je čuvao onaj štreber u meni. Hvala mu. Ja sam redovno predavala u školi. Držala časove. Nikada ni jedan jedini čas nisam preskočila. Zakasnila. Naprotiv. Radila sam pun gas. Predavala sam matematiku. Držala sam časove. Volela sam da predajem. Volela sam đake. I oni su voleli mene. Ljudi iz spoljašnjeg sveta nisu ništa primećivali. Čak ni moji najbliži. Delovalo je da je sve normalno. Iako sam znala da ništa nije normalno. Za parti koji sam napravila za svoj 25. rođendan život mi je posao Šucija. Da me izvede napolje. Zaljubila sam se u Šucija. Koji je živeo u Nemačkoj. Sa kojim sam imala jednu divnu ljubav na daljinu.
I već za dva meseca sam bila u svom stanu. 28. juna ’94. iznajmila sam stan koji sam plaćala 200 maraka. Iako sam u školi zarađivala 80. Znala sam da je u pitanju moj život. Uvek sam znala kad je bilo pitanje života. Biti ili ne biti. I znala sam da ću već nekako smisliti da ga platim. Ako sam mogla da smislim novac za dop, smisliću valjda i za stan. To sam sebi rekla. To je taj kockar u meni. Koji odigra kad treba. Hvala mu. Ušla sam u stan u kojem nije bilo ništa osim zidova. Čist beli prazan stan. Nikom ništa nisam rekla. Ni reč. Nisam imala kome da kažem. Postojeća ekipa iz starog sveta me ne bi pustila. A novu nisam imala. Odjednom sam se toliko prepala sveta u kojem sam se zadesila, da sam istrčala van. Bez stvari. Iz pakla se ništa ne nosi. U tom praznom stanu osećala sam se kao u najspokojnijem utočištu. Heroinske krize se čak ni ne sećam. Nisam imala kome da kriziram. Morala sam da radim. Da zaradim za življenje. Držala sam 10-12 časova dnevno. Malo po malo se sve skockavalo. I dobijalo neki normalan oblik.
Život mi je vrlo brzo poslao iskušenje. U obliku glavnog narko dilera tog doba. Da stanuje dva sprata iznad mene. Da me proveri. Ah. Majko mila. Nisam imala upitanosti. Ni na sekund. Ja sam sa tim svetom zaista završila. Ali neki ljudi iz mog okruženja nisu. Onaj narko diler ih je dozvao u svoje svetove. Bez mog znanja. Ah. Što su mnogo skupo platili. Ah.
Ja sam nastavila da duvam. Alkohol nikada nisam pila. Možda sam popila neku čašicu. Iz socijalizacije. Ali to sve nije imalo veze sa mnom. Mogu reći da ne poznajem alkohol. To je jedna od retkih zavisnosti koja me je mimoišla. Od ’94. sam samo duvala. I pušila. To je za mene iz onog starog sveta bilo potpuno strejt.
U školi sam prestala da radim ’96. Tada sam raskrstila sa tradicijom bilo kog oblika. I počela da radim u kafani Crni Bik. Koju su držali moj bivši momak Bobi i Musa. Te godine je umro Musa. Ah. Volela sam Crni Bik. Volela sam da radim u Biku. To je bilo moje pripadanje. Božanstvena muzika. Najbolja muzika koju sam ikada slušala. Celodnevni provod. Duvanje. Ljudi van građanskih normi. I mlakog života. Taj neki svet na ivici. I Marici. Uvek se nešto dešavalo. I uvek je bilo u nekoj sivoj zoni. Iako sam fizički bila „strejt“ i dalje sam imala đanki priču. I đanki okruženje.
U Biku sam provela preko pet godina. U novom milenijumu nije mi više štimovala ta neprospreritetna đanki priča. Koja uvek nađe razlog za odustajanje. I ekipa iz Bika me je već totalno smorila. Dečaci i devojčice koji su obećavali. A onda našli 1001 razlog da ne uspeju. Doktori za opravdanja. Iste stare priče. Iz 1986. Koje me već uveliko nisu interesovale. Nije bilo svežine. Ničeg novog. Avangardnog. Sve mi je izgledalo kao neka bara.
Te decenije razvila sam još jednu zavisnost. Mogla bih je nazvati „luda od ljubavi“. Imala sam nekoliko velikih, ogromnih ljubavi. Koje sam jedva preživela. Bukvalno. Rekoh vam da znam kad mi je život u pitanju. Boby. Šuci. Marko. Aldo. Bože dragi.
Kao što je moj sunovrat u underground počeo onog dana kada sam počela da živim sa R. Tako znam i da sam iz undergrounda zaista izašla 1. juna 2002. Kada me je Emil odveo za ruku. Iz Bika u Izvršno veće. Hvaljen bio Emil Fejzulahi. Život je odjednom postao potpuno blagonaklon i darežljiv prema meni. Poslao mi je i Minju. Nabrijanog mladog pravnika. Zaljubljenog u projekte. Da me podseti da postoje ciljevi. I ljudi sa ciljevima. Da probudi matematičarku. Takmičarku. Da me ponovo zaljubi u ciljeve.Od tog dana sam se svom svojom strašću, do granice poroka, pustila sebi. Učenju, projektima. Stvaranju sebe. Imala sam 33 godine. Istutnjala sam se za 3 života. Deceniju sam se uništavala. Došlo je vreme da se regenerišem. Uskoro sam se oslobodila i Alda. Toksične veze. Koja je za mene bila opasnija od svih supstanci. Jedva pretekoh. I tako. od 28. avgusta 2002. živim kako ja hoću. Hvaljen bio Emil Fejlzulahi.
Počela sam da uživam u svojoj novostečenoj samoći. U svom stančiću. Koji mi je život u međuvremenu podario. I poslao me je u Japan. Uživala sam u svoj toj slobodi. U novom. U dalekom. U učenju. U radu. U svežini. U svemu. Nisam mogla ni da zamislim da odem u Bika. Što je jedan čovek rekao: Ja sam moje bure zatvorio. I ja sam moje kafane zatvorila. Duvku i cigarete nisam brojala. To mi je bilo nekako podrazumevajuće. Sa tim sam se potpuno srodila. Bila sam od onih što javno duvaju. Od onih što je imala potrebu da da statement da duva. I nepoznatim ljudima. Imala sam čitave teorije o isceliteljskim svojstvima duvke. Kako opušta. Kako inspiriše. Cigarete nisam ni brojala. Zvala sam ih cigaretičičice. Nisam mogla da zamislim život bez duvanskog dima. Kad sam rođena u duvanskom dimu. Sve sam to poistovećivala sa sobom. Sa mojim elementom vatre. Sa žarom u srcu.
U julu 2004. život mi je poslao Dušana Milojevića. Milovanje za moju dušu. Mog učitelja. Od onda moj život ima nekoliko slojeva više. Nova svesnost. Meditaciju. Selim se u Beograd. Da bih preživela nepodnošljivi svet militantnog mučeništva u kojem sam se zadesila, nalazim svet yoge. Ohm. Svakodnevno vežbam već 10 godina. Takmičarski. Olimpijski. Vegeterijanac sam. Učim. Kockar u meni više ne igra preferans. Nego se igra sa svojim životom. Kao što sam se uvek i igrala. Ali sada svesno. Vučem poteze. Slušam svoje srce. Svoj život. Pratim šta život u meni želi. To mu dam. Šta košta da košta. Znam da ću smisliti način kako da to dobijem. U bilo koji kraj sveta da kročim snalazim se. U bilo kojoj vatri da budem u sebi sam. Ja sam ona koja ume da govori. Ona koju slušaju. Tekst moje prve meditacije. Koju sam dobila od Dušana. Merkur. Koji mi je život spašavao. Hvala mu.
Prve beogradske godine bile su vrlo burne. Nula je nulu stizala. Nekoliko godina. Svejedno sam se dizala. Padala. I dizala. Slušala sebe. I ostajala tamo gde je bilo sve po mom. Tri godine sam pila čaj Feniks. Koji mi je Dušan dao. I postala Feniks. Samo sam se dizala. Hodala bosa po žaru. Kao golub niz beskrajno nebo. Vatra je moja građa. Zato sam mirna kraj ognja. Nema straha, nema greške. Ja sam plamen u žaru.
Kada mi se vrata nisu otvarala, nalazila sam druga vrata. Pravila sam nova vrata. U jednom momentu život me je na kratko vratio u Novi Sad. Da završim neke stare ljubavi. Iz repertoara „ludi od ljubavi“. 2006. mi se u životu pojavio Pjur. Moja stara, do tada nerealizovana ljubav. Pustili smo se da poludimo od ljubavi 9.5 nedelja. Oboje smo se raspršili. Od tog dana 8. januara 2007. ne duvam. Ah. Majko mila. Da. Duvka je ipak bila najveća zavisnost mog života. Obožavala sam da duvam. Sve mi je bilo lako da uradim. Kad sam znala da me na kraju dana čeka dim-dva-tri. Trava ili hašiš koji me u pet minuta tako divno ošamute. I momentalno odvedu u neke druge predele. Gde su boje lepše, oblici jasniji, pokreti mekši, a zvuci zvonkiji. Gde je sve življe, vibrantnije. I smisleno. Na kraju dana su mi 2-3 dima i lagano ošamućivanje povezivali naizgled nepovezane elemente. Uživala sam u toj nekoj kao nad-pameti, nad-svesnosti, nad-razumevanju. Koje sam odjednom imala. Sve mi je bilo jasno. Kockice su se uvek slagale. I sve je bilo ok.
Duvala sam skoro 20 godina. Nakon epizode sa Pjurom, znala sam da ću se dezintegrisati ako uzmem još dim trave. Ili hašiša. Nije bilo nikakve fizičke zavisnosti. Jedino nisam imala ideju kako da provedem dan? Šta se sada radi? Šta se sada priča? To je bilo najluđe skidanje. Odjednom su mi sve dotadašnje priče postale besmislene. I moje. I tuđe. Nisam znala o čemu naduvani ljudi pričaju. A još manje zašto to pričaju. Do juče uzbudljiva i veličanstvena priča mi je odjednom zvučala tako neutemeljeno i besmisleno. Gde god da sam došla, shvatila sam da mi se ne ostaje ni 5 minuta. Nije mi bilo poente.
Duvka mi je davala toleranciju koju inače nisam imala. Da trpim neke ljude, situacije, priče i odnose. Koje u svesnom stanju ne bih trpela ni 5 minuta. Sve što sam tih dana poželela da ispričam, delovalo mi je besmisleno. Bez potrebe da se kaže. Bez razloga. Ćutala sam 6 meseci. Nisam imala šta da kažem. Rupa jedna ogromna. Praznina. U skladu sa novom sobom, morala sam da napravim i nove reči. I nove misli.
Ovo je bilo najveće čišćenje mog života. Osećala sam se potpuno čudno. Zbunjeno. I nemušto. Nisam znala gde sam. Iz te zbunjenosti i neznanja šta bih sa sobom otišla sam na brod. Na Karibe. Misleći da će mi možda karipska ostrva, drugi ljudi i engleski jezik podariti neku ideju. Možda i jesu. Nemam pojma. Ali znam da sam bila presrećna kada sam prošla rezultate zahtevnog brodskog sistematskog pregleda. Živa sam. I zdrava sam. I ne znam šta ću sa sobom. I idem na kraj sveta da smislim šta bih mogla da radim.
Sve češće ljudi pričaju o travi. O njenoj lekovitosti. Sad tek vidim da mnogi ljudi duvaju. Ili piju neke lekove. Kao što je N. u našim mladenačkim danima i naslućivao. Dok je na ulici pogađao ko je na čemu. Ja ipak ne mogu a da im ne kažem da je trava za mene bila vrlo opasna. Opasnija od heroina. I kokaina. Za njih sam znala da su opasne igračke. I relativno brzo izašla napolje. Travu obavija veo bezazlenosti. A nije ni malo bezazlena. Zato što življenje i stvaranje odlaže za sutra. I za ponedeljak. Za septembar. I januar. Zato što daje iluziju da se bavimo sobom. Da smo high. Da mislimo velike misli. A u stvari se anesteziramo. I trpimo stvari koje nisu za trpljenje. To je opasno. Nama je nezadovoljstvo prijatelj. Koji nam daje impuls da se pokrenemo. Da promenimo ono što treba da promenimo. Nije ideja da ga utrnemo. Nego da ga usmerimo na stvaranje novoga.
Slažem se da duvka ima lekovita svojstva. Ipak, lek se ne uzima stalno. Ja sam poslednji lek popila pre jedno trideset godina. U školskom dispanzeru. Hvala je mom životu. Zdravom telu. I samoisceljujućem mehanizmu. Koji je uvek prisutan. I spreman da se aktivira. Čim ga lepo pozovemo. I dozvolimo mu da se izrazi. Svesnost je još lekovitija od trave. Danas tako razmišljam.
Od kada sam prestala da duvam, nisam više prodangubila ni 5 minuta. Ja sam svoje vreme protraćila. Nemam ti više kad. Često mi u misli dođe rečenica: Vratiće vam se godine koje su pojeli skakavci. I vraćaju se. Višestruko. Od kada sam prestala da duvam mnogo sam se ubrzala. Ostajala sam samo tamo gde mi se sviđa. I obrnuto. Odlazila sam sa mesta koja mi ne prijaju. Ne sedim onoliko koliko ljudi inače sede. Ili koliko očekuju od mene da sedim. Nego pratim svoje ritmove. Kad ih nisam pratila, morala sam da se utrnem. A ta opcija nije više ni u razmatranju.
Kad sam se vratila sa broda shvatila sam da sam velika. I da imam bol koji me jako boli. Koji sam potisnula kada sam imala 17 godina. Jer ga ne bih preživela. Pa sam pustila da prvi put plačem za mamom. Za Gugom. Za porodicom. I porodičnom kućom. Za Duškom koji je otišao u svoj novi život. Bez mene i Jovane. Za Jugoslavijom. Za svime što me je bolelo. Za godinama undergrounda. Koje su pojeli skakavci. Plačući danima i nedeljama stigla sam do tačke koja se nalazi dublje od svih bolova. Tačka koja je cela. Nikad povrđena. Iscelila me je. Dala mi je novu energiju. Radost. Snagu. Sve. Aktivirala sam svoj samoisceljujući mehanizam.
Shvatila sam da mi je životno važno da imam jako loženje. Strast. Radost. Umesto poroka. Život mi je poslao jednu knjigu koja me je istog dana očarala. I uvela u Magični realizam. Struktura magije. Znanja, knjige i škole u koje sam uronila svim srcem. I celim bićem. Kockar u meni je dobio priliku da odigra. Upisala sam škole koje su me koštale mnogo više nego što sam tada sebi mogla da priuštim. Onaj kockar u meni mi šapne. Ako si mogla ono, možeš valjda i ovo. I tako. Poslušam ga. Svakoga dana moj život je bivao sve lepši. Uzbudljiviji. Poletniji. Vredniji.
Ostala mi je još cigaretičičica. Cigaretuškičica draga. Kao i za duvku, i za travu sam imala 1001 priču. Ja sam ona koja govori. Ona koju slušaju. Ona koja zna da nađe matematički dokaz da je cigareta zdrava. Da je za mene dobro što pušim. Zato što… Pušim što volim. A ako bih poželela, mogla bih da prestanem kad želim. Onda se desio kadar u kome sam shvatila da to i nije samo čista ljubav. Nego zavisnost. Stigla sam u NY. Na aerodromu nisam više mogla da izdržim. Nego sam pušila nad WC šoljom, duvajući dim u šolju. Povlačeći vodu nad svakim dimom. Zaronjena u WC šolju. Iz te perspektive sam videla cipele i pantalone policajki zaduženih za bezbednost na JFK aerodromu. Koje ne bi baš tolerisale moju ljubav prema cigaretama. Ah.
Poslednje dve-tri godine pušenja moje se biće bunilo najstrašnije. Kašljala sam. I kašljala. I kašljala. Zanimiljivo je to što uopšte nisam prihvatala ideju da kašljem zbog pušenja. Nego sam se bavila nalaženjem mentalnih obrazaca koji uzrokuju da kašljem. Pa sam u međuvremenu prečešljala sve besove, sve nerečene reči. Sve neizgovorene strahove. Kada sam rešila sve besove, ljutnje i nerečene reči, ipak sam nastavila sam da kašljem. Onda sam mislila da je to zbog identitetske promene. Koja se takođe odražava u grlu. U to vreme sam od Ratnice svetlosti prolazila kroz Maršala od Nule. I postajala Madam Šaman. Kojoj više nije pristajalo da kašlje. U to vreme već sam znala da su svi simptomi posledica određenih mentalnih obrazaca. I tako sam tragala za mentalnim obrascima koji me teraju na kašalj. Ali ih nisam našla. Poslednji čin je bio izbacivanje tepiha. Misleći da možda kašljem od grinja. I dalje sam nastavila da kašljem. Kao kad sam kao klinka u zadnjem dvorištu naše kuće vežbala da pušim.
Onda mi je u goste došla Nina. Irina i Stipina ćerka. Prvi cvet njihove božanstvene ljubavi. Nina koja je ljubav. Da stanuje kod mene dok ne nađe stan. Baš me je bilo sramota što toliko kašljem. Te 2012. godine sam već uveliko radila sa ljudima. I na njihovoj transformaciji. Na njihovom ređanju. Tih dana sam napravila koncept za Radionicu „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako“. Jasno mi je bilo da ne mogu da radim sa ljudima na njihovom ređanju, dok ja nisam apsolutno poređana. Moj deda Alojzije, direktor škole u penziji, naučio me je da je primer jedino nastavno sredstvo. Ah.
A ja sam bila rob cigaretičičicuškičice. Koja je bila sublimacija svih mojih zavisnosti. Svega što sam ikada konzumirala. Kada sam povlačila dim cigarete, osećala sam svu tu transcedenciju. A onda bih se zakašljala. I skoro ispovraćala. Majko mila. U to vreme sam se kroz kuću kretala sa tašnom. Kada bi me pitali šta će mi torba na ramenu u dnevnoj sobi. Ja sam se čudila pitanju. Kako šta će mi? Pa tu su mi cigarete, upaljač, bombone… Sve moje zavisnosti. Na jednom mestu. Zadnja faza. Torba svih mojih zavisnosti. Odjednom mi je preteška postala ta torba. Tih dana mi je Sale Jančić iz Amerike doneo knjigu „Awaken the Giant Within“. Tonija Robinsa. U kojoj se nalazio i format promena okvira u 6 koraka. Koji sigurno i pametno vodi kroz proces promene svakog neželjenog ponašanja.
Prvi korak je bio da staro ponašanje povežem sa ogromnim bolom. To sam već imala. Bilo me je sramota od Nine. Od sebe. Kašalj mi nije dao više ni da dišem. A vera mi nije dala da držim radionicu dok se ne poređam. I smrdelo mi je sve. Trebalo je da u mašti pojačam ove bolove do maksimuma. Da zamislim kako će moj život izgledati ako nastavim da pušim. Počela sam da kitim crnu sliku svoje budućnosti. I bogami sam je nakitila. To ću vam preskočiti. Nakitila sam je toliko da sam odmah stigla do tačke koja je neophodna za promenu. Ta tačka se zove „E, sad je bilo dosta.“
Eh, da sam ovo nekada znala. Nisam morala da u stvarnosti doteram „cara do duvara“. Mogla sam da živo zamislim sliku fast forward. I da promenim značenje svojim zavisnostima.
Drugi korak je bio da smislim zadovoljstva od novog ponašanja. Pušila sam preko 30 godina. Nisam se sećala života bez cigarete. Jedva da sam se setila nekakvog zadovoljstva koje će me čekati. Više sam to osmislila na nivou ideje. Koncepta. Kao: disaću punim plućima. Mirisaće mi kuća. Ostajaće mi 2 eura dnevno. Poštovaću sebe. A najjače mi je bilo to neznano. Znala sam da me čeka nešto divno što nisam mogla ni da naslutim.
Treći važan korak jeste razumevanje razloga zbog kojih smo ušli u određeno ponašanje. Srce uspešne promene je nalaženje sekundarne dobiti. I njeno zadovoljavanje na novi način. Kaže se: Vrednuj nameru, menjaj ponašanje. Kada sam sebe provela kroz mali trans, došla sam do komičnih odgovora: subverzivnost, seksi i važnost. Zamislite mene kao devojčicu. Koja sa 12 godina počinjem da pušim da bi bila subverzivna. I seksi. I da budem velika i važna. E da. Od želje za seksijem kašljala sam do beskraja. Dečija važnost mi je promenila oblik. I apsolutno je zadovoljavam svojim samoostvarenjem. Ne treba mi više cigareta. Ni subverzivnost me nikada nije prošla. Nego se transformisala. Iz subverzivnosti sam se nekada uništavala. Onda sam se borila sa militantno mučeničkim svetovima. Da bih na kraju napravila svoj svet. Gde je sve po mom.
Dakle, dovoljno je bilo samo da osvestim. To je ta svesnost koja je lekovita. To je to razumevanje koje osvetljava. Da nije cigareta ta koja me čini seksi, subverzivnom i važnom osobom. Ah. To naše nesvesno je božanstveno.
Sledeći korak je bio da nađem alternativna ponašanja. Da ne bih jela i gojila se. To mi je bio veliki strah da ću se ugojiti. Kad prestanem da pušim. A lepota mi je važna stvar. To je ona dečija ideja o seksi. Dakle, što više zdravih alternativa. Zamenskog ponašanja. Svesno disanje mi se činilo kao dobra ideja. Šetnja. Bajk. Igra. Kastanjete. Kuckanje kompjutera. Piti vodu. Bombone. Čajevi. Pitala sam se šta će biti sa kafom? Da li će mi prijati moja obožavana kafa? Ispostavilo da sam u kafi tek počela zaista da uživam kad sam prestala da pušim. Mmmmm. Kafa. Kafićka. I kad sam počela da živim zdrav i svestan život.
Peti i šesti korak su mentalno preslišavanje. Zamišljanje potencijalno rizičnih situacija. U kojima novu naviku primenjujem na novi način. Šta radim uz jutarnju kafu? Šta radim nakon super ručka? Umesto da ga krunišem cigaretom, vidim sebe kako pijem čašu vode. Ili čaja. Ili uzmem neku finu bombonu. Ili išetam napolje. To su mi bila glavna pitanja. Kako se probuditi bez cigarete? Kako završiti jelo bez cigarete? Kako voditi ljubav bez cigarete nakon? Šta raditi u pauzama?
Bio je 26. septembar 2012. Kada sam ritualno sa Sandrom popušila poslednju cigaretu. I objavila na FB da je pušenje moja istorija. Pre tri godine. Prisustvovala sam manifestaciji najsnažnije sile na svetu. Sile donošenja odluke. Istog momenta imala sam neku novu svesnost. Istog dana, istog trena sam prestala da kašljem. Tu noć sam spavala u kontinuitetu. I umesto da se stidim od Nine, bila sam u čudu. Jer mi se desilo čudo. Nisam više kašljala. Jej moje biće više nije moralo da me upozorava. Konačno sam ga razumela. Znači ipak nije bio tepih u pitanju. Niti mentalni obrasci. Niti potisnuti bes. Nego prozaičan mehanički razlog. Zvani cigareta. Pa dobro.
Sutra ujutru mi je bila čudna prva jutarnja kafa. Ali mi je prijala. Vrtela sam se okolo. Izašla napolje. I nisam sedala celo pre podne. To je bila cela moja nikotinska kriza. Čim sam preživela buđenje i prvi deo dana, znala sam da sam uspela. Priroda me je kupala nekim čudnim adrenalinom. Bila sam sebi glavna. Isto osećaj koji sam imala nekada kao devojčica. Kad sam pušila u parku. Sad sam celom svetu želela da kažem: Znate, ja više ne pušim. Sve sam se tapšala po ramenima.
Kuckanje na kompjuteru mi je postalo nova strast. Ruke su tražile da se izraze. Umesto da pušim, za tri meseca sam napravila jednogodišnju radionicu. Odjednom mi se pojavilo neko novo vreme. Shvatila sam da sam pušila 3-4 sata dnevno. Dok odem, zapalim, pušim, sedim. Pa opet. Nije mi više trebala pauza. I zahvaljujući tim dugim uronima, sada mogu da pišem tekstove. Knjige. Neki dan sam u kontinuitetu pisala 10 sati. Bez prekidanja. Ikakvog. Potpuni uron. Koji obožavam. Sada mi se dešava da potpuno zaboravim na pauzu. Dok sam pušila, ceo moj život je bio organizovan oko pauze. Oko mesta za pušenje. Oko prekida. Sada učim da uvodim pauzu.
Tolliko je novih uvida bilo. U mom novom, svesnom življenju. Da ih se više ni ne sećam. Dobila sam 2-3 kile. Koje sam vrlo brzo skinula. Za nekoliko meseci ušla sam u mladenačku formu. Nisam računala da će mi se vratiti glas. Da ću sa pušačkog, „madam“ glasa, imati ponovo mlad, svež, živ glas. Da ću pevati nekim novim glasom. Nisam računala ni da su cigaerete bile neka finansijska stavka. A jesu. 100 eura mesečno. Iliti 1200 eura godišnje.
Ovo je tekst koji sam nakon godinu zdravog življenja postavila na facebook.
Pre tačno godinu dana sam prestala da pušim. Od tada, moj život je krenuo u čudesnom pravcu. Najpre sam od viška vremena usled nepušenja napravila Radionicu. Pišem Vodič za praktične sanjare. Lakša sam nego ikad. Osećam se 10 godina mlađe nego pre 10 godina. Vozim najstrmije uzbrdice beogradske na 40 stepeni celzijusa bez kapi znoja, sa osmehom i u haljinicama. Plivam srednjoškolska vremena na 200 delfin i 400 kraul. Dubim na glavi, radim most. Igram. Pevam neki novi falset i uživam u svom glasu. Kolekciju garderobe sam značajno obnovila, a od para koje ne popušim sebe častim na onolike načine. I mirisi i ukusi i joooš… Booožanstveno. Eh, da je meni ovo neko imao da kaže.
Neki dan me je Nina podsetila da je prošlo tri godine kako ne pušim. Začudila sam se. Kao i uvek kada je vreme u pitanju. Deluje mi kao da je prošlo mnogo, mnogo više. S jedne strane. S druge strane ne mogu da se setim da sam ikada pušila. Ima još toliko toga divnog. U kretanju kućom i svetom bez pune torbe zavisnosti. Slobodno i lako. Ah. Prvi put kad sam na ulicu izašla bez novca, cigareta, bez upaljača, bombona, praznih ruku i punog srca, poletela sam. Od ekstaze. Ihaaaj.
Za tri godine smislila sam i napisala 28 celodnevnih radionica. 1000 strana udžbenika. Vodiča za praktične sanjare. U tri toma. Napisala dve knjige. I evo pišem treću. Artemidu novog doba. Održala preko 100 radionica. Imala milion božanstvenih razmena. Sa osam generacija heroja. U Beogradu i Novom Sadu. Mnogi heroji su prestali da puše. Mnogi su uveli nove zdrave navike.
Bez torbe pune zavisnosti osećam se tako lako i slobodno. I odgovorno da sa vama podelim svoje iskustvo. Kada mi pričaju o navikama koje bi menjali, čini mi se da sam ih proživela skoro sve. Sama sebi nekada zvučim kao Broj 1. Iz Alan Forda. I znam da ni jednu kafu nisam popila za džabe. I da nisam za džabe prevazišla sve moje undergrounde. I sve moje nule. Sama. I uz podršku života. I ljudi koje mi je život slao. Čujem kako se ljudi stide svojih slabosti. Kako se boje nula. Zato o njima i pričam. Ovo je priča o tome kako sam ispred svih mojih nula dopisala veliku devetku.
Eh, da je meni ovo neko imao da kaže.
A sada idem napolje. Da proslavim tri godine života punim plućima. Od one nejasne ideje, sada znam šta znači živeti punim plućima. Što i vama želim. Punim plućima. I svim srcem.
Beograd, 24. septembar 2015.