Spremna je moja nova knjiga. Vreme je za nove priče. Ali ovo nije poziv da je kupite. Ovo je poziv da zajedno otvorimo jedan veliki razgovor. Verujem da ogromne količine životne sile ostaju zarobljene u starim pričama koje pričamo o sebi. A možda je došlo vreme za nove.
Otvorila sam stranicu u svesci…. sa velikim naslovom ODMOR OD LIČNE ISTORIJE.
I otvaram je… pričom o Bori. Radili smo projekte i družili se početkom milenijuma. Imao je tada šezdesetak godina. Uvek mlad i svež. Mokre oprane razbarušene kose i u januarskim jutrima. Sa živim radoznalim vilenjačkim plavim očima. Sa sobom je uvek donosio neku čilost. Bodrost. Vazda je smišljao neke projekte. Iz najrazličitijih mogućih oblasti. I toliko ga je bilo. Poljoprivredni inženjer. Nove sorte. Turizam. Autorski ketering. Projekti od Silvane do Nirvane…
Priča kojom otvaram novu epohu… i ovaj veliki razgovor dešava se kada su Boru pozvali da predaje na fakultetu Futura. Baš sam se pitala šta će da predaje. Jer… ruku na srce… mogao je da predaje svaki predmet. Tražili su mu da sistematizuje svoje postojeće radove. Da bi dobio veće zvanje. Tada sam ga prvi put videla smorenog. Onoliki projekti. Radovi. Nove sorte. Izumi. Smara ga da se mota po arhivama. Požalio mi se. Pa je rešio da počne kao asistent. Kao mlađi asistent. Dodao je. To ga podmlađuje. E da.
Možda se osećamo umorno… pohabano… umorno… ne od godina… nego od starih priča koje smo sto puta ispričali.
Možda nam je eliksir mladosti upravo otkrio Bora. Možda je to spremnost za novu priču. Radoznalost da naučimo nešto novo. Da budemo mlađi asistenti sopstvenog života.
Na Borinu priču fantastično se nadovezuje priča Rambove mame. Koja je u jednom trenutku odlučila da proda grobnicu u aleji velikana. I da renovira kupatilo. Dragi Bože…. koliko sam obožavala mama Bosiljkinu priču. I nju… koja se umesto spomenika… odlučila za novu životnu avanturu.
Kupatilo umesto grobnice. Što više razmišljam… sve mi više liči na definiciju nove priče.
Razmišljaj kao da imaš trideset godina. Rekao mi je tih dana Rambo.
Na odmor od lične istorije divno se nadovezuje i Bojana. Vreme je da reši svoje prezime. Prošlo je već dosta vremena od kako se razvela. I oseća da prezime bivšeg muža nije više odraz njene današnje suštine. Vratićeš devojačko? Pitala sam je. Ne. Ne osećam više vezu ni sa svojim devojačkim prezimenom. U međuvremenu sam razvila novi identitet. Novi nadimak. Pod kojim sam godinama nastupala kao DJ. I to je moje novo prezime. Rekla mi je. Isto ono što nam je poručio i Mika Antić. Izbaci srednje slovo iz imena i napravi sam sebe. Isto ono što mi je rekla i Anjuška. Ona i njen muž rešili su da promene njegovo porodično prezime… sa kojim nisu mnogo povezani… za porodični nadimak. Po kojem ih svi znaju. I zovu. Cajzlovi. Mrnjau. Baš kao i naša kuvarska porodica. Koji su kroz život… od Živanovića postali Porodica Vetrenjača. Mrnjau.
U temi Odmor od lične istorije postoji još jedna promenljiva. I to vrlo uticajna. Svet oko nas. Jer… kada počnemo da živimo svoju novu priču… i dalje nas gledaju iz stare. Iz neke fioke u koju su nas smestili.
Kao u ovoj minijaturi. U kojoj sam ušla u prodavnicu zdrave hrane. Koooomšiniceee. Pa šta je ovo? Gde vam je crvena? Evo naoblačilo se. Kišu ste nam doneli ovom roza haljinom. Majko mila. Da li treba da vam se izvinim zbog roze? Zezala sam se. Ljudi često više vole našu staru priču nego naš novi život.
Kao kada se jednom u sto dana pojavim bez bicikla. Pa gde vam je bicikl? Pitaju me petsto puta. Odmara se. I njemu je potreban odmor. Skovala sam odgovor na ovaj small talk.
Na ovu priču nastavlja se priča moje Fa. Iako se razvela pre mnogo godina… i dalje čuje da je drže u fioci raspuštenica. Ona koja se razvela. A ona se oseća kao slobodna žena. Kao singl. Kao ona. Za muškarce to ne važi. Dodala je. Kada se razvede… muškarac postaje slobodan čovek. Za razliku od žene.
Rekla bih da svi to radimo. Jedni drugima. Iz navike. Iz ljubavi. Iz potrebe za sigurnošću. Volimo da znamo ko je ko. Da se svet ne menja previše. Nuh… život je živ. Stalno menja boje. Statuse. Prevozna sredstva.
Jedan od najvećih izazova novih priča nije samo da ih mi pričamo. Nego da dozvolimo sebi da ih živimo i kada ih drugi još ne vide. Kada nas i dalje zovu starim imenima. Kada nas i dalje smeštaju u stare fioke. Kada nas i dalje prepoznaju po nečemu što smo odavno prerasli.
Možda nova priča ne počinje velikom promenom. Možda počinje novim prezimenom. Ili roze haljinom. Ili kupatilom umesto grobnice. Ili odlukom da sa šezdeset godina postanemo mlađi asistenti sopstvenog života.
Imate li vi neku novu priču? Da se svi zajedno malo odmorimo od lične istorije.
VREME JE ZA NOVE PRIČE
Beograd, 17. jun 2026.