Bože koliko ja volim svakodnevicu. Toliko je volim da mi se čini da ću celu jednu knjigu da joj posvetim. Za sada joj posvećujem ovaj tekst.U svakodnevicu i njene rutuale sam se prvi put zaljubila u Japanu. A onda me je u nju trajno i nepovratno zaljubio moj učitelj Dušan. Tada sam još živela u korporativnom svetu militantnog mučeništva. Videvši me zajapurenu i ustreptalu, Dušan me je pitao kada planiram da idem na odmor. U avgustu, rekla sam mu. A vi? Pitala sam ga. U dva. Odgovorio mi je Dušan. Od onda sam život počela da doživljavam na novi način. A onoliko čekano avgustovsko putovanje se ispostavilo kao prilično nikakvo. Da i ne govorim o povratku u nesrećan svet militantnog mučeništva. U kojem se moje biće dezintegrisalo. Ne može se od nesrećnog života napraviti srećan odmor. I onda se ponovo vratiti u nesrećnu svakodnevicu.
Od kada mi je Dušan rekao da na odmor ide u 2, i kada sam se vratila sa onog avgustovskog odmora, krenula sam da se bavim svakodnevicom. I da živim japanski princip kaizen: Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Za početak sam napravila svoj kalendar.
U Japanu sam razumela da svaki dan ima svoja svojstva. Japancima je prvi dan nedelja. Dan Sunca. Ponedeljak je dan Meseca. Utorak je dan vatre. Sreda je vodeni dan. Četvrtak je drveni dan. Petak metalni. Subota je dan zemlje. U svojim brojnim ritualima, Japanci apsolutno znaju kada je koji dan. I šta se i kada radi. Odnosno ne radi. Sve u svoje vreme, onda lepo stoji. Kažu Japanci. Nordijski i germanski svet takođe sedmicu počinje nedeljom. Sun-day. Mon-day. A ostali dani su dobili imena po bogovima: Tie, Odin, Tor, Friga. I planeti Saturn.
Mom biću najviše odgovara romanski kalendar. Koji sam prihvatila. I koji živim. Nedelja mi počinje ponedeljkom. Mesečev, Lunin dan. Što mi u potpunosti odgovara. Zato što je to moj slobodan dan. Kada slažem emocije i utiske od prethodne nedelje. I kada završavam tekstove. Bele je i srebrne boje. Utorak je Marsov dan. Crven. Snažan. Orijentisan na akciju. Tada planiram nedelju. Definišem ciljeve. I krećem u njihovo sprovođenje. Hrabro i odlučno. I intenziviram sport. Sreda je merukurov dan. Šaren dan. Dan za otvoren um i komunikaciju svake vrste. Naročito onu površniju. I bez mnogo udubljivanja. Sredom zakazujem sastanke. Lake teme. Četvrtak je jupiterov dan. Zeleni, grimizni i tamno plavi. Dan za razumevanje matriksa. Velike slike. Visoko obrazovanje. Viši um. Četvrtkom se bavim dubljom razradom stvari koje je potrebno da razumem. Petak je lep ljubavni venerin dan. Zelen, beo, kakav volite. Samo da je lep. Rođena sam u petak. Na veliki petak. Volim petak. U petak radim ono što volim. Pripremam se za vikend radionice. Produciram radionicu. I plešem. Ihaj. Subota je saturnova. Crna, siva, samozatajna. Dan za strpljivi i disciplinovani rad. Radionica, naravno. Nedelja je Sun Day. Dan Sunca. Sunce je izvor života. Narandžasto, žuto, zlatno. Dan bogova. Dan za sebe. I za radionicu. Naravno.
U prošlu subotu, za lansiranje nove generacije radionice, sve heroine došle su isto obučene. Iako se do tada nisu poznavale. A kamoli dogovarale. Da sam propisala dress code, ne bi se tako uskladile. Sivkasto-krem, sa nijansama tegeta. Bilo im je čudno što su tako izrazito ukomponovane. Kao da ih je oblačio neki kreator za svoju modnu kolekciju. Ja sam bila crvena. Za lansiranje nove generacije potrebna mi je naročita energija. Za te dane se uvek obučem crveno. Kažu fizičari da je za lansiranje letilice u orbitu i za prevazilaženje gravitacije potrebno 90% goriva. Ostatak kosmičkog đira letilica izvoza sa 10%. O tome se radi. Zato sam ja često crvena. Kad god prevazilazim gravitaciju.
Kad smo već kod fizike, najveći poeta među fizičarima, Ajnštajn je rekao da možemo da izaberemo da li živimo život kao da je sve čudesno. Ili kao da ništa nije čudesno.
Kad razmišljam o našem slovenskom razumevanju dana u nedelji, dominantan mi je taj osećaj običnosti. Nečudesnosti. Taj pristup: Mo’š misiti. Nema bogova i boginja. Sve se zove po ne-radu. Ne-delja je dan kad se ne-dela. Po-nedeljak je dan posle dana koji se ne radi. Zvuči nekako kazneno. I smorno. Nije ni čudo što ga ljudi ne vole. I sedmicu zovemo ne-deljom. Imamo drugi, četvrti i peti dan. I sredinu srede. Što je ok. Jer i brojevi imaju svoju simboliku. I božanska svojstva. Ako ćemo pravo. Subota je po šabatu. Rusima je makar nedelja sveta. Vaskresenje. A mi u 7 dana imamo tri ne-delanja. I onda se još pitamo zašto je ne-delanje ideal ovih prostora. I zašto se rad smatra kulukom. I zašto ljudi zaboravljaju da smo živi i zdravi da bismo bili aktivni. Da bismo živeli sebe. I svoju svrhu. Upotrebnu vrednost. A to se postiže uglavnom delanjem. Bez svrhovitog delovanja smo nekako groteskni i paradoksalni. Kao okićena jelka na plažama lepog Jadranskog mora.
I odmor nam je poprilično „od“. Od-mor. Odlazak od more. Od posla. Nije ni čudo što mnogi ljudi misle da je rad mora. Da umara. I što smišljaju sve načine da ne rade. Ili da što manje rade. Juče sam pričala sa jednim prijateljem. Koji se sticajem okolnosti našao u fazi u kojoj ima državni posao. I nijedan jedini radni zadatak. Kaže da njiih trojica u kancelariji ukupno imaju sat vremena posla nedeljno. Da je atmosfera identična onoj iz Državnog posla. Priča mi koliko ga danguba umori. Zato ja toliko slavim rad. Zato toliko pričam da što se više dajemo, to se više imamo. Umesto od-more, engleski jezik ima holi-days. Sveti dan. Svetkovinu. Vaskrsenje.
Zato sam ja izabrala ponedeljak za Happy Monday. Ponedeljkom sam ispunjena vikend razmenom sa herojima. I imam toliko toga novog da kažem. I podelim. Pa onako mesečevo, emotivno poređam svoje misli. I podelim ih sa svetom. Podsetim ga na belo i srebrno. I crveno. Na radost stvaranja. I poželim mu novu radnu sedmicu. Da ne kažem ne-delju.
Od Dušana sam naučila da svaki dan ima svoj odmor. Od Agenta Kupera iz Tvin Piksa sam naučila da svakoga dana učinim sebi neki plezir. Makar pitu sa borovnicama. Posvećenu sebi. Svojoj voljenoj sebi. U školama strukture magije sam naučila da je važno da svaki dan živimo sve svoje najviše vrednosti. Svakodnevici sam posvetila celu radionicu: Oj svakodnevice od najviših mi vrednosti satkana. Ili Oj, slatkodnevice.
Radeći sa herojima na promenama neželjenih navika, spoznala sam da je većina zavisnosti kompenzacija za odsustvo svakodnevnog plezira. Naše biće želi da mu se svaki dan obratimo. I zahvalimo. Na neki lep način. Za ovaj dan. Svesno. Ako to ne uradimo, dočekamo kraj dana. Kad smo sebe dali drugima, porodici, svetu, državi, poslu, prijateljima. A na sebe i svoje biće zaboravili. Pa onda na kraju dana kažemo sebi: Pa mogu valjda i ja da ugodim sebi nekako. Da pojedem jednu poštenu večeru. Ili da popijem neko piće. Ili već…
Važno je da svaki dan imamo vreme za pun noćni san i odmor. Da imamo fizičko vreme. Da pokrenemo i aktiviramo telo. Da ga budemo svesni. I da mu posvetimo pažnju. Da imamo vreme kada se fokusiramo. Kada smo usredsređeni na ono što nam je važno. Vreme kada smo sami. Vreme za unutar sebe. Za meditaciju, molitvu, kontemplaciju, refleksiju. Kako ko zove. Za komunikaciju sa našim višim bićem. Sa božanstvom u sebi. Da nam kaže šta želi. Važno je da se svakoga dana zabavimo. Da uživamo, igramo se. I da negujemo dete u sebi. Koje nam daje kreativnu mudrost. I važno je da imamo vreme za povezivanje. Intimno privatno vreme sa onima koje volimo i do kojih nam je stalo. Svaki dan.
Kada se sretnem sa herojima, najčešće žele da promene sve i odmah. Podsetim ih da ni uspeh ni neuspeh nisu rezultat prekonoćnog iskustva. Ono što živimo danas je posledica naših jučerašnjih izbora. Mnogo malih odluka usput načini naš život radosnim ili tužnim iskustvom. Zato se potrudimo da razumemo prošle izbore. I da razumemo koji su nam bili korisni. A koji manje korisni.
Na ovoj tački, heroji mi često kažu: Trebali smo to da uradimo pre 5 godina. Tu ih dočekam kineskom izrekom. Koja kaže da je najbolje vreme za posaditi drvo bilo pre 20 godina. A da je drugo najbolje vreme danas. Sada. Jedino vreme koje nam je na raspolaganju. Ja se dosta igram vremenom. Učim ga. Razumevam ga. Pevam mu. Zato što mi ljudi nemamo baš dobar osećaj za vreme. Precenjujemo šta možemo da ostvarimo za jednu godinu. A potcenjujemo ono što možemo za 5 godina. Pa natovarimo godinu planovima za pet godina. Pa se od svojih grandioznih planova prepadnemo. I odustanemo već oko januarskih slava. Svako odustajanje čini da se osećamo luzerski.
E sad na scenu stupa NJ.V. svakodnevica. Koja odgovara matematičkom zakonu velikih brojeva. Puno puta malo je jako puno. I japanskom principu kai-zen. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Ovaj princip je moj moto. Koji čini da sam sigurna. Sigurna sam zato što svakog dana vredim više sebi. I svetu oko sebe. Pa ne moram da se brinem. Kako ću preživeti u ovom turbulentnom brzom novom dobu. Svakodnevno malo poboljšanje mi to garantuje.
Za pet godina možemo sve. Možemo da napravimo novu karijeru. Naučimo novi jezik. Završimo fakultet. Doktoriramo. Napravimo od tela skulpturu kakvu želimo. Postanemo plesači. Maratonci. Možemo da napravimo uspešan biznis. Pre pet godina ja sam još uvek bila u svetu strateškog planiranja. I evropskih projekata. Na primer. Pre pet godina sam pušila. Imala nekoliko kila više. I bila sam free-lancer. Drugi ljudi su me angažovali da radim neke njihove treninge. I radionice. Danas sam autorka. I preduzetnica. Danas stvaram svoju ponudu. I nudim je svetu. Počela sam pre pet godina. U međuvremenu, takoreći neplanirano sam postala i pisac. Tako što sam svakog jutra, čim se probudim, pisala sat-dva-tri-pet. A najmanje sat. Svakoga dana. Tako sam napravila 28 celodnevnih radionica. A onda sam počela da pišem zbirku utisaka iz rada sa herojima. I tako sam postala pisac. Za jednu godinu svakodnevnog jutarnjeg pisanja napisala sam skoro tri knjige. Svakodnevnim posvećenim bavljenjem. Dakle, mera je 5 godina. A ne jedna godina. A 5 godina će svakako proći. Pitanje je samo gde ćemo mi biti. I zato ne puštam heroje dok ne zasade drvo. Danas. Sada. Samo dobro življeno danas čini svako juče sećanjem na sreću. Kaže moja omiljena poema.
Volim mogućnost izbora. Svesna sam ga. Osećam se živa i pitana. Snažna. Svaki put kada biram. Kad odlučujem. Kada dođu u ćorsokak, ljudi kažu da nemaju izbora. Ja ih podsetim da su do tada imali mnogo izbora. A kada dođemo u ćorsokak, jedino što možemo je da sednemo. Popijemo kafu. Ili čaj. Prihvatimo da smo stigli u ćorsokak. Da se ne ljutimo mnogo na sebe. Nego da se istim putem vratimo nazad. Do prvog izlaza. A onda da odlučimo da li ćemo levo, desno ili pravo. U skladu sa učenjima iz ćorsokaka. Kada stignemo do te tačke ćorsokaka, mnogo je manje važno šta ćemo uraditi. Kaže Lujza Hej. Mnogo je važnij šta ćemo zaključiti. I to primeniti na sledeće izbore.
Ne možete da zamislite koliko mi ljudi često govore: Lako je tebi sa tom tvojom energijom. Ja nemam tu tvoju energiju. I lenj-a sam. Nemam volju. I nisam disciplinovan-a. Onda ja kao vergl ponavljam: Ne verujem u lenjost. Nego imaš impotentne ciljeve. Pričam im da nije moja energija ta koja stvara moje ciljeve. Nego je upravo obrnuto. Moji grandiozni ciljevi, koji me naježe i od same pomisli na njihovo ostvarenje, su meni potpuno uzbudljivi. Oni stvaraju moju energiju. Oni usmeravaju sve moje misli. Drže me aktivnom dugo. I bude me uveliko pre svitanja. Svaki dan.
Pričam im o tome kako su meni moji ciljevi toliko super, da sam postala njihov posvećenik. Sledbenik. Postala sam posvećenik svoje filozofije. Svog ličnog manifesta. A za to mi treba volje i discipline koliko i za najomiljeniju aktivnost tokom dana. Takoreći nikoliko. Lako je žabu u vodu naterati. O tome se i radi. Da napravimo ciljeve koji će nam doći kao žabi voda. Kao naše prirodno stanište. U skladu sa našim darovima. I u sa našim najdubljim vrednostima.
Kada se upoznajem sa herojima, ne pitam ih: Kakav vam je život? Nego ih pitam: Kakav vam je dan? Oko toga ne moraju mnogo da razmišljaju. A meni je sasvim dovoljno. Sve mi bude jasno. Koliko vremena posvećuju čemu. Šta im je važno. Šta im je manje važno. A šta nevažno.
I zato dobro pogledaj ovaj dan.
U njegovom kratkom toku je sve.
Jedna od mojih najomiljenijih tema je odnos prema vremenu. Učim ga. Razumevam ga. Bavim se njime. Svakoga dana u svakom pogledu. To je prva stvar koju sam naučila u Japanu. Od Japana je zajapurenost za mene postala lični poraz. Znak da nešto nisam razumela. Da me posao prevazilazi. Da nisam dobro isplanirala. Da… I Vremenu sam posvetila celu jednu radionicu. Zove se Baratanje sobom u vremenu. Umesto uobičajenog: Time management. Nije vreme to kojim upravljamo. Zato ga tako i ne razumemo. Jedino čime u ovom svetu upravljamo smo mi. Odnosno naše misli.
Čini mi se da na našim prostorima nismo baš najbolje razumeli vreme. Ovde je faca onaj koji stigne poslednji. Ko prekine skup. Pa se još pravda. Objašnjava. Oduzima vreme svima. Svi se bave njime. Ovako sam i ja radila. Dok me Sensei Nakumura nije polio kofom prezira. Kad sam zakasnila na čas. Hvala mu. Da mi nikad više na pamet ne padne. I kada kasnim, ja stižem pre svih. Volim da stignem pre svih. To mi daje snagu. U Japanu sam naučila da glavni uvek stiže prvi. Zato što on „drži prostor.“ Videla sam da se u velikom svetu ljudi takmiče ko će stići prvi. Ko je „space holder.“ Ko kontroliše prostor. Energiju. Kretanje. U plesu koji igram postoji čak i institucija spaceholdera. To ja ona-j koji svojim prisustvom usmerava energiju čitavog plesa. Toliko.
Kroz militanto mučeništvo sam samo protrčala. Heroji pričaju o svojim militantnim mučeništvima. I vidim da su sva ista. Hitno. Za juče. Omiljene reči. Pitam se ko je uveo te besmislene reči. U naš rečnik. U našu stvarnost. Zajapurenost. Unezverenost. Kao posledica ne-planiranja. Kao odsustvo razumevanja šta je važno. A šta nije. Pa kad urade sve što nisu trebali, ne ostane im vremena da urade ono što su trebali. To je onaj jedan zadatak, ona velika žaba. O kojoj je pričao Đinđić. Onaj zadatak koji bi, ako bismo ga uveli u našu svakodnevicu, naš život odveo na novi nivo. A koji najčešće odlažemo za malo kasnije. Ili za sutra. Koje ne postoji. Jer juče je samo sećanje. A sutra je samo vizija. To je taj zadatak koji valja uraditi prvo ujutru. Pre svega. Stvoriti vreme za njega. Jer vreme se ne nalazi. Nego se stvara.
O tome priča još Lao Ce. U priči o ormanu. U kojoj nam skreće pažnju da 20% stvari koje imamo nosimo 80% vremena. I da 80% garderobe iz ormana nosimo 20% vremena. Lao Ceo nam je objasnio da nam je sasvim dovoljno tih 20% garderobe. Da nam je onih 80% višak. Bespotrebno opterećenje. Da je predamo dalje. Da je manje više. Da imamo 20% poslova koji nam donose 80% novca, uspeha, ugleda. Zbog kojih nas plaćanju. To su te velike žabe. Koje mi najčešće odlažemo. I nikada ne uradimo. Zbog onih 80% stvari u ormanu. Koje nas pretrpavaju. Da ne vidimo jasno. Šta je stvarno važno.
Moj najvažniji zadatak je autorska priprema radionica. I tekstova. I njih radim prvo ujutru. U praskozorje. Pre svitanja. Pre dana. Pre svega. Dok sam potpuno sveža. I svesna. I dok su svi anđeli sa mnom. Do 9 sati, kada grad krene u akciju ja sam se već uveliko pozabavila svojom velikom omiljenom žabom.
U finalnom ukrašavanju svakodnevice mnogo mi je pomoglo drevno znanje iz Ajurvede. Koje objašnjava kako naš organizam funkcioniše u koje doba dana. Kada je vreme za šta. Probala sam. I obožavam ga. Zato ustajem pre 6. Kada imam fokusirano vreme za sebe. Za meditaciju. Za svitanje. Za pisanje. Od 6 do 10 je vreme za lagani doručak. I za planiranje dana. Od 10 do 2 je centralni deo dana. Strateški. Vreme je za veliku žabu. I za veliki ručak. Od 2 do 6 se sumiraju radni zadaci. Pravi plan za sutra. Naš mozak obožava da mu dajemo zadatke. Da ne radi uprazno. U tom slučaju on nama namišlja. Koješta. Vreme je za sijestu. Lepo mi je rekao Dušan. Na odmor se ide u 2. Od 6 do 10 vreme je za povezivanje. Vreme sa dragim ljudima. I vreme za lagano vežbanje. U 10 smo spremi za san.
U planiranje su me zaljubili Japanci i Nemci. A čula sam izreku koja važi na našem podneblju. Bolje da te Turčin juri sabljom, nego Švaba olovkom. A to se iz našeg trubljenja, zajapurenosti i hitnosti „za juče“ i vidi. I čuje. Kažu da jedan minut planiranja štedi deset minuta u izvršenju. Japanci kažu da je vizija bez plana „daydream“. Sanjarenje. Ali da je akcija bez planiranja „nightmare“. Košmar. Upravo tako. Za deset godina koje sam provela u svetu evropskih donatorskih projekata, moja uloga je bila da učim ljude planiranju. Da ih molim da ne kreću u akciju bez plana. To je odlika našeg podneblja. Da zasučemo rukave. I ud’ri. Nije da mi ne radimo. Nego ne radimo pametno. Nedavno sam imala priliku da to iskustvo doživim ispred svojih očiju. Preko puta moje zgrade. Ljudi su krenuli da zidaju zgradu. Na Vračaru. Kod Hrama Svetog Save. Bez građevinske dozvole. Nekoliko miliona vredno ulaganje. Bez plana. Sa idejom da će se na tren možda suspendovati prirodne sile. I zakoni. Ah. Onda je čitava mašinerija stajala mesec i po dana. Dok su pribavljali dozvole. Pa su nastavili gradnju.
Od dva lidera u svetu projekata naučila sam veliku stvar. Jedan je bio Nemac. A drugi Amerikanac. Do njih se nije moglo doći do 13h. Ni mailom. Ni telefonom. Nikako. Šta god da se dešavalo. Da se nebo rušilo. Naučili su me da što je hitno, to obično nije bitno. Obično su to bile stvari iz repertoara od 80%. Čije neobavljanje i nema neke velike posledice. U prvom delu dana oni su radili velike, strateške stvari. I nisu se dali prekidati. To je meni naročito važno učenje. Naročito u današnje doba. Puno prekida. Mailova. Telefona. Notifikacija. Objava. Sa svih strana. Velika dostignuća nastaju dugim uronima. Od najmanje 90 minuta. Nema velikog dela bez duge posvećenosti. Uranjanja. Najveći poeta među fizičarima, Ajnštajn je rekao: Nisam ja ništa posebno. Samo nešto više pažnje posvećujem jednoj temi. Temi svog života. O tome se radi.
O besmislenim sastancima, konferens kolovima i sličnim dangubama kojima je današnji svet krcat, ne bih. Nemam ti kad. Ni o izveštajima sa tih besmislenih sastanaka. Niti o tuđim hitnostima. U koje tako lako upadamo. Obožavam kako je to moja prijatlejica Marija formulisala: Do pre 15 minuta vas nisam poznavala. A sada je vaša hitnost postala moja hitnost. Ah! Kada nemamo jasne ciljeve, lako upadamo u tuđe hitnosti. Koje sa nama nemaju apsoluto nikakve veze.
I da se vratim na početak. Na ciljeve. I na planiranje. Na deo zvani prevencija. I još jednom da kažem. Da svaki minut posvećen planiranju, dovođenju budućnosti u sadašnjost, štedi 10 minuta u izvršenju! U vreme kada se bavimo sobom, rekreacijom, usavršavanjem, planiranjem desetostruko štedimo vreme. To sam od Japanaca i Nemaca naučila. Kada obavim sve svoje jutarnje rituale, ja sam i u glavi i na papiru poređala ceo dan. Potrebno mi je tačno 5 minuta da se obučem, raščupam i uđem u željenu frekvenciju. U ormanu imam onih Lao Ceovih 20% stvari. Koje sam napravila po svom. Pa mi je lako da izaberem. Pa stavim crveni karmin. I spremna sam. Da krenem. Gde god poželim.
Od Nemaca sam naučila da nema lošeg vremena. Nego samo neadekvatne garderobe. Bože koliko volim tu nemačku praktičnost. Istok me je učio da sve ima svoje vreme. I da onda sve lepo stoji. A ja sam naučila da svako ima svoje vreme. I da onda najlepše stoji. Srećući se sa ljudima iz raznih delova sveta razumela sam Vivaldija. I 4 godišnja doba. Pre 11 zima sam bila u Nemačkoj. U januaru i februaru. Sneg je bio do struka. Baš je bilo snežno. Da vidite jednu od najdirljivijih scena mog života. U kojoj afrički crnci ciče kad prvi put vide sneg. Bacaju se u njega. Ližu ga. Jedu ga. Smeju se. Diraju ga. Odrasli i ozbiljni ljudi koji su došli na usavršavanje. Ah. A te noći kada je padao sneg. Svi smo bili napolju. I imali najluđe bele noći ikad. Bilo me je pomalo i sramota. Kako smo izgubili oči za čudesno. Kako smo oguglali na čuda. Od onog dana sneg uvek doživim njihovim očima. Cičim celim bićem. Da ne čujem ljude koji se žale na sneg koji pada.
Na Karibima sam se trajno i nepovratno zaljubila u sva 4 godišnja doba. U tu stalnu promenu. Šarolikost. Dinamiku. Divno je što sve ima svoj rok trajanja. Često ponavlja Dušan. Meni je trajno leto bilo toliko smorno, da vam ne mogu opisati. Život u kupaćem, sariju i japankama. Uh. Jedva sam dočekala jesen. Sa Kariba sam se vratila u novembru. U najtmurnijem delu godine. Koji sam od onda zaobožavala. Ah. Jedva sam čekala da obučem čizme, kaput. Da se picnem. Da izađem iz sarija. I trajnog letnjeg ritma. Volim gustinu, mistiku, uzbuđenje, prisnost, ušuškanost novembra. Ima jedna zen izreka. Koja kaže da je proleće doba hiljadu cvetova. Leto, doba osvežavajućeg povetarca. Jesen, doba žetve. Zima, vreme za sneg. Ako ne razmišljate o besmislenim stvarima, bilo koje doba je dobro doba.
Volim sva godišnja doba. Kada je sunce, upijam ga. Lako mi je. Samo mu se pustim. I pratim gde me zove. Kada sunce zađe za oblake, osećam da je red na mene. Da isijavam sunce koje sam upila. Oblačim se crveno. Vatreno. Da dignem sebi energiju. Da dam danu topline. Grejem ga bojama. Hranom. Muzikom iz toplih krajeva. Juče sam bila sva u crvenom. Zato što je bio utorak. Marsov dan. I zato što je sunce bilo iza oblaka. I zato što mi je trebalo energije da se aktiviram. Slušala sam Manu Čaoa. I neki divni tango. Luj Armstronga. I još neku divno Latino muziku. Igrala uz nju. Jela crvenu paradajz čorbu. I žuto voće. Popalila sva svetla. Da izvinu moji energetski efikasni prijatelji. To je prevencija. Umesto anti-depresiva. Popalila sveće. I imala jedan božanstveno crveni marsov utorak. U kojem sam uradila ono što ne uspem da uradim ni za 3 letnja dana. O tome se radi. Sve u svoje vreme. Onda divno stoji. Ako ne razmišljate o besmislenim stvarima, bilo koje doba je dobro doba.
Kada me zove moja sestra Jovana, skoro uvek me pita: Koje je doba u tvojoj vremenskoj zoni? Ustala? Legla? Dobro veče? Ili dobro jutro? Da li si ustala pre nego što si legla? Spisateljstvo? Onda Jovana nastavlja svojim brilijantnim, najduhovitijim na svetu, britkim opaskama. Kako se brine za mene. Predlaže mi da konsultujem doktora. Da… Oko toga se uvek dobro iscerekamo.
Heroji sa kojima radim prave svoje svetove. U kojima važe njihove vrednosti. Njihove valute. I naravno njihove vremenske zone. Tek ih posle konvertujemo. Sa unutrašnje ka spoljašnjoj politici. Povezujemo se sa svetom. Jer je sve povezano sa svime. Sve ima svoje vreme. I svako ima svoje vreme. Nije sve u svoje vreme. Nego sve u tvoje vreme. Lepo kaže Mika Antić. Onda najlepše stoji.
A ako mene pitate kako provodim dan, rekla bih vam da ustajem do 4:43. Najkasnije. Pre svitanja. Obavezno. Leti dosta ranije. Da dobijem snagu dana koji se budi. Meditiram. Pišem. I pišem. Od pola 10 do 11 se bavim jogom, negom tela i doručkom. Onda vodim posao. Strateška komunikacija. Od 12 sati se uključujem na telefon, mail, viber. U 2 se ide na odmor. Lepo me je Dušan davnih dana naučio. Siesta. Svaki dan se sretnem sa nekim meni važnim. Ručam-o. I mala popodnevna dremka. Meditacija. Od 5 fo 8 radim sa klijentima. Tada odgovorim na propuštene pozive i mailove. Veče je vreme za sport. Ples. Večeru. Za večernju meditaciju. Nekada sam pred spavanje čitala. Sada ne čitam. Zato što pišem. Sve ima svoje. I oko 11 idem na spavanje. Od petka do nedelje sam posvećena pripremama i održavanju radionica. Ponedeljak je moj slobodan dan. Eto tako sam poslednjih godina osmislila dan. I život.
Kada sam imala najveće turbulencije, nule, selila se, menjala gradove, mesta, krevete, poslove, ovi ritmovi i prakse činili su moj dom. Moju domovinu. Moje uzemljenje. I zato sam im tako posvećena. Neki ljudi mi kažu da im se to čini predefinisano. Da tu nema prostora za spontanost i kreativnost. A meni se čini upravo obrnuto. Naučila sam da u ovim zadatim okvirima budem vrlo kreativna. I spontana. Prosto se moje biće navije na određenu frekvenciju. I čeka svoj kreativni izraz. S druge strane, uvek pratim svoje potrebe. I želje. Nema mi ništa slađe nego nekada odstupiti od svog pravila. Od zakona koji sam sebi propisala. Na taj način zadovoljavam svoju potrebu za subverzivnošću. Kao da sam nešto prošvercovala. Ništa slađa nego u sred srede reći: Danas je vreme za… oslušnuti svoje sre. I uraditi baš to. Uradi pravu stvar. Otkazati. Ne uraditi zadatak. To su bili moji prvi zadaci. Koje mi je Dušan davao. Dao bi mi zadatke. I rekao mi da mi je zadatak da ne uradim zadatak. Ah. Slatkih li muka. Deštreberizacija.
I tekstovi koje vam pišem nalaze se u opusu zvanom Happy Monday. Držim ritam, osim kad ne držim. Uvek ostavljam taj prostor da se iznenadimo. Da se igramo. Da se osvežimo. Da se zaželimo. Da se obradujemo. Da pratim potrebu. Da pratim želju. Da uradim zadatak. Da ne uradim zadatak. Znate već.
Pre neki dan sam se tako počastila skokom u Novi Sad. I napravila jedan dan za pamćenje. Dan kao godišnji odmor. Dan kao ceo jedan život. Majuška. Zoki. Dušan. Vajar i frizer maestro Goran. I moja nova frizura. Frekvencija koju sam mesecima čekala. Mmmmm. Majuška. Marina. Ksena. Planiranje i razvoj posla. Za kraj dana. Ah. Bože kakav dan.
I zato dobro pogledaj ovaj dan.
U njegovom toku je sve.
A dobar dan po dobar dan… dobar život. I to je važno da imamo na umu. Svakoga dana. Veliku sliku. Naš život. Naš najdublji poziv. Naš put. Moj najdublji poziv je da budem i da budim lep život. Da tečem, plešem i donesem crveno. Da igram veliki ples. I da vas pozovem da zajedno igramo veliki ples.
Jer kao što me je Dušan naučio onih dana kada smo se sreli:
Ja nisam iz prošlosti, nisam iz budućnosti, ne pripadam nekom prostoru, narodu ili vremenu.
Ja sam visoko stanje svesti do kojeg se stiže upornim hodom u ispravnom smjeru.
Što i vama želim. Dobar vam Dan.
Beograd, poslednji dan septembra 2015.
Bože što ja volim septembar!