Znam čoveka koji je bio tim lider u jednoj međunarodnoj organizaciji. Zvučan i seksi posao. Lepo plaćen. Mame, tetke i komšije rekle bi: Blago njemu. A on nije mislio da mu je blago. Naprotiv. Mučio se. Bio je očajan. Nije ga radovalo skoro ništa što mu je posao davao. Ni tolika sigurnost. Ni ofis. Ni ekseli. Ni procedure. Ni sastanci. Ni tema bavljenja. Ni kolege. Ama ništa. Osim sigurne i lepe plate. Kojom je pokušavao da nadomesti sve one očajne sate provedene na poslu. Ili u mislima o poslu. Pa je bežao od svojih misli. Iz ušuškanog ofisa. U divljinu. Kupio je veliki motor. Krenuo je na letenje. Na skokove padobranom. Jurio je, leteo, skakao, padao. Ne bi li sklonio misli o poslu. I ne bi li nahranio potrebu za divljinom. Za životom. Za punokrvnošću. Lomio se i bukvalno. A onda je i tako polomljen išao da skače. Samo da ne misli na sutra. Da bi mogao da izdrži sledeću eksel nedelju. Sa mnogo sastanaka i meta-tema.
I sama sam živela sličnim životom. U korporativnom svetu militantnog mučeništva. Dve godine. Kao dve decenije. Sve mi je bilo nepodnošljivo. Već u podne sam se osećala energetski toliko prljavom, da mi je bilo potrebno čiščenje. Kupanje. Pa sam na pauzama odlazila da sebi kupim nešto. Da bih mogla da podnesem još nekoliko strašnih sati. Gde se nikad nije znalo. Da li će vas glavna velikomučenica pozvati na ribanje. Ili će vas pohvaliti. A kriterijumi za to su bili prilično neopipljivi. Zasnovani na nedokučivim konstelacijama planeta, hormona i abrova koje su glasnici donosili. Ah. Oduvavala sam pare. U nadi da će mi kupljene stvarčice doneti makar tračak radosti. Međutim, ništa nije moglo da spere sveprisutni osećaj energetske prljavštine i blatnjavosti. Sad me obliva kad se setim muka po Mariji. Kad se setim kako sam se šunjala po firmi. Jer, pauze i švrćkanja baš i nisu bile preporučljive za dobre mučenike. Bilo je to čistilište mog života.
Nije ni čudo što mi je trebalo čišćenje od čistilišta. Tih dana sam najozbiljnije planirala da iznajmim kupatilo blizu posla. Koje ima i jedan tihi kutak. Gde bih u sredini dana mogla da se malo sklonim. Rekuperiram. I operem od prljavštine koju sam osećala. Ah. A po povratku sa posla, jedino za šta sam imala snage je da odjurim kući. Kod Željezničkog muzeja, na 5 minuta od kuće, počinjala bih da se otkopčavam. Tako da sam pred ulazak u kuću već bila sva otkopčana. Spremna da sa vrata ubacim svu garderobu u mašinu. Na dezinfekciju. Da mi slučajno ne uprlja dom. Eto tako sam se osećala. Trebalo mi je još nekoliko sati da dođem sebi. Da ćutim. Tihujem. Da ne komuniciram. Da blejim. Pa na počinak. Pa ponovo. Ah. Svet oko mene to nije mogao da razume. Čudili su se šta mi fali da sedim u nekom fensi ofisu. Sa pogledom na ceo Beograd. Da primam dobru platu. I povremeno skoknem na međunarodne ekspertske skupove. Za koje dobijam i dnevnicu. Ah. Ništa nije moglo da me obraduje niti opere tih dana.
A onda bih za vikend skoknula u Nove Banovce. Kod Orlovića. U njihovu kuću Ljubavi. Na samoj obali Dunava. Uživala sam u čistoti. Sebe. Svog tela. Garderobe. Nasuprot militantno-mučeničkog kupanja 2-3-4 puta na dan, na čistom mestu moje telo se čistilo. Nije mi trebalo kupanje. Uživala sam u toj čistoti iznutra. Častila sam se netuširanjem.
Voda čisti. Ali čisti i vatra, bogami. Na jedan drugi način. Danas mi je to glavno čišćenje. Stvaranjem. Zanosom. Oduševljenjem. Vatra čisti. Raduje. Odmara. Podmlađuje. Danas se često ni ne pogledam u ogledalo. Zato što se osećam čisto. Prečišćeno. Prefinjeno. Lepo. Nije mi baš svaka dlaka na svom mestu. Ali o tome se i radi. Obožavam taj osećaj okupanosti stvaranjem. Prosto mi bude žao da vodom sperem taj kvalitet. Koji satima vatrom rasplamsavam. Konzumerističko društvo objasnilo nam je da je za lepotu potrebo toliko toga. Hijaluron, eucerin, antirid, dugačka ispeglana kosa, puna usta, čiste ruke, namanikirani nokti… Nikad kraja. Svake sezone nešto novo. A ja verujem da nam za lepotu baš malo treba. Dovoljna je lična ludost. And the rest will follow. Vatra. Strast. Divljina. Šampon, četkica, krema koju sama sebi napravim. Crveni karmin. Poljubac. I tačka.
Svako ima svoje boli. Nekoga boli usamljenost. Nekoga odbijanje. Nesigurnost. Ili nekomfor. Pa čeznu za društvom. Za odobravanjem. Za sigurnošću. Ili komforom. A moj najveći bol je dosada. Traćenje života. Danguba. Nekvalitetno provedeno vreme. Čeznem za uzbuđenjem. Divljinom. Oduševljenjem. Igrom. Moje biće hoće da raste. Da razume. Radujem se učenju. Deljenju. Zajedničkim veličanstvenim momentima. Dimenzijom više. Sve ostalo mi je dosada. Kao ravna linija. Kao odsustvo života. Kao smrt. I sve što sam radila, radila sam da mi ne bude dosadno.
Mi u svet stignemo divlji. A onda društvo ima plan kako da nas pripitomi. Obuzda. Da nas uklopi u svoje ritmove. Za početak da budemo realni. Da se ne oduševljavamo životom. Mo’š misliti. Prijateljica mi je pričala dogodovštinu u kojoj su nekada davno ona i njena sestra na ulici ugledale jednu dragu ženu. Celo biće im se obradovalo. Pa su se zatrčale njoj u susret. Njihovi roditelji nisu bili oduševljeni ovim izlivom oduševljenja njihovih devojčica. Pa su ih simultano stegli za ruke. I kroz zube im prošaputali da se ne zatrčavaju. Nego da se „ponašaju“. Ah.
Mene su učili da sedim. A evo nisam naučila skoro pola veka. Ne razumem sedenje. Ne znam ko ga je izmislio. Ili ležim. Ili stojim. Ili se krećem. Od prvog dana škole, najteže mi je padalo da na dosadnim časovima sedim 45 minuta. Kada bi me prošlo interesovanje, ja bih lepo spakovala svoje stvari. I odlazila. Moja učiteljica je to videla kao dijagnozu. Kao hiperaktivnost. Za koju danas daju i lekove. Sin mog američkog poznanika dobija lekove da bi mogao da sedi. Umesto da uzmu enerdžajzere oni koji se dosađuju i sami sa sobom. Da se aktiviraju oni koji sede na kaučima. Da puste da ih divlji malo ožive.
Lepo je Čvorović rekao. Razbojnici dolaze i prolaze, a mene pitaju zašto slikam na aerodromu? Zašto idem tamo gde je sve po mom? Zašto skakućem po ulici? Zašto biciklom vozim veleslalom? I zašto vičem iiihaj? Umesto da predavači imaju obavezu da prave živa, zanimljiva i korisna predavanja, nas pitaju zašto nismo pristojni? Zašto ne trpimo? Zašto ne sedimo i slušamo ono što nas ne interesuje? Ah. Ja sam morala dobro da se utrnem da bih sedela i slušala priče iz nepričave. To više ne radim. Jedva sam pretekla.
Za mene su kod kuće govorili: Di bolje tu dulje. Upućujući mi (in)direktni prekor što ostajem dulje tamo gde mi je bolje. Što idem tamo gde je sve po mom. A ne ostajem tamo gde mi nije dobro. Nedavno sam čula kritiku upućenu mojoj prijateljici. Negdašnja prijateljica zamerila joj je što je otišla. Naslućujući da je sigurno našla našla nešto zanimljivije. Kao da je nešto ukrala. Ah. Da. Ljudi su načinili kao nekim svojim naslednim pravom da budu dosadni. Da nazovu telefonom i ćute. Da dođu i smaraju nekim pričama iz nepričave. A našu urođenu potrebu za živošću, zanimljivošću, interesantnošću i divljinom kao nekim bespravno očekivanom razmaženošću.
Ova bol od dosade i žudnja za nečim vibrantnim, smislenim i uzbudljivim odredila je ceo moj život. Sve moje borbe bile su usmerene da zaštite ove moje svetinje. Pa šta košta da košta. Zato sam se onoliko i mučila u svetu militantnog mučeništva. Osećala sam se kao ris Duška Radovića. Koji živi na Kalemegdanu. Mučilo me je to jedno beskrajno ništa. Upakovano u velike reči. U beskrajne ekspertske skupove. Ponovo sam se pitala odakle pravo tako-zvanim ekspertima da svojim nepripremljenostima traće moje vreme. Moj život. Dosadnim predavanjima. Power pointima. Bez powera i bez poente.
Pa sam pustila svoju vitalnu i životnu silu da se izrazi. Da bude divlja. I častila sebe odlaskom iz mesta nepripadanja. Za svoj 36. rođendan. Jedna od najboljih odluka mog života. Ovo su neka od zlatnih niti radioničkih bavljenja. Da razumemo svoje boli i svoja zadovoljstva. I da ih uvažimo. Da ispoštujemo sebe. Jer srce jeste mudro. Jer emocije jesu naš sistem za navigaciju. Tako nam naše biće kaže gde da budemo. A gde da ne budemo. Najjednostavnije rečeno: Di bolje – tu dulje. I obrnuto. Tačka. Da ne mudrijašim. Lepo su mi rekli moji.
Moj opus se zove Heroji novog doba. Prva stvar koja je heroju potrebna je hrabrost. Umesto realnosti. Veliki ljudi nisu realni. Nego su mudri. Inteligentni. Dovitljivi. Očarani. Umesto trezveni. Heroju treba hrabrost da uvaži svoju ličnu ludost. Da je izrazi i brendira. To bi možda bio integritet. Umesto prijatnosti. I naravno da je burno. Divlje. Vibrantno. Uzbudljivo. U poređenju sa umerenom, povoljnom klimom realnosti. I da umesto udobnosti kauča, heroj neguje slobodu. I slobodno kretanje. Pravo na grešku. Istinski posvećeni rad koji čisti. Umesto špekulacije. Od koje se ne može oprati. Strast. Zanos. Radost. Lust for Life. Umesto prijatnosti. Solidnosti. Razonode.
Udoban kauč sa daljinskim upravljačem mi se čini najvećim zatvorom današnjice. Koji je okovao onolike ljude. A čim zadovoljimo sigurnost, bude nam predosadno. Jer zadovoljena potreba više ne motiviše. Naročito u slučaju kada je naša špekulacija bila vrlo trezvena i realna. Kada je daleko od naše lične ludosti. Onda naše biće počne da divlja. Da traži kompenzaciju. Šarenilo. Uzbuđenje. Adrenalin.
Zato je korporativni svet militantnog mučeništva toliko željan adrenalina. Zato od svega pravi dramu. Od iste konferencije koje su organizovali sto puta. Njih sto. Mesecima treperi u predinfarktom stanju. Zato što duša gine od dosade. Pa onda izmisli da posao treba da bude gotov za juče. Da im krv malo prostruji venama. Da se osete značajno. Smisleno. Zato je svaki petak izuzetak. Pa se pred odlazak kući namisli neka drama. Ah. Da svima presedne. Da imaju osećaj da rade važan posao. Od koga nema odmora ni vikendom. Pa moraju da idu da voze preko 200 na sat. Ili da se bacaju iz aviona. Što me opet vraća na ličnu ludost.
Ko o čemu, ja o ličnoj ludosti. O pozivu. Jer je to moj najdublji poziv. Da nas podsetim. Da poziv ne stiže na kauč. U ofis. Poziv se dešava u divljini. U beskraju. U pustinji. Kao Mojsiju. Na sred okeana. Kao Kolumbu. Avantura sa svojom divljinom i neizvešnošću je duboka i duhovna čežnja duše naše. I ako je ne zadovoljimo, duša nam vene. Pati. Nismo živi na kauču. U ofisu. U taksiju. Na kockastim pločnicima grada. U neudobnim cipelama. Odelima. Kravatama. Sa tabletima.
Kada duša počne da nam se budi i da se buni, poželimo da zbacimo te okove. Da izađemo iz modula, rokova, mobilnih, sastanaka, izveštaja, onlajna, mikrotalasnih, franšiza, 0% masnoće, šoping molova. Duša prosto ne stanuje na ovakvim mestima. Pa tražimo odgovore na velikim plazmastim TV-ima. Gledajući tuđe živote. Pričajući o tuđim ludostima. Očekujući da će se neka sila pobrinuti za našu ludost. Šef. Bolja firma. Partija po našoj meri. A neće. Zato što i njihova duša pati. Dok izlomljena skače iz padobrana. Da bi podnela sutrašnji dan.
Jer se odgovori na naša pitanja ne nalaze na kauču. Niti na TV-u. Niti u frižideru. Niti u šoping molu. Nego u dubini našeg srca. U našoj divljini. U našoj ličnoj ludosti. Koju nam je društvo, pripitomivši nas i naučivši nas pristojnosti, temljno zatrpalo. Za koju nam treba hrabrosti da je izrazimo. Zato što su nam od prvog dana objasnili da je to ludost. Naša lična ludost. A nije. Nego je hleb naš nasušni. Jer je naša lična ludost u stvari naša duša.
A naša duša neće da je ukroćena. Neće sastanke i power pointe. Efikasnost. Tačnost. Izveštaje. Targete. Korporativne dijagrame. Ne razume agende i podsetnike. Dres kodove. O korporativnim politikama da i ne govorimo. Pa se buni. Govori nam na razne načine. A uglavnom srcem. Dok ga temeljno ne zatrpamo. I prestanemo da ga slušamo.
Današnje društvo je i za ovu glad naše duše smislilo odličan proizvod. Baziran na potrebi za divljinom. Za avanturom. Da namami našu dušu. Sigurne avanture. Putovanja koja nam daju iluziju da smo živi. Divlji. Da smo bili u avanturi. Dok nas vodiči bezbedno voze. U blindiranim džipovima. Dok nam pričaju o životu, o ljudima i o divljim predelima kroz koje prolazimo. U nekom momentu zaustave nas i na fotkanje. Da se setimo kako smo bili divlji i ludi u jednom srećnom momentu. I da to postavimo na društvene mreže.
Pa nas opet vrate u naše hotele. U vesternizovane sobe. Koje su kao naše evropske. Da nam ne usfali znanog osećaja kauča. I daljinskog. Pa hotelska soba u Tanzaniji podseća na našu. Čak nam je i hrana ista. Naša. U egzotičnijem slučaju, napravimo izlet u engleski ili irski doručak.
Ali ovo našu dušu tek okrzne. I drži nas dva dana. Jer se ponovo vraćamo u osrednji život. Na kauč. I na posao. Koji možemo da podnesemo tek ako za vikend odemo u ludu vožnju. I na skakanje padobranom. Jer duši ne možemo da podvalimo. Zna ona da ta pustinja nije prava pustinja. Da se u njoj prodaju koka-kola i suveniri. I kafa iz automata. Zna duša da nismo sreli ni jednog čoveka pustinje. Ni životinju. Ni život. Nije to pustinja u kojoj čujemo svoj najdublji poziv. Pa odmah počnemo da smišljamo sledeće putovanje. Koje će nas možda usrećiti. Sa istom agencijom. U isti lanac hotela. Sa istom hranom. Istim vodičima. Isti kaučom. I TV-om. Isti doživljaj. Drugačiji je samo egzotični foto-tapet pored koga ćemo se srećni fotkati. Ja sam u jednom momentu imala foto-tapet Hondurasa iza sebe. I pitala sam se šta ja ovde radim? Aman-zaman. Da li je ovo stvarno mesto na kome treba da budem? Na kojem živim sebe?
Prava avantura drži dugo. Za pravu avanturu ne mora čak ni da se otputuje daleko. Egzotično. Ali mora da se oslušne srce. I mora da se krene u pravcu uzbuđenja. Strasti. U pravcu ideja koje nas lože. U pravcu naše lične avanture. Naše lične ludosti. Za pravu avanturu je potrebno da kažemo DA kada nam srce kaže DA. Da kažemo NE kada nam srce kaže NE. Da di nam je bolje, budemo dulje. Da pozovemo nekoga za kim nam srce žudi. Da ispunimo neku svoju malu ludu želju. Prvu malu ludost koja nam padne na pamet. Za koju bi nam ekipa sa safarija rekla da nismo normalni. Da kupimo sebi tobleronu od 400 grama. Mora da ima elemente lične ludosti u sebi.
Da uradimo ono što nam srce hoće. Da poslušamo sebe. Ja uglavnom slušam sebe. Čak i kada mi ceo svet govori suprotno. Odnosno, baš zato što mi ceo svet govori suprotno. Zato što većina obično nije u pravu. Kada sam poslušala druge kupila sam solidan stan. A ne divlji. Kakav sam želela. Kuću na Ribnjaku. Većina mi je objasnila da je Ribnjak klizište. Nisam znala ni šta to znači. Ali sam ih poslušala. Da sam poslušala sebe, danas bih imala kuću na klizištu, na Dunavu, sa pogledom na ceo Novi Sad. Koja vredi pola miliona eura. A pošto sam poslušala većinu, danas imam stan koji mnogo volim. I srećna sam što ga imam. Koji danas vredi ne pola miliona. Nego pola novca koji sam u njega uložila. Pa sad vi vidite kakav je većina savetodavac.
Ako izaberemo pravu akciju, sebi za dušu, ljudi će mam se možda smejati. Pa šta i ako nam se smeju? To će im prijati. Jer smeh je zdrav. Isceljuje. Lekovit je. Meni je čast i zadovoljstvo da nasmejem ljude. Da mi budu crveniji. I manje sivi. Ja već dugo negujem ovu divljinu u sebi. Odgovorna sam svome srcu. I nikome i ničemu više. Šta bih dobila i da me ceo svet poštuje? Da misli da sam super pametna i ugledna osoba? Da kažu: Blago njoj. To ne bi ispunilo moje biće. A osećala bih se i jako tužno da mi je potrebna dozvola sveta za svako moje zadovoljstvo. Nisam dobra. Dobro sam. Di bolje tu dulje. I tačka.
Loži me radost avanture. Svakodnevne. Radost opasnog življenja. Kad mogu da biram, uglavnom izaberem nepoznato, rizično, opasno, neizvesno. Za mene je prava avantura počela kada sam odlučila da ravnateljici militantnog mučeništva kažem NE. Pre 10 godina. Kada je od mene tražila da svojim bićem, svojom razdraganošću i svojom nirvanom više ne bacam rukavicu u lice svim čestitim mučenicima. I da malo smanjim tu svoju divljiinu. Svoju ličnu ludost. Da se malo manje smejem. I da budem malo manje čupava. I crvena. Ah. Ceo svet mi je savetovao da je došlo vreme da se uozbiljim. Da samo malo odstupim od sebe. Ali ne i moja duša. Sva sreća da ih ovaj put nisam poslušala. To je za mene bio jedan od najsvečanijih trenutaka mog života. Kada sam sebe za 36. rođendan počastila odlaskom iz sveta kome ne pripadam. Da sam ostala, ne bi mi pomogao nikoji motor. Skokovi padobranom. Nova usta. Tanzanija. Ništa.
A moja sigurnost je u tome što sam svakoga dana u svakom pogledu sve više svoja. Sve bolja sebi, drugima i svetu oko sebe. U tome što uvažavam, izražavam i brendiram moju ličnu ludost. To sam pokušala da objasnim onom čoveku dok je polomljen smišljao novu destinaciju za skokove padobranom. Da možda naše biće, umesto da skačemo padobranom, želi da kažemo šefici NE. Da smislimo neki posao koji ćemo voleti. Čak i ako u početku možda nećemo imati jednako seksi platu. Jer je manje često više. Kada živimo sebe, ne trebaju nam nova usta. Niti rehabilitacija u formi motora, paraglajdinga, Balija.
Naše biće želi da budemo neposlušni. Da ne budemo dobri. Da smislimo način da budemo dobro. Da ne odgovorimo na pozive drugih. Čak ni kad nas zovu nekoliko puta zaredom. Da kažemo: Neću. Neću doći na ručak. Na Slavu. Na svadbu. Na parti. Da ne izmišljamo razloge. Da se ne pravdamo. Da kažemo: Jebe mi se. Kad nam se to govori. Da se ne družimo sa nekim ko nas smara. Ko nam je dosadan. Iako se znamo 30 godina. Ili 20. Nego da odgovorimo na svoj poziv. Moj najdublji poziv je brendiranje lične ludosti. Kao i da nas podsetim da je dosada sasvim legitiman kriterijum da se spakujemo i odemo. Di bolje tu dulje. Tačka.
A naše biće uvek spremno čeka da odskoči. Potrebno je samo da pratimo svoju radost. Divljinu. Ličnu ludost. Kako ko voli. Duša hoće da je divlja svaki dan. Ne pristaje da je uvažimo jednom godišnje. Možemo da uradimo nešto novo. Nešto što nismo radili. Što ne liči na nas. Što nas loži. I deluje nam po malo šašavo. Tako što probamo hranu koju nikada nismo. I ne bismo. Tako što odemo na neko novo mesto. Koje ne znamo. Ali bez vodiča. I blindiranog džipa. Tako što damo šansu novim idejama. Novim ljudima. Pozovemo nekoga ko nam se vrzma po glavi. Nekog neobičnog. Tako što rizikujemo. Kažemo šta mislimo. Šta osećamo. Tako što poslušamo sebe. Pa neka nam se i smeju. Prijaće im. Lekovito je. Pa kad se naviknemo na ove male slatke ludosti, naša biće će već znati da nam kaže kuda dalje. I ne zaboravite: Di bolje, tu dulje. Tačka.
Tu gde mi je srce, 16. februar 2016.