Bože dragi. Od čega je ona napravila priču? Pitala sam se. Kada je jedna uspešna srspka žena pričala svoj slučaj. Meni je priča zvučala krajnje nezanimljivo. I za nespominjanje. Čudilo me je i kako ljudi sa zanimanjem i fokusom prate njenu priču.
Isto to sam pomislila i u muzeju kafe u Lajpcigu. Pre sto godina. Ja sam velika kafaroška. Zaljubljena sam u kafu. I sve oko kafe. Pa sam bila rada da platim 15 eura. I radoznala da zavirim u tajne muzeja. A u muzeju je bilo nekoliko mlinova za kafu. Lepo postavljenih i osvetljenih. Tu su bili i neki posteri. Koji su davali višejezične informacije o crnom eliksiru. Opet sam se pitala. Bože dragi. Od čega su oni napravili priču? Pa svaka naša vojvođanska kuća na tavanu ima više mlinova i prateće kafene opreme od ovog muzeja kafe.
U to vreme sam u Nemačkoj učila o razvoju regiona. Nemci su mi najpre objasnili da ruralni razvoj ne znači samo poljoprivredu. Nego razvoj ruralnih područja. Na različite načine. Kultura, turizam, ugostiteljstvo. Učili su nas i kako se razumeva zlatna nit podneblja. I kako se od nje pravi brend. Zaštitni znak. Tu sam shvatila koliko ljudi u Nemačkoj od malenkosti naprave mnogo. Dok sa druge strane neko ni od množine svega ne napravi ništa.
To što su ljudi od 3 mlina i 2 postera napravili muzej, dalo mi je ideju i dozvolu o pravljenju muzeja. Razumela sam i da muzej u stvari znači vrednovanje nekih stvari. I njihovo aranžiranje, postavku i osvetljavanje.
Razumela sam i zašto su Slovenci brendirali ajvar. Zato što su ga razumeli. Vrednovali. I tim povodom uradili sve što je trebalo. Dok su ostale balkanske zemlje kukale i ljutile se. Ništa ne preduzimajući. Gledajući kako neko vrednuje ono što oni nisu.
Dok sam se pitala od čega je ona uspešna žena napravila priču, osvestila sam koliko toga sam preživela. Uvidela. Razumela. Iscelila. Koliko sam nesvakidašnji put imala. Koliko sam tragala. Pokušavala. Posrtala. Padala. Dizala se. Otresala prašinu sa sebe. Ustajući svaki put sve jača. Sve mlađa. Sve lepša. I sve zdravija. Dok nisam iscelila većinu svojih rana. I pretvorila ih u darove. U zvezdanu prašinu.
Zahvaljujući njenoj, razumela sam svoju priču. I sa njom počela da se odnosim drugačije. Da je najpre vrednujem. Osvetljavam. I stavljam na postolje. Da se vidi. I čuje. A onda sam shvatila i da ne mogu ići svetom i doživeti sve što sam doživela. Bez da to podelim sa svetom. Od onda se sa svojim pričama odnosim na novi način. Najpre sam ih pričala na radionicama. A od kada sam ih tako pričajući povezala i poređala ih i pišem.
Na radionicama sam shvatila i koliko svi mi čeznemo za svojim umetničkim izrazom. Dok nam duša vene u administraciji. Koliko ne smemo ni da izgovorimo reč kreativnost. Umetnik. Umetnica. Verujemo da je stvaralaštvo za nekog drugog. Za malobrojne srećnike koji su dobili darove Bogova. Koje muze pohode. I posipaju zvezdanim prahom stvaralaštva. Vidim i čujem kolike ruke čekaju da budu uposlene. Da izraze nešto više od dopisa. Malog maila. Ili lajka. Da skuvaju. Iseku. Ispeku. Napišu. Naprave. Odsviraju.
Mogu reći da sebe već dugo doživljavam kao umetnicu. I dok sam bila profesorka matematike. I dok sam bila konobarica. Čak i dok sam se bavila vrlo proceduralnim stvarima. Dok sam bila savetnica u pokrajinskoj vladi. Projekt menadžer u donatorskom svetu projekata. I dok godinama nisam znala šta da kažem ljudima čime se bavim. Ljudi su mogli da pročitaju. Odavala sam utisak umetnice. Pitali su me kojom se umetnošću bavim. Tako sam izgledala. Pričala. Živela. A ja se nisam usuđivala to da izgovorim. Da sam umetnica.
Danas mi je jasno da sam već dugo umetnica. Po načinu na koji sam mislila. Osećala. Na koji sam živela. Sa kim sam drugovala. Gde sam se kretala. Samo što nisam imala ni svesnosti ni hrabrosti da to kažem. Sebi i drugima. Da se bavim umetnošću. Najživljom i najstvarnijom mogućom umetnošću. Da stvaram sebe. Da stvaram lep život.
Zahvaljujući lajpciškom muzeju i onoj ženi sa početka priče sam počela da se prema svom životu odnosim kao prema umetničkom delu. Da sebe doživljavam kao umetnicu. Koja stvara sebe. I lep život. Novu stvarnost. I novu svesnost.
Kada sam napravila lep život i u značajnijoj meri stvorila sebe, počela sam da delim svoje priče. Najpre na radionicama. U živom razgovoru. Uvidela sam da za skoro svačiju temu imam svoju ličnu priču. Pa sam ih pričala. Ako je mogla ona žena sa početka priče, mogu i ja. Hvala joj. Ipak je bila moj učitelj. Iako tada to nisam razumela. Svaka isceljena rana u životu može da bude inspiracija mnogima. Sa sličnim ranama. Pa sam ih tako pričala. I pričala. A onda sam jednog dana počela da ih pišem. Taj božanstveni osećaj da ću podeliti priču koju pišem sa svetom mi je baš potentan. Uzbudljiv. Živ. Ni sa čim neuporediv. Zaljubila sam se u njega.
Iz tog čudesnog osećaja sam počela da stvaram. Još i još. Tekst je stizao tekst. Ponedeljak po ponedeljak. Nastala je moja prva knjiga. Druga knjiga. Izašala je moja prva knjiga. Evo pišem šestu i sedmu. A spremam se da izdam drugu knjigu. I evo, polako postajem pisac. Polako se navikavam da izgovorim reč: pisac. Nikada nisam rezonovala sa rečju spisateljica. Kao da umanjuje mene. I moje stvaralaštvo. Moj opus. Kao da sam neko piskaralo. Koje ne zna šta bi. Pa tako piše neka pisanija. A mene mora da loži to što jesam. I to što radim. Mora da mi zvuči kao velika priča. Dugo sam rezonovala sa rečju autorka. Volim da mislim o sebi tako. Punog srca izgovaram da sam autorka opusa Heroji novog doba. Radionice ove. Radionice one. Autorka teksta. Knjige. Performansa.
O tome se u ovoj priči radi. O tome da je naša ljudska vrsta sazdana tako da nismo zadovoljni svojom skraćenom i sapetom verzijom. O tome da u svakome od nas čuči i spava stvaralac. I čeka pravi čas. Cela istorija je o tome kako su ljudi želeli da budu više. Svako na svoj način. Odlazili su u manastire. U škole misterija. Izučavali ezoteriju. Vežbali yogu. Borilačke veštine. Sport. Ples. Umetnost. Ostavljali su svoje porodice. Zbog avanture koja se nalazila izvan granica običnog.
Zanima me šta je to što čini da neki ljudi tako lako urone u sebe? I u svoje kreativne snage. I stvaraju čuda u muzici, umetnosti, književnosti, nauci. Dok drugi plutaju. Očajni i zbunjeni. Odsečeni od stvaraoca u sebi. I šta je to što nekim ljudima omogućava da svaki problem vide kao potencijalnu priliku? Dok se drugi sakrivaju od izazova? Ili se lede pred zadacima koji ih čekaju.
Sva istraživanja na ovu temu vodila su me do zlatne niti. Koja je zajednička za sve kreativne genije. Svi su oni prisni sa sobom. Sa svojim unutrašnjim svetom. Sa svojim bogovima. I ne samo da su prisni. Nego i veruju u svoje ideje iz unutrašnje inspiracije. I sa njima se vrlo ozbiljno odnose. Dok su istovremeno neozbiljni sa samima sobom. Nisu oni ništa brilijantniji od drugih. Nego su prosto prisutni u svojim životima. U tome što se dešava njima. I ljudima oko njih. I odvažni su da to sa svetom podele.
Dok se bavim ovom temom, život mi je poslao novije radove velikog reditelja Dejvida Linča. Sa nepresušnim izvorom inspiracije. Ni sa čim uporedive. Čujem da je snimio film o meditaciji. O stvaralaštvu. Gde priča o decenijama svakodnevne meditacije. Tri puta dnevno. Kao o mestu na kojem se sreće sa sobom. I gde ide po inspiraciju. I po rešenja.
Kreativan čovek ne mora da izgleda otkačeno. Ne mora da nosi francusku beretku. Niti slikarske pantalone. Ne mora ni da je školovan za umetnika. Niti mora da je boemski orijentisan. Da pije. Da duva. Ne mora da ima svoj bend. Niti atelje. Ne mora ni da je nesnađen u svakodnevici. Ne mora ni da je siromašan. Naročito ne mora da je zatvoren u nekom svoj studiju. Naprotiv. Za mene je umetnik onaj čovek koji kreativno pristupa svakodnevnim problemima. Zadacima. Sagledava ih na drugačiji način. Onaj koji je avangardan u načinu na koji živi. Na koji se hrani. Druži. Putuje. Vežba. Vodi posao.
Kreativnost je naročito dobrodošla za vođenje posla. Često je potrebno zameniti uobičajene teze. Uzroke i posledice. Igrati se. Kao što je na primer Stiv Džobs razumeo da nema smisla zaposliti pametne ljude i reći im šta da rade. On ih je zapošljavao i puštao da oni njemu kažu šta da radi. Istraživanja pokazuju da je razlika između prosečnih i izvanrednih kompanija upravo kreativnost njihovih lidera.
Kreativnost je potrebna za osmišljavanje dana. Za putovanja. Za budžetske kalkulacije. Eksel tabele. Izveštaje. Jako volim priču o tome kako je nastao jedan od najboljih govora velike žene i naučnice Margaret Mid.
Najpre je vizualizovala izložbu slika koju je videla u Kopenhagenu. Na kojoj su ljudska tela predstavljena groteskno. Ovo ju je podsetilo na naučne studije koje su svodile ljudske uslove na grafike i statistiku. Potom je slikom zamislila svoju publiku naučnika. Videla ih je zatvorenih očiju i ušiju pred umetnošću i muzikom. Sa velovima preko očiju i zapušenim ušima. Odjednom je bila preplavljena zvucima Betovenove kompozicije. Uskoro je videla poznate figure na tavanici Sikstinske kapele. Na posletku joj se javilo lice prijatelja iz Nove Gvineje, koji je bio „primitivan“ 1928. A koji je već 1953. godine bio uveliko intelektualno sofisticiran. Slika je sledila sliku, reči su počele da se oblikuju i razvijao se kompleksan i potentan govor.
Uživala sam i kako su Saša i Džon, vrlo plodan kompozitorski par, iskoračili u drugu umetnost. Dok su bili u Veneciji, naslikali su svako po 50 slika. I napravili izložbu. Kreativna mudrost ima mnoge izraze.
U plemenu u Zapadnoj Africi, na primer, pitanja zajednice se rešavaju na razne čudesne načine. Aktuelno pitanje se predstavi na seoskom sastanku. Onda ljudi igraju problem. Pevaju o njemu. Crtaju ga na pesku. Zatvore oči i zamisle rešenje. Spavaju i sanjaju o njemu. Još malo ga igraju. I onda se iznenada desi rešenje. I to jako dobro rešenje. Zato što su ga ljudi sagledali iz mnogih uglova.
Koliko tričavo deluju beskrajni sastanci i pauer pointi u poređenju sa ovim. Dok tražim rešenje za neki zadatak, nikada ne sedim i ne mrštim se. Igram, lupkam, crtkam, pevam, kuvam temu. I pratim šta se dešava. I obično mi rešenja dođu u najluđem momentu. Dok vežbam jogu. Ili vozim bicikl. Za sada imam dva rudnika rešenja. Beleške sa prostirke. I beleške sa staze.
Nekada sam svoju kreativnost koristila isključivo za rešavanje najkomplikovanijih matematičkih zadataka. Da pobedim na takmičenju. Da završim fakultet. A životno sam bila glupava. Bila sam pametna na vrlo glupav način. Onda sam počela da budem pametna i kreativna za rešavanje životnih zadataka. Kada sam ovo razumela, zakoračila sam u svet kreativne mudrosti.
U najvažnije zadatke koje sam kreativno rešila ubrajam to što sam napravila od sebe. I od svog života. To što sam napravila radionicu. Od svih mojih traganja. I raznih učenja. I podvlačenja. I beleški sa prostirke. I sa staze. To što sam postala pisac. Kada sam postala prisna sa sobom. Kada sam zaista postala svesna sebe. Svog života. I o čemu se u mom životu radi.
Tada sam razumela šta radionice zaista jesu. Živo znanje. Živa razmena. Nepresušni zdenac inspiracije. Teme koje se tiču svih nas. Teme o kojima na radionicama slobodno, otvoreno i sa mnogo emocija razgovaramo. Diskutujemo. Razumevamo. Zaključujemo. Ili ne zaključujemo. I koja god da je tema radionice, život je obogati svojom tematikom. I semantikom. Moje je samo da poređam ta naša razmišljanja. Priče kojih sam se setila. I priče koje sam od heroja čula. Što je najluđe od svega, tih dana uglavnom na svakom koraku čujem slične priče. Upitanosti. I onda više nemam upitanosti.
I što sam prisnija sa sobom, sve više shvatam da je sve što se dešava oko mene čista inspiracija. Koju jedva stižem da zabeležim.
Sigurna sam da se sve to dešavalo pred mojim očima i ranije. Samo što ja nisam znala da gledam. Nego sam imala ideju da ću jednoga dana kada se steknu uslovi za to otići u neku kamenu kućicu na moru. Ili u umetničku koloniju. I napisati moju prvu knjigu. Ko bi rekao da će ona nastati tako prirodno. I bez ideje da je pišem. Sama se napisala. U komunikaciji sa mojim svetovima. Mailom. Fejsom.
Mnogo volim rane radove. U svakoj umetnosti. To mi je posebno uzbudljivo. Da pratim nastanak umetnika. Iskazivanje potrebe da bude svoj. I da mu se sa jedne strane jebe za ceo svet. Dok je sa druge strane oprezan. Kao da škilji na svet. Polako korača. Škiljeći. I prati kako sve to njegovo deluje drugima. Potpuno mi je dirljiva ta zbrkana energija. Sa jedne strane kurčevita. I izrazita. A sa druge tako oprezna. I ne još mnogo sigurna.
Prateći mnoge umetnike u nastanku, vidim da osim ove dirljivo zbrkane energije imaju još zajedničkih momenata. U tom obazrivom stvaranju sebe pitaju se šta bi publika volela? Da li će ih razumeti? Prihvatiti? Voleti?
Isto sam se pitala i ja kada sam pravila svoje prve radionice. Kako će ljudi razumeti moju priču? Da li je mnogo metafizička? Eterična? Hermetična? Da li da je pričam? Ili da je svedem? A onda sam razumela da je to pogrešno pitanje. Od kojeg se moja publika smanjuje. Rešila sam da svoju publiku smatram svesnom i zrelom. Da verujem da će moći i želeti sve da razumeju. Ako im ja na pravi način ispričam. Pa sam sebi dala u zadatak da ih zaljubim u moje priče. Da im dušu dotaknem. Tako što ću pričati iz svoje duše. I da sve to pričam na zanimljiv i jednostavan način. A pošto je meni ceo proces vrlo uzbudljiv, znala sam da će i oni udahnuti to moje uzbuđenje. I da. Uvek su razumeli mnogo više nego što sam mogla da pomislim.
I moj muškarac je umetnik. Svirač. Stvaralac muzike. Orkestara. Muzičkih bandi. Bio je legenda. Od malih nogu je svirao. I vodio orkestre. A onda je njegova muzika utihnula. Skoro 20 godina. Nije znao da joj napravi ambijent da mu dođe. Sada mu se ponovo vratila. I to nikada bolja i izrazitija. Kažu oni koji ga dobro i dugo znaju. Zato što je svojoj nekadašnjoj muzici dodao i sebe. I svoje decenije traganja. U tom stvaranju sebe razumeo je da njegovo stvaralaštvo ubija komercijalna muzika. To da mu ljudi poručuju. A on da im svira. Zato što je njegov dar da ide dva koraka iza toga. Da nađe zlatne niti svoje publike. Da im dirne dušu nečim što ni sami ne znaju.
Priča mi kako je najviše novca zaradio od pesme Sama. Mikija Jevremovića. I u Somboru. I u Zagrebu. Sarajevu. Mostaru. Rovinju. Na Hvaru. U Kopenhagenu. Plaćali su mu i Danci. Koji nisu ni reč razumeli. I koji inače ne plaćaju muziku na taj naš način. Ipak su plaćali. Zato što su svi osetili da on obožava ovu pesmu. Da obožava Mikija Jevremovića. I to obožavanje je prosto bilo emocija koja se prenosila na sve strane. Prvi put sam ga čula da peva baš ovu pesmu. Majko mila. Svaka mi se ćelija naježila. Doživela sam ga tada kao neko božanstvo. Rastočila sam se od miline.
Verujem da je to najvažnija stvar za svako stvaranje. Da se nama sviđa. Ovo važi i za svaku delatnost. Priča mi neki dan moja bratanica Nina kako je u butiku prodavala skoro isključivo jedan model haljine. Onaj koji se njoj mnogo sviđao. I koji je ona kupila svojoj mami za rođendan. O tome se radi.
Često pričam sa umetnicima. I onim u nastajanju. I sa umetnicima u punom izrazu. A i sa onima koji su sakrili umetnika u sebi. Oni koji uveliko žive svoju umetnost uglavnom ne žele da rade po tuđim direktivama. Ne žele narudžbine. Kažu da im ubijaju kreativnost. Uživam u umetnosti mog frizera Gorana. Koji je i vajar. I graditelj. I još mnogo mnogo toga. On kaže da je pre svega frizer. Putujem kod njega godinama. Iz svakog kraja sveta. Da me ošiša. On prosto ne dozvoljava da mu se išta kaže. Nekada me je pitao da li želim da me picne? Ili da me nadrka? Sada me više ništa ne pita.
Koliko mi je diljivo bilo kada je moj muškarac došao kod Gorana na šišanje. Pa po navici počeo da mu objašnjava šta bi i kako bi. Goran ga je zamolio da ništa ne govori. Ne prima narudžbine. Bože što je to bilo slatko. Kako su se srela i razumela dva čoveka koji ne primaju narudžbine. I ja koja takođe ne primam narudžbine. Koja sam se samo smejala.
Često pričamo o stvaralaštvu. I sa mojim muškarcem. I sa Goranom. I sa svim umetnicima kojima sam okružena. O tome šta je pospešuje. A šta je blokira. Nekako se svi slažemo da je najvažnija svesnost. Obraćanje pažnje. Svesni smo razlike kada ulicom idemo vrteći u mislima svoje obaveze i probleme. Ili kada idemo svesni. Kada vidimo decu. Čujemo ptice. Doživimo lepotu sveta oko sebe.
A ne možemo da doživimo lepotu sveta oko sebe, kada smo potpuno zaokupljeni svojim mislima. Unutrašnjim dijalogom. Kada je 95% naših misli isto kao što je bilo juče. I kao što je bilo prekjuče. Iako je svet stalno svež i nov. Mi ga činimo starim i bajatim. Zato što ga ne gledamo. Ne slušamo. Ne doživljavamo. Ne percipiramo. Nego koncipiramo. Nazivamo. Vrtimo iste stare misli. I očekujemo da stvorimo nešto novo.
Priča mi prijateljica kako je krenula na časove crtanja. Pa je crtala uvo. Nije joj baš bilo lako da ga odmah nacrta. A onda joj je učitelj objasnio neka ne crta uvo. Neka pusti ideju o uvetu. Nego neka gleda linije. Svetlost. Percepcija. Umesto koncepcija.
Zato sam i napravila radionicu Obrati pažnju. U kojoj čistimo vrata percepcije. Podsećamo se da gledamo. Da slušamo. Da doživimo. Ukus. Miris. Idemo iz aktuelnih koncepata i koncept storova u percept store. U doživljaj telom. Svim čulima. Učimo da se dovedemo u stanje kada nam inspiracija teče.
Moja muza inspiracije dolazi rano ujutru. Pre svitanja. Dok čitav svet spava. I tako. Svakoga dana. Moju kreativnost pospešuje ples. Novi pokreti telom. Nova muzika. Novi prizori. Koje sam zaista videla. Novi ukusi. Koje sam zaista doživela. Svakom ćelijom. Obraćanje pažnje na svet. I naravno meditacija. Yoga. Bajk. I inspirativni sagovornici.
I što je najvažnije. Negujem je svakoga dana. Gledam i mog muškarca. Maestra. Koji ponovo postaje virtuoz. Kako i koliko doziva svoje muze. Priča mi kako nekada vežba i na silu. I kada mu se ne vežba. I kada ga ruke ne slušaju. Zato što zna da je baš tada najvažnije da svira. Da ne preskoči. Priča mi neku svoju davnu epizodu. Kada je kao mladi vođa orkestra vežbao i vežbao i vežbao. To baš i nije bilo uobičajeno za kafanske svirače. Jedan ne mnogo talentovani muzičar ga je „uhvatio“ na delu. Lako je tako. Rekao mu je. E da. Često ovo spominjemo. U našim satima pisanja i sviranja. Lako je tako.
Ovih dana sam na temu inspiracije razgovarala sa našim danskim prijateljem. Morten je mladi reditelj. Interesuje ga večna vatra. Eksperimentiše sa sobom. Sklanja se od luksuza. I velikog komfora. Verujući da bi ga oni ometali u kreativnosti. Pričamo o stvaranju nasušnom.
Priča mi o tome kako je svoju najluđu inspiraciju ikada doživeo na nekom davnom školskom času. Kada je za 27 minuta trebalo da napiše esej na 4 strane. Nije imao ideju ni šta ni kako. A onda se pustio. I napisao esej. Najbolji ikad. Koji je pobedio na raznim takmičenjima. Veruje da se čudo desilo baš zbog tog kratkog roka. Da mu je on sklonio filtere. Autocenzuru. Planira da sledeći film pravi tako što će sebi dati rok. Pa šta uspe da snimi, snimio je.
Pričam mu o mojim najboljim tekstovima. Koji nastaju na vrlo sličan način. U nekakvom magnovenju. Kada sam potpuno zamorena. I obnevidela. Kad ni slova ne razaznajem. Pa mi se javi ideja. A ja onda odmah otvorim dokument. Ili svesku. Zavisi gde sam. Da je skiciram. Da mi ne pobegne. Često i zaboravim da sam nešto napisala. Šokiram se kada posle nekog vremena pogledam šta sam pisala. Često to bude gotov tekst. Nastao u dahu. U kojem se evenetualno desila neka manje slovna greška.
Slično radimo i na radionici. Kada mi heroji dođu prvi put. Najpre im razigram telo. Zaigram njihov svesni um. Da ih ne mori svojom analitikom. Premestim im olovku u nedominantnu ruku. U onu kojom inače ne pišu. I pustim ih da pišu. Metodom prve misli. Don’t think it. Just ink it. Kažem im da ne razmišljaju. Samo neka pišu. Neka spuste ruku na papir. I neka nedominantna ruka vodi proces. A ne mozak. Samo neka pišu. To im često bude jedan od najvećih uvida tokom čitavog trajanja radionice. To šta sve naše telo i naša nedominantna ruka znaju. Kada ih pustimo da napišu. Još dirljivije je to što je sve to stvaranje sebe i svog života napisano neveštim, ne mnogo čitljivim, skoro dečijim rukopisom.
Slične poruke sam čula i od velikog Dejvid Bouvija. U nekom intervjuu o stvaralaštvu. O tome koliko je za stvaranje esencijalno da se otisne iz plićaka. Da se uđe u duboku vodu. U kojoj ne znamo da plivamo. Važno je da se osetimo nesigurno. Tek tada mogu da nastanu novi pokreti. Da. Mi ljudi bismo da naučimo da plivamo. Bez da se pokvasimo. Bez da uđemo u vodu. Ili da eventualno ostanemo u plićaku. Sa obale razrađujemo biznis planove. I marketing strategije. Umesto da se pustimo u duboku vodu. Izgubimo tlo pod nogama. Plivamo. Praćakamo se. A publika sa obale će nam već javiti kada napravimo nešto dobro.
Baš tako je nastao i moj opus. Moja radionica. Moje knjige. Tako što sam se otisnula iz plićaka. I pre 4 godine pozvala moje svetove da im predstavim svoju viziju. Radionicu Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako. A oni su me podržali. Hvala im. Tako sam pre skoro 2 godine napisala i svoj prvi tekst. Balkan uzvraća nekurčenjem. I podelila ga sa svojim svetovima. A oni su me podržali. Hvala im. To već znate.
O ovome smo pričali prošle nedelje na Book Talk-u 2016. Na godišnjem regionalnom skupu književnika. Oprostite. Molim vas. Obratite pažnju na reč. Književnik. To me tek ježi. Bila sam panelista. Govornik. Gde sam govorila na skupu balkanskih književnika, izdavača, urednika, lektora, prevodilaca, kritičara. U panelu: Odvaži se da uradiš veliku gestu. Javne ličnosti koje su napisale knjigu delile su svoja iskustva. Otkud knjiga? Pitali su nas.
Na Regionalnom skupu književnika imala sam da izgovorim reč pisac. Književnik. Književnica. Ja. Ah. Sva sam se ježila. Bio je to moj prvi nastup u novoj branši. I evo mene u Klubu književnika. Od mog pisanja, pisanija, tekstova, esejistike, autorke, one koja je izdala knjigu, pisca, stigoh u Klub književnika. Kada se samo setim koliko me je ježilo da pijem piće u čuvenom Klubu književnika. U Francuskoj ulici. Ah. O tome se u ovoj priči radi.
Pored toga da budem predavač i govornik, najviše na svetu me je ložilo upravo da budem pisac. Sve su me žmarci obuzimali. Zato što sam čitač. I zato što su na mene i na moj život uticali neki divni pisci. Autori. Filozofi. Moji prijatelji u samoći. Savetnici u besanoj ili upitanoj noći. Osećala sam ih tako bliskima. Svojima. Sva se ježim od ideje da moje knjige i tekstove čitaju neki ljudi. Da im budem prijatelj u noći. U samoći. U osami. Drugarica na putovanju. I sada me žmarci obuzimaju. Dok pišem. I mislim kako ćete vi ovo nekada čitati. O tome se radi.
Uzbuđuje me magija knjige. Taj odnos pisac-čitalac za mene je jedan od najintimnijih odnosa. Kad se sretnu dve duše. I razgovaraju kada i gde im odgovara. Sviđa mi se što je knjiga tako lagana za kretanje. Što možeš da je doživljavaš kada i gde poželiš. Ta njena sloboda i demokratičnost. Ja pišem kad mi je ćejf. A vi je čitate kad i gde vam je ćejf. Pa kome od toga više treba.
Dok pišem ovo, dolazi moj muškarac. I pušta mi pesmu. I sav ponosan mi kaže. Vidi! Opeglana košulja, pantalone, instrument i srce kao alat za stvaranje. Zato što je on maestro. Muzičar. Njegov najdublji poziv je da priča sa svojim i sa vašim srcem. Da bude i da budi divlje srce. Muzikom. Rukama. Pesmom. Rečima. U kafani.
Pitam ga šta mu se tu sviđa. Kad mi počnemo da sviramo, većina stvari prestaje. Neko se žalio na konobara. Neko se dosađivao. Neko je pričao sa drugarom. Neko se svađao sa devojkom. Kada on zasvira, dešava se tišina. Ništa više ne postoji. Njegova muzika ispuni atmosferu. On priča sa vašim srcem. Uveseljava ga. Rastuži. Razigra. Dotakne ga u svakom slučaju. Budi i rasplamsava emociju. Utišava buku u glavi. I budi vaše srce. Tako nekako. U opeglanoj košulji. U sviračkim pantalonam. Sa instrumentom.
Dok ja volim da pričam sa vama. U krevetu. U pižami. U ofisu dok se oporavljate od napornih saradnika. Na plaži. Onda kada vam je ćejf. Kada vam je najlepše. Kada vam je najteže. To sam rekla na Book Talku.
Svako ima svoje loženje. Svoju vatru. Ono što ga ježi. U svima nama žive umetnici. U nekima dremaju. Spavaju. I čekaju da se probude. Čak iako više nismo tinejdžeri. Čak i ako nismo završili umetničku akademiju. Čak i ako smo već dugo u administrativnoj branši. Ili van svake branše. Čak iako smo već dugo van umetnosti. Čak iako imamo čitav spisak razloga za ne.
I u ovom tekstu ne mogu da ne ispiričam priču. Koju sam dobila na Book Talku. Od Dijane. Prelepe, zanimljive i vrlo glamurozne mis Jugoslavije. Koja već dugo živi u LA. Tamo svi sve znaju. A niko ništa ne čita. Kaže. To je fascinira. Kako danas mladi ljudi prosto znaju. Bez da su to negde učili. Samo bulje u telefon. I znaju. Priča kako se zaljubila u svog poprilično mlađeg momka. Fascinirao ju je svojom mudrošću. Svojim znanjem. Kada i šta treba da uradi. Iako je imao samo 28 godina. Tako joj je rekao. A umeo je sa njom lepše i bolje nego svi njeni poznati, iskusni i glamurozni muškarci. U to se zaljubila. Kako on sve zna. Tako mlad.
Obmanuo me je. Kaže. Smeje se. Nije imao ni 28 godina. A sve je znao tako što je pitao Googla: Kako smuvati glamuroznu lepoticu koja je poprilično starija od tebe? I onda je to radio. Konsultovao je Googla i za svaku nedoumicu. Tražio živo iskustvo ljudi. I vrlo ozbiljno ga poslušao. I uradio. I evo njih srećnih već 6 godina. Kaže Dijana da u mnogim situacijama u kojima nema odgovor zove svog mladog princa. Da joj kaže šta se sada radi.
Sviđa mi se ova ideja spoznaje na različite načine. Ja pripadam generaciji koja je učila mnogo teorije. Čitala mnoge debele knjige. Ove i one. I to nam često nije pomoglo da uđemo u vodu. Da se pustimo. Da plivamo. Da stvaramo. Naprotiv. Često nam je činilo kontra uslugu. Davalo previše informacija. Sa kojima nismo znali šta ćemo. Pa smo verovali da su svi pametniji i bolji i talentovaniji od nas. I da treba još mnogo vode da protekne Dunavom da bismo se odvažili da u njega uđemo. Lepo nas je učio čika Jova Zmaj. Nije znanje znanje znati. Već je znanje znanje dati.
I da. Slažem se sa Dijanom. Ja verujem da je nama ljudima svojstveno da znamo. I da svi imamo mnoge darove. Da budemo umetnici. Ljubavnici. Stvaraoci. I da je pored dara, jednako važno da se odvažimo. Da uđemo u vodu. Da se pokvasimo. Da odemo iz plićaka. Da izgubimo tlo pod nogama. Da se odvažimo na veliku gestu. A ako imamo neke upitanosti, tu su iskustva drugih ljudi. Da ih konusltujemo. Ovako ili onako. Knjiga, pesma ili google. Kako ko voli.
A tu je bogami i naše iskustvo. Naše jedino i neponovljivo iskustvo. Ne može se ići svetom, a ne reći šta smo razumeli. Zato je lepo od nas da ga podelimo sa svetom. Da ga napišemo. Nacrtamo. Odsviramo. Odigramo. Otpevamo. Iseckamo. Sašijemo. Skuvamo. Napravimo neku dobru tabelu. Osmislimo neki dobar biznis. I nije naše da se pitamo kako će se to svideti ovom ili onom. Važno je da se nama sviđa. A mislite o tome da ćete možda pomoći nekom mladom princu. Da osvoji lepoticu svojih snova. Ili će pokrenuti neku devojčicu da postane pisac. Kao ona žena sa početka teksta. Pa kome od toga više treba?
Dobrodošli u Klub!
Beograd, 10. septembar 2016.
I dok se spremam da vam pozovem u Klub umetnika, čujem zvuke pesme. Naravno, svira je moj muškarac. Pevušim.
Kad bi ljudi moj život znali,
Svi bi redom lovci postali.
A ovo je bila omiljena pesma mog tata Duška. Kome bi danas bio rođendan. Da je još uvek ovde. Ali nije.
I tako. O tome se u ovom tekstu radi. Da vam život šalje sve što vam treba. Samo ako slušate. Čujete. Vidite. Gledate. Osećate. Obratite pažnju. I odvažite se na veliku gestu.
