Dobar čovek

Kod Dušana Milojevića sam stigla skoro raskomadana. Od prekomernog davanja. Svima. Osim sebi. Od nedobijanja. Od poricanja sebe. U raljama života. Kada me je Dušan pitao koji su mi kvaliteti rekla sam: Dobar sam prijatelj. Volim ljude. Volim da  učinim. Evo sad se smejem kad se setim sebe. Dobre.

U subotu sam počela sa novom generacijom radionice. U uvodnom predstavljanju, skoro svi su rekli isto. Da su dobri ljudi. Prijatelji. Da vole ljude. Vole da im učine. Potrošilo ih je to davanje. A sada bi da nešto urade sa tim. Neki su raskomadani više. Neki malo manje. U skladu sa dobrotom. Među njima ima i vrlo mladog sveta. Od 20 i neku godinu. I onih nešto starijih. Tema ista. Dobri smo ljudi.

Ja sam rođena u porodici dobrih ljudi. Moja mama je bila dobra. Ustajala je rano ujutru. Pekla pekarske kiflice. Razne pekarske špecije. I nosila ih tako vruće na posao. Kuća je uvek bila puna. Gostiju. Na spavanju. Ona je bila od onih koja je mogla i želela da svima sredi sve. Upis u školu. Doktora. Administrativne zavrzlame. Kredit. Žirante. Sa sobom baš i nije bila tako dobra kao sa drugima. Pa sebi nije sredila da ode kod doktora. Kada je srce počelo da joj se buni. Pa joj je ubrzo prepuklo. I bukvalno. Od tuge. Što drugi nisu dobri sa njom koliko je ona bila dobra sa njima.

I moj tata Duško je bio dobar čovek. On je bio dobar sa onima koji su mu bili daleko. Sa komšijama. Sa ljudima sa kojima se sretao. On se napolju nije žalio ni na šta. Sve je trpeo. I sve mu je bilo u redu. Kupovao bi pavlaku sa naduvanim poklopcem. Neugodno mu je bilo da kaže da joj je istekao rok trajanja. Nema veze. A kada bi stigao kući, tu je prestajao da bude dobar čovek. Tu je sebi davao odušak. Ljutio se na prodavačicu što mu je uvalila staru pavlaku. Na konobara što mu je doneo osušen hleb. Na komšije što nisu počistile lišće. I što su parkirale na njegovo mesto. Na sekretaricu što nije uradila posao. Na kolege koje pojma nemaju. Pa sve njega sačeka. Na ove i na one.

Kada je mami prepuklo srce, sa nama niko nije bio dobar. Možda su mislili da je nesreća zarazna. Pa su se stavili u karantin od nas. Niko nas nije pitao kako smo. Naslućivali su da baš i nismo dobro. Pa im je verovatno bilo neugodno da to čuju. Niko od svih onih ljudi iz vazda pune kuće se nije setio da nam donese neke kiflice. Pekarske proizvode. Ili kolače. Ili da nam sredi nešto.

Duško se ubrzo oženio  jedinom ženom na svetu koja je za sebe govorila da nije dobra. Ja, moja sestra i naš svet doživljavali smo je kao  zlu maćehu iz bajki. Sine, ja sam skot. Nisam  se udala za Duška da budem vaša Mariš-nenika. Nisam ja vaš kifuto. Nije želela da učini za nas niti jedan jedini napor. Stajali smo u redu kod sudopera da operemo svako svoj tanjir. Vazda je punila frižider švajcarskim čokoladama od 300 grama. Koje nismo smeli ni da pipnemo. Dobila ih je na poklon. I nisu namenjene nama. Nije ona njih dobila da ih mi jedemo. Ne mogu vam opisati moje patnje. Sa punim frižiderom najfinije švajcarske čokolade. Koja je tamo stajala samo da nas mami. Ali ne i da se jede. Uh. Znoj me i sada oblije.

Pa sam otišla od njih. I nastavila da budem dobra. Da polažem ispit za drugaricu. Da primam ljude u svoj stan. Na konak. Na duži konak. Zabavljala sam se sa dobrim čovekom. Koji je davao sve od sebe. Ništa mu nije bilo teško. Samo da bude dobar. Davao je svojim mnogobrojnim gostima sve. Divnu hranu. Koju je spremao sam. Ili bi je doneo od nekle. Cigarete. Luksuzna pića. Čak i kaput. Zimi na ulici. Kada mu traže. Pa se vraćao kući u košulji. U sred ciče zime. Kod njega je na konaku bilo ljudi više čak i nego kod mene. Jednom mu je u goste došao prijatelj. Sa bombonjerom. I ostao je nekoliko meseci. Skoro godinu.To je bila naša šala. Kada nam ljudi donesu neku finu bombonjeru. Očekivali smo da ostanu sa nama. Dobrim ljudima. Do daljnjeg.

Možete da zamislite kako je izgledala kafana koju je ovaj dobar čovek vodio. Svi su pili na crtu. I njegovi prijatelji. I prijatelji njegovog tate. I brata. Svi su bili izrazito dobri ljudi. Iza šanka je stajao jedan veliki papir. Sa listama dužnika. Majko mila. Prvi na listi imali su i po nekoliko stotina eura duga. Ostali nešto manje. A ipak su dolazili da piju. Svaki dan. Po ceo dan. Posle bi samo rekli da ih upišemo na onaj stub. Ovaj dobar čovek se periodično ljutio. Eksplodirao. I on. I njegov tata. I njegov brat. Kakvi su to ljudi. Kako mogu tako da se ponašaju. U tim momentima ljutnje donosili su neke odluke. U fazonu nikad više nikome ni čašu vode. Koje nikada nisu primenili.

Popisi na kojima se predavao dnevni pazar, bili su nešto najduhovitije na svetu. Sa prednje strane popisa nalazila se potrošnja pića. Šta je sve izdato. A sa zadnje strane konobari su pisali šta  se sve otpisuje. A samim tim i ne plaća. Takozvana reprezentacija. Šta su popile gazde kafane. Moj momak. Njegov tata. I njegov brat. I šta su častili druge ljude. Sve one tekuće i otvorene, nikad zatvarane crte. I dugovi. Jedan preduhoviti i presnalažljivi konobar je dodao ovoj listi otpisa novu stavku. Zvanu ND. Kada smo ga pitali šta to znači, rekao je nepredviđeni događaji. Pa je svakoga dana imao nekoliko pričica iz registra nepredviđenih događaja. I često vrlo neverovatnih. Neko se predstavio kao dobar prijatelj vlasnika kafane. Pio je ceo dan. Pa nije platio. Ili je iz bureta iscurijelo nekoliko litara piva. Valjalo je počastiti odred milicije. Nekakve insprektore. Ili su pobegli neki đaci. I tako.

Što je najluđe i što se kosi sa svakom zdravom ekonomskom logikom ova kafana je radila preko 20 godina. I pored svih nepredviđenih događaja. Dok jednoga dana ovom dobrom čoveku nije preostalo više ništa. Ni stana. Ni kafane. Ni kaputa. Ni onih ljudi za šankom.

I ja sam došla da radim kod ovog dobrog čoveka. Kad sam prestala da radim u školi. Privremeno. I ostala šest godina. Nikada ni za koga nisam radila šest godina. To je moj lični rekord. Izgleda da su privremena rešenja najtrajnija. Pa sam i ja ušla u to kolo dobrih ljudi. I okružila sam se ljudima kojima je trebala moja dobrota. I to je tako trajalo. Trajalo. Davala sam sve što sam imala. Vreme. Život. Ljubav. Dom. Auto. Hranu. Znanje. Razumevanje. Novac. Ugled. Dok mi skoro ništa nije ostalo. To je moje bilo lično dno. Lični energetski životni i energetski minimum.

I tako energetski raskomadana sam stigla u u bolnicu. U Kamenicu. Upalile su mi se žlezde. Čekajući u čekaonici, videla sam razne prizore koji mi se nisu svideli. Sve neke dobre žene. Koje su ostale bez grudi. Koliko su ih svi isisali. Pa sam se tiho iskrala iz čekaonice. Nisam pokupila ni knjižicu od bolničke administracije. Tada sam donela veliku odluku. Da preživim. Da budem zdrava. I čitava. Shvatila sam da je biti dobar na onaj stari način dobrote vrlo opasno. Kancerogeno. I da ako želim da im svima pomognem, najpre moram da pomognem sebi. Da budem dobra prema sebi.

Počela sam da odjebavam sve redom. Da mi se jebe. Da psujem. Da se ljutim. Da napušavam. Da mi izlazi neki bes. Kao da sam ostala očerupana. Gola. Isisana. Osećala sam se staro. Kao neka baba. Ili kao neki deda. Kako kad. Godinama sebi ništa nisam kupila. Nisam stigla na red. Od drugih. Svi su mi bili preči. Tada sam odlučila da se raziđem i sa čovekom koji nije bio dobar za mene. A više nije bio dobar ni prema meni. Od silne dobrote to nisam stigla ni da primetim. A polako sam se razilazila i sa najbližim ljudima koji su naučili da sam im uvek tu. I uvek na raspolaganju. Dežurna.

Sa koliko slasti i uživancije sam počela da vičem NE. Osećala sam da se isceljujem kad god sam snažno i grleno izgovorila NE. Razumela sam kako se dešava isceljenje. Pa mi se svidelo. NE. Neću. Ne želim. Jebe mi se. Napuši se. To je bila moja medicina. Nije mi trebao nikakav doktor. A sigurna sam i da mi ni jedan doktor ne bi pomogao. Da ne bih pretekla. Da sam nastavila da budem dobra. I tako sam prisustvovala svom procesu samoisceljenja. Odjebavanjem. Napušavanjem. I čestim govorenjem NE. NE. I NE.

Tih dana mi se desio još jedan veliki uvid. U goste mi je došao drug. Sa kojim sam   drugovala. Da zajedno proslavimo novu godinu. Tog 31. decembra sam kupila sebi jednu božanstvenu maramu. Prvi predmet. Posle sto godina. Koji sam kupila sebi. A ne drugima. Kao simbol dobrote prema sebi samoj. Kao povratak lepote, luksuza i izobilja. Posle sto godina sam ponovo poželela da sebe pogledam u ogledalo. Da stanem onako lepa i  gizdava. Pred ogledalo moje. Ogledalce. Jedini komad nameštaja koji sam ponela od kuće. U kojem svi izgledaju nekako naročito lepi. I koje sam tih dana popravila. Nakon što ga je razbio onaj muškarac koji nije bio dobar za mene. Stala sam pred to moje ogledalo. Ogledalce. I uživala. Što sam živa. Što sam ponovo počela da se sviđam sebi. Što je 31. cecembar. Što slavim.  Godinu koju sam pretekla. I u kojoj sam se ponovo rodila.

A onda je u toj mojoj ritualnoj inicijaciji  ispred mene stao moj tadašnji drug. Da mi pokaže koliko je on lep. Koliko je zgodan. U svom crnom yoga trikou. Razgiban. Zgodan. Pun sebe. Srebrnog nakita. Lanca oko vrata. Prstenja. Gledala sam njegova dlakava leđa. Guzicu. I nogu za vratom. A ja se više nisam videla. Jebote. Od ovoga mi je pala zavesa na svesnost. I ni malo lepo sam mu rekla da se napuši. I da mi se odmah sklanja sa očiju. Da se brzo spakuje. I da ode. Tiho i neprimetno. I da se nikada više ne vidimo. Bez objašnjavanja. Dodala sam. Kakav isceljujući i uceljujući momenat. Osetila sam da mi je splasnula svaka upala. Svaka patnja. Te godine sam odsekla mnoge štetne odnose iz svog života. Redefinisala postojeće. I ispratila staru godinu i stari život kako mu i dolikuje. Imala sam tada 33 godine.

A onda mi je u život stigao još jedan izrazito dobar čovek. Ovaj čovek je meni pružio ruku. I izveo me iz kafane. Otvorio mi je velika vrata. Hvaljen bio. Svakoga dana se zahvalim životu što mi ga je poslao. Ovaj dobar čovek je bio dobar prema mnogima. Prema slabima. Nejakima. Osim prema sebi. Ali to sada nije tema. Hvaljen bio. Na vjeki vjekova.

Tih dana sam stigla kod Dušana Milojevića. Dovela me je Staša. Ona je druga osoba koja se nije hvalila svojom dobrotom. Zato što ju je prerasla. Staša je već dugo učila od Dušana. I više nije bila dobra. Bila je dobro. Imala je druge kvalitete. Snalažljivost. Emotivnost. Radost. Kreativnu mudrost. Progresivnost. Ljubav. Ja sam tada kao svoj kvalitet brojala to što sam dobar čovek. Baš kao što kažu i mnogi koji stignu na radionicu.

Dušan mi je tada rekao da mu se čini da sam vrlo snalažljiva. Da mi je to veliki kvalitet. Pa sam se čak i postidela. Brkala sam snalažljivost sa lukavošću. Sa sitnom prefriganošću. Sitno-šićardžijašenjem. Kojih sam se od uvek nekako gnušala. Nimalo mi se nije sviđala. Ta mala računica. Pa kada mi je Dušan rekao za moju snalažljivost, učinilo mi se kao da me je provalio. Kao da me je pomalo i optužio. Kao da sam neki sitni lopov. Kao mali prevarant. Tako nekako. Mo’š misliti. Pomislila sam. Jebeš kvalitet. Snalažljivost.

Tek sam kasnije počela da razumem ovaj svoj kvalitet. I da ga volim I dà. Snalažljivost stvarno  jeste moj glavni kvalitet. Ljudi oko mene su uvek govorili: Za nju se ne brinemo. Ni kada sam kao skroz mala devojčica putovala busom za Bg. Silazila u Zemunu. I hvatala 17-cu za Konjarnik.  Ni kada sam sa 12 godina išla sama u Trst. Ni kada sam sa 17 počela svoj život. Niko se nije brinuo. Ni tata. Ni tetke. Ni niko. Ni oni silni „kućni“ „prijatelji“. Od kojih sam  potajno očekivala neku bundevaru. Ne zbog bundevare. Nju sam uveliko i sama pravila. Nego mi se nije sviđalo da se toliko razočaram. Jebiga. Svako ima svoj put odrastanja.

Svi oni su znali da se ja snalazim. U bilo koji kraj sveta da kročim. Da sam u sebi. U bilo kojoj vatri da sam. Da ću uvek izvući nekog keca iz rukava. Da ću imati šta da kažem. Samo ja to nisam znala. Dok me Dušan nije podsetio mojih kvaliteta. Snalažljivosti. Radosti. Progresivnosti. Ljubavi. Pokretljivosti. Učio me je kako da ih negujem. I hranim. Ukazao mi je i na moje slabosti. Da budem dobar čovek. Na primer. Na (ne)stabilnost. Na (ne)ravnotežu. Na (ne)emotivnost.

Naučio me je i osnovnom kriterijumu mog života. U svim situacijama. Da li hranim kvalitete? Ili slabosti? I svoje. I tuđe. Razumela sam i da ne pripadam nikome. Ni jednom posebnom prostoru. Ni vremenu. Ni narodu. I sve više razumevam da sam visoko stanje svesnosti do kojeg se stiže upornim hodom u ispravnom smeru.

Na svojoj koži sam naučila da je biti dobar čovek vrhunac melodramske igre našeg ega. Kada sam onako iskasapljena stigla kod Dušana, mislila da će svet stati ako mu ja ne pomognem. Ako mu ne dam svoje dobrote. A onda mi je Dušan rekao nešto slično što je Čvorović rekao balkanskom špijunu: Mnogo značenja daješ sebi prijatelju. Pa nisi ti takav da čovek od tebe poludi. Ne možeš njima pomoći tako što ćeš sebi odmoći. Ah. Kakvo učenje. I kakvo olakšanje.

Da bi me spasao od moje slabosti zvane „dobar sam prijatelj“, Dušan me je učio mnogim znanjima. Zakonitostima. Učio me je da ne reagujem kada moram. Nego kada osetim da je potrebno.  Da razlikujem ova dva. Nisam baš razumela reč ispravnost. Suviše me je bunila reč dobrota. Dobar čovek. Dobar prijatelj. Uh. Koliko zbrke.

Pre nego što sam srela Dušana stigla sam do tačke potpune prestravljenosti. Razočarali su me svi. Porodica. Uža i šira. „Kućni“ „prijatelji“. Država. Matematika. Školstvo. Zdravstvo. Vlada. Opština. Osećala sam se potpuno sama. I nesigurna. I nisam imala ideju kako se barata sobom. Životom. I životnim zadacima. Sebi sam se činila kao poslednji Mohikanac. Kao da sam ja bila jedina dobra osoba na svetu. Pa sam izgarala da sačuvam to parče dobrote. Činilo mi se da će svet ostati bez dobrote ako mu je ja ne dam.

A onda mi je Dušan objasnio da dajem sebi mnogo značenja. Da se manem ideje o dobrom čoveku. Da bi neko rešenje bilo dobro za svet, mora da bude dobro i za mene. Odnosno da je prvi korak ka dobrom svetu da budem dobra prema sebi. Prvi osećaj da je sve u redu i da će sve biti u redu mi je dao Dušan Milojević. Milovao mi je Dušu. Da za sve ima neko rešenje. I da je sve u redu. Samo njegovo postojanje na ovom svetu mi je ulivalo neviđenu snagu. A Dušan je kao pravi učitelj polako prebacivao taj osećaj sigurnosti meni. Sebi. U sebe. I učio me zakonitostima zdravog života. Ah. Hvaljen bio. Na vjeki vjekova.

Učila sam da uradim pravu stvar. Ono što je ispravno. I što mogu. A onda sam razumela da je moje biće uvek znalo šta je prava stvar. I koji je ispravan smer. Pa sam nastavila da se krećem upornim hodom. U mom ispravnom smeru. Radila sam ono što sam mogla da uradim. Ni manje – ni više. I polako sam prestajala da budem dobra. Baš kao što kaže onaj maestralni grafit. Nisam dobra. Dobro sam.

I nije stvar u tome da li je nešto dobro ili loše. To su kriterijumi koje je nekada propisao neko drugi. I koji nemaju veze sa nama. Stvar je u tome da li nas nešto jača ili slabi. Jača nas kada radimo ono što se u našem svetu broji. Što verujemo da je dobro. Što za nas ima smisla. Kada se ponašamo u skladu sa onim što mi smatramo idealnim ponašanjem. Od toga nam raste ugled koji imamo sami kod sebe. Sami sebe sve više poštujemo. Sve se više sviđamo sami sebi. I obrnuto.

Slabi nas kada radimo stvari koje se u našem svetu ne broje. Stvari iz registra: radio ne radio, radi ti radio. Kada radimo ono što ne treba. Ono što verujemo da nije ok. Ono što znamo da nije ok. Kada ne uradimo ono što treba. Kada ne kažemo ono što mislimo. Onom kome to mislimo. Nego ogovaramo. Iza leđa. Bavimo se sitnim lukavstvima. Sitnosopstveničkim računicama. Naše biće uvek zna. Slabe nas i strahovi. Da nećemo moći da se sretnemo sa olujama negativnosti. Koje nas čekaju. Umesto da se plašimo dolazećih oluja, jača nas da se spremimo za njih. Mentalno, telesno i duhovno. Tako nekako. Za to su borilačke veštine i izmišljene. Čini mi se. I duhovne.

Meni je sviđanje samoj sebi glavna mera. Radim ono što čini da se sviđam samoj sebi. I obrnuto. Izbegavam ono što čini da se ne sviđam samoj sebi. I to mi je znak. Za odlazak. Za redefinisanje odnosa. Za crvenu liniju. Kada počnem da gunđam. Da skupljam usta. Kada sebi zaličim na džangrizavu ženu. Na očajnu domaćicu. Na jadnicu. Na kontrolora. Na inspektora. Na bolećivu mamu nesnosnog deteta. Na kakvog tromog medu što ide na bal.

Ne sviđa mi se ni kada čujem da mumlam sebi u bradu. Kada primetim da sam postala dobar čovek. Kada ne kažem da me je neko očepio. Da me je očepio. Nego po ceo dan vrtim zamišljeni razgovor sama sa sobom. Ti si meni. A ja sam tebi. Kada pričam iza leđa ono što mu nisam rekla u lice. Uh.

Nisu nas naučili šta se kaže drugima kada nas očepe. Pa trpimo. Oguglavamo. Smanjujemo se. Iz straha da nas ne napuste. Da ih ne povredimo. Ili da ćemo ugroziti zajedničke projekte. Na kraju ipak kažemo sve. Tako mali. Smanjeni. Pa moramo da vičemo. Da napušavamo. Da bi nas čuli. Samo zato što nismo naučili šta se kaže kad nas neko očepi. Da podsetimo sebe i da kažemo njima da su nam oni vrlo važni i dragi i super. Nego su nas očepili. Da nas to boli. I da ih što pre i što ljubaznije zamolimo da nam se pomere sa noge. Da bismo i dalje bili dobri i uzajamno dragi i super. Eto toliko o čepanju.

Nikako se sebi nisam sviđala ni kada sam ulazila u odnos sa idejom da ću nešto dobiti. To bi danas za mene bio taj sitan ćar. To sitno-šićardžisanje. To što sam nekada brkala sa  snalažljivošću. A u stvari je mala pogodba. I kad god sam ušla u odnos sa skrivenim očekivanjem da ću nešto dobiti, ispadalo je upravo obrnuto. Da sam imala da dam baš to po šta sam išla. Ah. Kada sam išla kod nekoga po sigurnost, uvek je ispadalo da ta naizged sigurna osoba drhti od nesigurnosti. I da je moje da joj dam sigurnost. Ili prihvatanje. Ili snagu. Pa sam na kraju shvatila da sam veća frajerka od svih „velikih“ „frajera“. I odlazila.

Ruku na srce, danas sebe pitam: Koliko sam spremna rado da dam? A da ne fakturišem. Da nikad nikom ni ne spominjem da sam dala. Nego da dam onako rado. Iz sebe. Iz čistog prelivanja. I davanja. A sve ostalo je trgovina. Pogodba. U kojoj se pravim da sam dobar čovek. Da se uoči moja nesebičnost. A očekujem da me se pohvali. Da mi se da orden.

Nedavno sam sa mojom sestrom po izboru Sašom pričala o ideji Honor the honor. Uvidela sam tada da nisam bila dobra prema sebi svaki put kad nisam uvažila svoje vrednosti. Kad god sam dozvolila da se ljudi sprdaju, šale ili zajebavaju sa mojim svetinjama. Shvatila sam da sam odgovorna za svoje svetinje. Ako ih ja ne sačuvam, ko će? Razumela sam da ne smem  da budem na mestu gde se moje svetinje napadaju. Pale. Ili skrnave. Čak ni kada je to duhovito. Čak ni kada se vandal ne oseća dobro. Ni kada sam prema vandalu vrlo emotivna. Pa imam razumevanja za njihovo stanje. Vrlo je važno da uvažim svoj honor. I da iskomuniciram da odlazim baš iz razloga Honor the honor. Da vrednujem svoje svetinje. I da budem blaga i draga sa onima koji ih uvažavaju. I da odem sa mesta gde se one skrnave. Tačka. Honor the honor.

Ne sviđam se sebi ni kada se izvinjavam zbog sebe. Zbog svog bića. Što postojim. Što nešto želim. Što nešto tražim. Kada kažem šta mislim. Što želim da budem sama sa sobom. Kada kažem NE. Kada kažem kako se osećam. Kada se izvinjavam što mi dobro ide. Ah. Dobri ljudi.

Juče sam bila sa božanstvenom mladom ženom. Mnogo je dobar čovek. Jedna od najboljih. Priča mi svoju anegdotu. U kojoj je njena mama kupila dva ćebenceta. A ona je ono omiljenije dala svojoj prijateljici. Ono na ovčice. A zadržala je manje omiljeno ćebence. Na koktelčiće. I tako godinama. Decenijama. Od silnog davanja i dobrote je zaboravila šta voli. Ovčice ili koktelčiće? Kaže mi da više ne zna ni kakva jaja voli. Baš kao Džulija Rubets. Koja  nije znala da odgovori na pitanje kakva jaja voli. Godinama je „volela“ jaja kakva su voleli njeni muškarci. Na redu je da proveri kakva jaja voli? I da li ih uopšte voli?

A ona prijateljica koja je takoreći živela u njenoj kući i kod njenih roditelja i kojoj je dala omiljeno ćebe na ovce,  je osim ćebeta uzela još nešto. Uzela joj je ideju koju su godinama zajedno razrađivale. I razradile do biznis plana. Uzela je i sve kontakte od njenih roditelja. Muža joj nije uzela. Ali je uzela nekoliko hiljada eura od njega. Da joj se nađu. Da započne posao. Ozbiljno je shvatila ono davno ćebence. Sa ovčicama. Kojima je potrebno da se šišaju. Da bi na posletku priče lepo nazdravila koktelčićima sa onog drugog ćebenceta. I napravila mega-bum sa zajednički osmišljenim poslom. Eto tako.

Što me vodi do važne priče o davanju. I o dobrim ljudima. Maestralnog Lazareva. Koji piše o dobrim ljudima. O tome kako mislimo da je humanost pomaganje drugima. Kada im dajemo novac, savete i druge vrednosti. Lazarov nas podseća koliko možemo štetiti drugima. Kada im dajemo.

Kada pomažemo ljudima, jačamo upravo osnovnu crtu kojom oni idu. Zbog koje se ta situacija desila. Ako pomažemo pohlepu, ona će postati još zavidnija i pohlepnija. Ako pomažemo  gordost, ona će narasti još arogantnija i agresivnija. Ako pomažemo onom ko voli i ko je velikodušan, on će biti još bolji. Što vodi do vrlo jednostavnog zaključka. Da se nekim ljudima prosto ne sme mnogo pomagati. Može im se dati minimalna podrška. Eventualno. I to u kritičnim situacijama. I ako možemo.

Davanje stalne pomoći upravo slabi ove ljude. Budi nezahvalnost. Osvetoljubivost. I slično. Poenta naše podrške je da hranimo njihove kvalitete. I da ne hranimo slabosti. Dušanovim rečima rečeno. Nakon naše podrške, trebalo bi da budu bolji, velikodušniji. A ne da ih svojim davanjem upropastimo. To je taj put dobrim namerama popločan. Koji mi postaje sve jasniji.

Priča mi moj muškarac. O svom iskustvu pomaganja. O tome kako je nekoliko decenija bio dobar čovek. Kada je davne ’89 otišao u Dansku. U Somboru mu je ostala porodica. I Srce. Dečaci. Braća. Sestre. Roditelji. Mnogobrojni prijatelji. A on je voleo da bude gazda Pera. Koji dođe u Sombor. I nahrani sirote. Pa je delio drugima. Skoro sve što je zaradio. Da imaju. Da prežive. Davao im je kuću. Dom. Utočište. Oni bi mu se zahvaljivali. I redovno tražili još. Pomogao si nam. Govorili su mu. I sutra su već tražili još. Pa i nisam vam  pomogao. Znaću da sam vam pomogao kada vas budem video da imate.

Baš kao što Lazarev i predviđa, mom muškarcu su  predlagali da pozajmi novac da im da. Kada bi ostajao bez novca. Kada bi dao sve što je u Danskoj zaradio. Lako je njemu da da. Kad ima. Govorili su. Umanjivali su njegovo davanje. Dali bi i oni da imaju. I uzeli su mnoge njegove stvari. Prodali nameštaj iz kuće. A nestali su mu i instrumenti. Najvažnija stvar njegovog života. Instrumenti njegovi. I instrumenti njegovog oca. A pri tom kuća nije bila obijena. Instrumente je odneo neko ko je imao ključeve. Neko ko je bio „kućni“ „prijatelj“.

I tako je moj muškarac došao do svoje tačke ličnog dna. Sa praznom, opustošenom kućom. Srcem. I bez instrumenata. Sa mnogim neplaćenim računima u kući. Za koje je poslao novac da se plate. I tako. Ipak je morao da pozajmi novac. Da mu ne iseku struju. Osećao se isto kao i ja kada sam otišla u Kamenicu. Prazno. Jadno. I krenuo je iz početka. Da govori NE. Da bude arogantan. Da više ne želi da pomaže. Kao i ja kada sam počela da govorim: Ma napuši se bre. Jebe mi se. Da urlam NE.

Čestitam mu što nije okamenio svoje srce. Što je posle svih tih gorkih iskustava i dalje ljubavan. Otvoren. I željan da dà. Da hrani kvalitete. I da ne hrani slabosti. Do istih je zaključaka i on došao. Kao ja. Kao Dušan. Kao Lazarov. Samo ih je nazvao svojim imenom. I tako. Čestitam mu i što nije dobar čovek.

Srećna sam što moj muškarac više nije dobar čovek. Ne bih volela da živim sa dobrim čovekom. Znam da su dobri ljudi dobri sa svima. Osim sa sobom. I sa najbližima. Što ste im bliže, to lošiji tretman dobijate. Njima je dobro biti malo dalje. Dobri ljudi će u pola noći ustati. Da učine. Pa će posle gunđati. Što se nisu naspavali. Što su Đuka. Kad je frka gde si Đuka. Kad jebete Đuku ne zovete. Niko ne voli da bude Đuka. Čini mi se.

Moja prijateljica je provela nekoliko godina sa izrazito dobrim čovekom. U pola noći da ga cimneš. On će pomoći. I meni. I svima. Telefon uvek uključen. Mislim da je on najbolji od svih dobrih ljudi koje sam srela. I upravo to im je bila tačka nesporazuma. Ona više nije mogla da trpi tu njegovu dobrotu. Sa svima. Osim sa njima. Otišao je kao dobar čovek. Tim rečima.

A te reči su mene inspirisale na ovu veliku, sveprisutnu i svakodnevnu temu. Pomislila sam da bi to bio dobar naziv za knjigu. A o tekstu da i ne govorim. I evo nas sada.

Ko o čemu vojnik o skraćenju. Baba o uštipcima. Svako priča o onom što nema. Dobar čovek nema dobrote za sebe. Za svoje najbliže. Danas mi se više čini da je ta dobrota pogodbena. Iz nesigurnosti. Iz želje da se dobije nešto. Prihvatanje. Ljubav. Aplauz.

Ja sam Radionicu između ostalog napravila i sa željom da sve te dobre ljude zaprimim. Kada stignu raskomadani. Od dobrote. Od prekomernog davanja. Svima osim sebi. Da ih podsetim na njihove kvalitete. Da ih uposlimo i razvijam. Da im kažem da je u redu da ne budu dobri. Da kažu NE. Da napuše one koji ne vrednuju njihove svetinje.

Nedavno se na radionici vodila jedna intenzivna diskusija. Jedna divna mlada žena koja mnogo voli svoji prijatelje, prijateljstvo i drugarstvo, me je pitala kako reagujem na zahteve mojih prijatelja. Rekla sam joj da sam nekada bila dobar čovek. Da sam bila uvek tu za sve. Osim za sebe. I da već dvanaest godina nisam dobra. Nego sam dobro. Što znači da pratim sebe. I svoje ritmove. Koji su vrlo često obrnuti ritmu većine.

Radim kada većina ne radi. I obrnuto. Ustajem vrlo rano. Smeta mi dim. Više mi se ne ide u kafane. Naročito ne u zadimljene. Pa provela sam u kafani  vremena za ovaj i za još sledeća tri života. Ne radi me više. Ne bleji mi se. Ne vode mi se prazni razgovori. O nekim nepoznatim ljudima. Šta radi ovaj? Šta radi onaj? Jebe mi se. Živim u svetu duboke koncentracije. I vrlo retko uključujem telefon. Preagresivan mi je. Uznemirava me. Vadi me iz mojih urona. Za razliku od dobrih ljudi. Koji se uvek javljaju na telefon. I kad jedu. I kad su u toaletu. I kad spavaju.

Komuniciram sa svetom u vreme kada mi to prija. I ne komuniciram kada mi ne prija. Najviše mi prija da sa prijateljima imam neko razvojno zajedničko interesovanje. Da nešto učimo. Ili smisleno radimo. Za sedenje ’nako i priče tipa: Šta radi ovaj ili onaj? već odavno nemam vremena. Imam druge planove. I tako.

Ova mlada žena je zaključila da se sa mnom može ići na preživljavanje. Ali ne i na kafu. Ili na sedenje. Složila sam se sa njom. Pa je pravila sve neke nove i začuđenije izraze lica. I gledala me kao nekog poslednjeg preteklog Gestapovca. Pitala me je šta bi bilo da je nekom mom prijatelju potrebna pomoć u sred noći? Šta bi oni radili dok ja tako u maniru „jebe mi se“ isključim telefon? Ja nisam hitna pomoć. I za razliku od moje mame nemam veza po bolnicama. I administraciji. Tako da im svakako ne bih mogla pomoći. A uvek se nađu dobri ljudi. Koji jedva dočekaju da se obuku u sred noći. Zato im je telefon i uključen. Priroda mog poziva nije hitna pomoć. Nego razumevanje. Planiranje. Preventiva. Pa kad im neko drugi da hitnu pomoć, nastupiću ja. Ukoliko požele. Naravno. Da im dam razumevanje. Da ih podsetim njihovih kvaliteta. I njihovog ispravnog smera. To ja ono što znam da dam. I što rado dajem.

Pa ti nisi dobra. Ti si surova. Sa tobom se ne može otići ni na kafu. Jebote. Rekla mi je ova divna mlada žena. Kojoj je prijateljstvo svetinja. I koja ga je tako svojski branila. Sviđalo mi se kako čuva svoje svetinje. Honor the honor. Nisam dobra. Dobro sam. Rekla sam joj. I čudno. Poželela sam da sa njom odem na kafu. To sam joj i rekla. Eto tako. Pravila uostalom zato i postoje. Da ih ponekada prekršim. A naročito onda kada mi se nešto sviđa. I kada mi je ćejf. Za mene je to veliki kriterijum. Može mi se. Sviđa mi se. Nisam dobra. Dobro sam. Eto tako.

Beograd i Novi Sad, 9. oktobar 2016.