Frizer je vrlo značajna figura u mom životu. Pravi mi frizuru koja je spoljašnji izraz moje duše. Koja me uvodi u moju frekvenciju. I zbog koje već dvanaest godina putujem kod njega. U Novi Sad. Iz Beograda. Od svugde. Svako malo. Čim vidim da sam ispala iz svoje frekvencije. Da mi je nešto… hmmm. Kad se zaželim Novog Sada.
To šišanje je naš ritual. Ceremonija. Liturgija. Najpre sedimo. I pričamo. Uvodimo se u temu. Duša sa dušom. I uvek se iznenadimo koliko pratimo jedno drugo. Koliko prolazimo kroz slične faze. Slične uspone i padove. Pa ih u tim sretanjima duša imenujemo. Razumevamo. On meni. Ja njemu. Onda me Goran šiša. I uvek moja frizura bude izraz moga bića. Koja mi osim sadašnjosti predvidi i budućnost. Kaže mi šta me čeka.
Nekada me picne. Nekada me nadrka. Nekada me ošiša na Madam. Nekada na Nindžu. Nekada na Japanku. Kada sam srela mog muškarca ošišao me je na: Bela mačka i Crni mačor. A njemu je dao temu: Sad kad ti uzmem instrument.
Ovoga leta su ponovo naša bića prolazila kroz slične faze. Oboje smo se spremali na ulicu. I to na glavnu. Goran je godinama uštekan u pasažu u Dunavskoj ulici. Danju vaja u svojoj radionici. A po podne prima mušterije. A onda je odlučio da izađe napolje. Iz šteka. Sećam se kako i koliko smo pričali o ovoj ideji. Kako je maštao o lokalu na ulici. I kada ga je našao. I kako ga je svojim rukama mesecima pravio. Svaku cev. Metal. Ciglu. Sve. Sav mu se dao. Dao mu je i 20 kila od svog tela. A onda se desio prvi septembar. Koji je pri tom bio još i Mlad mesec.
A bogami je i meni bio prvi septembar. I Mlad mesec. I vreme da izađem na ulicu. Iz dugotrajne unutrašnje emigracije. U svom svetu. Koji sam tako nekako emigrantski i pravila. I u kome se nalaze samo ljudi koji su prijatelji moje duše. Moje pleme. Herojsko. I u kome vrlo retko srećem ljude iz drugih svetova. Tog prvog septembra sam doputovala iz Kopenhagena. Pravo na šišanje. Kod Gorana.
Čekalo me je gostovanje na književnoj konferenciji Book Talk. Bio je to moj prvi javni nastup u ulozi pisca. A život je udesio da baš ja budem prva mušterija. U radionici koju je Goran godinama sanjao. I koju je mesecima pravio. On je izašao na ulicu. I ja sam izlazila na ulicu. Istog dana. I tako smo oboje izašli na ulicu. A sve se odvijalo u njegovoj dosanjanoj radionici. Što je to bilo veličanstveno. Direktni prenos ostvarenja. U kojem je od siline davanja Goran jedva stajao na nogama. Bez tih svojih 20 kila. Koje je dao najdivnijoj radionici na svetu. Augustinov.
Usledio je razgovor. Uvođenje u ceremoniju. Prvo šišanje u radionici. Pripreme za ulicu. Za izlazak napolje. Uzbuđenje. Nesigurnost. Radost. Upitanost. Slabost. Sve to tako. Šišanje. I frizura. Proces. I rezultat. U mom slučaju, proces je glavni. Cela ta ceremonija. Liturgija. Uvidi. Duša sa dušom. Osećaj. Izraz duše. Njen otisak. A frizura je samo posledica svega toga. Njen vizuelni izraz mi je uvek bio u drugom ili trećem planu. U odnosu na frekvenciju. Osećaj.
Često ljudi komentarišu moju frizuru. Pitaju se da li to baš tako mora. Zašto sam tako čupava. Lepše bi mi stajalo da se malo umerim. Zaližem. Ovako kao da sam se nekako naružila. A ja malo od toga čujem. Zato što je to tema koju ne slušam. Nego je kroz drugo uvo propuštam. Pa se još malo raščupam. Uđem u frekvenciju: Ne diraj me, puknuću. Docrtam crveni karmin. Pogledam ih direktno u oči. I razumemo se. Da je moja frizura tema za koju nisam tražila konsultanta. Moja intimna zona. Crvena linija razgraničenja.
Tih dana su mnogi dirali moju frizuru. Govorili mi da baš i nije od mojih najreprezentativnijih izraza. Zašto ne promenim frizera? U Beogradu ima toliko frizera. A ja idem u Novi Sad. Na šišanje. Mo’š misliti. Ah. Baš me okine kada mi diraju svetinje. Procenim da li je umesno da im pričam o otisku duše. Ili nije. Jer ja sam učitelj. Kao što je Goran frizer. Mene nikada ne mrzi da stvari objasnim. I razložim. Do subatomskog nivoa. Do duše. Ukoliko procenim da je sagovornik voljan da me čuje. I spreman da razume.
Nekima sam govorila da ovih dana ni ja nisam najsrećnija sa mojom frizurom. Što je logično. Tih dana se nisam osećala baš najbolje ni sama sa sobom. Naprotiv. Dodala sam nekoliko kilograma. Da ne spominjem broj. Osećala sam se uveličano. Kao neki tromi medo što ide na bal. Umorno. I nimalo graciozno. Osećala sam se groteskno i u mojoj glavnoj i omiljenoj garderobi. U koju ili nisam mogla da uđem. Ili je bila vrlo izrazita za moj novi format. Pa sam se oblačila neutralno. U tegljivo. U ono što sam mogla da obučem.
Moja novonastala potreba za nevidljivošću je bila u popriličnom sukobu sa mojim predstojećim izlaskom na ulicu. Na Book Talk. I uopšte. Na period u kojem sam trebala da se pokažem svetu.
Nije frizer kriv što ja ne znam šta bih sa sobom. Što bih da izađem na ulicu. Ali da se ne vidim. Možda i da se vidim. Ali ne baš jako. I tako. Ovo je bila frekvencija moga bića. Alaj bi se šikicala. Al’ mi ne da nana. Što me podseća na oglas koji sam videla. Izdajem ili prodajem stan. Pa vi sad vidite. Mi ljudi smo baš vešti da zbunimo sagovornike. Da zbunimo život.
Vrlo često srećem ljude koji sa jedne strane žarko žele da uspeju. A sa druge strane se boje da će morati da se odreknu mnogo toga. Žele da imaju više novca. Naprave mnoge planove kako da ga dozovu. Da im dođe. A sa druge strane, na najdubljem nivou bića veruju da je novac prljav. Da duhovni ljudi nemaju novac. Ni poštena inteligencija. Da danas samo hohštapleri imaju novac. Da će ih novac iskvariti. Ili im daje beskrajan osećaj važnosti to što umeju da smisle dan bez novca. Mnogo bolji nego što to umeju „buržujčine“. Ili kao ja. Što sam se naslađivala kako život i ja nepogrešivo komuniciramo. Uživala sam u tom čudu što mi je novac stizao baš onoga časa kada sam ostajala bez njega. I naravno da život nije hteo da mi ukine tu moju nasladu. Od kada sam to osvestila, bogami se na temu komunikacije sa životom naslađujem na mnoge druge načine.
Nego da se vratim na moju frizuru. Dobro me je Goran i ošišao. Spram poruke koju sam odašiljala. Važno je da ne zaboravimo da je i frizer čovek. U mom slučaju čovek koji je ostavio 20 kila i nekoliko meseci celoga sebe u lokalu. I koji je jedva imao snage da stoji na nogama. I da svoju prvu mušteriju u novom salonu ošiša.
Pitala sam se i odakle ljudima tolika surovost? Nepraštanje? Nerazumevanje? I frizer je čovek. Koji ima svoje dane. U koje dođemo mi. Ovakvi i onakvi. Često podeljeni. I šikicali bismo se. Al’ nam ne da nana. Čak i da me nije dobro ošišao, pa šta? Kosa će mi narasti. Pitam se. Pitam njih. Da li ima frizer pravo da jednom u 10 godina napravi frizuru koja nije savršena?
Tada se u meni probudi Sveti Josip. Zaštitnik radnika. Trudbenika. Posvećenika. Zaštitnik onih koji greše. Da ne kažem grešnika. Jer ko radi, taj i greši. Ne greši samo onaj ko ne radi. Grešku uglavnom ne razume onaj koji ne radi. Jer ne razume ni proces rada. Stvaranja. Postajanja majstorom. Kažem to onima koji bi da linčuju frizera. Da nije frizer kriv. Nego su oni surovi. Strogi. Zato što ne razumeju rad. Stvaranje. Bavljenje. Bude mi ih žao. Znam da isto ovako pričaju i sa sobom. Kažem im da ih ta silna strogost sprečava da bilo šta u životu urade. Naprave. I da ako nastave sa ovom strogoćom, preostaje im jedino da sednu. Da prekrste ruke. I da se ljute na svakog ko nešto radi. Na frizera. Krojača. Pekara. Šaltersku radnicu.
A na temu greške vrlo lako upadnem u vatru. Jer znam da je strah od greške najgori od svih strahova. Koji blokira. Parališe. Čini da se živi u nečinjenju. I u traženju greški. Svojih i tuđih. I gledajući sve te ljude prepadnute od grešaka, često pričam o greškama. O svojim propustima. Nulama. Da nas sve podsetim. Da nesavršena praksa stvara majstore. I da se niko nije naučen rodio.
Ne volim ni tu reč. Greška. Zato što je njeno poreklo greh. Zvuči mi kao da nas čeka neki kotao. Kao neka večna vatra. U kojoj ćemo se krčkati. Ako pogrešimo. Mnogo mi je težine u toj reči. Anglo-saksonci su to sve mnogo lakše interpretirali. Mistake. Kao neki mali propust u činjenju. Latino svet grešku doživljava kao erare. Kao neko malo skretanje sa puta. Na koji ćemo se vratiti. Mo’š misliti. A kod nas se krčka vatra. Koju lože svi mučenici prepadnuti da ne pogreše. Radio je! Pogrešio je! Grešnik! Kriv je! U vatru sa njim! Jebote.
Nego da se vratim na moju frizuru. Koja i nije bila moj najbolji izraz. Zato što ja nisam bila svoj najbolji izraz. Nije frizer kriv. On samo kači frekvenciju mušterije. O tome smo pričali već na prvoj sledećoj radionici. Koja je sledila dan nakon mog izlaska na ulicu. Na Book Talk. Sa sve mojom frizurom. I nevidljivom crnom haljinom. Koja je pokrila većinu mojih kila. I dala mi trenutni osećaj gipkosti.
Na radionici nakon ovog čuvenog prvog šišanja u ganc novoj radionici Augustinov, vodila se diskusija baš na temu frizure. Jedna mlada i svesna žena se upravo nadovezala na ovu temu. I ona je došla podeljena. S jedne strane je želela da joj frizura s preda deluje kao da je kratka. A da u stvari bude dugačka. Frizerka je ukačila tu njenu podvojenost. Pomešala je po svome. Pa ju je ošišala srednje. Ni kratko. Ni dugačko. I zajedno smo se složile da nije frizer kriv. Frizer samo očita našu kontradikciju. I spakuje je u frizuru.
Ovaj razgovor me je podsetio i Bojanove priče. On je čeznuo za velikim motorom. Ali ga se istovremeno i plašio. Ovaj strah su očitavali svi oko njega. Naročito njegova majka. I njegova tadašnja devojka. Pa su ga kumile. Molile. Odvraćale. Dok se on hrabrio. I spremao u ludu vožnju. A onda se desilo čudo. Prevazišao je strah od vožnje motora. I počeo da vozi avion. I te iste osobe koje su ga preklinjale da ne vozi motor, nisu mu ni reč rekle za avion. Zato što više nije imao strah. Zato što on sam nije imao nikakve upitanosti oko aviona. Ljudi samo kače naše frekvencije. O tome se radi. Ovo se sve dešavalo pre 2 godine. A ovih dana Bojan počinje da vozi svoj prvi veliki avion. Za pravu veliku avio kompaniju. I mogu vam reći da bih sela sa Bojanom u svaku letilicu. Bez da trepnem.
Setila sam se i Goranovih priča. Kada je počinjao svoju frizersku praksu. Dolazile su mu na šišanje žene u kućnoj garderobi. U penjoarima. Sa kantama za đubre. Umesto tašni. Kad su već bacile đubre. Da se i ošišaju. Pa ih je Goran vraćao. Da odu da ostave kantu za đubre. Da mu je ne donose u radionicu. I neka se obuku. Onako kako vole da izgledaju. Da bi mogao da im očita frekvenciju bića. Da im razume stil. Ovako u penjoaru i sa kantom za đubre, jedino što može da urado je da im navije viklere. I da ih tako navijene pusti napolje.
Nego da se vratim na moju frizuru. Nije frizer kriv. Shvatila sam da mi moja frizura dosta rečito poručuje. Da mi se duša buni. Da joj nije dobro u telu. Bunilo mi se i telo. Način na koji sam se hranila postao je vrlo dosadan. Običan. I otaljavajući. Ušla sam u rutinu. U ishrani. U danu. Od celog sveta, svela sam se na nekoliko izraza. Zaboravila sam da ritualizujem hranu. Kao da sam zaboravila na magiju svakodnevnih malih stvari. Na spravljanje zdrave i blagotvorne hrane. Na uživanje u svom telu. U njegovom negovanju. U stvaranju lepote. U svim tim odevnim predmetima. Koje stvaram zajedno sa mojim čarobnicama. U njihovim radionicama. Da mi dušu izraze.
Nije frizer kriv. Nego mi je trebao dobar nutricionista. Koji će mi predložiti novi način ishrane. Trebale su mi nove namirnice. Novi ukusi. Posle 3 godine eksperimenta sa ribom, vraćalo mi se na vegeterijanstvo. Na veganstvo. Na malo življe i sirovije ukuse. I tako. Znala sam šta mi je činiti. Umesto da se ljutim na frizera, zakazala sam nutricionistu. I spremila se za Novi Sad. Kod Gorana. Da se i frizurom naštelujem na moj novi nutricionistički projekat.
Prošlo je mesec dana od našeg zajedničkog izlaska na ulicu. Radionica na ulici u centru Novog Sada je počela svoj život. A i ja sam bila vanka. Na po malo podvojen način. Kao kakav tromi medo. Što ide na bal. Emitovala sam taj svoj osećaj ogromnosti na svakom koraku. Ugojila si se? Lepo ti stoji. Rekao mi je Goran. Samo što nisam grunula u plač. Ne. Ne stoji mi lepo. Osećam se užasno. Ogromno. Tromo. Lenjo. Nimalo graciozno. Ne ide mi se nigde. Ne želim nikoga da sretnem. Umaram se. Uh. Baš kao što je naša zajednička prijateljica nekada davno rekla: Ne mogu na koncert Blondi. Debela sam. Tako i ja sada. Nisam znala kako ću na radionicu sutra. Debela sam. Šišaj me za 5 kila manje. Zamolila sam ga. A on se složio. Njemu je za početak hitno trebalo tih mojih 5 kila. Pa smo se dogovorili da se menjamo. Plus minus pet kila. To je bila tema šišanja.
I čim sam znala šta želim, dobila sam savršenu frizuru. Plus minus pet kila. Ona me je bukvalno zvala na akciju. Nema više čekanja. Akcija. Trenutna. Novi program. Nova hrana. Novi ukusi. Rituali. Nega tela. Odmah sam kod krojačice Vesne poručila i suknju. Jednu božanstvenu, ekstravagantnu i vrlo vidljivu suknju. Crnu, čipkastu, šljokičastu, providnu. Za crveni tepih. Da ne kažem za ulicu. Koja će biti u saglasju sa mojim novim izrazom tela. I duše.
A Goran i ja smo ponovo prolazili kroz naš ritual. Seansa kao uvođenje u šišanje. Razgovor o prethodnom periodu. O prvih mesec dana njegovog iskustva na ulici. U novoj radionici. Bio je slab. Jedva je stajao na nogama. Napravio je nekoliko grešaka. Kaže. Nije baš zadovoljan svim frizurama koje je napravio. Eksperimentisao je. Igrao se. Sa ljudima koji ne vole da se igraju. I koji nisu bili oduševljeni njegovom igrom. Ni svojim izrazom. A on je bio toliko slab, da nije imao energije čak ni da stane iza svog rada. Iza svojih frizura. Da ih zaštiti. Objasni. Nego je „priznao“ da je kriv. Da je pogrešio. Da nije napravio najbolju frizuru. Nekim ljudima koji ne praštaju greške. Kaže. Ah. Što mi je to poznato. Ljudi koji ne praštaju greške. Ni sebi. Ni drugima. Ah.
Ovo je definitivno moja tema. Sva se uspalim. Odmah ustanem. Da objasnim. Počinje radionica. Žao mi je što sami sebe tako zaplićemo. Zato toliko i pričam o svojim „greškama“. Volim da ih zovem nulama. Nula je mnogo snažna i dobra reč. Sve počinje od nule. Nula je potentan pojam. Inkubator. Početak. Snaga. Za razliku od od grešne greške. Koja nas parališe. Blokira. Greška. Propust. Pa šta? Ako j’ greška nije kraj.
Ja ne verujem da postoji greška. Neuspeh. Božija kazna. Ja verujem u rezultat. U uzroke i posledice. Moje glavno bavljenje je u stvari povezivanje uzroka i posledica. U prirodi ne postoji greška. Ko šta seje, to i žanje. Žetva je posledica sejanja. I odnosa prema usevu. Kvaliteta zemljišta. I vremenskih uslova. Što sve ulazi u rok službe. Što bi se reklo. Kada posejemo korov, to što nikne korov nije greška. Nego je vrlo logično. I ispravno. Greška je naše očekivanje da je umesto korova trebala da nikne ruža. Greška je to što nicanje korova iz semena korova nazivamo greškom. Ili nazivamo božijom kaznom. Neuspehom. Urotom. Zaverom. Ne postoji greška. Samo rezultat. Ishod.
Čula sam za afrička plemena koja ne povezuju trudnoću sa vođenjem ljubavi. Zato što postoji vremenski odmak između njih. Pa trudnoću doživljavaju kao čudo. Misteriju. Grešku. Urotu. Kako ko.
Ipak, trudnoća nije greška. Nego jednostavna posledica vođenja ljubavi. Greška je to što mi ne poznajemo zakonitosti. Uzroka i posledice. Setve i žetve. To što nam se ne sviđa rezultat, znači samo da treba da sejemo drugačije. Da razumemo zakonitosti nicanja. Da zaključimo da nešto treba da uradimo drugačije. I da to što pre učinimo.
Da. Istrajavanje u starim načinima je greška. A mi smo u tome majstori. Što je još Ajnštajn tako dobro rekao. Lud je onaj ko radeći iste stvari očekuje da dobije različite rezultate. Besprekorno rečeno. Najvažnije je da uvidimo da smo „pogrešili.“ Propustili da povežemo uzroke i posledice. Vođenje ljubavi i trudnoću. Pa da malo udahnemo. Odahnemo. Disanje je uvek dobra ideja. Na koju često zaboravimo. Pa da se u tom udahu zapitamo o ovom nizu. Uzroka i posledice.
Najvažnije učenje na temu greške dobila sam od učitelja Toma Besta. Mnoge njegove premise poticale su iz havajske hune. Životne filozofije havajskog naroda za srećniji život. Tomova omiljena ideja bila je Pono. Efikasnost je mera istine. Funsiona? Pitao bi nas Tom Best. Ako funsiona, nastavi. No funsiona? U tom slučaju, menjaj. Formulacija ove ideje sa kojom ja rezonujem jeste da je život uvek u pravu. A sviđa mi se i kako je to prepevao Rambo Amadeus. Ako si srećan, u pravu si. I obrnuto. Ako nisi srećan, nisi u pravu. Vrlo jednostavno.
I kada nismo srećni, to nije greška. Nego rezultat. To nam samo život šapuće da smo se malo preračunali u setvi. I da je potrebno nešto promeniti. Ne menjaj konja koji dobija. I menjaj konja koji ne dobija. Bila bi naša verzija havajske hune.
Meni je život šapnuo da ne voli da se kurčim. Život nije obožavao ni kada sam bila „dobra“. Kada sam davala preko mere. I preko mere radog davanja. Život nije voleo ni da puštam da me drugi vode. Nekada sam dozvoljavala da me vode oni koji ne uspevaju da organizuju ni jednu malu obavezu nedeljno. Dok sam ja organizovala velike i vrlo kompleksne događaje. I koja sam bila u formi da organizujem Olimpijadu. I puštala njih da organizuju mene.
Život nije voleo ni kada sam bila bez cilja. Moje biće mora da ima cilj. Koji ga loži. Bez loženja od mene ništa. Ne može ni frizer da me ošiša bez da znam šta želim. Život mi je šapnuo da ne voli ni kada sam izlazila iz svojih ritmova. Kada sam čekala da nešto dobijem. Umesto da dam. Kad nisam bila iskrena. Kad sam muvala. Uh. To me je baš skupo koštalo.
Život mi je uvek govorio kada sam skrenula sa svog puta. Kada sam napravila eror. Kada bih propustila da nešto vidim. Čujem. Razumem. Ako nisam razumela njegov šapat, slao mi je oluju. Ili mi je ispostavljao velike račune. E to bi već bila greška. Istrajavanje u propustima. Za to mi je život ispostavljao velike račune. Koje sam naučila da rado platim. I da ih smatram životnim Harvardom. Što sam neku grešku skuplje platila, to sam je bolje razumela. I naučila.
Kurčenje sam najskuplje platila. Desetogodišnjim neotvaranjem. Ni u jednom segmentu života. Tonjenjem na dno. I ispod. U underground. I bogami, nije mi više palo na pamet da se kurčim. Dosta sam skupo platila i besciljnu neusmerenost. Pa je postavljanje ciljeva postala moja druga priroda. Ni na pijacu više ne idem bez cilja. Plana. I ništa više ne radim bez svrhe i smisla. A fine sam životne škole prošla i na temu pripreme. I uvažavanja svakog posla. Pa sam naučila da nema malog posla. Ni banalne situacije. Pa se za svaki put pripremam kao da je prvi, najveći i najvažniji.
Naučila sam tako još svašta nešto. Komunicirajući sa životom. Za koji smatram da je uvek u pravu. Slušam ga šta mi poručuje. Ako mi u nekom delu života ne cvetaju ruže, pitam se: koji sled misli, reči i dela me je doveo dovde? Šta ja to verujem o životu, pa mi se desilo ovo? I gledam da se ne grdim. Da ne spominjem reč greška. Nego propust. I gledam da propuste odmah saniram. Dok se još ne pretvore u grešku. Greška je kad nastavljam da sadim korov. Istovremeno se čudeći što mi ne niču ruže.
Od kada sam osetila da mi ne prija način na koji sam se hranila. Da mi se ne sviđa frizura. Da ne mogu ništa da obučem. Do dana današnjeg. Prošlo je manje od 2 meseca. A već sam uveliko na nutricionističkom programu. Uvela sam novu hranu. Vraćam se na vegeterijanstvo. Polako sklanjam ribu. Sa kojom sam poslednje 3 godine eksperimentisala. Frizura mi uveliko radi posao. Još uvek nije minus 5 kila. Ali već sam na minus 4. Što čini da se osećam lepo. Lako. Sa ovom jasnom frekvencijom, krojačica mi je sašila savršenu suknju. I tako. Bio je ovo jedan mali propust. Koji sam brzo sanirala. Zato što mi nije bio frizer kriv. Nego sam sama bila odgovorna za svoju frekvenciju. I što sam odmah preuzela akciju.
A što se frizera tiče, naravno da nije kriv ako vam se frizura ne sviđa jednom. Ali, ako frizer više puta napravi frizuru koja vam se ne sviđa, a probali ste i sa nutricionistom i sa krojačicom, onda ne istrajavajte čineći isti propust više puta. To bi već bila greška. Nego menjajte frizera.
Beograd, 27. oktobar 2016.