Nekada sam bila ministarka lake konverzacije. Upoznavala sam se sa ljudima gde god da odem. Uspostavljala odnos. Ni iz najmanjeg đira se nisam vraćala bez novih poznanstava. Bez nekog majušnog razgovora. Telefona. Dogovora da se čujemo. Vidimo.
Vremenom mi je portfelj lake konverzacije postajao sve teži i teži. A najteži su mi bili društveni skupovi. Izložbe. Koncerti. Predstave. Na kojima sam sretala poznate. Sve one sa kojima sam nekada razmenjivala neko zajedničko iskustvo. Priču. Telefon. Dogovor da se čujemo. Vidimo. Osećala sam se kao u rudniku. Razmenjujući brdo tih reči. Informacije iz CV-ja. Gde si? Šta radiš? Umarao me je taj plićak kao najdublja dubina. Kao najsnažniji vir. Šta se sada radi? Kako da se izvučem iz ove situacije? Pitala sam se.
Već dugo me ne zanima ta površna i plitka konverzacija. Komunikacija na bazi razmene informacija. Gde si? Šta radiš? Nabrajanje svetovnih postignuća. Urađene TO DO liste. Imam osećaj kao da sam na paradi. Ili da sam član komisije na intervjuu za posao. Gde je svako došao da ostavi utisak. Da jedni drugima pokažemo koliko smo srećni. Uspešni. Pametni. Kako nam sve ide od ruke. Da pokažemo svoju najbolju izvedbu. Ne i da čujemo. Niti da se delimo. Vrlo retko idemo dalje i dublje od površine. Od parade. Koliko često pitamo jedni druge kako smo? Šta nas raduje? Šta nas brine? O čemu maštamo? Šta nam je trenutno važno? Šta čini da se osećamo stvarno dobro?
Nije ni čudo što najveća većina ljudi ne zapamti ni ime svojih sagovornika. Kako bi i mogli da ga zapamte, kad ga ne čuju? Ne čujemo ga od buke u svojoj glavi. Od pripreme performansa. Parade. Izvedbe. Od ostavljanja utiska. Da li da kažem da sam autorka? Ili da sam voditeljka radionice? Da kažem da sam matematičarka? Da spominjem Japan? Nindžu? Kafanu? Samo Marija? Ili Bepa? Da li oni znaju za life coaching? Ili? I dok se tako preslišavamo koje delove sebe ćemo da postavimo na stejdž, naravno da ne čujemo sagovornika. Ne vidimo. Ne osetimo.
Toliko se upinjemo oko performansa, parade, izvedbe, narativa, da ne uradimo osnovno. Ne uspostavimo odnos. Običan prisan ljudski odnos. Koji počinje osnovnim. Najvažnijim. I jedino važnim. Našim prisustvom. Pažnjom. Najvećim darom koji nekome možemo dati. Kvalitetom naše pažnje. Evo tu sam. Vidim te. Čujem te.
U današnje doba pažnja je najdragocenija roba. Svi žele da dobiju pažnju. Sva ponašanja su posledica želje za pažnjom. I konstruktivna. I destruktivna. Vidite me ljudi! Čujte me i počujte! Jedan od naših najvećih strahova je da nas ljudi ne vide. I ne čuju. Da ćemo živeti pust i neprimećen život. Da nas neće videti. Uvažiti.
Još je Šekspir znao da iako ume da čuva tajne, da jaši konja, da trči, iako ume da kojekako prepričava komplikovane priče i da tačno izvršava zadatke kada su jednostavni, to i nije neka naročita odlika. Znao je da sve to može da uradi svako. Ali je zato znao da njegovoj usrdnosti nema premca.
I tako. Sve što svetu treba jeste naša usrdnost. Želja da vidimo. I da čujemo. Što je istovremeno i lako i teško. Jer ne treba ništa da se uradi. Dovoljno je da se zaista poželi. Da se skloni ili utiša narativ u našoj glavi. Koji se preslišava CV-ja, postignuća, medalja. Impresivnih momenata. Fensi mesta na kojima smo bili. Seksi hrane koju smo jeli. Za usrdnost bez premca to sve nije potrebno. Potrebno je i dovoljno da se sagovornik vidi. Čuje. I doživi.
I zato ja volim radionice. Tačnije, obožavam ih. Zato što se za kratko vreme vidimo i čujemo. Često radim timske radionice. U kojima učestvuju ljudi koji godinama ili decenijama rade zajedno. I najčešće mi kažu da su se bolje upoznali za prva tri sata radionice, nego što su se poznavali ceo život. Onda se pitam da nisu ove tri decenije zajedničkog rada pomalo protraćene? Tako blizu, a tako daleko. Od silnih oklopa koje smo postavili. Najveći deo svog dana i svog života provedemo na poslu. A ne znamo ništa jedni o drugima. O ljudima sa kojima svakodnevno provodimo 3 decenije. Šta im je važno? Šta im daje osećaj važnosti? Šta čini da se osećaju zaista dobro? U čemu su dobri? Šta rado rade? Koji su im snovi?
Decenijama je na snazi bila poslovna ideologija koja je govorila da se pitanja duše i srce ostavljaju ispred ulaznih vrata radnog mesta. A da se na posao stiže bezdušan. I bez srca. Pun informacija. Znanja. Veština. Skoncentrisan na posao. Na zadatak. Neki čak smatraju da je iskazivanje emocija slabost. Da „privatnom“ razgovoru sa kolegama nema mesta. TO DO liste. Zadaci. Efikasnost. Oni izgleda nisu čuli Šekspira. O usrdnosti kojoj nema premca.
Kada sam radila u timu, to je bio moj prvi i najvažniji zadatak. Da uspostavim i negujem odnos. I čim bi nastupila kriza u izvršavanju zadataka, vraćala bih nas na odnos. Na tajnu vezu među nama. Iz koje nastaje sve. I bez koje ne može da se uradi ni jedan jedini zadatak.
I kada mi oni koji vode ljude kažu da očekuju da se emocije ostave kod kuće ili na parkingu, ja znam da ništa nisu razumeli. I što više radim sa ljudima, sve mi se više čini da je taj ljudski odnos glavni. Da je to tajna veza. Koja rešava stvari. Obavlja zadatke. I sve ostalo.
Pre desetak godina sam dobila jedno veliko učenje. Od gradonačelnika Bosilegrada. Sa kojim sam imala priliku da radim. On je od onih gradonačelnika koje su ljudi direktno izabrali. Nije lako biti izabrani svetac u svom selu. Kada sam ga upoznala, sve mi je bilo jasno. Velik, razdragan i topao čovek. Velike, tačnije ogromne kovrdžave kose. Koja mu se kovrdžala u visinu bar još pola metra. Kao neki uveličani natapirani lav. Gde si sestro? Rekao mi je. I zagrlio me je. Kad sam doputovala u kostimu UNDP eksperta za programsko budžetiranje.
Pitala sam ga o tajnama njegovog uspeha. Kako motiviše tradicionalno uspavanu birokratiju? Rekao mi je svoju tajnu. Ne bavi se uopšte onima koji ne rade. I koji neće da rade. Uopšte ne obraća pažnju na njih. Ko silom u crkvu, taj se bogu ne moli. A ove koji hoće da rade? Pitala sam ga. Ja ih ljubim. A ONE rade. O tome se radi.
Danas mi je to sve mnogo jasnije. Svesna sam tog polja odnosa. Te tajne veze. Koju stvaramo mi. Koji činimo to polje. Kada ljudima sa kojima radim počnu da se dešavaju pozitivne promene u životu. Kada krenu putem življenja sebe. I svog najdubljeg poziva. Često mi oduševljeno kažu da sam ja zaslužna za njihovo cvetanje. Za sve što im se dešava. Nekada sam im govorila da ja nemam ništa sa tim. Da je to njihova zasluga. Da sam ja samo bila pored njih. Da sam ih samo videla i čula. Osetila. I da je moja duša razgovarala sa njihovom dušom.
A onda sam shvatila da to baš i nije tačno. Danas im kažem da nisam samo ja zaslužna za njihovo cvetanje. Za njihovo življenje sebe. Nego da je sve počelo od njih. Od njihove želje i volje da se pozabave sobom. I namere da u tome istrajavaju. I iz te želje, namere i volje nastaje polje. Koje obuhvata. Njih. Sve njihove delove. I mene. I sve moje delove. Ima neka tajna veza. Koja od zbira pojedinačnih instrumenata sačini orkestar. Simfoniju. U kojoj svoj puni izraz dobije i neki možda raštiman instrument. Danas im kažem da je za njihovo življenje sebe zaslužna njihova želja, volja i namera. I naravno polje našeg odnosa.
Isceljenje se dešava upravo u tom polju. U kojem je u redu da se izraze. Da kažu sve što imaju. Što ih tišti. Što im stoji na vrh jezika. Na vrh srca. Ili na vrh nosa. Pa onda osete da su u tom polju sigurni. Uvaženi. Bliski. Sa sobom. I sa mnom. Da je to polje koje topi oklope. Izvedbe. Performanse. CV-jeve. I koje vodi u središte bića.
U tom polju nije važno ni kako se prezivamo. Ni koje smo škole završili. U tom polju se nalazi naše biće. I naše ime. U onoj verziji u kojoj volimo da nas zovu. Marija. Mari. Bepa. DA. Meri – možda. Ali ne i Maki. Mara nikako. U tom polju je važno samo ono što je nama važno. Što čini da se osećamo stvarno dobro. Sve na šta smo ponosni. U tom polju su naše najdublje želje. Stremljenja.
Nakon godinu dana radioničkog rada i najdubljih razmena od srca srcu, jedna divna mlada žena je rekla kako se mi uopšte ne poznajemo. Pa se ugrizla za jezik. Ta divna žena je advokatica. Naučila se na činjenice. Ime. Prezime. JMBG. Stepen stručne spreme. I podatke iz lične karte. Da. Naša duša je starija i od toga što smo advokat. I od našeg JMBG. I od slova i brojeva iz lične karte. Na radionici se naše duše sretnu već do podne. Možda se ne upoznaju naši oklopi. Ali to nam nije ni namera. Ideja je da ih ostavimo van polja. Eto tako ja to razumem.
Nedavno sam imala susret sa mojim đacima. Prvom i jedinom generacijom koju sam „izvela“ na put. Dvadeset godina nakon mature. „Zaprimila“ sam ih kada sam imala 22 godine. Da im budem razredna. I profesorka matematike. U devedesetim. Od ’91. do ’96. Želela sam da budem profesorka kao iz Društva mrtvih pesnika. Profesorka koja je kul. Da budem profesorka kakvu sam ja čeznula da imam. Koja uči razmišljanju. Matematici. Da budem njihov prijatelj. Podrška. Učitelj koji mnogo daje. I mnogo traži. I to sam radila onako kako sam to sa 22-23 godina znala. Davala sam im mnogo. Borila se za njih lavovski. Smenjivala strašnu profesorku koja ih je mučila. Opominjala profesore koji ih nisu uvažavali. Vodila ih na ekskurzije. Slušala njihove probleme. Upitanosti. I još mnogo, mnogo toga.
Sreli smo se posle skoro 10 godina. A 20 godina nakon njihove mature. Došli su skoro svi. Bože dragi. Kakva radost za sve nas. Davno nisam videla toliko normalnog, mladog i zdravog sveta. I to na jednom mestu. Toliko su obični, normalni i super. Čestiti. Skromni. Ali ne i nesvesni sebe. Bave se svojim životima, porodicama, profesijama. U nekim momentima su mi delovali kao neki pravi, veliki, čovekoliki ljudi. Baš su mi se sviđali. Kao ljudi. Kao ekipa. Bože dragi. Što je to bilo divno.
Darovali su mi jedan notes. U kojem su napisali svoje utiske. Po čemu pamtim Mariju? Verovali ili ne, zahvalili su mi se što sam im pomogla da postanu ljudi. Što sam im bila podrška. Mnogo njih je zapamtilo moj osmeh. Toplu i prijateljskoj atmosferu. Dobre provode na ekskurzijama. I da ne pomislite da sam bila svetica. Daleko od toga. Rada je napisao da nikada neće zaboraviti kako umalo nije propustio da se upiše na Vojnu akademiju. Zato što sam kasnila sa svedočanstvima. Ah. Koliko mi je vremena trebalo da razvijem svoj administrativni kapacitet. I još jedan važan podsetnik za mene. Kako nam se u biće otisnu i situacije u kojima nismo bili uvaženi.
Ljudi zaborave šta smo im rekli. Šta smo uradili. Ili nismo. Ono što nikada ne zaboravljaju je način na koji su se u našem prisustvu osećali. O tome se radi.
Jedan od najvećih utisaka ove godine su mi upravo te njihove reči. Kako sam mogla da pravim ljude od njih? Kada je meni samoj trebalo još 20 godina da samu sebe napravim? Tada sam bila najzbunjenija ikada. Potpuno obrnuta. Daleko od sebe. Tek sam završila faks. Dešavao mi se krah sveta. Jednovremeno sa raspadom zemlje mog odrastanja. Totalni fijasko. Srušili su mi se i svet. I zemlja. Nisu me primili za asistenta. Na prirodno matematičkom fakultetu. A to je jedino o čemu sam razmišljala. Planirala sam da predajem najmudrijaškije od svih mudrijaških nauka. Teoriju igara. Kombinatoriku. Igre uma. I slične zavrzlame. Da budem doktor za zavrzlame.
Život izgleda nije želeo da mudrijašim. Nego me je poslao da se bavim zavrzlamama druge vrste. U elektrotehničkoj školi. U Novom Sadu. U izbegličkim odeljenjima. Na kojima su pogibije roditelja, braće i sestara bile redovna pojava. Kao i ostajanje bez kuće. Adrese. I još mnogo, mnogo toga.
Imala sam i moje odeljenje. Kojem sam bila razredna. I sve se to dešavalo devedesetih. Za nekoliko maraka plate. Od kojih nisam mogla da platim ni 3 dana stanovanja. Imala sam i kolege u školi. Neki svet kakav do tada nisam sretala. I još mnogo, mnogo toga. Gde spada i ceo onaj paket devedesetih. I početak mog odraslog života. U zemlji koja se raspadala. Jednovremeno sa svim mojim temeljnim vrednostima.
Nekada sam se pitala ko je meni sa 22 godine dao da vodim tolike mlade ljude? U tako delikatnim momentima njihovih života? Kasnije sam razumela da nije ni bilo potrebno da ih vodim. Dovoljno je bilo da ih volim. A vodili su se sami. Tako nekako.
Iako je to bila tačka moje potpune obrnutosti. Iako mi je trebalo još 20 godina da samu sebe napravim. Moji đaci kažu da sam ih podržala da postanu ljudi. Bože dragi. Pa to je valjda to polje. Tajna veza. Matematika druge vrste. Praktikum životnih igara. I zavrzlama. A ne teorija igara. O kojoj sam nekada sanjala. Dovoljna je bila moja usrdnost kojoj nema premca. Moja želja i namera da ih uvažim. Da ih volim. Da im budem najbolja što mogu. I da ih pozovem u to polje. A njihovo je bilo da se tom polju otvore. Da mi poveruju. Da me uvaže. I da zajedno napravimo nezaborav.
Da. Prva premisa mog životnog praktikuma bila bi Šekspirova usrdnost. Bez premca. Podsetnik da će ljudi zaboraviti sve. Što smo rekli. Uradili. Ali da nikada neće zaboraviti kako su se u našem prisustvu osećali.
I zato me više ne čudi što ljudi od celog mog praktikuma životnih igara, o meni pričaju kao o onoj koja im zapamti ime. Nekada sam se skoro ljutila. Pitala sam se da li je moguće da od svih čuda iz Praktikuma koja sam sa njima radila, oni zapamte to što sam im zapamtila ime. Posle sam shvatila da je zapamtiti ime mnogo velika stvar. Da je to prvi i najvažniji korak. Koji stvara polje. Tajnu vezu. To što smo im zapamtili ime znači da smo ih videli. Čuli. Da su vredni pažnje. I pamćenja imena. To bi bila sledeća tačka praktikuma.
I evo nas opet kod tajne veze. Kod našeg prisustva. I najvećeg dara koji možemo da darujemo svetu. Naše prisustvo. Kvalitet naše pažnje. Za razliku od glasa, koji putuje brzinom zvuka. I slike, koja putuje brzinom svetlosti. Svesnost ne putuje. Svesnost nema zadršku. Naše svesnosti nisu razdvojene. One su deo jedne svesnosti. Velikog polja. Kojeg smo deo. Tako naša bića komuniciraju trenutno. Sada. Pa se tek onda vidimo. A uskoro zatim stigne i glas do nas. Pa ako se ove tri poruke slažu, super. Desi se tajna veza.
Ali… Ako se ono što zaista mislim i osećam i ono što se na meni vidi i glas kojim to kažem ne slažu? E, onda se moj sagovornik zbuni. Ne veruje mi. Oblači oklop. Kreće u izvedbu. Performans. Vadi CV. Vizitku. Ostavlja utisak. Vadi fensi mesta na kojima je bio. A tajna veza se prekine.
I ova mala zavrzlama sa brzinama svetlosti, zvuka i svesnosti nam jasmo pokazuje da ne možemo da lažemo. Nikoga. Pa ni sebe. Zato što naš sagovornik celim bićem zna kad nešto hm… baš i nije… Kad je nešto trulo u državi Danskoj.
Postoje ljudi u čijem prisustvu smo lepi, pametni, elokventni, mladi, spretni. Sve znamo. I obrnuto. Postoje prisustva od kojih se prosto zamrznemo. Blokiramo. Pa ne možemo da se setimo ni kako se zovemo.
I da se vratim na tajnu vezu. Koju volim da zovem Polje. Naravno da nećemo sve vreme biti otvoreni polju. I to je jedna od najvećih veština. Koju redovno praktikujem. I koja se nalazi u praktikumu mojih životnih veština. A to je razumevanje ovog polja. Prirode njegovog ritma. Ritmičnog ciklusa otvaranja i zatvaranja. U kojem najpre ulazimo unutra. Sebi. U središte svoga bića. Da se povežemo sa sobom. Da se centriramo. I da tako usmereni pošaljemo svoje polje u svet. Da se otvori svetu. I svim drugim poljima.
Ako želimo da živimo sebe, baratanje sobom i svojim poljem je naš najvažniji zadatak. Svakoga dana. I ako ne želimo da oblačimo oklope. Koji će nas čuvati. Od sveta. Od kolega. Od životnih partnera. Svakoga dana biramo. Da li svesno postavljamo svoje polje? Ili ćemo ostati u oklopu? Za razliku od polja, oklop se oblači sam od sebe.
U to polje stavljamo naše najdublje želje. Namere. Ono što nam je važno. Što čini da se osećamo divno. Što nam daje osećaj važnosti. Naša stremljenja, želje, snove. Kada postavimo svoje polje, to je kao da smo se okupali. Umili. Picnuli. I možemo u svet. Da se sretnemo sa drugim poljima.
Ili imaš svoje polje. Ili te nose i određuju tuđa polja. Koja baš i ne moraju biti mnogo lepa i pijatna. Kad imamo svoje polje, ne moramo mnogo da se štitimo od drugih. Naše polje je mesto naše sigurnosti. Kad postavimo svoje polje, svima bude bolje.
Mnogo me fascinira ova tajna veza. Koju učim i razumevam svakoga dana. Nedavno je moja prijateljica tražila konsultaciju za svog prijatelja. Ispričala mi je ključne elemente njegove priče. Ja sam ušla u temu. Razumela na koje tačke njen prijatelj obraća pažnju. Videla potencijalna rešenja. Moguće putanje. Jednom rečju, postavila sam Polje. Tu su mi se nametnula pitanja. Koja bi njegovu pažnju usmerila na delove polja koje je prevideo. Na koja nije obratio pažnju. Za to vreme moja prijateljica je zapisivala moja pitanja. I preslišavala se šta će da ga pita.
A ja sam pratila njenu reakciju. I do moje svesnosti je stigao signal. Od nje. Od njene svesnosti. Koji mi je rekao da ona ne vidi ovo polje. Da ne oseti frekvenciju rešenja. I da se ne radi o pitanjima koja će mu postaviti. Nego o osećanju. Iz koga se dešava rešenje. Rešenje se dešava iz toga što mi vidimo. I što verujemo u rešenje. Pa i naš sagovornik veruje. I vidi rešenje. I sam od sebe zna šta treba da uradi.
A mojoj prijateljici sam rekla da nije važno koja će pitanja postaviti. Poenta je da veruje da je njen prijatelj dovoljno veliki i snažan da može da reši svoju temu. Da ona poveruje u rešenje. A iz tog osećaja će on već znati gde da pogleda.
Danas mi je jasno da je to polje iz kog su moji učenici postali ljudima. Zato što sam verovala u njih. U nas. U proces. Iako nisam imala pojma kako ću to uraditi. Ni šta ću ih tačno učiti. Niti koju ću tehniku primeniti. Ima neka tajna veza.
E sad sam baš zakomplikovala. Prava sam doktorka za zavrzlamu. Možda mi ne da mira ona neostvarena mladenačka želja da doktoriram mudrijašenje. A u stvari ja najviše volim da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem. Došlo je vreme za rasplitanje. Za jednostavnost. Vreme je da se vratimo na elemente praktikuma životnih igara. Na usrdnost. Kojoj nema premca. Na prisustvo. Na ime. Koje je sve. Važno je da pratite reakcije vaših sagovornika. Nemojte ih zvati imenima od kojih se mršte. Još bolje ih pitajte. Kako vole da ih zovete. Ako zaboravite njihovo ime, slobodno im to i recite. Neka vam kažu još jednom. I samo ih gledajte, slušajte, osećajte. Videćete kako se tope njihovi oklopi. CV-jevi. Vizitke. Titule. Izvedbe. Kako vam pričaju neke divne priče. Iz duše. Kako se uspostavlja tajna veza.
U te elemente spadaju i pitanja iz asortimana duše. Šta im je važno? Čime se ponose? Šta im daje osećaj važnosti? U čemu su dobri? I dobro se spremite da ih slušate. Da ih čujete. Vidite. Celim telom. Tako kao da ništa drugo na svetu ne postoji.
A to možete da uradite samo ako se dobro pripremite. Priprema se sastoji u tome što ćete navežbati svoj performans. I znati da se predstavite u 2-3-4 rečenice. Za svaki susret. Ne biste mi verovali koliko puta sam napisala reči. Kojima vežbam svoje predstavljanje. Kojima bi se mnogi smejali.
Dobar dan. Ili dobro veče? Ili dobro jutro? Ja sam Marija. Može i Mari. A može i Bepa. Danas sam ovde da pričam sa vašom dušom. Da vas pozovem da ostavimo oklope ispred vrata. Možda ćete me doživeti kao autorku. Kao drugaricu. Kao učiteljicu životnih veština. Kao pisca. Kako vam drago. Ali znajte, da mojoj usrdnosti nema premca.
Danas sam ovde da vas podsetim na nešto što ste možda već znali. Da su nedavno objavljenji rezultati istraživanja. Koje je trajalo nekoliko decenija. Na ogromnom broju ljudi. Tragalo se za odgovorima šta čini srećan i zdrav život? Neki misle da sreću čine novac, uspeh ili slava. Ovo sveobuhvatno istraživanje je pokazalo da su najsrećniji i najzdraviji oni koji imaju bliska prijateljstva. Da. Srećni i zdravi su oni koji često i mnogo komuniciraju bez oklopa. Sa srodnim dušama. Istraživanje je pokazalo i da nema zdravlja u oklopu. Ukoliko se oklop nosi predugo, potrebne su hirurške intervencije da se on odstrani.
Eto tako bih vam se predstavila danas. Sada. A kada sam navežbala svoje predstavljanje, onda sam uradila najvažniji zadatak. Onda mogu da vam se posvetim. Ne moram da se preslišavam kako ću se predstaviti. I šta ću vam reći. Moću ću da vas slušam. Čujem. Vidim. Osetim. A vi ćete to znati.
Pa, čak i ako dođete sa oklopom, ja ću vam ga uvažiti. Čak i ako u svojoj izvedbi poželite da me impresionirate svojim CV-jem, svetovnim ostvarenjima, titulama, fensi mestima na kojima ste bili ili seksi jelima koja ste kušali, mojoj usrdnosti neće biti premca. Neću toliko slušati šta mi pričate. Nego ću se pitati zašto mi to pričate. Setiću se i da je svaka komunikacija ili izraz ljubavi. Ili glad za ljubavlju. Pa ću vam svakako dati ljubav. U slučaju da ste je gladni. Možda ću zaključiti da vam je potreban osećaj sigurnosti. Baš zato što vam je potrebno toliko svetovnih potvrda. I sertifikata. I da, dozvoliću da me impresionirate. Odnosno oduševite. Ali ne svetovnim sertifikatima. Nego sjajem vaše duše. Tako što ću vas pitati šta vam je važno? Šta vas raduje? Šta čini da se osećate baš dobro? I slična pitanja. Iz repertoara tajne veze. I naravno, slušaću vas celim bićem. I daću vam taj osećaj sigurnosti u mom prisustvu.
Želala bih da nas za kraj ovog druženja podsetim. Na još jedan element praktikuma mojih životnih veština. Koji je prethodno pitanje svih ostalih elemenata. A to je odnos sa samim sobom. Jer, udaljenost između mene i vas je ista koliko i udaljenost između mene i mene. Odnosno, sa vama mogu da budem bliska samo onoliko koliko sam bliska sa samom sobom. Pa kad uđem u izvedbu i navučem svoje oklope, naravno da jedino mogu da pričam sa vašim oklopom.
A oklop navučem svaki put kada hoću da ostavim utisak. Kada mudrijašim. Kada razvijam teoriju igara. Umesto da praktikujem jednostavne životne veštine. Kada zaboravim da ponegujem sebe. Da sebi napravim neku divnu radost. Kada ne stresem prašinu koja se svakodnevno nakupi. I od koje nastaje oklop. Kada preskočim da meditiram. Da vežbam jogu. Kada zaboravim da postavim polje. Kada ne podsetim sebe šta mi je važno. I ko mi je važan. Kada zaboravim da istretiram sebe kao dragog prijatelja. Kao najdražeg. Kada preskočim da počastim sebe. Buketom cveća. Kafom iz Kenije. Lepo aranžiranim obrokom. Kao da mi dolazi najdraži gost. Slobodnim danom. Kada zaboravim da se počastim celodnevnim pisanjem. Nejavljanjem na telefon. Ili tako što preskočim neki društveni događaj. Na kom bih srela mnogo ljudi. A koji neće biti mnogo intiman.
Jer moje biće voli privatnost. Intimu. Susret duša. Igru. Smeh. I usrdnost. Kojoj nema premca. Ja vas ljubim. A vi vidite šta ćete.
Beograd, 6. novembar 2016.