Često se setim prizora sa karipskog broda Glory. Teglila sam i nosila i vukla i rmbala. I niko mi nije nudio pomoć. Do jednog čoveka. Bio je to muškarac u kolicima. Video me je kako sam angažovala i ruke i noge. I nos i jezik i čelo. I laktove. Da savladam zadatak. Pa mi je ponudio svoju ruku. A ja sam prihvatila. Baš je to bio dirljiv prizor. Muškarac u kolicima koji pomaže ženi udarnici. Dok su pored nas prolazili mnogi mladi ljudi. U punoj snazi. Ni pogledali u našem pravcu nisu. Ni pomislili nisu da se ponude.
Dugo sam se pitala da li je moguće da od celog sveta jedino čovek u kolicima primeti da mi je potrebna pomoć. I što sam se više bavila temom, sve mi je jasnije bivalo. Da je i moguće. I logično. Da baš on primeti. Baš zato što je verovatno njemu mnogo puta bila potrebna pomoć. I da je zbog toga postao senzibilan na potrebite. A mladi lavovi puni snage ne stignu ni da se osvrnu na svet oko sebe. Od mišića. I od snage. Koja ih zove na neko drugo mesto.
Često sam se pitala i da li je moguće da niko ne vidi da mi je potrebna pomoć? Kada je moje biće vrištalo. Iako se to spolja nije videlo. Iako je nisam direktno tražila. Ni od koga. Kada sam sa 17 godina ostala bez mame. Kada nisam znala šta bih sa svojim životom. Jedini koji je na najsuštinskijem nivou osećao mene i moju sestru Jovanu je bio Dejvi. Naš teča. On je kao mali ostao bez mame. Odrastao je sa maćehom. Koja je podsećala na zle maćehe iz bajki. I na onu kakva je i nama dopala. I dok sam se pitala kako niko od ljudi oko nas ne vidi da su nam potrebni. Onaj koji je uvek bio tu za nas je bio Dejvi. Naročito za Jovanu. Kojoj je tih dana bila potrebna hraniteljska porodica. Baš.
I najbolnija iskustva sa Dejvijem su se isceljivala smehom. Žalile smo se Dejviju kako nas naša maćeha tretira. Kako prisvaja sav mamin kapital. Mnogobrojne umetničke slike, skulpture, ukrase, tekstil. I sve što joj dođe pod ruke. Govoreći tata Dušku kako smo nas dve razvukle sve. Dejvi nam je pričao svoju priču. I njegova maćeha se slično odnosila sa tatinom imovinom. Kupovala je za sebe i za svoju porodicu svašta. Kada se Dejvijev otac bunio što se troši mnogo novca, žena mu je objasnila da je skoro sav novac otišao na Davidove gaće. Eto tako smo se mi smejali. I smehom isceljivali situaciju u kojoj je tatina žena vešto prebacivala kapital sa naših zidova na njene račune. Šifra: Davidove gaće.
Često sam se pitala da li je moguće da me ne vide. Dok sam godinama radila kao konobarica. U Crnom Biku. Čekajući neko dobro otvaranje. Pitala sam se ovo dok su za šankom stajali neki ljudi. Koji su poručivali svoje piće. I nisu ni pogledali u mom pravcu. Nekoliko puta sam bila toliko gizdava i blistava. I toliko sam sijala. I potpuno mi nije bilo jasno kako je moguće da me ne vide. Moje biće je vrištalo da ga se vidi. Tek mi je posle postalo jasno da oni ne vide. Ali ne samo mene. Nego oni prosto ne vide. Ništa. Pa ne mogu da vide ni mene. Ipak me je jednoga dana video Emil Fejzulahi. Hvaljen bio. Dao mi ruku. I izveo me iz Crnog Bika. U belu zgradu Izvršnog veća. Da mu budem savetnica.
Tek sam posle shvatila da ljudi uglavnom ne vide. I ne čuju. Zato što ne gledaju. I ne slušaju. Nego se vrte u nekom svom narativu. U utrašnjem razgovoru. I da vrlo često ne osećaju svet oko sebe. A naročito ne vide nekoga ko je obučen u odelo konobarice. Taksiste. Kasirke. Čistača. Uličnog svirača.
Od onda sam počela jasnije da komuniciram šta mi je potrebno. Šta očekujem. Govorila sam. Najpre uvijeno. U metaforama. A onda sam videla da ljudi nemaju mnogo talenta ni za indirektan govor. Uvijene reči. Naročito ne za metafore. Pa sam počela da govorim direktno. Jasno. Glasno. Ali ljubavno. I ljubazno. Nekada i nekoliko puta. Dok me ne čuju. I shvatila sam da je ljubazno i ljubavno govorenje najlekovitiji lek za mene. I često ga praktikujem.
Zahvaljujući svima koji me nisu videli, ja sam razvila dar da gledam ljude. Da ih vidim. Da ih slušam. Da ih čujem. Da razumem. Da ih osećam. Da osećam sa njima. Kada sam otišla u Izvršno veće, naravno da sam videla i konobare. I portire. I vozače. I uopšte. Ljude. A oni su mi vrlo uzvratili. Postala sam omiljeni devojčurak Banovine. Za mene je uvek bilo kola. Uvek sam dobijala najbolju kafu. Najbolji tretman. Svi su se nudili da mi nešto urade. Bez da sam to očekivala. Tražila. Osećala sam se kao predsednik neke veće države. Kad god sam dolazila u Veće. A naročito kada me dugo ne bi videli. Dobijala bih od tih divnih ljudi slet. I to ne jenjava vremenom. Odlaskom sa funkcije. Vlasti. Ovaj slet je trajna kategorija.
Jednom mesečno držim info-večeri. Kada pričam o sebi. O svom radu. Načinu na koji radim. Pričam priču o talentima. O tome kako sam bila talenat. I kako mi je do 1991. sve išlo od ruke. Pozlatilo bi se sve što sam doticala. A onda mi je 10 godina sve išlo nizbrdo. Od kada sam završila fakultet. I počela da radim u školi. Do dana kada me je Emil izveo iz Crnog bika. I uveo u Belu Banovinu. Pita me jedna mlada žena da li je kriva mog života morala da ide nizbrdo tih 10 godina? Da li sam morala da prođem sve te svoje nule? I tolike padove?
Naravno da sam morala da ih prođem. Odgovaram joj. Zahvaljujući svim mojim padovima i ustajanjima ja mogu da radim sa ljudima. Zato što sam se srela sa većinom tema sa kojima se današnji čovek sreće. Sa ranim gubitkom. Mame. Omiljenog brata. Sa razočaranjem u porodicu. U kućne prijatelje. U institucije. Sa ratom. Bombardovanjem. Sa oskudicom. Nemaštinom. Nemanjem krova nad glavom. Nemanjem adrese. Neplaćenom stanarinom. Sa nemanjem zanimanja. Sa nemanjem ideje čime ću se u životu baviti. Sa nemanjem podrške. Sa mnogobrojnim zavisnostima. Sa dugim i teškim bolestima najbližih. Psihičkim. I fizičkim. Sa singl životom. Sa ljubavnim patnjama. I još mnogo mnogo toga.
Neke stvari nisam proživela lično. Ali sam ih proživela u mašti. U momentima oskudice razmišljala sam i o nelegalnim načinima da preživim dan. U momentima ljubavne patnje mogla sam komotno da ubijem čoveka. Sa kojim nisam umela da se raziđem. I koji baš nije želeo da me pusti da odem iz njegovog života. Tako da mogu da kažem da razumem većinu ponašanja. Čak i ona koja nisu društveno prihvatljiva. Bez da ih osuđujem.
Kada neko sa mnom podeli svoju priču, dovoljno je da ih čujem. Vidim. Osetim. Da se srcem povežem sa njima. Kada kažem: razumem te. Ja to kažem celim svojim bićem. Iskustvom. Ljubavlju. Bez trunke osude. I ne moram više ništa da kažem. Moj sagovornik to oseti. Zna. Da smo jednaki. Da sam njegova sestra. Koja je svoju ranu iscelila.
I tako se dešava isceljenje. Ne iz mene. Ne iz moje glave. Ne iz knjiga koje sam pročitala. Ne iz preslišavanja šta sam pročitala na ovu temu. Ne iz second hand razmišljanja. Isceljenje nastaje kada se dvoje ljudi poveže na najdubljem nivou. Za to su potrebna i dovoljna dva otvorena srca. Kada se ona povežu, stiže se do nekog dela u nama u koji nije ranjen. I iz koga nastaje isceljenje. Paf. Da ne filozofiram.
Zato što je po mom razumevanju jedina istina ona koju smo doživeli. Mnogi veliki ljudi su isceljivali iz svojih rana. Jung je nadenuo ime Ranjenom iscelitelju. Milton Erikson, Niče, Viktor Frankl. Od meni omiljenih. I još mnogi drugi veliki ljudi. Baš zato što ih je bolelo. I zato što su iscelili svoju patnju. Mogli su da razumeju prirodu te patnje. I da se povežu sa drugima. Na nivou isceljenja. A ne lečenja. Jer, lečenje je iz glave. Iz knjiga. Preslišavanje. Da izvinu svi koji leče. Do mene je. Više mi se sviđa isceljenje. I celovitost.
Nedavno mi je stiglo jedno pismo. Isceliteljsko. Od Milke. Bake jedne Nine. I mame jedne Brane. Kako mi se predstavila. Milka je mnoge generacije učila da pišu. Da misle. Da žive. Kao učiteljicu, najviše su je ganule moje priče o Bepi. Vedroj devojčici, izuzetne inteligencije, raskošne obdarenosti; nagle, impulsivne, samouverene, koja ne ume da miruje… U toku čitanja stalno sam se pitala: Zar niko nije mogao da otkrije to nagomilano bogatstvo u njoj; da je razume, da joj pruži ruku, i podrži je, usmeri, da joj olakša putovanje kroz život i skrati taj put?
Eh, blago onima koje ste vi odrastali. Odgovorila sam Milki. Vi znate da vidite i naslutite blago. I ono skriveno. Da razumete, podržite, pružite ruku. I da mnogima skratite put. To su veliki darovi, koje imaju malobrojni. Zahvaljujući tome što nisam srela vas u vreme mog odrastanja, morala sam da lutam i da se „zvezdasto“ selim. I baš zato mogu da to podelim sa svetom. I da im šapnem da to nije ništa strašno. Čak ni to „zvezdasto“ seljenje.
To je jedna od važnih poruka Ranjenog Iscelitelja. Da to što nam se dešava nije ništa strašno. Naprotiv. Potrebno je samo da preuzmemo odgovornost za bol koja nam se dešava. I da ga posmatramo svežim pogledom. I da se ne ljutimo na život što nam je doneo teškoće. Da prihvatimo bol. I da sa njom nešto uradimo. Za početak da se na nju ne ljutimo. Da je ne ignorišemo. Da je ne suzbijamo. Nego da se njome pozabavimo.
Bol nas uvek doziva da se pozabavimo sobom. Da razumemo sebe. I da promenimo ono što nas dovodi do bola. Svakako treba nešto da promenimo. Možda je to način na koji mislimo. Na koji doživljavamo svet. Način na koji provodimo dan. Na koji se hranimo. Odnosimo sa sobom. Sa drugima. Kada svoje rane iscelimo, one postaju naši darovi. Pa smo onda na redu mi. Da podelimo svoje darove sa svetom. Da budemo Ranjeni Iscelitelj. Da kažemo svetu da to što im se dešava nije ništa strašno.
I za razliku od lečenja gde nam neko pametan i školovan kaže šta treba da pijemo. Sprejišemo. Mažemo. A mi mu poverujemo. I pijemo. Sprejišemo. Mažemo. I teramo po starom. Kod isceljenja nam niko ne kaže šta da radimo. Iscelitelj se poveže sa nama. Sa našom suštinom. Sa delom u nama koji nije ranjen. Koji je ceo. A to se radi iz srca. Dà nam veru da je isceljenje moguće. Svojim prisustvom. Svojom istinom. I iz te vere pristupamo onom celom delu u nama. Taj naš ceo deo pokreće mehanizam za samoisceljenje. On je taj koji nas podseti šta u svom životu treba da promenimo. Da li da nazovemo nekoga. Da oprostimo. Da se pozabavimo sobom. Da nađemo novi posao. Da promenimo način na koji se hranimo. Odnosimo sa sobom. Sa drugima. Na koji doživljavamo neku situaciju. U svakom slučaju da dignemo dupe sa kauča. I da uradimo nešto sa sobom. Sa svojim životom. I sa onom ranom. Tako ja to razumem.
Jedno od najvećih olakšanja mog života se desilo kada mi je velika Isceliteljka Majuška rekla: Bepi, moja sreća nije vezana za moje hodanje. Kada sam joj rekla koliko mi je sve lepo i divno. I da bi moja sreća bila još punija, kada bi ona prohodala. Kakvo veliko učenje. I koje olakšanje. Od jedne autentično srećne osobe. Znači, mogu da se pustim. Mogu da budem srećna u životu, ma šta se desilo. Kome od toga više treba?
Zato ja mnogo volim Radionicu. Koja uvek počinje uvodnom rundom. U kojoj svako ispriča svoje upitanosti, dileme, sumnje, zabrinutosti. Već posle prve priče, uvidimo koliko smo neoriginalni. I koliko smo skloni razmišljanju da je naša tema autentična. Neponovljiva. Najveća. Neuporediva. Najteža. A kada čujemo druge, razumemo da su naše upitanosti iste. Da su nam isti strahovi. Brige. I kada ih je jedan od nas rešio, one postaju naš zajednički kapital. Ljudska baština. Koja ulazi u Zbirku rešenih životnih zavrzlama. Pa nam odjednom bude lakše. Već i od te ideje. Da nismo samo mi nenormalni. Ludi. Da nismo samo mi dobili keca na kontrolnom. Nego da je skoro ceo razred dobio keca. I da nastavnik razmišlja da ponovi kontrolni. I već je ova promena perspektive polovina isceljenja. Pa onda ako smo otvoreni da čujemo kako je neko prevazišao temu… Ihaaaj.
Kao Ranjeni Iscelitelj imam obavezu da kažem da bol nije ništa strašno. Zato tako rado pričam o svojim nulama. Ispred kojih sam dopisala jedinicu. O ranama koje sam iscelila. I o ožiljcima koje nosim kao medalje. O „greškama“ koje sam napravila. I o kreacijama koje su iz njih nastale. Da nas sve podsetim. Da kažem: Ne bojte se. Nije ništa strašno. Zabolite svoj bol. I zavolite svoj bol.
Kao Ranjeni Iscelitelj imam obavezu da nas podsetim da ne levitiramo pred dnom. Da se ne plašimo da ga dodirnemo. Nego da mu se pustimo. Kao odličnoj odskočnoj dasci. Da slobodno dođemo do tačke: A sad je stvarno bilo dosta. Na toj tački sve počinje. Nula. Jedan. Dva. Tri.
Kao Ranjeni Iscelitelj imam obavezu da molim roditelje da ne čuvaju svoju decu od padova. Od boli. Padovi su prva lekcija u borilačkim veštinama. A i u životnim. Neka što pre nauče da padaju. Neka sami nauče kako da se dižu. Neka razvijaju svoj lični stil. Svoj mehanizam samoisceljenja. Osećala sam se nekako naročito svečano prateći prijateljicu koja je prolazila kroz vrlo intenzivnu krizu razvoda. Sa pratećim ostajanjem bez stana, prihoda. I ostajanjem bez podrške svake vrste. Ona koja je nekada živela na vrlo visokoj nozi. I koja je u nekim momentima svog života živela u španskim hotelima. Ostala je takoreći na ulici. Sa dvoje male dece. I morala je sama da isceli ovu situaciju. Da preuzme odgovornost. I da krene u akciju. Da uradi pravu stvar.
Osećala sam se svečano prateći kako prolazi svoju veliku krizu. Kako je o svemu pričala sa decom. Kako ih je uključivala. Mislim da je to jedna od najboljih škola koju je svojoj deci mogla da podari. Da ih nauči kako se živi u doba cunamija. I kako se uživa u doba cunamija. Kako se slave rođendani. Raduje. Smeje. Prateći njihovu malu trojku, videla sam koliko deca mogu da budu mudra. Da budu veliki savetnici. I možda mogu da nas razumeju bolje od većine naših prijatelja. Zato što oni to rade na nivou srca. A ne iz glave. Ne iz podsećanja na literaturu. U kojoj su pročitali sistematizaciju tuđih iskustava. Ne leče nas. Nego isceljuju.
Priča mi moj mladi danski prijatelj o divnoj i neuporedivoj atmosferi. Koju je doživeo tokom svoje velike zdravstvene krize. Na odeljenju sa vrlo teškim i često neizlečivim bolesnicima. Toliko smeha, radosti, uživanja. Kaže da se danas često zastidi. Kad god upadne u sive misli. I odmah se seti bolnice. I vrati mu se osmeh. Živahnost. Sve.
Ja sam se u mog muškarca, između ostalog zaljubila zbog toga što je Ranjeni Iscelitelj. Od prvog dana mi se dopadalo kako razgovara sa taksistima, konobarima. I mnogim „nevidljivim“ ljudima. Što na ulici nudi pomoć nepoznatima. Odmah sam znala da je i on imao iste rane kao ja. Sviđa mi se njegova želja da razume ljude. Da suštinski prihvati različitost. Sviđa mi se što ne osuđuje. I što prihvata.
Pitam ga kada je počeo ovako da razmišlja. Mnogo je voleo to pitanje. Kaže da nije oduvek razmišljao tako. Da je nekada bio vrlo drzak i arogantan čovek. Pitam ga da li je svestan koliki je put prešao. Od dečaka koji je svirao u kafani sa 12 godina. Kada je prestao da ide u školu. I da svakodnevno zarađuje za život svoje porodice. Do visoko svesnog čoveka. Džentlmena. Gospodina. Virtuoza. Bez da ga je iko podržao.
Podržavali su ga nepoznati ljudi. Prijatelji koje je sticao. Kaže. A što se diskriminacije tiče, sigurno da je bilo. Ljudi koji su se tako ponašali prosto nisu bili svesni. To je bilo njihovo nesvesno ponašanje. Od kada je uzeo tamburu u ruku, svi su ga uvažavali. Tata, stričevi, gosti. Lepe žene. Devojke. Devojčice sa kojima je odrastao. Svakoga dana je sve bolje svirao. Postao je legenda. Ljudi su ga tako i tretirali. A on je toga bio svestan. I svojom virtuoznošću je nadrastao diskriminaciju.
Smejala sam se kada mi je pričao svoju epizodu sa mladom danskom psihologinjom. Kod koje je išao u sred svojih kriza. Koje je proživljavao zbog rata. Razvoda. Razdvojenosti od dece. Nostalgije za Somborom. Somborskim ružama. Da. Mlada danska psihologinja. I prekaljeni balkanski ciganski kafanski svirački vuk. Koji je sa 12 godina znao gostima da nađe žicu. I tako zarađivao pare. Priču završite sami. Da izvinu sve mlade psihologinje. Isceliteljstvo nema veze sa godinama. To sam već rekla. Ni sa polom.
I kao što sam zavolela mog muškarca zbog toga kako se odnosi sa „nevidljivim“ ljudima. Sa nekim ljudima sam prestala da se družim zbog načina na koji tretiraju ove ljude. Nisam više želela da se srećem sa drugaricom koja se istresa na konobarima. Prvog sunčanog dana u godini. Na Adi Ciganliji. Kada se ceo Beograd sručio na jedno mesto. Konobari su padali sa nogu. Ispunjavajući nam beskrajne želje. Kratke, dugačke, mućene, nemućene. Sa penom. Bez pene. Hladno, toplo mleko. Domaća, turska, srpska, grčka. Majko mila. U svim tim padanjima konobara na nos, ona je isterivala svoju pravdu. Koliko minuta je čekala. Da li je dobila adekvatnu umućenost. I pravu temperaturu pene. A ja sam poželela da me nema. Pa sam tako i napravila. Da me nema više u našem druženju. Bila je to naša poslednja kafa.
Zahvalna sam Crnom Biku. I iskustvu koje me je do koštane srži naučilo da razumem ljude. Konobare. Kasirke. Taksiste. Da vidim ako nekom treba pomoć. Zahvalna sam svim ranama koje sam iscelila. I osećam zadovoljstvo da sa svetom podelim svoje iskustvo. Zato što smo svi mi jedno. I zato što je naše iskustvo isto. Zato što ono spada u katalog ljudske baštine. U Praktikum rešenih životnih zavrzlama.
Dugo sam verovala da je jedina istina proživljena istina. Da čovek može da isceljuje samo iz sebe. Iz svog iskustva. Da samo Ranjeni Iscelitelji mogu da budu Iscelitelji. A smetnula sam sa uma jednu Isceliteljku. Zove se Aleksandra. A svi je zovu Cukana. Cukana je oduvek bila tako lepa i čista. I dečije razdragana. Začuđena nad svetom. A opet tako mudra. Šta god sam rekla Cukani, znala sam da me oseća celim bićem.
Verovala sam da razume patnju sveta. Iako se meni činilo da živi lagodnim životom novosadske ćerke. Koja nikada nije imala nikakvih rana. Ipak, uvek je videla bol. Znala je da se prema njemu odnosi. Nepogrešivo je znala da dȧ ljudima baš ono što im treba. Kao da je prošla sve patnje sveta. Bez da joj to traže. Na tako lep i ljubavan način. I kad god se u mojim svetovima dešavala potreba za Anđelima, Cukana je bila tu. Ona mi je uvek bila znak da će sve biti dobro. I da je sve dobro. Nisam upoznala njenu majku. Ali sam je videla. I ona ima taj anđeoski izgled. Da. O tome nisam razmišljala. Da je Cukana možda ćerka majke Ranjene Isceliteljke. A možda se i rodila takva. Ko zna. A nije ni važno.
Dugo sam verovala da iscelitelji moraju da se regrutuju iz reda ranjenika. Zahvaljujući Cukani verujem da postoje Iscelitelji koji nisu morali da nastanu iz svojih rana. Koji znaju da duboko gledaju, slušaju, doživljavaju i razumeju svet. Kako god. Po mom razumevanju, Iselitelj mora da je u toploj, intimnoj vezi sa sobom. Da mu se sviđa delo koje je napravio od svog života. Morao je da se rastuži nad ljudima. Nad životom. I mora da zna.
Uopšte nije važno kojoj grupi Iscelitelja pripadate. Ranjenih ili rođenih. Mišljenja sam da je najveća obaveza koju spram života imamo da naše iskustvo i naše isceljenje podelimo sa svetom. Da je to najvažnije što imamo da damo. Da vidimo, čujemo, osetimo i saosećamo sa ljudima. Sa njihovim darovima. I ranama. Da budemo sa njima kada požele da sa nama dele svoje darove. I da ih u momentima bola podsetimo da to nije ništa strašno. Neka se ne ljute. Neka se ne dure. Neka ne kukaju. I neka dignu dupe sa kauča. I krenu u akciju. Neka nađu one koji su svoje bole iscelili. Svašta će imati da im kažu. Iz zbornika rešenih životnih zavrzlama. Iz ljudske baštine. A onda su oni na redu. Da zavrnu rukave. I da razumeju šta je potrebno da budu, urade ili daju. Za svoje isceljenje.
I da. Ako vidite neku devojku kako tegli, nosi, vuče sto stvari, ponudite joj svoju ruku. Pridržite joj vrata. Pogledajte malo bolje konobare, taksiste, portire. Svašta ćete videti. I čuti. I ne čekajte da vas neko vidi. Recite životu šta želite. Jasno, glasno. I ljubavno. To bi bilo mojih 5 centi. Za ljudsku baštinu. Za praktikum rešenih životnih zavrzlama.
I ne zaboravite da predate dalje.
Beograd, 5. februar 2017.