Uvek sam volela da olakšam ljudima. Da nam bude prijatno. I nekako su me ledili oni sa druge strane ulice. I nisam baš mogla da ih razumem. Sve dok nisam spazila album Discipline kičme. Sviđa mi se da ti ne bude prijatno. Tada sam razumela da ima i takvog sveta.
A ja sam toliko volela da olakšam ljudima da im bude prijatno da su me čak i plaćali za to. Nekoliko godina sam po zanimanju bila fasicilator–ka. Ona koja olakšava. I koja pomaže da se stvari dese. Tako kažu na engleskom jeziku. I u anglo-saksonskoj kulturi. Bilo je to jedno od mojih šašavih zanimanja. Koje mi nije bilo ni malo lako da objasnim svetu. Šta radim? Olakšavam ljudima. I pomažem da se stvari dese.
Kao fasilitatorka vodila sam razne skupove. Na kojima je bilo svakakvih ljudi. I onih koji vole da nam bude prijatno. I onih kojima se mnogo sviđa da nam ne bude prijatno. I onih nezainteresovanih za prijatnost uopšte. Vrhunac mog fasilitatorskog rada je bila Nacionalna platforma za društveno odgovorno sakupljanje otpada. Kada sam za istim stolom sretala skoro nepomirljive strane. Kao u nekoj pradavnoj logičkoj zavrzlami. Gde je trebalo da se kupus, koza i vuk prevezu u jednom čamcu. A da se međusobno ne ispojedaju.
I tako sam spajala sakupljače otpada iz raznih delova sveta, nakupce sitne, srednje i velike, proizvođače reciklata, lokalne šerife, opštinare, predstavnike nevladinog sektora, ministarstva, agencije, donatore. A da se međusobno ne ispojedaju. Bio je to društveni dijalog neviđenih razmera i višeslojnosti. I mogu vam reći da mi je uspevalo. Da pomirim nepomirljivo. Da sretnem kupus, kozu i vuka. Da je i vuk sit. I koza i kupus na broju.
Nedavno sam se setila ove teme sa mojom velikom drugom. Koja je takođe fasilitatorka u svojoj biti. I koja je bivala plaćena za to. Vodila je, olakšavala i činila da se stvari dese. Pričamo o tom našem kvalitetu. I o varijacijama na temu. O tome da nam nikada ništa nije teško. I da naše biće hoće da se stvari dese. A da ih mi olakšamo.
Počela je da preispituje tu svoju pristupačnost. Ona koja je uvek donosila smeh i lakoću sa sobom. Svugde. Čak i u one sive, nepristupačne donatorske kancelarije. U kojima je radila. Često je na posao stizala sa raznoraznim đakonijama. Lazanjama. Tiramisuima. Koje je pravila sabajle. Da svima bude prijatno. Ako nije bilo tiramisua, bio je makar neki dobar fazon. Ili smeh. Vrcavost. Solidarnost. Kad je šta trebalo.
Sada ima neke nove kontekste. Pričamo o običajima u familiji njenog muža. Koji ima dva brata. Što znači da ih je ukupno tri jetrvice. Od kojih jedna baš voli da oteža. Kojoj se sviđa da im bude neprijatno. Druga jetrvica je neutralna. Može i ovako. I onako. Dok je moja druga u taj sistem ušla baš kakva je uvek i bila. Kraljica pristupačnosti. Fasilitacije. Olakšavanja. Činjenja da svima bude prijatno. Rezultanta tog pristupa joj se ni malo nije svidela.
U tom njenom novom sistemu, porodična sakupljanja se dešavaju nedeljom. Kod staramajke sa 88 godina i 48 kila. Staramajka divno kuva. A voli i da poslužuje, donosi i odnosi. Dok njeni sinovi i jetrvice sede. I čekaju da ih staramajka posluži. A naročito sedi i ne mrda se ona jetrvica koja uživa da ne olakša.
Mojoj prijateljici je ova situacija bila vrlo neprijatna. Pa je jedno vreme preuzela na sebe ulogu staramajkine desne ruke. Posluživala je ceo skup. Jedan put. Dva puta. Pet puta. I posle mnogo ovakvih puta, zapitala se ko je sada tu lud? Javio joj se revolt. Pa je i ona sela. Neće više da olakšava. Dok drugi sede. I čekaju. A onda se ni tako ne oseća dobro. Čekajući staramajku sa 88 godina i sa 48 kila da im svima izaranžira ručak. Eh. To se zove loose-loose kombinacija. Da nikome nije dobro. Pa smo otvorile ovu temu. I pričale šta da se radi.
To je i moja velika tema. I razumem je. Skroz. Jer se sa istim pitanjem srećem odvajkada. Zato što moje biće voli da se stvari dese. Da ih olakšam. I da nam bude lepo. U dve reči. Prvi put sam se zapitala šta da radim sa tom mojom pristupačnošću kada sam započela svoju profesorsku karijeru. Maštala sam o tome da budem divna i podržavajuća profesorka. Prijatelj sa đacima. Umesto onih sivih, strašnih i nadrkanih profesora. Kakvih sam se grozila. I šta se desilo?
Svoju profesorsku karijeru započela sam sa 22 godine. U elektrotehničkoj školi. Prvih ratnih godina. Nisam stigla ni da se presvučem iz mog pankerskog izraza. Iz moje crne kožne jakne, karirane škotske suknjice i martinki. I fizički sam bila nedovoljno autoritativna. Bila sam sitnija od većine mojih muškh učenika. Na kraju prve školske godine sam shvatila da je skoro nemoguće predavati na ovaj način. Biti dobar drug sa učenicima. Jedva sam čekala da prođe ta prva godina. Pa da u novoj školskoj godini uvedem nova pravila.
Ipak, nikada nisam odustala od svoje pristupačnosti. Sva sreća što sam predavala „veliki“ predmet. Matematiku. Koja je već sama po sebi respektabilna. Za većinu ljudi. I što sam učenicima davala celu sebe. A zauzvrat sam bogami i tražila mnogo. Učenicima sam objasnila da to što sam im ja prijatelj i što volim da nam je lepo i što ih uvažavam, ne znači da sam kreten. Ni da ne moraju da uče matematiku. Pa sam im tako pristupačna davala jedinice. Rušila ih na godinu. I to tako pristupačno. I ljubavno. Na popravnom sam ih pitala koju bi ocenu oni sami sebi dali za ovaj performans. Rekli bi jedinicu. Sa čime sam se ja najljubaznije složila. I tako. Posle su se pitali šta ih je snašlo.
Kada bi zloupotrebili moju otvorenost, srdačnost i blagonaklonost pretvarala sam se u Besnog Orlanda. I vrlo dobro su znali da im valja da se čuvaju mog gneva. Naučili su da me je mnogo bolje imati za prijatelja. Nego za neprijatelja.
Uvek me je ljutilo kada ljudi zlouptrebljavaju otvorene, srdačne i pristupačne ljude. I kada strahopoštuju one suverene i nepristupačne tipove. Kojima je sve teško. Koje ne smete da pitate ni koliko je sati. I nije mi jasno zašto ljudi tuku konja koji vuče? Umesto da ga maze. Neguju. I hrane. A da tuku onog koji ne vuče.
Kod mene je bilo upravo obrnuto. Ja volim i uvažavam pristupačne tipove. A poseban mi je ćejf bio da izazivam nadrkane tipove. Uvek sam osećala da se iza te njihove nadrkanosti krije neki jad. Čemer. I slabost. A uvek mi bude žao kada se otvoreni ljudi razočaraju. Od silnih nesvesnih tipova. Pa pređu u drugi tabor. Oduvek sam znala da mi je ta otvorenost svetinja. I da neću da postanem svoja obrnutost. Ni po koju cenu.
I tako. Olakšavala sam gde god da sam stigla. Vrlo sam osećala onaj Čorbin stih: kad hodaš ne zastajkuješ. I zemlju ne dodiruješ. Osećala sam nekako da neću ni zemlji da otežam svojim prisustvom. Ako već ne mogu da joj olakšam. Pa sam tako kuvala i spremala po tuđim kućama. Samo-se-posluživala. Kuvala sebi kafu. Sklanjala za sobom. Radeći u kafani, još sam više usavršila ovu veštinu. Činjenja prijatnosti. I pravljenja dobre kafe.
Pa kad sam počela da radim u Izvršnom veću, ulazila sam u potpuno nadrealne situacije. Gledajući ne mnogo spretne konobare. Naročito jednog. Koji se jedva kretao velelepnom i ne malom zgradom Banovine. Sa svim onim kafama, mućenim i nemućenim. Koje je valjalo razneti po celoj zgradi. Meni je rad u Veću bilo prvo iskustvo kancelarije. I sedenja. I jedva sam se obuzdavala da presedim ceo dan. Pa sam u svom slobodnom vremenu uživala da odem kod konobara. Da im olakšam. I da sama sebi napravim kapućino. Najbolji na svetu.
A oni su naučili da je dođem. I da sama sebi napravim kafu. Pa kad sam već u kancelariji, da napravim i njima. Da ih malo odmenim. Ionako sam bila brža od njih. I tako je to postala naša navika. Do jednoga dana. Kada su mi na sastanku bili američki donatori. Pozvala sam ih telefonom. Da poručim piće. A sa druge strane žice su mi odgovorili da su u gužvi. I da ih ne smaram. Nego, neka dođem. I neka sama sebi napravim kafu. Ah.
Besni Orlando se probudio. A to što sam želela da im kažem nisam mogla da izgovaram pred donatorima. Pa sam otrčala do kuhinje. I postrojila ih sve. Popela ih na drvo. Takoreći. Neka ih je sram. To što ništa ne kapiraju. Što ne uvažavaju moju pristupačnost. Moje drugarstvo sa njima. Sledeći put kada poručim kafu telefonom, želim da dobijem kafu odmah. I pre svih. Čak i pre predsednika Izvršnog veća. Baš zato što ih uvažavam. I što smo prijatelji. Rekla sam im i da mi je prejadno to što moram ovako da nastupim. Tražila sam da ponove moje reči. Da proverim da li su me razumeli. I ponašala sam se malo i kao siledžija. Ah. Pa sam se vratila na sastanak sa donatorima.
Čuli su ove moje reči. Možda sam zato morala da ih izgovorim glasno. Da bi me čuli. A posle ove epizode smo funkcionisali još bolje. Znali su kada se igramo. Kada pravimo kafe. I kada ih ja kao specijalni gost raznosim po Veću. A znali su i kada ih pozovem telefonom. Da očekujem da budem prva. I pre svih. I pre predsednika Izvršnog veća. Baš zato što smo dobri. Da bismo i dalje bili dobri.
I baš mi je žao što ljudi ozbiljno razumeju otvorene ljude tek kada oni pokažu da ta otvorenost nije bogomdana. Nego je pitanje izbora. I zasluge.
A onda mi je nekada u ruke stigla Turgenjevljeva priča Budala. O čoveku koga je društvo doživelo kao najveću budalu. Šta god da je rekao , ljudi bi počinjali da se smeju. Čak i kada bi pričao velike reči istine, ljudi ih nisu čuli. Mislili su da je budalasto sve što budala kaže i uradi.
A onda je jednog dana otišao kod mudraca. Požalio mu se. Nepodnošljivo mu je da živi na ovaj način. A mudrac se nasmejao. Nije to nikakav problem. Može da se reši vrlo lako. Neka tokom nedelju dana odgovara „ne“ na sve. Neka preispituje sve i svakoga. Ako neko kaže da je divan zalazak sunca, a on neka pita gde je tu lepota? Neka mu objasne. Neka insistira na dokazima. Ako neko kaže da muzika stvara veliku radost, neka traži definicije. Neka što češće govori da je to sve puka budalaština, iluzija. I neka ovako razgovara sa svima.
Nakon nedelju dana, budala se vratio kod mudraca. Praćen mnogim sledbenicima. Bio je okićen vencima cveća. Lepo obučen. Sada ceo grad misli da je on najpametniji čovek na svetu. Da je veliki mislilac i filozof. Počeli su da ga se plaše. Da ćute u njegovom društvu. Jer znaju da će sve preispitati. Tako stvari stoje. Jebiga.
Nasuprot budale, stanuju oni drugi tipovi. Koje najbolje opisuje Nikolaj Vsevolodovič. Lik iz romana Dostojevskog. Koga vrlo često citira moja sestra. A ja ću ga samo parafrazirati. Kada se Nikolaj Vsevolodovič smeši, kao da se svi osećaju mnogo bolje. I kao da nekako naročito mudro zbore. Ali zato, kad Nikolaj nije raspoložen…
Sa te strane stanuju svi oni tipovi koje ne biste ni na ulici pitali koliko je sati. Niti kako da dođete negde. To su oni koji su toliko izvrednovali sebe, da cela kuća ide na prstima kada oni nešto rade. Svi mi znamo da oni baš ne vole mnogda se o cimaju. I sve njihovo je bogzna kako veliko. Oni kada se nasmeju… kao sunce da je sinulo nakon dugotrajnog odsustvovanja. Svi se nekako osećaju mnogo bolje. I kao da mudrije zbore.
I kao krunu ovih tipova, setila sam se šale. Koja nije šala. Nego je stvarni događaj iz života. Kada je muž rekao svojoj ženi. Hajde dobro. Pričuvaću ti dete. Na dva sata.
A sa druge strane, žive pristupačni tipovi. Oni kojih ćete se odmah setiti kad vam treba neka usluga. I koje se nimalo nećete libiti da zamolite. Bilo šta. A čitav je spektar situacija u koje uleću otvoreni ljudi. Mnogi od njih mi se žale. Kako ih okolina smatra za šala-bala. Tralalalala. Često se ljudi pred njima zaigraju. Ni ne slute šta sve znaju. Pa pred njima pričaju svakojake gluposti. Samo zato što su otvoreni. Srdačni. Pristupačni. Obični. Normalni. A onda prosto dođe momenat kada otvoreni ljudi moraju svetu malo da „objasne“. Pa moraju da naprave neku bravuru. Da pokažu da znaju. Da nisu budale. Ili da svetu kažu NE. Da počnu da preispituju stvari. Da traže dokaze.
Jedan moj dragi prijatelj je takođe rođeni fasilitator. Voli svima da udesi. Da se osećaju prijatno. Nikada mu ništa nije teško. U toj svojoj lakoći, ljudi ga često zamole da im učini. Da uradi njihov posao. Da ostane prekovremeno. Što on i uradi. Nije mu teško. Žali mi se pre neki dan. Kako je danima radio ekstra posao. I baš ga je radio. Njemu je to normalno. Lako. A na kraju nije dobio nikakve zahvale. Čak niko nije ni shvatio da ga je on uradio. Nego je ceo tim dobio zajedničku pohvalu.
Skrenula sam mu pažnju da su on i njegov rad dobili tretman baš onakav kakav im je on i sam dao. Baš onoliko koliko je vrednovao svoj rad, toliko su ga vrednovali i drugi. Njemu je to sve lako. Pa i ljudi doživljavaju da je to sve lako. I ništa. I mo’š misliti. Energija koju je poslao svetu je „nije to ništa“. Što je na kraju i dobio kao odjek. „Nije to ništa“.
Zna on za jadac. Samo ga još nije stavio u mišiće. U iskustvo. Kaže. Priča mi o lekcijama vrednovanja sebe i svog posla. Koje je čitao u nekoj knjizi. Neki suvereni tip priča kako se pogađa posao. Najpre poslodavcu objasni da mu treba mnogo više vremena nego što mu realno treba. I posao predstavi vrlo zahtevnim. Komplikovanim. I sa neizvesnim ishodom. Izvrednuje ga baš. A nastavi da ga vrednuje i tokom celog procesa. Uradi ga za dan-dva. A poslodavca drži u iščekivanju. Izmisli dramatiku foto-finiša. Zakomplikovalo se. Trebaće mu neki ekstra dani. Za svaki slučaj traži još malo vremena. Barem još dan-dva. I tako. A onda uredno i poprilično naplati ovaj performans.
Ja nešto nemam ni energije ni volje za ovakve performanse. A bogami nije ni moj stil. Ali sam zato pre nekoliko godina čula jednu super priču. Koja odgovara mom biću. O brodu koji se pokvario usred mora. Poslali su po jednog čuvenog majstora. Koji je uskoro helikopterom došao na brod. Kucnuo je čekićem na jedno mesto. I ispostavio im račun od 10.000 dolara. Svi oko njega su se začudili. Pitali o čemu se radi. Pa samo je udario čekićem na jedno mesto. Rekli su. Kada su pogledali specifikaciju računa, razumeli su o čemu se radi.
Udarac čekićem ………….. 1 dolar
Znanje gde udariti čekić… 9999 dolara
Ukupno 10.000 dolara
Tako nekako. To je ono što sam ja učila godinama. Da ostanem pristupačna. Otvorena. Srdačna. Kakva i jesam. I kakva volim da budem. I da vrednujem sebe. I svoje znanje. Vreme. Energiju. Život. Naučila sam da to što je meni nešto lako ne znači da je to zaista i lako. Svima drugima je to manje lako. Teško. Ili nemoguće. I ja sam uložila ceo svoj život u znanje gde udariti čekić. I odgovorna sam da ga vrednujem. O tome se radi.
Moj muškarac mi je spevao pesmu.
Alaj živim dok ženi ne skrivim,
A kad skrivim bolje da ne živim.
I on je brzo razumeo da je sa mnom bolje biti prijatelj. I da me nije dobro dirati. Baš zato što volim da živim otvorenim srcem. I zato što volim da osetim ljude. Život oko sebe. I zato što su mi predosadne ograde. I zato što neću da dižem ogradu između sebe i života. Neću ni da negiram i preispitujem stvari. Da bih bila pametna. Baš zbog tog otvorenog srca, naučila sam da osim vrednovanja sebe i svog života, moram da znam da kažem NE.
Jer NE je u stvari privremena ograda. Kada neko pređe granicu. Kada dirne tamo gde nije znao da je moja svetinja. Pa ja moram da kažem. Da je to NE. I tako sam razvila mnoga razna NE. Malo. Srednje. Veliko. Ogromno. A nedavno sam na plesu naučila da kažem i novo NE. Koje do nedavno nisam znala ni da postoji. Kao kada mama medved kada brani svoje mladunce. I baš mi se svidelo.
I zato mogu da živim slobodno. Da napravim da se stvari dese. Da nam bude lepo. I lako. A od kada sam naučila veštine potrebne za otvoren život, sve sam otvorenija. Pristupačnija. I življa. A istovremeno sam suverenija nego ikada. Zato što sam sigurna da svoju kapiju čuvam svojim prisustvom. I svojim srcem. Lavovskim. A nekada i medveđim. Bogami.
Što reče veliki Rumi, ja sam od svoga uma odustala. Razderala sam odeću. I bacila sam je. Ako još nisi sasvim go, svoj lepi ogrtač o reči omotaj oko sebe… i spavaj.
A ja vam kažem: Nemojte da spavate. I nemojte da dižete trajne ograde. I nemojte da dirate pristupačne tipove. Mogu da vas iznenade medveđim NE. Ili velikim računom. Za znanje gde udariti čekić. A ne bojte se ni ozbiljnih tipova. Obično im je kamena samo fasada.
I da. Nisam vam rekla. Kako se završila ona velika konferencija sa sakupljačima otpada, nakupcima, reciklerima, lokalnim šerifima i donatorskim svetom. Nazvali smo je PANDORA. I dok smo svi diskutovali na temu otpada, sakupljači su otišli na bazen hotela Grand. Na Kopaoniku. I kupali se u bazenu. Na zaprepašćenje ekskluzivnih gostiju. Ne mnogo pristupačnih. Eh što sam uživala. Sviđalo mi se što im je neprijatno. I što su se srušile neke stare ograde. Život je ipak neka veća pravda.
Beograd, 29. april 2017.