Često me pitaju odakle sam. A ja ne znam da odgovorim. Kažem: od svukud. Zato što ne osećam da pripadam nekom prostoru. Ni vremenu. Ni narodu. Isto je i kada me pitaju čime se bavim. Ne znam da se suzim na struku. Ne pripadam life coachevima. Ni NLP-ovcima. Ni profesorima. Ni trenerima. Ni projekt menadžerima.
Za mene je napraviti vizit kartu najzahtevniji posao na svetu. Zato i pišem. Jer moje knjige su moje vizit-karte. Najkraće što znam da kažem jeste da pripadam kreativnim ljudima. Onima koji vole da rešavaju životne zavrzlame. I koji u svemu traže dimenziju više. Tragaocima za punim, vibrantnim životom. Natopljenim smislom. Za vizit-kartu bi mi trebalo barem toliko odrednica. I u tom smislu potpuno razumumem Isidoru Dankan. Čuvenu balerinu. Koja je na sličan način odgovarala na pitanja. Kada bih znala da kažem, ne bih morala da igram.
Trebalo mi je skoro 48 godina potrage. Da se odredim. U tom nekom „strukovnom“ smislu. Mogla sam da se odredim jedino po stvaranju. I po rešavanju životnih zavrzlama. Kroz svoje tekstove. I po deljenju toga sa svetom. Na razne načine. Autorka sam. Pisac. I učitelj životnih veština. Ah. Kao autorka sam ženskog roda. Kao pisac sam univerzalna. Pišem iz duše. Koja je polno neodređena. U mom slučaju je najviše dečija. Kao učitelj životnih veština želim da budem rešene muške energije. Da izbalansiram prve dve. Stvaram, beležim i delim. Moglo bi i tako da piše na toj mojoj vizitki. Ako bi mi baš tražili da skratim tekst.
A možda sva ova moja nepripadanja imaju veze i sa zemljom moga odrastanja. Jugoslavijom. Koja je bila nesvrstana. I kako je moja jedina teritorijalna i nacionalna pripadnost bila jugoslovenska, možda sam se još tada svrstala među nesvrstane.
Čini mi se da sam od prvih dana osećala tu samosvojnost. Jedinstvenost. Neponovljivost. I od prvih dana sam imala mnogo različitih društava. Raznih dobi. I nikada nisam pripadala ni jednom od njih. Plivači. Školski drugari. Ekipa iz muzičke. Gradska ekipa iz izlaska. Matematičari. Teniseri. Propaliteti. Šminkeri. Ekipa za partije.
Vremenom sam se samo još više raspršivala. I razbarušivala. Generacijski. Prostorno. Tematski. Stariji. Mlađi. Iz raznih gradova. Iz raznih svetova. I mislim da je to što sam imala priliku da se blisko sretnem sa toliko raznog sveta od svukuda moje najveće blago.
Nedavno mi je izdavač objasnio da je važno da se žanrovski odredim. Da se zna gde pripadam. I u kojoj izdavačkoj kući da me čitaoci traže. Ja sam već po navici rekla da sam od svukud. A da li pripadam i Službenom glasniku? Pitao me je izdavač. Da. Pa ne pripadam. A ne pripadam bogami ni industriji. Razumela sam. Neke odrednice ipak postoje. I tako, htela to ili ne, valja mi da se svrstam u popularnu psihologiju. U self-help literaturu. Mada ja više volim da moje pisanje zovem esejistika. Da sam mislilac. Esteta. Igrač. Možda je došlo vreme da napravimo neki novi žanr.
I kako to već biva, kada uđem u neku temu, kao da sve u životu postane ta tema. Od svukud stižu samo reči iz tog registra. Pitanja. Odgovori. Da bi mi pokazale. Da bih ih poređala. Zabeležila. I podelila sa svetom. Tako se moja tema nastavila i na radionici plesa ritmova. U igri moje telo najbolje očita sve moje nejasnoće. Upitanosti. Slabosti. I težine. Meni je mnogo teško da igram ritam zvani flow. Takozvani tečni ritam. Ženski ritam. Primanje. Kada sam se malo više pozabavila temom, razumela sam odakle mi ta težina. Odakle mi otpor da pripadam. Ja se u stvari bojim da ću u tom pripadanju izgubiti svoju individualnost. Autentičnost. Svoje stvaralaštvo. Inspiraciju.
Isto je i u partnerskim odnosima. To je bila moja navežbana mantra. Da je pripadanje jednako propadanje. I to se nekako pokazalo tačno. U vremenima kada sam pripadala muškarcima, ja sam propadala. U prve mladenačke veze ušla sam kao super-star. Kao malo starije čudo od deteta. Koje je čekala velika svetska karijera. Barem sam ja to tako zamišljala. A prvi splet veza završila sam u undergroundu svog života. I jedva sam pretekla.
Tada sam i izvela taj zaključak. Da je pripadanje jednako propadanje. Tada nisam znala da budem svoja. I da budem naša. I da budem opšta. Univerzalna. Mislila sam da se to kosi jedno sa drugim. Pa sam odustajala od sebe. Da bih bila u paru. Da bih bila naša. Što se pokazalo kobnim.
I to je moja velika tema. Kojom se u ovoj priči bavim. Kako da budem i ostanem ja? U kontaktu sa drugima koji su drugačiji od mene. I u kulturi koja je drugačija od mene. Svakako nije rešenje da odustanem od sebe. Niti da pasivno trpim okolinu. Niti da se izolujem. A nije ideja ni da svojoj okolini namećem sebe. Ni svoje ideje.
I o tom razumevanju prave mere komuniciranja sebe svetu se u ovoj priči radi. Kako da budem svoja? I naša? Jer imam šta da dam. I želim da se dam. A bogami imam šta i da primim. Imam šta i da kažem. I šta da čujem. I da pokažem. I da vidim. Taj đir. Stvaranje. I deljenje. Primanje. Create in & out & about.
Čini mi se da je nakon što naučimo da živimo sebe, sledeći veliki zadatak kako da izrazimo i delimo sebe. Ovaj zadatak spada u one životne zavrzlame koje baš i nisam do kraja razumela. Zato ga i pišem. I delim. Sve se nešto nadam da je neko od vas razumeo. I da će moći da mi kaže reč-dve-tri. Ili da ću dobiti odgovore dok pišem. Što se vrlo često dešava. Zato i pišem. Da poređam. Da razumem.
Da bismo živeli sebe važno je da znamo da uđemo u svet. I da kažemo: Evo me svete. Dobar dan. Ovo je moja istina. I moje iskustvo. Koliko dobro ovo možete da uradite? Nema smisla da kažemo slabašnim, nejakim i drhtavim glasom. Pa… ovo je moja istina… valjda…. možda… mislim.. na neki način… možda…. ali ne stvarno… možda nisam trebala ovo da kažem. S druge strane nalazi se tvrdokorno nametanje svoje „istine“ svetu. Ovo je apsolutna i jedina istina. I skloniću svakog ko mi se suprotstavlja. Kad ja dunem i vatru sunem, srušiću vam kuću.
I tu se nalazi još jedna moja iskonska upitanost. To je ta komplementarnost Balkana i Japana. To naše balkansko glasno kurčenje bez pokrića. A sa druge strane oni koji imaju pokriće vrlo teško komuniciraju sebe. To je ono što je Andrić video. U vremenima u kojima govore oni koji nisu mnogo pametni. A pametni šute. Što civilizacijski i nije mnogo mudro. Sa druge strane nalazi se umeće Istoka. Japana. Koje sam doživela. Živeti sebe. I deliti sebe na pravi način. I staviti ljude i pojave na pravu razdaljinu. Na pravo mesto. Što je lepo Murakami rekao: Veoma je tanak zid koji deli zdravo samopouzdanje i nezdrav ponos.
Kako bismo komunicirali sebe i svoju istinu, i kako bismo delili svoje prisustvo sa svetom, potrebno nam je balansirano energetsko polje. Koje za sada ne znam da napravim od reči. Ali znam da ga izmeditiram. Odigram. Da ga napišem.
Pravim ga svakoga dana. Zato što sam na svojoj koži doživela da pripadanje može da bude propadanje. U međuvremenu sam naučila kako da svesno stvaram sebe. To moje stvaranje dešava se svakoga dana. Raznim mojim jutarnjim ritualima. Ustajanjem u 4:43. Meditacijom. Pisanjem. Vežbanjem. I tako do podne. Svakoga dana.
Tako stvaram svoju energiju. I spremna sam da krenem u svet. Da se dam. Moj muškarac je nedavno rekao da onih dana kada sam slobodna ja radim 8 sati. Smejem se. Da. Potrebno mi je čitavo radno vreme da napravim sebe. Da ponegujem svoje misli. Ideje. Emocije. Da se poređam. A kada sam to uradila, mogu sve ostalo. Sada imam šta dam. I njemu. I svetu. Podsećam ga da je tako bilo i prvog januara. Prvog dana naše ljubavi. I svih drugih dana. A nešto mislim da će tako biti i svih mojih zemaljskih dana.
Verovatno se i vi slažete da na svetu postoje mnoga prisustva koja ne žele da živimo sebe. Ni da se probudimo. I to zaista nije ništa lično. Nama namenjeno. To su prosto prisustva koja ne vole buđenja. Niti izražavanja sebe. Ni moja. Ni vaša. Niti ičija. To su prisustva koja negiraju heroje. Koja opovrgavaju naš izraz. I deljenje naše priče sa svetom.
I zato mi je potrebno čitavo radno vreme. Da napravim sebe. Da bih mogla da se otvorim svetu. Da budem prisutna. Bez da budem preterano ranjiva ili krhka. Da budem vidljiva. Bez da budem izložena. Da se povežem sa drugima. Tako stvaram polje koje nije ni suviše meko, niti suviše čvrsto. Polje koje mi dozvoljava da se bezbedno i samouvereno otvorim svetu. Dajući i primajući svoje najdublje biće. Bez izloženosti onim drugim uticajima.
Jer je to moje razumevanje sreće. Živeti sebe. I deliti svoju istinu sa svojim plemenom. Sa srodnim dušama. I zaljubiljivati svet u svoje ideje. Tako nekako. To je moje najveće pripadanje. Pripadanje & nepripadanje. Moja večna tema. I upitanost.
Temu nepripadanja sam nakon poslednje radionice plesa ritmova osetila i na kundalini jogi. Koju sam nedavno počela da vežbam. Zavolela sam je od prvog dana. Na kundaliniju sam prepoznala moj stari obrazac. Tu sam. Vežbam. Posvećena sam. Redovna sam. A onda čim se vežbanje završi, kao neka Pepeljuga, ja istrčavam. Oblačim se. I nestajem.
Iako skoro 15 godina svakodnevno vežbam jogu, tek sam neki dan izgovorila da sam jogina. Ah. Zato što sam našla jogu koja ja moja. Muzika kao na najboljim partijima. Iz najboljih vremena. Glasno. Snažno. Glas učiteljice normalan. Prirodan. Dobar. Neprepodoban. Ekipa gradska. Meni vrlo draga. I srodna. Uživanje. Posle toliko godina nalazim ono što tražim. U smislu joge. Duhovno-telesni spektakl. Zaljubljujem se i u vežbanje. I u jogu. Ali jednako nestajem posle vežbanja. Ne ostajem da razmenim neku reč sa kundalinama. Da popijem kafu. Čaj. Sa ekipom. Nego istrčavam napolje.
Pokušavam da razumem o čemu se tu radi. Jer je slično i sa plesnim plemenom. Godinama plešem. Redovno. Celodnevne radionice. Vidim kako se ljudi odmah nekako priključe. Ostanu posle plesa. Pričaju. Odlaze na piće. Druže se. A ja jednako protrčavam. Odigram. I nestanem. Dok se plesno pleme okuplja. Pleše. Putuje zajedno.
Isto je bilo i na svim mojim grupama. Na svim mojim edukacijama. Učenjima. Ista grandiozna nepripadanja. Svi su sretali neke svoje nove prijatelje. A meni je bilo sasvim dovoljno da ih sve vidim. Da podelim sa njima to veličanstveno iskustvo. Pa nazad u svoj svet.
I jedino sam nešto dublje prijateljstvo na temu mojih plemena razvila sa Snežom. Možda zato što nije iz Beograda. I što je i ona proletala kroz gradove. Grupe. I što smo imale samo malo vremena da se ispričamo.
Pitam sebe da li bih možda i ja želela da pripadam tim ekipama? Odgovor je bio gromoglasno: NE! A sviđaju mi se. Dragi su mi. Shvatila sam da mi je sasvim divno i dovoljno da podelimo taj naš doživljaj. Kundalini. Ples. Učenje. I to mi bude dosta. Volim posle sama da meditiram to iskustvo. Da mi ostane. Da ga ćutim. Pišem. Vozim. Igram. Nekako mi bude žao da raspršim taj divni super. Koji tako pažljivo stvaram. Nekim običnim ćaskanjem. Dimom. Kafićkom grajom. Običnim razgovorima. Tipa: Gde ćeš za prvi maj?
Nedavno sam dobila na dar veliki uvid. Od Simone. Sa kojom se srećem na raznim radionicama. Plesnim. Edukativnim. Prvi put smo sele da popijemo kafu. Pričala sam o tom mom ne-pripadanju. I pitala se šta sa njime da radim. A onda mi je Simona postavila veliko pitanje: Zašto stalno mislimo da treba da sam u zadatku? Zašto stalno mislimo da nismo dobri ovakvi kakvi smo? Ah. Koliko snažna poenta.
Pa da. Nisam u zadatku. I neću da budem u zadatku. U redu je i ovako. U redu je da pratim sebe. I svoje potrebe. I da ćutim kada mi se ćuti. Ali i da pričam kada mi se priča. I tako sam sebe oslobodila „zadatka pripadanja“. I nakon toga sam nekako počela mnogo lepše i lakše da komuniciram sa tim mojim raznim plemenima. Kada sam shvatila da je u redu da ne pripadam, počela sam da pripadam.
A onda sam shvatila da ja u stvari vrlo pripadam. I da se delim. Na moj način. Kao da sam na tren smetnula sa uma Heroje novog doba. Moje pleme. Ja zaista osećam da pripadam mnogo većoj zajednici ljudi. Osećam da pripadam svima koji su krenuli na svoje herojsko putovanje. Koji su se odvažili da žive sebe. Da se otisnu sa obale. Iz plićaka. Koji su otvoreni za novo. Radoznali. To su moje srodne duše. I sa njima najstrastvenije na svetu delim te naše zajedničke veličanstvene momente.
To je meni kao neki orgazam svesnosti. Ti naši zajednički uvidi. Ti a-ha momenti. Kao kada mi je Simona rekla da ne moram da sam u zadatku. Ili kada je Isidora Dankan rekla da ne moram da pričam. I kad sam shvatila da ne moram da se smestim na vizit-kartu. Niti da idem sa ljudima na kafu. U kafić. Da. Ja kad bih znala da idem na kafu, ne bih morala da pišem. Da igram. Da na radionici rešavamo i praktikujemo sve te životne zavrzlame. Da budim kundalini. Da vozim bicikl. U stvari, ja vrlo pripadam.
I kao da sam na tren zaboravila Petra. Mog muškarca. Kome zaista pripadam. Celim bićem. Našim razgovorima. Našoj svakodnevici. Koju tkamo u 4 ruke. Našoj ljubavi.
A bogami vrlo pripadam i svima koji me čitaju. Pripadam i tebi sada dok čitaš ove reči. A to neočekivano pripadanje desilo mi se kao nenadana milost. Kada sam svoje tekstove počela da delim sa svetom. Na društvenim mrežama. Kada sam svoju dušu počela delila sa svetom. Svakog ponedeljka kada bih poslala tekst, uzvraćali su mi razni ljudi. Neznani i znani. Čudili su se koliko su naše priče slične. Razlikovala su se samo neka imena. Kao da živiš u mojim papučama. Kao da imaš kameru u mojoj sobi. Prosto neverovatno. Pisali su mi ljudi. Neznani i znani. Muški i ženski. Razni. Od svukud.
Čudili su se i kako nam se istovremeno dešavaju iste stvari. Kako moji tekstovi stižu baš onih dana dok razmišljaju o nekoj temi. Pa dobiju odgovore. Sa mnogima sam uspostavila kontakt. Razvila prijateljstva. Neki mi pišu. Neki su se priključili mojim radionicama. To je možda najuzbudljivije iskustvo mog spisateljskog života. Ti moji novi prijatelji. I te naše zajedničkosti. To naše zajedništvo. To je moje pripadanje.
I od kada sam sebi dozvolila da nisam u zadatku pripadanja, sve više osećam da pripadam. Onako istinski. Počela sam da ostajem u svlačionici. Nakon kundalinija. Nakon plesa. Da budem u tom polju koje smo zajedno napravili.
Sa entuzijazmom sam počela da odgovaram na pitanja čime se bavim. O čemu su te moje Radionice. A kažem im da ću im svakako poslati link. Sa tekstom. Sa videom. I da ću ih pozvati na info-veče. Pa ćemo moći da pričamo. Onako suštinski. Počela sam sa sobom da nosim i moj književni prvenac. NINDŽU od Japana sa Balkana. Da ga delim. Umesto vizit-karte.
I vidite koliko je razumevanja potrebno da bi se napravila vizit-karta. Pored razumevanja, meni je trebala i dozvola da ne moram da je napravim. Pa onda nešto razmišljam da je možda ipak došlo vreme da napravim vizit-kartu. Da skratim upoznavanje. A na njoj da piše:
Marija Grujić Bepa
Stvaram, beležim i delim
Tekstovi, knjige, radionice i ples
@herojinovog doba
A naličje vizit-karte bilo bi od papirnog ogledala.Tako da možete da se ogledate.
A na ogledalu bi pisalo:
Baš kao i ti.
Nisam ni više ni manje od tebe. Nego sam baš kao i ti.
Imam iste tuge. Iste upitanost. Iste boli. Baš kao i ti.
Iste radosti. Iste ljubavi. Iste očaranosti.
Baš kao i ti.
Beograd, 20. maj 2017.