Razgovaram sa jednim mladim čovekom. Katalonac je. Ljubav ga je dovela u Beograd. I na Radionicu. Pričamo o blagodetima toga kad radiš ono što voliš. Pita se: Zašto ljudi toliko rade ono što im se ne sviđa? I zašto tako istrajavaju u tome? Zašto jednu stvar koja im se ne sviđa menjaju sa drugom? Koja im se takođe ne sviđa?
Zato što su tako naučili. Zato što su navikli. Kažem. Bolje jedno vruće pivo, nego 4 ’ladna. Što kaže Rambo. Tokom odgajanja polako učimo da radimo ono što nam se ne sviđa. Svakim danom tom spisku dodajemo nove i nove stvari. I tako vremenom naviknemo da najveći deo dana radimo ono što nam se ne sviđa. I na kraju prosto uđemo u mod nesviđanja. Povežemo odrastanje sa nesviđanjem. Zaboravimo i šta nam se sviđalo. I sviđa. Mnogi ljudi su vrlo temeljno zatrpali svoje sviđanje. Pa im treba mnogo vremena i aktivnog bavljenja i stručne podrške da ga otkopaju. A ako kojim slučajem na tren i urone u neki užitak, brzo ih obuzme krivica. I misle da to što sada uživaju sigurno nije ok. I brzo se vraćaju u svoje staro dobro znano nesviđanje.
Pričamo o matriksima. Taj termin uvodimo već na radionici dva. Jer možemo mi da se sto puta podsetimo svog sviđanja. I da postavimo ciljeve. Ako ne verujemo da su naši ciljevi mogući. I ako ne verujemo da su oni mogući za nas. I ako ne verujemo u način na koji se oni mogu ostvariti. I što je najčešći slučaj, ako ne verujemo da smo mi dostojni da ih ostvarimo, od naših ciljeva ništa. I slovima. I brojem. Ništa. 0.
Tako da nakon što se podsetimo svog sviđanja, kvintesencija u bavljenju sobom je razumevanje svojih matriksa. Kućica u kojima živimo. Pećina. Svakako ih zovem. Kvintesencija u baratanju sobom je razumevanje šta je u tim našim kućicama „realno“, „moguće“, „verovatno“, „pristojno“, „dobro“. Šta bi „trebalo“. A šta ne bi trebalo. Kakva pravila važe u toj našoj maloj kućici. Kakav ustav je na snazi. Kad osvestimo te svoje kućice, shvatimo koliko su majušne. A što je najvažnije, naše sviđanje se skoro uvek nalazi van te ograde. I zato je toliko važno da postanemo svesni ovih ograda. I da ih polako pomeramo.
Ti matriksi su određeni svakako kućama u kojima smo odrastali. Kada su pitali jednog malog dečaka sa Kosova šta će biti kad poraste, on je rekao: carinik. Kada su pitali Cigančića šta će biti kad poraste, on je rekao da će sakupljati otpad. Kao i njegov tata. Ili će raditi na parkingu. Kao njegov stric.
Često se setim priča koje nam je pričao učitelj Tom Best. O šamanskim svetovima. U kojima je godinama boravio. I prilagođavao ih zapadnom čoveku. Njegovom životnom stilu. I njegovim matriksima. U šamanskim svetovima se budno prati šta je ko pozvan da uradi. Pa kada vide da je neko rođen da bude učitelj ili iscelitelj, pošalju ga u pećinu. Od malih nogu. Da u njoj provede prvih nekoliko godina. Do inicijacije. Kada pred pubertet budući iscelitelj izađe iz svoje pećine, na organskom nivou shvati koliko je veliki svet. I taj momenat bljeska, zauvek ostane u njegovom biću. Taj suštinski osećaj se toliko ureže u njihovo biće. Da uvek budu svesni nekih većih svetova. I neke trenutne pećine u kojoj se nalaze.
Te pećine u kojima živimo su vrlo stvarne. Takoreći vidljive. Mnogima. Osim nama. Koji smo u pećinama. One su određene našim idejama koje smo dobili od prvih dana. O tome kakav je svet. Kakvi su ljudi. Da li resursa ima ili nema dovoljno. Šta je realno. Šta je moguće. A šta je nerealno. I nemoguće. Koje su granice. I kakav je Ustav te naše pećine. Šta je dobro. Loše. Pristojno. Poželjno. Normalno. Kažnjivo. Naša pećina je u stvari ceo naš svet. I određuje sve naše misli. Sve reči. Sve što uradimo. I što ne uradimo. Sve navike koje imamo. I čitav naš život.
Važno je da postanemo svesni svoje pećine. Za početak. I zato dobro slušajte sebe. Šta je za vas realno? I moguće? A šta je nerealno i nemoguće? Pa se pitajte da li je to zaista i dalje tako? Dobro je osvrnuti se oko sebe. Videti neke kontraprimere. Neke ljude koji opovrgavaju naše uvreženo stanovište. Umesto da nekoga proglasite „lujkom“, pitajte se kakva pravila važe u njihovom svetu. I šta je sve za njih realno? I moguće?
Te naše pećine očitavaju se i svaki put kad smo u nešto vrlo sigurni. Pećine su taj naš osećaj sigurnosti. Kad nam dođe da udarimo šakom o sto. I da kažemo: To je tako. I drugačije ne može biti. A ono u šta smo sto posto sigurni je svakako zid naše pećine. Iliti: Ono što znaš, ne znaš. Kako je govorio dragi Tom Best.
I zato je važno biti svestan svoje pećine. I s vremena na vreme izlaziti van nje. I zaista videti, čuti i doživeti neke druge svetove. Jer mi čak i kada se krećemo svetom, nosimo tu našu pećinu sa sobom. Pa tek na tren istrčimo iz nje. Tek da bismo uporedili svet sa našom pećinom. I svako odstupanje od nje čini nam se kao neka greška. Kao nešto loše. Opasno. I ne sviđa nam se. Na jedan.
Ja sam odrastala u pećini somborskih intelektualaca. Bila sam jedna od retkih čija su oba roditelja završila fakultet. I oko toga sam nekako bila vrlo ponosna. A bila sam i malo čudo od deteta. Sve mi je išlo od ruke. Matematičar. Takmičar. Plivačica. Buntovnica. Frajerka. Družina. Novi val. Avantura. Jugoslavija. Babe i dede su mi bili prosvetni radnici. Popečitelji. Celim svojim bićem. Druge babe i dede su više gazdovali zemljom. I ljudima. Dotle sam dobacivala.
Nije ni čudo što nisam mogla da se snađem u rušenju zemlje mog odrastanja. Ustav moje pećine i nove zemlje u kojoj sam se zadesila se nikako nisu slagali. Valjda zato i nisam izlazila iz pećine. Nego sam stajala na ruševinama svoje pećine. Nemajući pojma gde bih se uputila. Pa sam sišla u podrum. I ostala u njemu 10 godina.
Moj veliki izlazak iz pećine desio se u Japanu. Uh. Kakav je to bljesak svetlosti bio. Odmah sam se pustila svemu. Japanu. Istoku. Svemu. Zato što su moji svetovi već 10 godina bili urušeni. Pa nisam imala upitanosti da li su oni dobri. Ili nisu. Izašla sam iz desetogodišnje tame i tamnice mog podruma. Samo sam otresla prašinu sa sebe. I pustila se izlazećem Suncu.
Za razliku od mnogih mojih ispisnika. Koji su mesecima ostajali u svojim pećinama. Samo bi malo zvirnuli iz njih. I ništa im se nije sviđalo. Sve japansko bilo im je grozno. Pogrešno. Netačno. Nerealno. Loše. Hrana. Ljudi. Saobraćaj. Učenja koja smo dobijali. Pa su se u sred Tokija zatvarali u svoje pećine. Odlazili su jedino na predavanja. A posle su se vraćali „svojima“. Toliko su patili za svojom domovinom, da su od Japanaca dobijali pilule za „home sick“. Prvi put sam tada čula za taj izraz. A i da postoje pilule koje nostalgiju leče.
Putovanja svetom mogu nam otvoriti neke nove horizonte. I dati neke nove ideje. Ali ne moraju. Dešava se da Martin dođe u Zagreb. I da se isti Martin vrati iz Zagreba. Bez da ga je Zagreb ikako dotakao. Da se ovo ne bi desilo, potrebno je da izvirimo i makar malo izađemo iz svoje pećine. A to nije nimalo lak zadatak. Otvoriti se. Novim ukusima. Mirisima. Pravilima. Ustavima. Ljudima. Običajima.
I to je veliki potencijal kojim putnici raspolažu. Sve te različitosti u božijoj bašti. Da bi se on doživeo potrebno je samo… izaći iz svoje pećine. Ah.
Zato ja obožavam radionice. One su meni kao najluđa avantura. Kao putovanje svetom. I to ne ma kakvo putovanje. Nego putovanje heroja. Na radionicama srećem raznorazne ljude. Toliko raznog sveta sam srela. Bože dragi. Čime se sve ljudi bave. A ja sam nekada u mojoj pećini mislila da može da se bude profesor, pravnik, lekar, inženjer i glumac. Mislim da sam do sada srela barem hiljadu različitih bavljenja. Provodila sa njima po cele dane. Slušala kako misle. Kakvi su im sistemi vrednosti. U šta veruju. Kako žive.
A to se uvek kristalno jasno čuje u svim onim nekomfornim momentima. Kada nam se čini da naši sagovornici pričaju budalaštine. Da lupetaju. Da nemaju pojma. Da nisu u pravu. Odnosno kada nam se javi onaj osećaj sigurnosti. Da znamo. Da bismo da objasnimo. I to je prva tačka rasta. Kada prestanemo da osuđujemo. Da kvalifikujemo „lujke“. Kada prestanemo da dokazujemo sebi i svetu da je naša pećina najtačnija na svetu. Nego se otvorimo. I pitamo se kako to razmišljaju i u šta veruju naši sagovornici. Dok se sada ovako ne razumemo. I kad god slušam sa željom da razumem, a ne da opovrgnem, ja rastem. I teglim granice svojih svetova. I izlazim iz svojih pećina. Ljuuudi. Što je to dobar osećaj.
Žale mi se neke prijateljice. Kako njihovi partneri neće da izađu iz svojih pećina. Pitaju se šta da rade? Kako da ih namame napolje? Podsetim ih da svi imamo tendenciju ostanka u pećini. Dokle god nam se ne uruši. Ili dok nas iz te pećine nasilno ne izbace. To je inercija. Prvi Njutnov zakon. Jebiga. Ili dok nas nešto van te naše pećine ne omađija toliko da zaboravimo i na sebe i na pećinu. I izađemo napolje. Pa šta bude.
Često mi se ljudi žale na svoj posao. Pitam ih zašto danas idu na posao? Pogledaju me onako zblanuto. I znate šta mi odgovore? Zato što moramo. Volim da ih podsetim da ne postoji bukvalno ništa što mi moramo. A svakako ne moramo da idemo baš na taj posao. Na toj lokaciji. Tog dana. Od svih mesta i mogućnosti na svetu. Ne moramo da radimo ono što smo radili poslednjih nekoliko godina. Važno je da se podsetimo.
I svakog trena možemo da donesemo novu odluku. Da se vratimo školovanju. Da propevamo. Da proigramo. Da naučimo da jašemo konja. Da naučimo kineski. Da radimo na nekom drugom mestu. Ako zaista to odlučimo, možemo da uradimo skoro sve. Ja celim bićem verujem u to. Da su jedine granice koje imamo upravo naše lične granice. Pećine u kojima smo.
Vidim ljude koji imaju toliko toga. Toliko mogućnosti. Imanja. Kapitala. Svega. U raznoraznim oblicima. Materijalnim. I nematerijalnim. A oni to ne vide. Ne vide da ih čekaju mnoga gazdovanja. Da im se daju. Nego traže „stalni“ posao. Gde će „dobiti“ platu. Zato što sebe doživljavaju kao radnika. Nadničara. I to bez posla. A ne vide da su gazde. Jebiga.
I to današnji vlastodršci vrlo dobro znaju. Pa polako smanjuju plate. I smanjuju. I smanjuju. I smanjivaće. Jer su ljudi naučili da rade ono što im se ne sviđa. Svaki dan po ceo dan. Da budu nečiji nadničari. Pa traže posao. Da rade za nekog drugog. Nešto što im se ne sviđa. Za male pare. Sve ostalo je sumnjivo. I nesigurno. Tako kaže ustav njihove pećine. Pa žude da svoje vreme i svoj život stave na raspolaganje nekom drugom. Umesto da se bave svojim poslovima. Imanjima. I mnogim mogućnostima koje ne vide.
Naši matriksi deluju kao žablje oči. Koje su naštimovane tako da kao potencijalnu hranu vide samo ono što je muva u letu. U pokretu. Ista ta žaba će presvisnuti od gladi u punoj kutiji muva koje više nisu žive. Koje ne lete. Zato što ih žablje oči ne vide. Za žablje oči hrana je samo ono što se kreće. I što je određene veličine. Tako deluju i naša uverenja. Čine da smo slepi kod očiju. Nemamo oči da vidimo beskrajne mogućnosti.
Nekada sam govorila ljudima, videvši silne mogućnosti oko njih: Ljudi… vidite koliko je toga napolju. Izađite napolje. Ne bojte se. Tada bi oni našli hiljadu razloga. Objasnili mi da je lako meni samoj da tako razmišljam. Da nemam ni kučeta ni mačeta. Za njih važe neka druga pravila. Tada sam prestala da im govorim. Razumela sam da i mi ljudi takođe imamo žablje oči. I da vidimo samo ono u šta verujemo. I obrnuto.
Neki dan sam prošla kroz spektakularni nebeski prizor. Majsko nevreme. Koje se desilo u trenu. Pljusak, grmljavina, duga. I to kakva duga. Veličanstvena. U svim bojama. Davno nisam videla takvu dugu. Sva sam drhtala od uzbuđenja. Malo mokra. Ali dugom okupana. Prolazili su neki ljudi. Takođe pokisli. Snuždeni. Gledajući u svoje noge. Nekolicini sam rekla: Ljudi, vidite kakva duga je na nebu. Pogledali su me kao ludu. Svi do jednog. I nastavili da koračaju zagledani u svoju brigu. U svoje noge. Majko mila. Oni u toj svojoj pećini ni dugu ne vide.
Sad mi je tek jasno koliko sam energije protraćila na uveravanje ljudi u nemoguće. Dok nisam shvatila da i mi ljudi imamo žablje oči. Iako deluju kao ljudske. Ipak, nije mi žao. Jer znam da sam makar malo razdrmavala temelje njihovih pećina. Za razdrmavanje tih pećina dovoljno je da postoji neki živi svedok. Koji živi na neki drugi način u prisustvu drugih.
Tako oni koji veruju u sistem mogu da se uvere da može da se živi i bez sistema. I bez stalne plate. I bez posla koji ti je neko naredio da uradiš. U određeno vreme. Tako oni koji veruju u to da po cele dane mora da se radi ono što ti se ne sviđa, mogu da vide da sasvim divno može da se živi i od onog što ti se sviđa. I što te raduje. Deluje šašavo. Ali izgleda da je ipak moguće. Doduše, možda ne za njih, koji… Ali na nivou ideje… možda je ipak moguće.
I zato je vrlo lekovito ponekada se osvrnuti i na druge ljude. Naročito na one koji žive drugačije od nas. Pa se pitati kakva pravila važe u njihovim svetovima. Kakva je njihova realnost? I šta je u tim svetovima moguće?
Priča mi prijateljica i heroina. Koja razume matrikse. I koja se njima godinama bavila. Istog dana nalazila se sa dve svoje prijateljice. Jedna od njih je stajala ispred kineskog izloga. A druga je stajala ispred Distantea. Jednog od najglamuroznijih beogradskih izloga. Ta druga sam bila ja. Prva prijateljica pričala joj je da danas niko nema para. I da ništa ne može da se radi. Jer ljudi danas nemaju novca. Jedva sebi mogu da priušte i kinesku robu. A nedugo potom, ja sam joj pričala o raznim mogućnostima. O mojim velikim idejama. O planovima. Predložiću svojoj prvoj prijateljici da promeni izlog. Rekla mi je.
A ja sam skontala da te naše pećine određuju čak i naizgled tako banalnu stvar kao što je zastajkivanje pred izlogom. I setila sam se priče jednog mog učenika. Kome sam predavala matematiku. Pre dvadesetak godina. Za vreme rušenja domovine mog odrastanja. Njegova porodica se bavila prodajom rasvete. Imali su nekoliko prodajnih mesta. A najveće cene su im bile na Najlonu. Na čuvenom novosadskom buvljaku. Ljudi su nekako najviše rezonovali sa idejom da kupe robu sa zemlje. Iz blata. Pa makar to platili i duplo skuplje. Najmanje cene lampi bile su u najluksuznijoj centarskoj prodavnici. U koju mnogim ljudima prosto nije bilo prijatno da uđu. Valjda im je bilo preblještavo. Bolje jedno vruće pivo, nego četir’ ladna. Lepo kaže Rambo. Koji je odlično razumeo pećine.
Kad smo već kod Kineza, danas mi drugarica kaže da ih je videla kako pazare robu na pančevačkom buvljaku. I po turskim prodavnicama. I nose je u svoje prodavnice. Izgleda da se ljudi najprijatnije osećaju ispred kineskih izloga. I na Najlonu. Jebiga. Toliko o pećinama.
Nedavno su me kumovi svetski putnici, koji su obišli skoro sve zemlje sveta, vodili u jedan super dnevni izlazak. Da gledamo luksuzan nameštaj. Eh. Što sam uživala. To je bio pravi čulni spektakl. Smeštati svoju cenjenu guzu u stolice od po hiljadu-dve-tri eura. Nameštati kičmu u tu prijatnost od sedenja. Rukama pipati božanstveno drvo. Obrađeno do pervezije. Koje stimuliše svaku čakru. Svaku značajnu tačku na telu. Prodavačica je bila pomalo zbunjena mojim radovanjem. Intenzivnim uzbuđenjem. Skoro da sam cičala u jednoj fotelji za čitanje. U mom slučaju mogla bi to da bude fotelja za pisanje. U nju inspiracija sama stiže. To se zove dobra investicija. U uživanciju. I u bestseler. Tako kaže ustav mog današnjeg sveta.
U toj mojoj fotelji sam se odmah setila Tokija. Ginze. Omote Sanda. Delova Tokija u kojima sam se našla u prodavnicama tajni. Prvi put na tako čudesan način. Viđala, pipala i probala. U prodavnicama instrumenata. Umetnina. Nameštaja. Cipela – skulptura. Suncobrana. Nekakvih čudesnih poslastičarnica. Majko mila.
Na tim čarobnim mestima su mi polako otpadale i poslednje naslage mojih pećina. I davale mi ideje šta je sve moguće. I realno. A onda kada sam se zadesila na Mijađimi, šinto svetilištu na ostrvcetu kod Hirošime, ništa više nije bilo isto. Od tog trenutka mi je svet postao jedno božanstveno drago, prijateljsko mesto. I nije više bilo nijednog razloga za brigu. I sve mi je postalo moguće. Realno. I lako ostvarljivo. A u povratku sa Mijađime sam ostavila poslednje trunje starog sveta i njegovih pećina. U memorijalnom muzeju u Hirošimi. Bio je to vrlo dirljiv momenat. Ta velika moć koju sam tada dobila.
I tako sam ja izašla iz svoje prve pećine. Trajno i nepovratno. A od onda, baš kao i oni šamani sa početka priče, uvek znam da sam u nekoj pećini. I da iz nje izlazim svaki put kada svet doživljavam otvorenim srcem. Kada verujem sebi. I svojoj radosti. Kada se otvorim. Drugim ljudima. Drugim ustavima. I kad god sam voljna da zaista poverujem da nisam uvek u pravu. Da ne znam sve. I da je svet uvek mnogo veći od moje male pećine.
Moj poslednji izlazak iz pećine uzrokovala je ljubav. Prema muškarcu koji je došao iz drugih svetova. Pećina njegovog odrastanja bila je kafana. Svirački ciganski kafanski svet. U kojem je odrastao. Bio je čudo od deteta. Virtuoz. I već je sa 12 godina svirao u kafani. Kao solista i kapel majstor svog porodičnog orkestra. I zarađivao novac. Sa 19 godina je imao dva sina. Živeo je u Danskoj skoro 30 godina. Imao je žene balkanske. Danske. Iranske. I razne.
I baš kao i oni mali šamani sa početka priče, i moj muškarac je vešt u izlascima iz pećina. Lako i brzo može da ih vidi. Zato što je do inicijacije živeo u jednoj. Ciganskoj sviračkoj pećini. Koju je potom zamenio malo širom somborskom tamburaškom pećinom. Sa 30 godina je otišao u druge svetove. Živeo je sa ženom Dankinjom. Sa ženom Irankom. Naučio Danski. Postao Danac. Koji je čeznuo za svojom somborskom boemskom pećinom.
I koliko god da je pećina menjao, neke ideje iz somborske boemske pećine svog odrastanja nikada nije preispitao. Malom Perici je uzor bio Buša. Veliki boem onoga doba. U toj pećini, važilo je pravilo: Ili sviraš – ili ti sviraju. Pa je, čim je sebi to mogao da priušti, prestao da svira. I počeo da plaća da mu sviraju. To je u pećini njegovog odrastanja bio sam vrh ostvarenja. Gazda Pera. Koji je ovako prestao da svira. Iako je muzika njegova velika ljubav. Možda i najveća. Rođen da svira. I da voli.
I zato je važno da u izlascima iz pećina proveravamo i ustave prethodnih pećina. Da li nam je on i danas aktuelan? I smislen? Da i dalje bude na snazi? Ili bi možda nešto novo moglo da ga zameni?
Naša ljubavna priča se, nakon prvobitne opčinjenosti i zanesenosti jedno drugim, razvijala i razvija upravo na izlascima iz naših pećina. Svaki put kada se ne bismo razumeli, znali smo da nas čeka novi zadatak. Prevazići potrebu za „biti u pravu“. I izaći iz svojih matriksa. Iz svojih koncepata. Koliko god nam se ispravni činili. I razumeti onog drugog. Celim bićem. I pitati se: Kako ti to razmišljaš? Kada te ovo što ja radim povređuje? Boli? Ljuti?
I tako dolazimo do novih rešenja. Proširujemo svoje pećine. Pravimo naša zajednička pravila. I zajedničku pećinu. Na ovu temu sam napisala čitav ljubavni roman. Zove se Virtuoz svakodnevice. Koji ćete uskoro imati priliku da čitate. A pišem i drugi ljubavni roman. Na istu temu. Jer je ova tema beskrajna. Zove se: U 4 ruke.
Pričamo o nekim našim prijateljima. Koji nisu napuštali svoje pećine. I koji ceo svoj život žive na jedan isti način. Imajući osećaj sigurnosti u svojoj pećini. Kaže mi da veruje da bi mnogi od njih mogli voditi i voleti i drugačiji život. I drugačije žene. I živeti u drugačijem ambijentu. Samo kada bi nekada napravili eksperiment svesnosti. I probali da zažele nešto sasvim drugačije i suprotno od onoga što već imaju.
Eh. Ja sam njega zavolela baš zbog tih eksperimenata svesnosti. Koje praktikuje i u stvarnom životu. Pričamo o igrama sa sigurnim dobitkom. I sa sigurnim gubitkom. To je moj fah. Teorija verovatnoće. Kockarnice žive od ljudi koji se kockaju na siguricu. Ništa nije nesigurno kao sigurnost. U tom zadržavanju postojećeg stanja, mi zaboravljamo da u prirodi nema stagnacije. Da stvari ili rastu. Ili opadaju. Tko izgubi dobitak – dobija gubitak. Lepo je rekao Grunf. U Alan Fordu.
I tako, igrajući na siguricu, mnogi ostaju u svojim pećinama. Izbegavajući bilo kakve zanimljive i uzbudljive situacije. Poslove. Prijatelje. Ljubavi. Plašeći se odbijanja. Ova sigurica možda nas kratkotrajno i zaštiti od odbijanja. Ali nas dugoročno štiti i od prave ljubavi. Bliskosti. Povezanosti. Ostvarenja. Štiti nas od svega za čim naše biće žudi. I na kraju nam se nepovređeno srce sparuši u našem oklopu od pećine. I zato je važno izaći iz pećine. Stati pred neki novi izlog. Otići kod prijatelja koji živi na neki drugačiji način.
Što je to bilo super. Kada nam je prošlog leta u goste došao njegov prijatelj. Koji je godinama živeo na svoj nepromenjen način. Igrajući na siguran dobitak. Za njega je dvodnevni boravak kod nas bio spektakularan. Godinu dana priča o svojim utiscima. A najveći utisak mu se desio na našem partiju. Nazvali smo ga Dan heroja. U Kući kralja Petra. Tada je moj muškarac posle mnogo godina svirao na nekom velikom događaju. A njegov prijatelj kaže da nikada na jednom mestu nije video toliko lepog i nasmejanog sveta. Isprva je pomislio da smo mi neka sekta. A onda se zbunio. Kada je čuo šta i kako pričamo. I kako se zabavljamo. Pa je shvatio da nismo sekta. Nego da smo super. Da smo pravi heroji. To je bio njegov utisak godine. I često o tome priča.
Ne moramo da odemo u Japan. Na Mijađimu. Dovoljno je da stanemo pred neki drugi izlog. Da uđemo u neku prodavnicu čuda. U kakvoj nikada nismo bili. Da odemo u goste kod nekog našeg prijatelja. Po mogućstvu čudaka. Koji živi drugačije od nas. I da se otvorimo. Da ne opovrgavamo. Da ne budemo ustavobranitelji. Da ne osuđujemo. Da se svaki put kada pomislimo: majko mila… zapitamo kako oni u tom svom svetu žive. I već smo izašli iz pećine.
A igra sa sigurnim dobitkom, na duži rok svakako postaje igra sa sigurnim gubitkom. Tko izgubi dobitak, dobija gubitak. Pričam sa jednom dragom prijateljicom. Koja unatoč tome što je videla mnoge razne pećine, već godinama ostaje u svojoj maloj i pretesnoj pećini. Zašto ostaje u noj? Pitam je. Zato što je sigurna. Plaća joj račune. A ima ćerku, mamu… Ako ovako nastavi, šta će biti sa njom za pet godina? Pitam je. Sigurno će se razboleti. Odgovorila mi je. O tome se radi. Današnja sigurica, postaje sutrašnji gubitak.
Kaže da joj je dosadilo da radi ono što ne voli. I da je počela da veruje da je moguće živeti od uživanja. Vidi mnogo nas na radionici koji tako živimo. Potrebno je setiti se svog uživanja. Osvestiti svoju pećinu. I znati da se život od uživanja svakako nalazi izvan te naše pećine. Potrebno je za početak izaći napolje.
A da bismo živeli od uživanja, potrebno je i da platimo kartu. Ima jedna priča izmišljena za ovaj momenat. Čovek je došao u muzej. U kom je mogao da dobije sve tajne sveta. Čovek na biletarnici mu je objasnio da se u njihovom muzeju ne kupuju klasične karte. Nego svakom posetiocu sipaju 100 grama peska. Na kraju obilaska će mu obračunati koliko je grama peska usput izgubio. I toliko će platiti. Čovek se sav zdao da ne prospe ni grama peska. I tako je obišao muzej. A nije prosuo ni pola grama peska. Ne treba da plati ništa. Rekao mu je čovek na biletarnici. A pitao ga je i šta je video u muzeju. Pa ništa naročito. Odgovorio je posetilac. Bio je suviše skoncentrisan na pesak. Da ga ne prospe. O tome se radi.
Jer ko ne rizikuje, taj ne dobija. I ko izgubi dobitak, dobija gubitak. A sreća prati hrabre. O tome smo pričali na Danu Heroja. Na onom partiju. Na kom smo slavili što smo izašli iz pećine. Jer vredi. Jer ne mora da se radi ono što se ne voli. I jer se može živeti od uživanja.
I da. Pećina u koju se najviše plašimo da uđemo, krije blago za kojim tragamo. Potrebno je samo da platimo kartu. A vi sad vidite. Imate 100 grama peska. Pa krenite.
Srećno.
Beograd, 29. maj 2017.