Jedan poziv menja sve(t)

Ovo je drugi deo priče od pre nekoliko dana. U kojoj sam se izđirala po srpskim barama. Obišla velike krokodile. I podsetila se principa koji u tim barama važe. Nisu me baš oduševili. Pa sam rešila da kažem veliko NE svim tim barama. I njihovim pratećim elementima. Vratila sam se u moj svet. Bogatija za mnoga učenja. Koja su mi bila smeštena negde duboko. A sada sam ih bogami osvežila. I vratila u svakodnevicu. Ne samo kao ideju. Nego kao živo mišićavo znanje.

Đir po srpskim barama podsetio me je da za ono što mi je važno treba da se postaram sama. Da slušam svoju Intuiciju. Da je nešto ili lako ili nikako. Da radim sa prijateljima. Sa ljudima iz moje farbe. Šifra Istok –Jugoistok. Ljudi u punoj snazi. I brzi. Baš kao i ja. Posvećeni kao da rade prvi put. Kao da su u pitanju rani radovi. A podsetila sam se i da nemam više razloga da se điram po barama.

I čim sam ove ideje stavila u mišiće, život mi je pokazao koliko je brz. I kako munjevito dejstvuje. Brže nego što sam mogla i da naslutim. Čim sam primenila učenje. I čim sam se setila. Jer i tama postaje svetlo. Kada se sećamo. I obrnuto. Kada se ne sećamo. Sve postane tamno. Ovih dana imam tu divnu priliku da prisustvujem lekcijama iz univerzalnih zakona. Da prisustvujem magiji uživo. Zato je i pišem. Da je ne zaboravim. Da je se setim. Kada prođe ovaj momenat.

Nakon što sam se vratila iz đira po srpskim barama, odmah sam kontaktirala moju prijateljicu Ksenu. Ksena od prvih dana mog pisanja vidi magiju u mojim rečima. Ohrabruje me. Predviđa mi svetlu književnu budućnost. Nagrade. A ja se onda sva uspalim. I dobijem od njenih reči neku novu svežinu. I neke nove ideje.

Ksenina porodica vodi štampariju. Futura. Dobro se i zove. Naspram svih onih starozavetnih tipova. Od kojih sam se smorila. Sve smo se dogovorile u pola sata. Po principu lako ili nikako. Poslala sam joj rukopis Virtuoza. Napravila sam fotografije za korice. A Ksena će se pozabaviti delom izdavaštva zvanim distributerstvo. Od štamparije do knjižare. I tako je u nekoliko dana, moj ljubavni roman Virtuoz svakodnevice dobio novi život.

Uživala sam što radim sa Ksenom. Što je sve tako lako. I moguće. Što za sve ima rešenje. A onda mi je jednog vrlo magičnog dana, na radionici na kojoj se čudesnim čudom stvarala potpuno nova radionica, jedna od mojih Heroina Vanja rekla da pošaljem rukopis u Čarobnu knjigu. Čarobnu knjigu? Objasnila sam joj da sam se već dogovorila sa Ksenom. Da Virtuoz tek što nije ušao u proceduru. A svidela mi se i ideja da se sama bavim svojim knjigama. Molim te. Poslušaj me. To je izdavač za tebe. Rekla mi je. Čarobna knjiga. Rekla mi je još jednom tokom dana. Čula sam je. Pa dobro. Važi.

Bila je to nedelja, 18. jun. Jedan vrlo naročit datum. Ksenin rođendan. I rođendan moje kume Nate. I moje drage prijateljice Tanjuše. I rođendan još jedne nove radionice. U ponedeljak 19. juna bio je Happy Monday. Tek što sam objavila tekst O malim barama, velikim krokodilima i znakovima na sve strane. Setila sam se Čarobne knjige. Znala sam da sam dobila znak. Koji ne mogu da ignorišem.

Napisala sam mail na office@carobnaknjiga.com. I to je bilo to. Iskustvo od 2.5 godine batrganja po izdavačkim svetovima nije mi davalo nikakvu drugu emociju. Nikakav ushit. Ni optimizam. Ni konekciju sa životom. Ništa. Ipak sam poslala. Da ne bude posle… jebiga.

Setila sam se priče o kopaču blaga. Koji je kopao godinama. Pa se umorio. I skoro da je odustao. A onda se život postarao. I udario ga kamenom u glavu. Kopač je isprovociran tim udarcem napravio i taj poslednji potreban udarac krampom. Eto baš tako sam se osećala. Kao taj kopač.

To je bio vrlo značajan deo mog života. Koji za sada nisam rešila. Kada bih samo i pomislila na sve te moje knjige… uh… nisam znala šta ću sa njima. Knjige moje, jadna siročadi… Znala sam da nije odgovorno prema svem mom stvaranju da ga držim u kompjuteru. Na policama mog stana. I na web sajtu. Osećala sam kao da ga nisam istretirala kako mu dolikuje. Kao da se prašina hvatala na njega. Dok sam ja bežala u novo i novo stvaranje.

I tako uveliko pišem osmu, devetu i desetu knjigu, a da ni drugu još nisam pustila u svet. Što i nije neki balans. Kad smo već kod univerzalnih zakona. Moj književni prvenac se stidljivo pokazivao svetu. Bez da se iko njime ozbiljnije pozabavio. Ni jedan jedini intervju. Nijedan nastup. Ni gostovanje. NINDŽA je živeo svoj neki poluilegalan život. Kako mu i ime govori. A ipak se čitao. I čita. Širom sveta. NINDŽA je ipak Nindža.

U sredu 21. juna smo moj muškarac i ja krenuli na vojvođansku turneju. Novi Sad. Pa Sombor. Svi naši gradovi. U sredu smo isplanirali da vidimo nekoliko stanova. Usred smo procesa nalaženja pravog stana za nas. Trebalo je da se nađem i sa Ksenom. Ispostavilo se da je ona otišla na more. Pa dobro. Ionako smo imali mnogo drugih poslova.

Bio je to je prvi dan leta. I prvi vreo dan. I najduži dan u godini. Vremenski uslovi su poslovično pratili naša zbivanja. Taj dragi Život je tako vešt reditelj. Obožavam ga. Nas dvoje smo obilazili sve te razne stanove. Ah. Da mi je neko rekao da je traženje stana  tako velika tema… Odlazili smo u neke stanove. Da proverimo da li bismo mogli i želeli da živimo u njima. Na meni se sve jasno videlo. I kada mi se nešto svidelo. A bogami i kada nije.

Bilo je stanova u kojima samo što nisam zaplakala. Od nesviđanja. To se videlo celim mojim bićem. Vlasnici su me dozivali da mi pokažu sve prostorije. A ja sam rekla da nema potrebe da gledam špajz stana koji mi se ni malo ne sviđa. Da li moram baš tako očevidno da pokažem da mi se stan ne sviđa? Pitao me je Petar. Moram. Jer sam suviše radila na tome da mi se taj moj tihi glas vrati. A ukoliko ga ne uvažim zarad pristojnosti i finih manira, on će mi ponovo otići. Da, moram da pokažem kako se osećam. I kada mi se sviđa. I kada mi se ne sviđa. Razumeo je. Na svu sreću.

 

Sada kada sam naučila da jasno i glasno čujem taj svoj tihi glas, vreme je da naučim i da se nosim sa njim. Na jedan malo suptilniji način. Skontala sam. Učiću da ga, nakon što ga čujem i  uvažim, propustim kroz telo. I ostavim tamo gde pripada. Čim očitam svoje DA ili NE. Pa onda opet najljubaznije i najrešenije na svetu mogu da kažem i DA. I NE. Eto meni novih zadataka za vežbanje.

Tih dana sam tražila i prostor za novosadsku Radionicu. Polako se vraćam u Novi Sad. Pa mi je potreban i neki dražestan prostor u kojem ću raditi. Prijateljice su mi predlagale razne prostore. Neke institucije. I neke ljude koje one poznaju. I sa kojima će mi „srediti“ sastanak. Uh. Ježila sam se od ustanova. I od sastanaka za „srediti“.

Shvatila sam da više ne želim dobrovoljno da odlazim u ustanove. Ne želim da odlazim na mesta gde ću biti egzotična. Neobična. Opičena. Različita. Ne želim ni da mi se „sređuje“ da se sa nekim sretnem. Sve ovo je vrlo daleko od mene. To su principi tih srpskih bara. I njihovih krokodila. Sa kojima sam se pozdravila.

Želim da radim sa ljudima iz moje farbe. Sa kojima mogu da se sretnem kad god. Bez da mi se „sređuje“. I bez da moram da kupujem posebnu garderobu za te sastanke. Shvatila sam i da su mi vremenom postali  potpuno strani svi ti oklopi. Kojima se ljudi okivaju. Utegnutost. Visoke štikle. Puderi. Fenirane frizure. Kravate. Odela. I takvi ambijenti. I reči kao što su institucije. Ustanove.

I dok sam na desetom sastanku tog prvog i prvog vrelog letnjeg dana sa prijateljicom pričala na temu pravog prostora za Radionicu, stigao mi je mail. Ime nepoznato. Ali naslov vrlo dobro poznat. Re: Rukopis Virtuoz svakodnevice.

Jedan poziv menja sve. Znala sam odmah. Urednik Čarobne knjige mi je poslao baš takvo pismo. Koje je promenilo sve. Odmah je sa mnom prešao na ti. Jer oseća da me poznaje. Čita moj rukopis. Iako uopšte nema veremena. Niti je planirao nova izdanja. Niti voli ljubavne romane. Sva sreća što nije izgubio instikt da zaviri u rukopis nekoga ko mu pošalje zanimljivo propratno pismo. Pisao mi je. A onda se desila čarolija. Moj rukopis ga je „ščepao“. I evo ga već dva dana u čitanju. Ako ovako bude do kraja, radićemo. Ah.

To je taj poziv koji menja sve. Čudan je osećaj. Nekako tako prirodan. Miran. A eksplozivan. Implozija. Vatromet u meni. Znala sam da će mu se Virtuoz sviđati do kraja. Kakva magija. Samo da nas sve podsetim, bila je to sreda, 21. jun. Dva dana nakon što sam poslala rukopis Virtuoza.

Novi Sad je već sav bio festivalski. Tamburaški festival. Dolazeći Exit. Vreme kada je Novi Sad najživlji. Ljudi na sve strane. A ja sam sa mojom prijateljicom delila sva ta čuda sveta. Taj vatromet od osećanja. Ah. Što je to divno. Što imam sa kim da ih podelim. Setila sam se kad mi se u Tokiju desio sličan vatromet. Kada mi je rad pobedio na temu reforme državne uprave. I kada nisam imala sa kim da podelim tu radost. Osećala sam tada kao da je moj vatromet od osećanja pokisao. Pa sam otišla na Sumida river. Gde je toga dana bio pravi vatromet. Veličanstveni. Japanski. Da mu se pustim. Da mi ne ostane neispoljen taj moj vatromet. Od toga može da se poludi.

Sva sreća pa se moj sadašnji vatromet slagao sa celim ambijentom. Sa vrelinom dana. Sa ljudima oko mene. Sa prijateljicom Duliškom. Koja je jedan od mojih najvećih fanova. Od mojih prvih autorskih dana. I koja silno navija za mene. Uživala sam što delimo taj vatromet. I što ne moram da tražim neku Sumida river. Da ga delim sa nepoznatim ljudima.

Spavala sam te noći kao sasvim zadovoljna beba. Bez misli. Samo sa osećajem miline. Ujutru sam odgovorila uredniku Čarobne knjige. Da sam zahvalna tom njegovom instinktu za zanimljive stvari. Koji ga je preveo preko svih onih niti… niti….  Zahvalna sam što nije ogrezao na sva čuda sveta. I već je činjenica što postoje ljudi koji su živi, zainteresovani, uključeni, brzi i slobodni u izrazu za mene vrlo ohrabrujuća. Da mi je već samo njegovo živo postojanje velika nagrada.

Meni se čini da upravo zato i pišem. Da budem sa ljudima na ti. Da sklonimo sve te ledene VI zidove. Sve te ustanove. Instuticije. Kravate. Pasiv. Beskrajne uvode. I trivijalne razgovore. Za koje nemam ni vremena. Ni života. A bogami ni interesovanja.

I baš kao što celog svog života tragam za dobrim sagovornicima. Tako i od kada pišem, tragam za pravim Izdavačem. Sa kojim ću se razumeti. Koji će biti iz mog plemena. Živ, zainteresovan, uključen, svestan. I dovoljno brz. I koji razume novo doba.

U četvrtak 22. juna sam otišla u Sombor. U međuvremenu se javila jedna divna mlada žena. Htela bi da vidi moj novosadski stan. Da li ga prodajem? Hm? Da li ga prodajem? Pa da. Prodajem ga. I to je jedan od nedovoljno ponegovanih delova mog života. Moj mali novosadski stan. U kojem sam živela ukupno godinu dana. I koji izdajem od kada sam u Beogradu. To je već 13 godina. Da li ga prodajem? Prodajem. Suuuper. Pa da. Došlo je vreme da se na pravi način pozabavim svim delovima svog života. Da mi ne zarastu u korov.

Srele smo se. Sviđa joj se stan. Sve smo se dogovorile. Eto kako ja prodajem stan. A sve što sam uradila je da sam iskomunicirala ovu svoju želju sa životom. Kao sa najboljim agentom. Da mi da ideju šta mi je činiti sa mojim malim stanom.

I nakon što smo se lako i lepo dogovorile oko prodaje stana, otišla sam u Sombor. Uživala sam na putu kroz Vojvodinu. Sada je najlepša. Plodna. Sve rodilo. Zlatno. Zeleno. Žuto. Beskrajno. Vitalno. Sočno. Još uvek nesprženo od leta. Još je i žito tu. A nema strnjike. Sve je tu. Danas je ovaj panonski beskraj najlepši. I najplodniji. Danas sam baš razumela Konjovića. I njegov osećaj ravnice.

Petar je imao koncert u subotu. Nastupali su na predstojećoj fešti povodom kuvanja paprikaša. A ja sam došla da mu budem. On mene toliko podržava. Svakodnevno. Celodnevno. Pa sam srećna kada i ja mogu samo da mu budem. Da sam pored njega.

U petak, 23. juna stigao je novi mail od urednika Čarobne knjige. Da se vidimo. I da se dogovorimo oko Virtuoza. Počinju godišnji odmori. On ide na more. Da li mogu u nedelju? Uh. Imam radionicu tada.  A i  u prošloj epizodi sam naučila da ne pomeram svoje dogovore. Zbog novih dogovora. I mogu vam reći da sam se osećala divno. Dok sam izgovarala da imam radionicu. I da ne mogu u nedelju. Neka se sretnemo kada se on vrati sa mora. Pomislila sam. Ovaj put je urednik bio brži od mene. A sutra? Subota? Neka dođe i glavni junak knjige, rekao je. Glavni junak knjige ima koncert. Rekla sam.

Glavni junak knjige je insistirao da se vratim u Beograd. Što sam i uradila.

I kako to život divno uredi. Baš kao u novoj knjizi koju pišem. U 4 ruke. Nas dvoje smo imali sastanak u 4 ruke. U isto vreme. Subota u 20:00. Petar je nastupao sa svojom Finom bandom. A ja sam se srela sa urednikom. I njegovom devojkom. Kod mene u dvorištu.

Ah. Što je to bio susret. Vaninstitucionalan. Van svake ustanove. Subota u 8. Kod mene u dvorištu. Znanci smo stari. Isto pleme. Ista farba. Pričamo. Smejemo se. Dogovaramo se lako. A najdivnije od svega mi je što se mom uredniku sviđa moja lična ludost. Što ju je prepoznao. Razumeo. Naročito mu se sviđaju ritmika i poetika moga pisanja. Refreni, mantre. Za koje mnogi lektori baš i nisu bili sigurni da li su ok. Moje rečenice. Ritam.

Svaka ćelija mi se nahranila. Obradovala. Do trepavica. Do kose. Do celog bića. Uopšte. Čarobna knjiga. Pa da. U društvu sa Ekartom Tolom. Vejn Dajerom. I drugim divnim autorima. Moje biće je cičalo od sreće. Za to vreme je Petar imao divan somborski koncert. A ja sam uredniku i njegovoj devojci puštala Petrovu muziku. Koja im se naravno svidela.

Vratiće vam se godine koje su pojeli skakavci. Često se setim ove velike misli. I podsetim se da nema izgubljenog vremena. Ako se sa učenjem odnosimo na pravi način. Odjednom mi je bilo jasno da je ovakvog urednika vredelo čekati 2.5 godine. Ipak mi je bilo potrebno vreme da razumem novi svet u koji ulazim. Sada sam ga već malo bolje razumela. I mogla sam da biram. Što je možda i najvažnije.

Toliko je magičnih momenata bilo poslednjih dana. A ja najviše volim da ih razumem. U toj jednoj tihoj radosti. Tiho radovanje i razumevanje. A kad razumem i povežem sve te a-ha momente, onda ta radost razumevanja postane ekstaza. Ona Rumijeva ekstaza. Obožavanje Boga. Života. Znakova. Poretka. Ah. Ono kad ti se ciči. Samo zato što je sve baš tako. Kako jeste. Hvala je Životu. I svima ostalima.

A sve je počelo kada sam rekla veliko NE srpskim barama. I njenim principima. I kada sam se okrenula svom svetu. Čim sam uzela stvari u svoje ruke. Čim sam rešila da radim sa Ksenom. Ono što mi je u tom trenutku bilo moguće. Sve se desilo. Čim sam napravila mogućnost izbora. I pustila moju ideju kako stvari treba da se odvijaju. U režiji velikog Života. A ja sam učestvovala taman i koliko je trebalo. Drago mi je kad razumem život. Ciči mi se od sreće. To mi je  čista ekstaza.

Setila sam se da mi život nije otvarao nova vrata dokle god se nisam potrudila da jedna sama nacrtam. Tako je bilo i tokom moje decenijske zaglavljenosti u undergroundu devedesetih. Kada sam prihvatila postojeću situaciji. I krenula da od nje pravim magiju. Istog dana sam dobila poziv da radim na dva mesta. Jedan je bio Pokrajinski sekretarijat za nauku i obrazovanje. Koji mi je po obrazovanju „pripadao“. A za drugi nisam imala pojma ni šta mu ime znači. Pokrajinski sekretarijat za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju. Ali sam ga ipak izabrala. Zato što mi se sviđao Emil. Čovek koji je vodio priču. I zato što se ova priča stvarala iz početka. I zato što mi je sve delovalo nekako funky. I sviđalo mi se.

Kad smo već kod institucija, čini mi se da je u ovom mom učenju vrlo važan bio i taj van-institucionalni momenat. Ta moja odluka da se okružim svojima. Da ne idem više na mesta na kojima sam egzotična. Gde će me gledati kao lujku. Za koja mi treba veza. Na mesta za koje je potrebno da se kostimiram. Za koje nisam adekvatna takva kakva jesam. Nego moram malo da se utegnem.

I naravno da slušam taj moj tihi glas. On je skoro nepogrešiv. A znam i kada može da me zavara. Kada mi je želja suviše jaka. Po principu: što je babi milo, to joj se i snilo. I kada imam neke predrasude.  Eto meni zadataka za sledeći period. A želim da naučim i kako da komuniciram svoj tihi glas sa svetom. Ne mora baš svaki prodavac stana da vidi da mi se njegov stan ni malo ne sviđa. Dovoljno je da to sama uvidim. Sada ću da naučim da moje NE komuniciram najljubavnije i najrešenije što znam. To mi je želja.

I podsetila sam se da je za stvaranje sveta potrebno i dovoljno 7 dana. Moj novi Čarobni svet se napravio za 6 dana. A onda je usledio i odmor. Nedelja. Radionica. Koju  nisam otkazala zbog sastanka sa izdavačem. Predah od tolike količine magičnosti. Uh. Trebala mi je neka veličanstvena kruna ove nedelje. Najvrelije nedelje u godini. U kojoj se stvorio moj Novi Čarobni Svet. A onda sam se setila. Za pola sata je počinjao veličanstveni koncert otvaranja Beogradske filharmonije. Ušće. Zubin Mehta. Javila mi se prijateljica. Idemo.

Stigla sam na Ušće. Spektakularno. Lepih ljudi na sve strane. Moji prijatelji sa korpama. Ćebadima. Stolnjacima. Piknik. Muzika. Veličanstvenost na sve strane. Kakva gozba. Podsećala je na onaj moj davni vatromet na Sumida River. Samo što sam sada bila okružena prijateljima. Koji su bili deo moje magije. I koji su joj se radovali. Kakva razlika. I kakav blagoslov.

A sada se osećam jednako blagoslovena dok ovo pišem. Dok sve te uvide delim sa vama. Onako Rumi-jevski. Cičala bih. Poljubila bih svakog od vas. Život. Boga. Alaha. Univerzum. Univerzalnu silu. Kako god da je zovete. Jer ja upravo zato i pišem. Da budem sa vama na ti. I da pričamo i razmenjujemo sve te naše suštinske priče.

Nakon što smo se izgrlile. I nakon što sam ja cičala od sreće zbog svih tih srećnih okolnosti. I veličanstvenosti na sve strane, prijateljica mi je rekla je da su joj ukrali bajk. Zato što nije poslušala svoj tihi glas. Koji joj je tako jasno i glasno rekao da ne ostavi bajk na tom mestu. Valja slušati taj tihi glas. Rekoh ja mudrijaški. Da. Ipak je to prvo učenje ove epizode. I zato volim da njime zaokružim priču.

I da. Za kraj. Da ne zaboravim da vam šapnem taj jedan tajni magični sastojak. Koji je pokrenuo sve ove magične momente. To je momenat kada sam pre mesec dana otišla da naprvim novu dozvolu. Znala sam da mi nema kvantnih skokova bez da sredim svoje fioke. I poređam sve te zbrkane detalje svog života. Tako da, ako mene pitate, sve ovo počelo je tada. Kada sam se nevoljno, ali ipak voljno zaputila u MUP. Valja se spremiti za čuda.

A od onda – čudo je sledilo čudo. I nema kraja čudesima. I tama postaje svetlo. Kada se sećamo.

A jedan poziv definitivno menja sve.

Ihaaaj.

Beograd, 28. jun 2017.

Vidovdan, kad smo već kod Datuma

Ovaj tekst posvećujem svima koji nisu ogrezli na zanimljivost. Na lepotu. Na autentičnost. I koji imaju entuzijazma da se njome pozabave.

I svima koji su me podrža(va)li u ovom za mene ni malo lakom procesu. Hvala Kseni. Nensi. Nenadu. I glavnom junaku moje knjige.

I svima vama koji me čitate. Bez vas ništa od ovoga ne bi bilo.