Dugo sam se ložila na daleke krajeve. A sve moje mi je bilo obično i nezanimljivo. Najpre sam skontala umeboši šljivu. Pa tek onda domaću šljivu ranku. Naučila sam da pijem zeleni čaj. Pa tek onda čaj od nane. Valjda je to Strelac u meni čeznuo za dalekom duhovnošću. Kako sam poimala svet može se razumeti i iz mog imena. Nindža od Japana. Sa Balkana. Morala sam da odem u Japan. Da razumem Balkan. Da razumem ko sam.
Nikada neću zaboraviti jedan prizor. Koji mi je okrenuo na drugu stranu. Probudio neku novu svesnost. Dešavao se u Hondurasu. U kojem sam se zadesila. U potrazi za sobom. Zagledala sam se u jednu devojčicu. Diveći joj se. Očarana njenom drugačijošću. Bila je kao neka božanstvena divlja puma. Uplašila sam je. Nije mi verovala. Drhtala je. Od mene. Što mi je to bilo strašno. Što plašim decu po Hondurasu. Tada sam se zapitala: Bože dragi da li ja zaista treba da budem ovde? Da li od celog sveta treba da budem baš u Hondurasu? Već mi je ovo pitanje zvučalo kao vic. A celo telo mi je vikalo da NE.
Uskoro sam se vratila kući. Koju tada nisam ni imala. Kao ni adresu. Na koju bi moj kofer stigao. Ako bi se usput izgubio. Ali sam imala adrese prijatelja. A i koferi mi se nisu zagubili. Pa sam počela da pravim svoju kuću. U Beogradu. Bilo je to pre 10 godina. Tada sam uronila u unutrašnje svetove. I videla koliko su čudesni. Od tada daleka putovanja i daleki krajevi više nisu imali magiju za mene. Ni približnu unutrašnjim svetovima. Spektaklima u otkrivanju sebe. I svojih svetova. Ljudi oko mene su se kretali svetom. Pratila sam ih ovamo i onamo. A ja sam se naslađivala sobom. I svojim unutrašnjim svetom.
Nedavno mi je sličnu priču ispričala i jedna divna mlada žena. Koja je rešila da ode iz ovoga sveta. I da krene na svoje hodočašće. Koje ju je odvelo do krajeva sveta. Njeni roditelji su bili očajni. Što je napustila siguran posao. Voleli su da se hvale njenim radnim mestom. Odjednom nisu znali šta da kažu svetu. Pa su govorili da je njihova ćerka na službenom putu. Na svom službenom putu, stigla je i do doboke kineske provincije. Gde joj se desilo da ju je jedno dete pljunulo. Tako iz čista mira. Dok su se odrasli ljudi oko deteta smejali. I upalili njenu lampicu za povratak kući.
Činilo se da daleki horizonti imaju zlatniji sjaj. Da su neka druga neba blistavija i plavlja. Mislio je i Frensis Skot Ficdžerald. Izgleda da Svet krenemo da upoznajemo sa njegovih oboda. Sa najudaljenijih tačaka. Od ovaca sa Novog Zelanda. Hondurasa. Perua. Japana. Kine. Da bi se polako vraćali ka svom središtu. Sedištu.
Naišla sam na istraživanja koja govore da smo sve više znalci dalekih krajeva. A neznalice svog komšiluka. Sebe. Čula sam i za anketu koju su pravili ljudi u somborskom ataru. Upitanost je bila koliko su deca iz okolnih sela putovala u inostranstvo. Pokazalao se da ne samo da većina dece nikada nije bila u inostranstvu. Nego nikada nisu bili ni do susednog Sombora. Prvi put dođu u grad kada upisuju srednju školu.
Današnji turistički modni diktat nalaže nam da obiđemo sav svet. Pri tom zaboravljajući da odemo do susednog mesta. Kao da patimo od dalekovidosti duše. Što reče Tomas Mur. Tako sam i ja skontala Sombor i somborsku pijac tek nakon što sam videla desetine pijaca po belom svetu. Somborska dvorišta sam zaobožavala tek od Beograda. A naročito sada kada živim na Vračaru. Na najgušće naseljenom delu Beograda. Srbije. Gde je dvorište kao neka naučna fantastika.
Sličnu dalekovidost duše imala sam i na temu poslova kojima se bavim. Čeznula sam za velikim delima. Grandioznim ostvarenjima. A nisam razumela da nema velikih i malih dela. Nego da ima velikih i malih pristupa. Svaki svakcijati posao na ovom može da se radi posvećeno. Predano. Ljubavno. Veličanstveno. Božanstveno. Umetnički. Religiozno. I obrunuto.
Dok sam radila u kafani tinjala je u meni jedna tiha patnja. Čekala sam celu jednu deceniju da mi se otvore vrata „velikog“ sveta. A ona mi se nisu otvarala. Sve dok nisam prihvatila ono što mi život nalaže da uradim. I to najbolje što mogu. Vrata velikog sveta su mi se otvorila tek kada sam postala konobarica – akrobata. Koja je u rukama nosila 14 krigli piva. I još što šta zadenuto po džepovima. Uz stepenice. I niz stepenice. U plesnim koracima.
Kada sam napokon ušla u taj veliki svet, shvatila sam da baš i nije neki. Da ga iz daljine baš i nisam dobro videla. Pa sam brže bolje poželela da izađem. I krenula da se tražim. I tražila se do Hondurasa. A onda sam videla da se baš i nisam našla. Pa sam se vratila. Kući. Koju tada nisam imala. Pa sam počela da je pravim. Bio je to herojski povratak kući. Veliki momenat za mene.
Kad smo već kod kuće, patila sam kad sam radila kućne poslove. Činilo mi se to kao neka degradacija. Kao da me kućni poslovi sklanjaju od velikih dela. Od velikog sveta. Od mentalnog uzbuđenja. Od viših svetova. Nikada neću zaboraviti scenu. U kojoj sam otapala frižider. I plakala. Ovo samosažaljenje sam dodatno pojačala klečeći na kolenima. Nek se zna. Kako me je život prevario. Perem frižider. I plačem. Umesto da se bavim rešavanjem nekog velikog svetskog zadatka. Tako je to bilo.
U toj mojoj dalekovidosti duše ložila sam se na daljinu. Na daleke krajeve. Na zvučne seksi poslove. Kovala planove kako da im priđem. Za to vreme angažovala sam ljude koji će se baviti nekim mojim poslovima. Domaćica kuće. Kuvarica za radionicu. Baštovan. Servirka. Oko mene i mog života se polako stvarao čitav jedan personal. Koji je vodio moje poslove. Većinu mojih poslova radili su neki drugi ljudi. Dok sam ja radila neke poslove za druge ljude. Odjednom je to počelo da mi taj aranžman liči na jednu veliku zavrzlamu. Ujdurmu.
Jedan te šiša. Druga te fenira. Treći ti depilira prepone. Četvrta ti seče nokte. Peta ih lakira. Šesta sprema kuću. Sedmi secka salatu. Osmi ti dostavlja iseckanu salatu. Deveta dizajnira prostor u kojem ćeš živeti. Deseti pravi nameštaj. Jedanaesti održava baštu. Dvanaesti servisira kola. Trinaesti čuva decu. Četrnaesti ih uči nekim raznim predmetima. Petnaesti razgovara sa tvojim mužem. Šesnaesti vas masira. Dok ti isto radiš nešto za nekoga. Ne radeći ništa za sebe.
Mnogo ljudi sa kojima radim voli da isproba nove ideje. Tehnologije. Znanja. Vidim koliko ih dozivaju i mame daleki horizonti. Koliko su im druga neba plavlja. Koliko ih uzbuđuju neke daleke ideje. Zen. ZaZen. Kineska tradicionalna medicina. Indijski drevni principi isceljenja. Šamanske tradicije. Ajahuaske. Tibetanski gongovi. Zvučne kupke. Sva čuda sveta.
Nedavno mi jedna divna mlada žena kaže da razmišlja da ode u manastir. Na neko vreme. Pitam je da mi malo razloži ideju. Da je zajedno razumemo. Željna je jednostavnog života. Kaže. Običnih, jednostavnih poslova. Ambijenta u kojem će joj dovoljno biti ono što ima. Da se malo odmori od šopinga. Od spiskova. Od nabavke. Od namišljanja šta ima. A šta joj treba. Pored jednostavnog života, treba joj i odmor od potrošačke nedovoljnosti.
Razigravamo ovu njenu ideju. Jednostavan i dovoljan nanastirski život nam se čini obrnutim od naše svakodnevice. U kojoj većinu naših poslova rade neki drugi ljudi. Čitave službe. Koje nas opslužuju. Dok mi radimo za druge. Najčešće jednu te istu stvar.
U manastiru prosto sve radiš sam. Za sebe. I za one oko tebe. Obrađuješ hranu. Čupkaš je. Pripremaš je. Seckaš je. Kuvaš je. Spremaš. Jedeš je. Ređaš. Čistiš. Sijaš podove. Pereš veš. Peglaš neravnine. Imaš vreme za tišinu. Nemaš potrošačko uznemirenje. Ne moraš da kupiš ovo i ono. Ništa ti ne treba. Dovoljno ti je sve što imaš. Pa možeš da prosto da budeš. Takav kakav jesi. To je jedan divan osećaj. Čini mi se.
Razigravajući ovu ideju, stigle smo do zaključka da ne mora da ide u manastir. U stvari, ona već ima svoj manastir. U svojoj kući. Samo još treba da poslovima koje obavlja pristupi na manastirski način. Da čisti prozore svoje duše. Da isijava nejasnoće. Da izravnava neravnine svog života. Da bude igumanija svog manastira. Možda se u tome krije tajna manastirske čarolije?
Sve više mi se čini da nam je najlekovitija upravo ta naša energija. Kojom sebe tako redovno uskraćujemo. Dok radimo jedan te isti posao. Ukidamo sebi seckanje, sijanje, čišćenje, ređanje, pranje. Našem biću treba baš to obično. Iskonsko. Jednostavno. Zemljano. Osećaj svršenosti. Kraj. Taj dobar osećaj da smo nešto završili. Napravili. Dok se bavimo tim nekim vazdušastim poslovima. Vrteći se u projektima bez kraja i početka. Sa nekim neznanim i nikad viđenim ljudima. Sa ljudima koji su samo ime i prezime na našem mailu. Sa kojima obavljamo te vazdušne transakcije. Kojima manjka opipljivost. Rezultat.
A onda se pitamo šta nam je. I šta nam fali. Kako smo se tako odrodili od sebe. Pa putujemo u Honduras. Na Daleki Istok. Ili odemo u neki manastir. Po odgovor. Platimo da bismo radili rukama. Da bismo ređali nečije stvari. Da bismo ih prali. Čistili. Okopavali. Uh. Koja zavrzlama. Kakva dalekovidost duše. Potrebno je samo da tu gde jesmo uradimo ono što je potrebno. Ništa više. Rukama. Potreban nam je ručni rad. Naše ruke postoje da bi radile. Da bi se uprljale. A ne da bi nam ih neko nalakirao. Da ne možemo ništa da radimo. Da nam se ne skine lak.
I ne moramo da odemo u Honduras. Da bismo komunicirali sa bogovima. Kućni bogovi se nalaze svuda oko nas. Samo što ih ne vidimo. Dok tragamo za nekim drugim bogovima. Oni se nalaze u svakom našem kutku. U svakoj fioci. Ormanu. U spremištu za četke. Metle. Kućnu hemiju. Začine. Nalaze se na sve strane. Samo čekaju da im pružimo ruke.
A kad smo već kod kućnih bogova, i mog muškarca sam srela kod kuće. Nakon svih mojih dalekih svetova. I njegovih dalekih svetova. U Somborskom dvorištu. U vreme kada je moj personal dostigao maksimum. Kada ništa nisam radila za sebe. Osim što sam pisala, vežbala i držala radionice. Nikakvog uzemljenja nisam imala. Mogla sam komotno i da se dematerijalizujem. Koliko sam vazdušasta bila.
Moj muškarac me je upoznao sa kućnim bogovima. Još na početku naše ljubavi rekao mi je rečenicu koje se često setim. Ljubavi, ja sam ćist ćovek. Da. Srećna sam što je moj muškarac Ćist Ćovek. Celog svog života komunicira sa kućnim bogovima. U Kopenhagenu je godinama živeo od toga. Što je vodio najčistiji tržni centar u Danskoj. Čak je i u danskim novinama bio. Kao ćovek koji je znao da organizuje ćistoću.
On je meni tako muževan i seksi kada u svojoj dnevnoj praksi poređa te svoje oltare od kućne hemije. Zavrne pantalone. Stavi rukavice. I dohvati mopu. Što na daskom znači džoger. Pa u pola sata isija sve podove. Pa zablista ono što traži blistanje. Poređa moju garderobu. Koju sam sklona da kreativno razbacam. Često citiramo reči. Koje je nekada davno izrekla tatina žena. Sine, ja ne znam zašto ste vi pravili plakare. Mogle ste samo da dokupite još nekoliko stolica. A onda sedne da svira. Da osvešta prostor. Virtuoznom muzikom.
A onda sam se i ja pokrenula. Da mu pravim društvo. Da se divim tim njegovim oltarima kućne hemije. Poređanim kao u aleksandrijskoj biblioteci. Počela sam da ređam moje stvari. Da im dajem novi sjaj. Da ih stavljam u ormane. Na moj način. Da diram rukama svu tu moju divnu garderobu. Da se podsećam šta imam. Nisam ni znala šta sve imam u ormanu. Iako sam se dičila polupraznim i svedenim ormanima. Bez suvišnih stvari. Uvek se nađe viškova.
Ove sezone me je i nova boja počastila novim uvidima. Izašla sam iz trodecenijske crnine. Sasvim logično – u belu boju. E sad, bela boja zahteva malo posvećeniji tretman. Od crne tkanine. I tako sam se vratila ručnom pranju. Skoro svaki dan operem svoj veš. Na ruke. Mmmmm. Milina. Osećam tu belinu. I tu čistotu. U celom biću. Pa polako moj crni orman postaje sve belji. A ja sve više uživam u ručnom pranju veša. Marija platno beleše. Na kućnite izvori. Ah. Pa kad sam već u kancelariji, operem i čaše i tanjire. Umesto da ih poređam u mašinu. I osećam se još čistije. Belo. Belje.
Počela sam da peglam i svoj veš. Da kradem posao od drage nam Goce. Čije dolaske smo proredili. Dolazi nam na svake dve-tri nedelje. Kako – kad. Zavoleli smo se. Pa nam prija njena enegija. A ima poslova u kojima još uvek nisam pronašla kućne bogove.
A kad me je već krenuao ručni rad, uzela sam makaze. Pa sam se sama i ošišala. Zato što je moj voljeni frizer bio na odmoru. A ni malo nije svidelo to što sam potpuno zavisna od njegoa. I njegovog odmora. Uzela sam makaze u svoje ruke. I štric. Štric. Napravila sam sama sebi frizuru. Kao što sam to radila nekada. I mogu vam reći… Sasvim sam zadovoljna.
Da ne duljim više. Kućni bogovi me dozivaju. Za danas sam sasvim dosta mudrijašila. Eto vidite kako smo mi današnji ljudi prekomplikovali stvari. Ja na primer moram da napišem čitav esej. Da bih poređala svoje stvari. Da ne čujem onaj glas: Sine, ne znam zašto ste pravili plakare… Možda da dokupite još nekoliko stolica… A onda da nastavim da ređam svoje poslove. Da ih slažem. Zategnem. Picnem. Licnem. Da iseckam. Da skuvam. Aranžiram. Jedem. Uživam. Da uživamo.
Idem sada da budem prvosveštenica svoga hrama. Što i vama želim. Jer, blago je obično oko kućnog praga.
Beograd, 18. septembar 2017.
Ovaj tekst posvećujem svim kućnim bogovima. I jednoj Milici. U znak zahvalnosti za inspiraciju i uvid.