U vreme mog protrčavanja kroz korporativni svet radilo se do 5 – pola 6. Osim po nekog dana. Kada nije bilo ni govora o odlasku dok projektna histerija ne mine. Poslednjih 10 godina pratim kako se sve ovo zahuktava. Otežava. Produžava. Gledam ljude sa kojima radim. Kako ne uspevaju da se izvuku iz kandži svojih šefica. Što ide do razmera da ne uspevaju ni jednom u dve nedelje da se izbore za sebe. Da dođu na svoje konsultacije sa mnom u 18h.
Gledaju ih onako popreko. Šefice. I njihove miljenice. Otvaraju nove teme. I nove radne zadatke. U šest. Pola sedam. Sedam. Dok se oni kao na ražnju prže. Od želje da krenu. A krenula si kući? Imaš još nekih važnih stvari da obaviš? Pa dobro… ako baš moraš. Svako zna šta mu je važno. Evo na primer mi ćemo svi ostati. A ti baš ako moraš… idi.
Počela sam da se ljutim. I na njihove šefice. I na ceo taj svet militantnog mučeništva. Ljutim se i na taj princip. Ko može duže da izdrži. Bez vode. Bez kuće. Bez svojih najmilijih. A i kada oko 7-8-9 stignu kući, njihove šefice no-liferke se tek zaigravaju. Šalju mailove. Poruke. Sa idejama za sutra. Najbolji radnici odgovaraju na mailove i u sred noći. I čude se buntovnicima i neradnicima što noćas nisu proveravali poštu.
A počela sam da se ljutim i na njih. Kada mi opisuju svoj dan. U kojem osim priprema za posao, putovanja na posao i celodnevnog produženog boravka na poslu nema više ništa. Osim večernjeg četa sa nekim sapatnikom sa posla. Sa kojim dele neke subverzivne misli po pitanju posla. Ponovo preživljavajući sve to. Pa u krevet. A sutra ponovo. A malo hrabriji isključe telefon. I ne proveravaju mail celu noć. Pa kud puklo.
A onda se pitaju šta im je? Zašto su ovako prazni? Šta nije u redu sa njima? Zašto su nezadovoljni? Da li traže preko leba pogače? Imaju tako lep posao. Svako da im pozavidi. Danas u Srbiji. U kojoj nije baš lako naći posao. I zarađivati par stotina eura. Od kojih možeš da platiš stan. Kupiš neku majicu. I da se s vremena na vreme počastiš nekim putovanjem.
A ljutim se i kada se setim mog iskustva iz tog vremena. Kada sam dozvoljavala da mojim vremenom i mojim životom gospodari neko drugi. Sećam se i magične tačke zvane E sad je stvarno bilo dosta. Desila mi se na Radionici kod mog omiljenog učitelja Toma Besta. Bila su to najdragocenija učenja mog života. Plaćala sam ih suvim zlatom. Nekoliko stotina eura na dan. Samo da budem. A onda sam ta najtananija učenja i duboke urone morala da prekidam. Zato što je neko zaboravio da je baš tog dana poslednji momenat za slaganje projekta. Pa sam iz dubokih procesa uletala u temu komunalnog sortiranja otpada. Uh. Kakvo zagađenje moje aure. Kad bombu nisam bacila. To mi se desilo jednom. I nikada više. Tog trena sam znala da sam sa tim projektom završila. I odmah sam započela proces planiranja šta i kako dalje. Kako izaći iz kandži tuđe dezorganizovanosti?
Gledam kako ljudi strpljivo podnose zatrpavanje svog života i vremena tuđim komunalnim otpadom. Mole me da ih naučim kako da budu tolerantniji. Kako da produže fitilj. A ja im kažem da nisam ja ta. Ja ih mogu naučiti da skrate fitilj. Pobuna i revolucija su moje srednje ime. Verujem da nismo rođeni da bismo proveli život upregnuti u tuđe planove. I dezorganizacije besmisla. Zar ne vide da se ljutim i dok slušam to njihovo militanto mučeništvo. Zar ne čuju da pevušim Internacionalu.
Podsetim ih da sam sa američkog kontinenta ispraćena. Do Mančestera. I to sa dva krupna muškarca. Zato što sam dizala pobunu na brodu Glory. Na kojem sam se zadesila u robovlasničkom svetu. Za koji sam mislila da je odavno ukinut. Ja sam bila angažovana da budem gonič robova. Da teram ljude da rade 14, 16 i 18 sati. Vrlo zahtevne fizičke poslove. A da ih pri tom i psihički iznurujem. Da ne stignu da misle na fizički umor. Bila sam plaćena da im nalazim greške. Da ih grdim. Da im pretim drugim ljudima koji jedva čekaju na njihov posao.
Kada sam shvatila koji je opis mog radnog mesta, prijavila sam moje šefove Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. I Međunarodnoj organizaciji rada. Pisala sam i vlasniku broda. Da mu kažem kako mu gazduju imovinom. Pa su me lepo ispratili do Evrope. Da ih više ne uznemiravam.
A dok sam pisala pisma o robovlasništvu na brodu, moje zaposlene sam podučavala njihovim pravima. Učila ih da kažu NE. Ukazivala na snagu dobre organizacije. Na snagu svakog od njih 300. Mogli su da urade šta su hteli. Da su samo smeli. Ali nisu. Zato sam svoj opus i nazvala heroji novoga doba. Zato što mi je sve jasnije koliko ljudi nemaju hrabrosti da se suprotstave zlostavljanju svojih nadređenih.
Bilo je to pre 10 godina. Od tada sam radila i radim sa mnogo mnogo ljudi. Upravo na ovu temu. Kako da se podsete sebe. I svojih najdubljih htenja. Svog najdubljeg poziva. I da od njega naprave svoje življenje. Da polako izađu iz Egipta. Iz robovlasništva. Da se iskobeljaju iz kandži tih strašnih šefova. No-lajfera.
Kada dođu kod mene tako iznureni, samleveni i skoro smoždeni pričaju mi iste priče koje njima pričaju. Treba da budu srećni što imaju posao. Danas u Srbiji. Većina ljudi danas nema nikakav posao. Ili radi za 20-30 hiljada. Cela familija im zavidi. Ili se diči se njima. Mama je presrećna. Prijatelji misle da su neviđeni srićkovići. Što imaju tako seksi fensi posao. Kancelarije u centru grada. S vremena na vreme švrć ovamo. Švrć onamo.
Šta to nije u redu sa njima? Zašto nisu zadovoljni? Dođu kod mene da ih naučim da budu zadovoljni. Ili barem zadovoljniji. Podsetim ih da nisam ja ta. Koja će ih ohrabrivati za ropski život. Učiti kako da budu dobri i zadovoljni robovi. Ja to nisam. Ne znam. I ne bih. Zar ne čuju kako pevušim Internacionalu. Dok ih slušam. I nije slučajno što živim i radim u ulici Internacionalnih brigada. Ono što ja mogu je da im pomognem da polako razviju krila. I da na njima polete u nekom svom pravcu.
Sva sreća što sam imala priliku da radim u internacionalnom okruženju. Što sam učila i radila sa Japancima. Nemcima. Holanđanima. I od kojih sam naučila kako se radi. Od njih sam naučila da to što ostajete duže na poslu znači da sa vama nešto nije u redu. I da niste sposobni da uradite posao u predviđenom roku. To samo znači da bi vam više odgovarao posao manjeg stepena odgovornosti. Naučila sam i da zajapurenost znači da niste dobro organizovani. I da treba nešto da menjate. I da je reći da si u gužvi nedopustivo. Da vas to diskvalifikuje.
Od Nemaca i Holanđana sam naučila koliko se poštuje radno vreme. I da se NIKADA ne ostaje posle radnog vremena. Severnjaci su mi objasnili da im je dovoljno 4 dana nedeljno. Da urade sve što je potrebno. I da je prekovremeni rad prosto ZABRANJEN. Ne postoji. Šefovi ne smeju da vas diraju. Angažuju. Šalju mailove. Ne smeju ni da misle na vas.
U Danskoj nekoliko minuta pred kraj radnog vremena ne možete ni da priđete prodavnici. Banci. Ni bilo kom radniku. Koji polako i natenae sumira i završava svoj dan. Moliću lepo. Baš kao što i vi na vreme završavate svoj dan. I doviđenja. A od najuspešnijih kompanija sam videla kako i koliko tretiraju svoje zaposlene. Ljude koji im zarađuju novac. Radnici ima godišnjeg odmora onoliko koliko im treba. Tačka. Kakav pametan princip. Rade onoliko koliko mogu da rade. Tačka. Ni manje. Ni više.
A onda gledam nas kako smo interpretirali korporativni svet. I napravili ga militantnim mučeništvom. Robovlasništvom. Ljutim se što smo veći katolici od Pape. Poturice gore od Turčina. Evo šta mi piše jedna od mojih heroina.
Draga Marija,
Oprosti što nisam izdvojila toliko vremena, da ti mahnem i da te pozdravim,već sam dozvolila poslu i besmislu koji tamo vlada, da me preplavi.
Tačnije, pokušavam da zauzdam taj besmisao i da ga stavim pod kontrolu, napravim od njega svima nama koristan i neophodan proizvod. Imam šeficu, divnu ženu, velikog stručnjaka, ali krajnje nesposobnog rukovodioca, koja ne ume da zauzme stav, zaštiti pre svega sebe a samim tim i svoju službu, tj. nas nekoliko zena. Radimo danima nešto nebitno, a ono što je neophodno… e sa tim smo u velikom zaostatku. Uprkos svemu, rekla sam joj u svoje ime, ostale koleginice su se složile sa mnom, da ne dolazimo danas na posao. Pa šta bude.
Eh što sam se radovala. Moja se svaka ćelija raduje kada vidim jednu osobu da je izašla iz kandži tih militantno-mučeničkih sistema. Jer „zauzdati besmisao i staviti ga pod kontrolu“ je uzaludna rabota… shvatila sam posle 2 korporativne godine. A naročito je nemoguće od besmisla napraviti koristan i neophodan proizvod. To bi bila kao neka pita od govana. Čini mi se. Možda bi ličila na pitu. Ali samo na prvi pogled.
I šta da se radi? Pitali su se mnogi revolucionari. Pa i ja. Imala sam tri velike revolucije. I mnogo tekućih, svakodnevnih, manjih. No život mi je pokazao da je revolucija mnogo razorna rabota. Posle koje treba mnogo vremena da se nešto ponovo napravi. Revolucija je dekompozicija. A evolucija je komponovanje. Poslednjih godina sklonija sam evoluciji. Nakon što sam moje revolucije završila.
Imala sam tri velike revolucije. Prva je bio mamin odlazak. I moj odlazak iz porodice. Imala sam tada 17 godina. Moja druga revolucija je bila davanje otkaza u školi. I odlazak iz profesure matematike. Toga dana sam odlučila da nikada više ne održim ni jedan jedini čas matematike. Odmah sam pozvala univerzitetsku biblioteku. I zamlila ih da u naredna 24 sata dođu po moje godinama nakupljane matematičke knjige. Inače ću ih spustiti pored kontejnera. Srećna sam što su me ozbiljno shvatili. I pokupili knjige.
Imala sam tada 27 godina. I nikakvu ideju čime ću se u životu baviti. Do tog dana sam sebe videla JEDINO I ISKLJUČIVO kao matematičarku. I nikada se nisam pitala čime ću se baviti. Uvek sam znala. Zato što moje biće jeste matematičko. No devedesetih je bila potrebna matematika neke druge vrste.
Odlazak iz militantnog mučeništva je bila moja treća revolucija. Posle svake revolucije trebalo mi je 10 godina da se oporavim. A onda sam sa 37 godina počela da pravim svoj svet. Znala sam da mi nema više apliciranja. To sam znala stoodstotno. Da nema tog posla i tog sistema u kojem ću moći naći sreću. Nego da je napravim sama. To mi je objasnio i moj učitelj Dušan Milojević. Da se Raj ne nalazi gotov. Zato što Raj nije konfekcijska roba. Nego se stvara. Raj se pravi. Po svojoj meri. Svakoga dana.
To je ono što govorim mojim herojima. Kada vidim da dolaze nezadovoljni. Kada ih šefice drže do 7-8. Kada ih cimaju noću. Vikendima. Da ne čekaju taj momenat. Da im popucaju dizgine. Da ne bi morali da da istrčavaju napolje. Da kidaju lance. Prvi put kada osete da ih smara posao neka se zapitaju. I prvi put kada ne čuju sat za buđenje. I prve nedelje kada im bude teško da ustaju. Kada im se ne bude išlo na posao. To im njihovo biće javlja da nešto preduzmu. Neka poslušaju šapat svoje duše. Da ne bi morali da slušaju njenu oluju. I neka preduzimaju odmah. Neka ne čase ni časa.
Pričam im o mom omiljenom principu „dekrešendo starog i krešendo novog sveta“. Pričam im kako sam poučena onolikim revolucijama, brodolomima, cunamijima i desetogodišnjim oporavcima, krenula novim putem. Putem evolucije. Da pravim svoj svet dan po dan. I mnogo ga volim. Obožavam ga. I vi ste u njemu. Lepi moj svete. A počela sam da ga pravim nakon što su me ona dva čoveka dopratila do Mančestera. Tada nisam imala ni adresu na koju da doputuje moj kofer. Nisam imala ni grad. Ni stan. Ni ideju. Bilo je to pre 10 godina.
Zasukala sam rukave. I po Dušanovom uputstvu krenula da pravim svoj svet. Našla sam poslovne angažmane koji su mi plaćali osnovne račune. I koji su mi ostavljali dovoljno vremena za Stvaranje Sveta. Svakoga dana sam se sve više bavila onim što me je zanimalo. Vežbala sam. Čitala sam. Pisala sam. Išla sam na radionice. Čak i kada bi na projektu bila gužva. Kada se od mene očekivalo da ostanem. Da ne idem. Ipak sam odlazila. Nije bilo dana da se nisam bavila svojim svetom. Nalazila vreme za svoje. Po cenu da zakasnim sa projektnim obavezama. Pričala sam projektnim kolegama o mojoj očaranosti. O novim učenjima. Svi su znali da sam se zaljubila u nešto novo. I da sam srcem tamo negde. A i svoj posao sam obavljala sasvim dobro.
- decembra 2012 sam proglasila smak svog starog sveta. Baš kao što su Majanci i prorekli. Dve godine sam već radila na tome. Polako sam izlazila iz projekata. Izveštaja. Radionica koje sam razvijala 10 godina. Na kojima sam učila ljude kako da svoje ideje razviju u dobro planiranu stvarnost. Upravo sam po tom receptu i svoju ideju razvila u stvarnost. Dobro isplaniranu. I više mi nije trebalo. Prosledila sam mojoj partnerki i prijateljici sve naše materijale. Kojima sam posvetila barem 5 godina svog rada. I otišla. Baš kao što sam otišla i od matematike. Sa prosleđivanjem cele biblioteke. Celokupnog opusa. Ono što mi je trebalo za dalje bilo je duboko u mojim mišićima.
Tih dana zatvaranja starog sveta zvali su me mnogi ljudi. Tražili. Nudili. Cenjkali se. Eh da sam malo mlađa, a da mi je pamet ova. Tih dana sam shvatila da sam mogla petostuko da vrednujem sebe. I da mnogostruko naplatim svoj rad. Jebiga. Tada no nisam znala. Smela. Ili umela.
Majanski astrolozi su mi šapnuli da je nakon smaka starog, najbolji dan za otvoriti novi svet 15. januar 2013. Jarac u znaku. Lav u podznaku. Pa sam to i napravila. Pozvala sam sve svoje prijatelje, poslovne partnere i ljude sa kojima sam radila. U Kuću kralja Petra. I predstavila im svoju Jasnoću. Viziju. Stvaranje svog sveta. I pozvala ih da mi se priključe.
I evo nas… dan po dan… radionica po radionica… generacija po generacija… stotine radionica… 15 generacija… Beograd… Novi Sad… Evo spremam se i u druge gradove moje nekadašnje zemlje. Postala sam pisac. Performer.
I taman sam pomislila da sam sa revolucijama gotova, kad mi se desila još jedna revolucija. Ta revolucija je bila ljubavna. Srela sam mog muškarca. Imala sam tada 47 godina. Tek da držim ovaj revolucionarni ritam. 17-27-37-47. No to nije tema ovog eseja. Vraćam nas na evoluciju.
To je princip koji učim moje heroje. Kojim sam već dosadila sebi. Zato sam i rešila da ga napišem u ovaj tekst. O stvaranju svog sveta. Da ne moram da ga ponovo govorim 200 puta. Dekrešendo starog. I krešendo novog sveta. Evolucija. Ne revolucija.
Čim vam se prvi put ne bude išlo na posao… čim prvi put zaspite… ne čujete sat… čim vas šefica zadrži na razradi ideje na vratima, pred polakazk kući… čim prestane da vas raduje odlazak u kancelariju.. i pomislite jooooj moram na posao… a vi zasučite rukave. I krenite u stvaranje sveta.
Upišite neku radionicu. Kurs. Sport. Master. Zanat. Jogu. Meditaciju. Bilo šta. Samo krenite. Upišite. Za početak je važno da imate razlog da izađete sa posla. Da se iščupate iz kandži no-lifera. Inače ćete sa njima ostati do kraja sveta. I to ne samo poslovno. Nego i privatno. Da delite taj no-life.
Priča mi jedna moja heroina. O svom kolegi. Naočitom i vrlo spretnom mladom momku. Šefica ga mnogo gotivi. I polako ali sigurno angažovala ga je sve više. I ne samo do 6-7-8-9. Nego i vikendima. Da joj radi nabavku. Da organizuje dečije rođendane. Da ovo. Da ono. Shvatio je čovek da mu nema spasa. A shvatio je i da je kao singl posebno ugrožena kategorija. Nema dece. Nema ženu. Na koje može da se vadi. Pa je kupio psa. I to velikog ogromnog brundavog psa. Zbog kojeg prosto mora da ode kući. Po principu: Govori tiho i vodi psa sa sobom.
Prvi korak izlaska iz militantno mučeničkog sveta je upravo taj. Kupiti psa. Smisliti neko novo bavljenje. Najbolje iz hobija. Iz ćejfa. Kažem mojim herojima. Ako od dugotrajnog mučeništva ne možete da se setite šta vas je nekada radovalo, uradite bilo šta. Izmislite novi sadržaj. Kupite štrikaće igle. Boje. Papir. I što je još važnije uplatite neki kurs. Kuvanja. Šivenja. Bojenja. Slikanja. Sport. Pecanje. Plivanje. Radionicu. Da vas podseti šta ste želeli, a niste postizavali.
Umesto tuđim kapricima, pozabavite se svojim idejama. Ozbiljno. Svakodnevno. Pored svog rada, isplanirajte i svoj odmor. Svoj hobi. Ako ih ne isplanirate, neće imati šta da vas odvede iz kancelarije. A šeficin kapric u pola 8 će uvek biti jači od vaših potreba. Čak i od bazičnih. Da jedete. Da se odmorite. Da ćutite. Da se sretnete sa nekim.
Jednako je važno da sebi damo sebi rok koliko će ta trpnja da traje. Kada ćemo da proglasimo smak staroga sveta. I stvaranje novoga. To nam daje novu snagu. To nas iz položaja žrtve seli ravno za kormilo svog života.
I svakoga dana se bavite svojim hobijem. Postanite strastveni. Igrajte se. And the rest will follow. I pre nego što uđete u utrobu kita (mitološki termin za militantno- mučeništvo) setite se sebe. Svoje ideje. I dajte joj barem 5 minuta. Pre nego što vam u utrobi kita isisaju svu energiju. Životnu snagu. I vitalnost. Preporučljivo je i ukrasiti utrobu kita. Nazovite je stipendijom. Koja vam plaća usavršavanje. Prvo ispoštujte sebe. I svoje ideje. Pa tek onda šefice. Kupite psa, mačku. Ako ste singl, recite šefici da imate dečka. Da vas čeka ispred kancelarije. Dogovorite sastanke posle posla. Nakitite svoje slobodno vreme. I ne dajte ga ni po koju cenu. A ako vam usfali snage, pevušite Internacionalu. Ustajte svi prezreni na svetu, svi sužnji koje mori glad…
Možda vam deluje šašavo. Ali radi. Tokom svih ovih godina, pratila sam nastajanje mnogih novih svetova. Neki dan sam u božanstvenom koncept storu u Krunskoj ulici, videla preko nekoliko brendova mladih dizajnera. U čijem sam nastajanju sa-učestvovala. I koji su nastali upravo na ovaj način. Raj ipak nije konfekcijska roba. I zahteva lični autentični izraz. I svakodnevno negovanje.
Juče sam bila u poseti jednoj takvoj ideji. Koja je prerasla u Hub. Mesto gde rade, stvaraju i dejstvuju nekoliko mladih dizajnerki. I one su krenule od svog nezadovoljstva. Tada su još uvek svoje najkvalitetnije vreme davale na upravljanje nekim drugim ljudima. Za ostvarenje nečijih tuđih ideja. Kao naknadu podmirivale su svoje račune. I s vremena na vreme imale neki mali ćejf. Koji njihovoj duši ni izbliza nije bio dovoljan.
Kretale su jedna po jedna. Da prave tašne. Modne kolekcije. Sakoe. Blejzere. Kimonoe. Kupaće kostime. Kućnu galanteriju. Jastuke. Taburee. Espadrile. Svašta nešto. Setile smo se tih davnih dana. Pre pet, šest, sedam godina. Kada su ozbiljnije počele da se bave svojim idejama. Nego šeficinim kapricima. Kada su kupile sveske. Olovke. Boje. Krenule na Radionicu. Na kurseve. Smejemo se kako je sve to nekada delovalo naivno. Kako se sklapala ta magična prva tašna. Pozajmio se novac za parče kože. Išlo se po cibzar u Rušanj. A onda u Vrčin po metalne delove. Pa u Ripanj na šivenje. Pa na doradu cibzara u Rušanj.
Danas imaju svoj prostor. I to ne mali. Mašine. Zaposlene radnice. Proizvodnju. Prodaju. Gledam ih kako prave naloge za proizvodnju. I usavršavaju sistem. Umetnice i preduzetnice. Baš kao što smo često pričali. O inženjeriji fantazije. Zovu ih iz onog čarobnog koncept stora iz Krunske. Jedna žena je kupila njihove robe za više od 1000 eura. Javljaju im. Ovih dana su izvezle i svoju prvu kolekciju u Sloveniju. I to u vrlo fensi slovenačke butike. I više ne primaju porudžbine ’nako. Meni naravno hoće. I dogovaramo se oko moje žute tašne. Ah.
Podsetile su i mene na moje prve dane. Na sve te Ripnje, Rušnje i Vrčine. Na proces u kojem sam i stvarala svoj svet. I dizajnirala. I štampala. I organizovala. I čistila. I kuvala. I predavala. Nekada i za dvoje zainteresovanih. Da. Da. Da. I baš sam neki dan mislila o tome. Kako sam svakog od mojih heroja, čitalaca, sledbenika na fejsbuku, ljudi sa mejling liste, srela lično i pojedinačno. Upoznala. Čula. Razgovarala. Razmenjivala duboka pitanja duše. Da. Ja sam pravila taj moj svet. I sve u njemu.
I sada kad pomislimo na taj pređeni put… Uh… Ah… Eh… Nije lako. Ali vredi. Za pet godina stvarno može da se napravi sve(t). Po vašoj meri. A tih pet godina će svakako proći. Pitanje je samo gde ćete vi tada biti. U svom svetu. Ili na vratima militantnog mučeništva. Čekajući šeficu da se smiluje. I pusti vas kući. Izbor je vaš.
I ne čekajte. Čim prvi put ne čujete sat.. zaspite na posao… ne ide vam se… ili vas cele nedelje drže do 6-7-8…. a vi uzmite odmor. Pa se malo pozabavite hobijima. Kupite neku lepu svesku. I krenite da razrađujete svoju ideju… svakoga dana… Pre svih. I pre svega drugoga. A ako vam ponestane hrabrosti, zapevajte Internacionalu. Ili neku drugu koračnicu. Ili neku finu mantru.
Ustajte svi na zemlji kleti.
Svi sužnji koje mori glad.
Nepravdi razum sad se sveti.
Tutnji već i selo i grad.
….
Nek svetu starom nema traga.
Svoj bedi sutra biće kraj.
Beograd, 13. decembar 2017.