Ne znam koliko sam se puta selila. Posle tridesete selidbe sam prestala da brojim. Što je bilo pre najmanje 10-15 stanova. Od kojih sam pravila svoje domove. Ateljee. Ofise. Radionice. Obožavam taj osećaj. Zatvaranja i otvaranja. Odlučivanja. Šta ostaje? A šta više ne ostaje? To svođenje života na pravu meru. Na danas. Oslobađanje viškova. Razumevanje šta je bilo. A šta bi moglo da bude. I taj nagoveštaj novog, svežeg života. Koji tek čeka da se otkrije. Izlazak iz automatskog pilotiranja. Otvorenost. Pomalo i smetenost. Trapavost. Kada ne znam ni gde baš tačno stanujem. Ni gde radim. Ni kako da stignem sa kote na kotu.
Ovih dana sam se ponovo selila. Ali nešto drugačije nego prethodnih puta. Nisam govorila da se selim. Da bih preskočila onu predosadnu floskulu. Koju ljudi često i bez razmišljanja verglaju. Ko se seli – taj se ne veseli. Ah. A nije baš ni najtačnije da sam se selila. Zato što sam zadržala prostor u kojem sam do juče i živela i radila. Moj do juče beogradski svet postao je moja Radinioca. A stan u koji se selim je drugačiji od svih prethodnih stanova. On je naš. Kupili smo ga zajedno nas dvoje. Moj muškarac i ja. Pa kako da se ne veselim? Kad se u svoj novi stan selim.
Razmišljala sam šta to radim? Dok sam organizovala kamion za selidbu stvari. I dok sam pakovala svoje stvari u kutije. Selim se? Ne. Ne selim se. Proširujem se. Preraspoređujem se. Sortiram stvari tamo gde pripadaju. U Novom Sadu je moj i naš dom. Od pre neki dan. A srce mi je tamo gde mi je dom. I dom je tamo gde mi je srce. Svih mojih beogradskih godina, moje srce je bilo u Novom Sadu. To je grad u kojem sam prijateljevala. Izlazila. Družila se. I u kojem žive moje najznačajnije prijateljice. Učitelj Dušan. Frizer Goran. Zaželela sam se tog našeg novosadskog druženja. I došlo je vreme da se ponovo družimo.
A Beograd? Kada sam pre svih ovih odluka razmišljala na temu odlaska iz Beograda, mnogo sam se sneveselila. Dok sam išla po beogradskoj parohiji. Da se javim drugaricama. Da im mahnem. I kažem da selim dom u novi stan. U Novi Sad. Tada sam shvatila da nema potrebe da se selim iz Beograda. Jer je to moj grad. Grad moje inspiracije. Grad mog ostvarenja. Grad uzvišenih razmena. I učenja. Moj duh u njemu stanuje. U njemu stanuje i moja Radionica. Na istom mestu gde je i bila. U Inter brigada 53. U mojoj omiljenoj ulici. Koja se u međuvremenu pomalo zgusnula. I u kojoj su za protekle četiri godine, koliko sam u njoj živela, stvarala i radila, nikle mnoge nove zgrade. Umesto nekadašnjih predratnih beogradskih vila.
Kad smo već kod gradova, tu je i Sombor. Moj rodni grad. Tu su mi koreni. Srce mi je u Novom Sadu. A inspiracija i izvor su u Beogradu. Eto. Nigde se ja nisam preselila. Samo sam se preraspodelila po slojevima svoga bića. Koji su u međuvremenu postali tako jasni. I neupitni.
Nismo se selili samo moj muškarac i ja. Selile su se i planete. Neke se sele svakodnevno. A neke malo sporije. Ali se sve sele. Ovih dana svi pričaju o selidbi Saturna. Koji je završio svoj mandat u Strelcu. U mojoj prvoj kući. I evo ga u Jarcu. Sprema nam novu vrstu zadataka. U naredne tri godine. I poziva nas da se osvrnemo na prethodni period. Šta smo to naučili tokom poslednje tri godine. E što volim da rezimiram. I da izvlačim zaključke. Da razumem rezime. A moje česte seobe mi to olakšavaju. Da lociram sebe. Svoj život. Kako sam izgledala. Kako sam razmišljala. Šta i kako sam radila u neko doba.
Pre tri godine sam počela sam da pišem. I evo me danas. Postala sam pisac. Reč po reč. Tekst po tekst. Devet knjiga. Moja druga knjiga spremna je za Svet. Pre dve godine sam se zaljubila. I od okorelog singla u kostimu NINDžE, postala sam Grofica. Kako me moj muškarac zove. A nas dvoje smo svakoga dana sve bliži. Do tačke na kojoj smo odlučili da udružimo sredstva. I preselimo našu ljubav u Novi Sad. U naš novi stan. Na Novu Detelinaru. Na Mlad Mesec. Iliti Novi Mesec. I pred novu godinu. Koliko novog. Ah.
Ovo je meni prvi put da se sa nekim kućim. Da sa nekim krećem zajedno od početka. Da pravimo naš dom. I sve teče tako lako i glatko. Bez i jedne jedne nedoumice. Sumnje. Ili pitanja.
Pored ovih tektonskih promena, osećam i vidim mnogo malih promena. Ove godine mi je u život ušla bela boja. A sa njom i zlatna. Žuta. Umesto dosadašnje crveno-crne. U toj frekvenciji se i naš stan oblači u belo-žuto-lavanda-zlatno ruho. Dok moj muškarac i ja zajedno vežbamo kundalini jogu. Koja je otkrovenje ove godine. Zajedno sa prijateljstvima koja su mi se na kundaliniju začela.
Pored boja i estetike, menjali su mi se i ukusi. Učila sam kako da jedem. Šta i kada je dobro da se jede. Uvela sam neke nove ukuse. Izbacila stare. Sa višanja i pomorandže, polako prelazim na grejp. Breskve. Po mogućnosti žute. Jedino je crvena paprika pretekla sve moje prehrambene transformacije.
A bogami ni zvuk nije ostao nepromenjen. U život mi je pre dve godine stigao muzičar. To jest svirač. Kako on kaže. Pa je tu svakodnevno sviranje. Ori se kuća od njegovog sviranja. Balalajka. Bas prim. Ciganske pesme. Ruske. Makedonske. Brams. Mocart. Lakatoš. Sve u 16. Menjala se i muzika koja se kod nas pušta. Umesto moje dosadašnje muzike više puštam nešto što bi i moj muškarac mogao da voli. Španija. Kuba. Ciganske. Jevrejske. Sibirske. Tamburaške pesme. Mocarta. Bramsa. Čajkovskog. A kada on otputuje u Dansku – e onda je na redu Captain Beafheart, Bowie, Strenglersi, Iggy Pop. I stari dobri Punk. Koji nikako nije dead.
Možda zbog kraja Saturnove ere u mojoj prvoj kući često imam osećaj… ah koliko toga je potrebno da bi se napravio stan… koliko hiljada i hiljada elemenata je potrebno da se složi da bih bila sada i ovde. Baš u ovom gradu. U ovom stanu. Sa ovim pogledom. Koliki bezbroj elemenata je bilo potrebno da se složi da bih bila sa mojim muškarcem. U ovom stanu. U ovom trenutku. Koliko toga je potrebno da se sretnemo vi i ja…. Da podelimo uzvišeno iskustvo. I to mi daje neki skoro religiozni osećaj. Čudesnost. Naježenost.
Estetika mi nije pretrpela značajnije promene. To sam mogla da primetim dok sam ređala svoje ormane. Protočnost i nezadržavanje viškova stvari su mi i dalje centralni princip. On čini moju lakoću. Zovem je lightisimussfullness. Ono što je u ovom trogodišnjem periodu novo je da sam na mojim javnim nastupima još opuštenija. Još svojija. Bez razmišljanja šta bih trebalo da obučem.
I sve češće nastupam bosa. To mi daje neko fino uzemljenje. Slobodu. A dok sam tako bosih nogu držala radionicu, setila sam se svoje nekadašnje šifre. Bosa noga. Ah. Kakav je to fleš bio. Za mene su te bose noge koje u svakodnevici živim ostvarenje nad ostvarenjima. Moje lično dostignuće. Ne moram da čekam plažu. Ni Adu Ciganliju. Mogu da sam bosih nogu. A te bose noge su mi i velika pobeda nad sveponavljanim refrenom odrastanja: Nemoj da si bosa. E pa, bosa sam. Može mi se. Sviđa mi se. Jebe mi se.
Tokom ove tri Saturnove godine moje najveće učenje je moja apsolutna sigurnost da se stvari dešavaju uvek u pravi čas. Mog muškarca sam srela onog sekunda kada sam zaokružila prvi krug stvaranja sebe. Baš kao i izdavača. Ono što mi se činilo kao zastoj, nimalo nije bio zastoj. Prosto sam imala još nešto da naučim. Neki novi kvalitet da razvijem. Počela sam da pijem Bahove kapi broj 18. Za strpljenje. One mi daju neku kreativnu mudrost. Ne-fiksaciju na ishod mog stvaranja. Nego stvaranje, stvaranja radi. I čuđenja radi.
Podsetila sam se i da se stvari odvijaju lako ili nikako. I da stepen uklapanja sa ljudima vrlo lako može da se vidi iz stilskih izraza. Ili se slažemo. Ili ne. I to se vidi, oseća i zna na jedan. I ako se ne uklapamo, tu ništa ne pomaže. Ne bih nas više zadržavala.
Mnogo sam plesala ove tri godine. Bosih nogu naravno. Slušala fantastičnu muziku. I učila da osluškujem svoje telo na jedan novi način. Moje znanje je otišlo mnogo dublje u moje mišiće. Hvala Enesi Mahić. I Veri Erac. Mojim najznačajnijim učiteljima ovog perioda. Kao i mnogim generacijama mojih heroja. Koji su moji veliki učitelji. Inspiracija. Ekstaza razmene. I ostvarenja. Moja krunska čakra. I moja krunska delatnost. Moja Radionica. Da.
Tokom ove tri godine, Radionicu smo razvili do jedne divne tačke. Izašli smo u svet. I prevazišla sam svoj veliki strah. Radionica se nije urušila. Iako sam se zaljubila. Iako sam svoje vreme davala i mom muškarcu. Iako joj nisam davala svu svoju pažnju. Kao nekada. Ali sam joj davala sasvim dovoljno ljubavi, posvećenosti i ushićenja. Wahe Guru.
Juče pričam sa jednom divnom mladom ženom. Beograd-Roterdam-Bankok je postala njena životna i radna putanja. Ona je za ove tri godine koliko nas dve razgovaramo naučila koliko je blagotvorno kada se izbori za svoje mišljenje. Kada traži za sebe. I kada se ne boji šta će iz toga proisteći. Iz toga je uvek proisteklo neko dobro. Kaže. Ispostavilo se da su i drugi uvek imali koristi. Kad god je tražila za sebe.
Shvatila sam i da se vreme ubrzalo. Nekada sam planirala za jednu godinu. Potpom sam shvatila da mi ljudi precenjujemo ono što može da se uradimo za jednu godinu. A potcenjujemo ono što može da se uradi za 5 godina. Jer za 5 godina može da se uradi sve. Sve što zamislimo. I mnogo više. Čuvena petoljetka. Na ovoj tački vremenskog roler-kostera, čini mi se da su tri godine prava mera. Ionako nam Saturn određuje kvalitet i vrstu zadataka koji nas čekaju. I grupu mišića koje treba da razvijemo.
I evo nama nove troljetke. Astrolozi kažu da je dobro podsetiti se perioda od februara 88. do 91. godine. Kada je Saturn poslednji put bio u Jarcu. Ah. Tih godina sam rasturala faks. Sa nezamislivom lakoćom. Poništavala sam devetke. Igrala se. I ostvarivala iz igre. Ali sam se bogami i mnogo kurčila. Mislila sam da sam mnogo pametna. I bila sam baš divlja. Auto-destruktivna. I daleko od discipline. Što mi daje temu i ideju mojih zadataka. Volela bih da se setim. Da ne idem dva puta na isti ispit. I tama postaje svetlo, kada se sećam. Gledaću da se setim.
Ovih dana moj novi roman Virtuoz svakodnevice izlazi u Svet. Zajedno sa pratećim performansom. Čim minu ove igrarije sa Deda Mrazom. I započne vreme Vodolije. Vreme ljubavi. Karnevala. Buđenja. Osećam grand opening u vazduhu. Igru. Stvaranje. Istovremeno se podsećam da je važno da kvalitet kurčenja zamenim pravom merom sebe. Ni manje. Ni više. I disciplinom. U iću i piću. I da budem svoja. Po potrebi i divlja. Volim taj divlji kvalitet.
I da ne zaboravim DISANJE. Kao jedno od najznačajnijih i tek započetih učenja. Svako malo uhvatim sebe kako ne da dišem. Osećam da mi je telo i bukvalno bez vazduha. Zato sam i poručila lampu ДИШИ. Svi je vole. I ja je obožavam. Nosam je sa sobom. Možda bih mogla da istetoviram ove reči. Da me podsećaju. Do poslednjeg daha.
Neki dan mi je od Saše stigao vodič za novo doba. Umesto da drhitmo od Saturna. Bolje je da ga razumemo. Od nas će se zahtevati da budemo odgovorni. I da radimo prave stvari. Kada ne radimo prave stvari i sa pravim motivima, znaće svi. Zaklela se zemlja raju da se svake tajne znaju. Jedan je od slogana dolazeće ere. Manje priče – više akcije. Odgovornost. Integritet. Posvećenost ideji. I istrajnost u ostvarenju. I stari dobri Kaizen princip. Svakoga dana u svakom pogledu sve više da napredujemo.
Nego da vas pitam – Šta biste radili sledeće tri godine? Odlučite. I posvetite se. Uživajte u putovanju. Svakoga dana. Bez fiksacije za krajnji ishod. I ne bojte se. ДИШИТЕ. Sreća prati hrabre. Srećna vam nova era.
Novi Sad, 23. decembar 2017.