Nekada sam mislila da mi stvari naprosto sleduju. Pripadaju. I da uvek imam pravo prvenstva. Koje sam isterivala. Kojim god prevozom da sam bila. Kao pešak bila sam jadni mali pešak. Izložen i ugrožen. Od svih. I od svega. Kao biciklista naučila sam na saobraćajnu anarhiju. Na vožnju bez zaustavljanja. Bez crvenog. Bez jednosmerne ulice. Pa bih se ljutila što mi kvare koncept. Prisiljavaju me da stanem. Da ne vozim suprotnim smerom jednosmerne ulice. Kada sam ušla u kola, shvatila sam koliko je cimanje vožnja. Stani – kreni. Kreni –stani. Stoj zaglavljen. Pa sam počela da zavidim biciklistima. I pešacima. Lako je njima. Oni mogu kako hoće. Da se provuku tako spretni i vižljasti. Očekujući da me propuste. Znaju valjda koliko mi nije lako.
I kako sam menjala prevozno sredstvo i funkciju u saobraćaju, menjali su se i moji principi o pravu prvenstva. I o tome ko je u pravu. Ono što je za sve te principe bilo zajedničko jeste moje pravo prvenstva.
Letos sam videla promotivnu kampanju za uvođenje novih saobraćajnih manira. Dobar vozač poštuje propise. A pravi vozač propušta druge. Ova ideja odvela me je na ulice Tokija. Gde sam prvi put uvidela razliku između dobrih i pravih vozača. Ova saobraćajana kultura je obrnuta od naše balkanske. Sve je tiho i harmonično. Sve teče u beskrajnom skladu. Nema trube. Sirene. Rotacije. Ljutnje. Napušavanja. Svako propušta svakog. To je tamo pitanje časti.
Na ulicama Tokija počela sam da uviđam da je veliki onaj koji propušta. Koji daje. I da osećam tu suštinsku velikodušnost. Kasnije sam ovaj uvid prenela i na naše ulice. I počela da se pitam ko su ti pravi vozači? Koji propuštaju ljude. Uglavnom su to ljudi u lepim i picnutim automobilima. I obrnuto. Najviše ljutnje videla sam kod vozača u rasturenim autima. Koji prolaze kroz pešake. Trube. Napušavaju. Isterujući neku svoju pravdu.
Neki divni ljudi koji su me stripljivo i nasmejano propustili postideli su me onog mog starog principa. Tačno znam momenat kada mi je ova spoznajala zabljesnula. Kada me je jedan velikodušan vozač i džentlmen podsetio na lepotu davanja. Odjednom sam razumela koliko je dobar osećaj nekoga propustiti. Nekome dati. Pa sam počela i ja da propuštam. Kojim god prevozom da sam bila. Onako istinski. Ne kao nekada. Ironično. I nadrkano. I odmah sam bila počašćena tim divnim osećajem davanja. Sama sebi sam se sviđala. I bila sam sebi faca. Baš.
I tačno znam da je moj krug davanja započeo baš u saobraćaju. Baš na ulici. I kao što u momentima bljeska biva, odmah mi se osvetlilo kako sam nekada razmišljala. Setila sam se nekih scena. U kojima sam bila vrlo nadrndana. Cinična. Što sam nekome nešto davala. Osećajući se uskraćenom. Setila sam se jedne scene u kojoj sam pridržala vrata robne kuće. Nekim ljudima da prođu. A oni su prolazili i prolazili. Shvatila sam da držim vrata već nekoliko minuta. Dok su razni prolazili. Pa sam popizdela. Jednom gospodinu sam očitala bukvicu za moje davanje. Izvolite gospodine. Rekla sam mu. Nimalo blagonaklono. I danas se sećam tog njegovog zbunjenog pogleda.
Nekada sam čekala da drugi budu dobri prema meni. Da mi daju. Da me razumeju. Da me propuste. Pa da im uzvratim. Žalila sam se kako me ne razumeju. Ne propuštaju. Ne daju. Potajno sam se nadala da će me neki stanodavac počastiti plaćanjem jedne kirije. Na primer. U avgustu. Kada ne radim. I ne zarađujem. Da me kuća časti. Da mogu malo da predahnem. Od onog bljeska sam ja počela da dajem. I da osećam koliko je davanje blagotvorno.
Negde u to vreme sam čula i Đinđićeve reči. I ne pitaj se šta može tvoja zemlja da ti da? Nego se pitaj: šta ti možeš da daš? I tada sam počela da se pitam šta mogu da dam? Umesto šta mogu da dobijem? Što je možda najznačajnije pitanje koje sam sebi ikada postavila.
Lako je njemu da dȧ. Dao bih i ja kad bih imao. Ah. Nekada sam se ljutila kada čujem ove reči. A onda sam shvatila da oni koji ih izgovaraju prosto ne razumeju. I da mi je džaba da se na njih ljutim. Ne daje onaj ko ima. Već onaj ko želi. Rekao je jedan veliki čovek. Davalac. Ne postaje se prvo milioner. Koji onda počne da daje. Zato što ne zna šta će sa resursima. I zato što mu ne treba. Nego se najpre daje. Pa se postane milioner. Tako danas razumem.
I tek mi je danas jasno koliko je veliko ovo pitanje davanja i dobijanja. Pa sam bila radoznala kako su ga razumeli velikih ljudi. Aristotel je rekao da su nesrećnima potrebni ljudi koji će prema njima biti dobri. A da su uspešnima potrebni ljudi prema kojima će oni ispoljiti dobrotu. Gete nam je objasnio da je da bismo imali nešto više, potrebno da budemo nešto više. A budemo više i rastemo od toga kada se sa pukog primanja i onoga što nam sleduje, prebacimo na režim davanja. I opet stižemo do Đinđićevog pitanja: Umesto da se pitaš: šta bi mogao da dobiješ, pitaj se šta bi mogao da daš?
I tako sam poređala jednu radionicu koja se bavi ovim pitanjima. Nazvala sam je: Biti => Raditi => Igrati => Dati. Ono što je logički zanimljivo, a metafizički zasnovano jeste da naše BITI raste od DATI. I ako nekada ne možemo da utičemo na BITI, svakako možemo da utičemo na DATI.
Kad smo već kod saobraćaja i pravih vozača, žuti japanski autobusi na ulicama Beograda sa natpisom From the people of Japan, svakodnevno me podsećaju na ogromno dobijanje. Koje su mi priredili ljudi Japana. Ja sam toliko toga u Japanu i od Japana za kratko vreme dobila. Ta silna količina dobijanja nadoknadila mi je sve ono silno nedobijanje. Koje sam osećala. Zadužili su me za ceo život. Od Japana sam shvatila da je vreme da počnem da dajem.
Često me ljudi pitaju zašto (se) dajem? Šta imam od toga što delim svoj rad? Svoje projekte? Svoje tekstove? Svoje knjige? Kako ću ih naplatiti? I šta ja imam od toga? Ah… Kakvo nerazumevanje. Takva pitanja postavljaju uglavnom ljudi koji su i dalje u okovima nedavanja. Juče sam čula za jedan ekstremni primer. Na intervjuu za posao, neki ljudi nisu hteli da razrade projektni zadatak koji su dobili. Imali su strah da će njihov potencijalni poslodavac da ukrade njihovu ideju. I to na temu Probiotik jogurta. I kako bih ja mogla tim ljudima da objasnim svoju potrebu da delim svoje ideje sa svetom. Po cenu i da ne kupe moje knjige.
Kasnije sam naučila da je davanje odlična kura za depresivna stanja. Uraditi nešto za nekoga je apsolutno lekovito. Ništa tako ne čini da se odmah osećamo dobro. Da naš život ima smisla. Mnogi ljudi su tako spašeni od potencijalnog samoubistva. Običnim predlogom da urade nešto za nekoga. Pre nego što reše da odu sa ovoga sveta. Ako ništa drugo, neka makar komšinici ispod njih izbace đubre. Počiste lišće. Odnesu dve-tri pomorandže. A onda neka idu. Ako baš moraju.
Ovaj univerzalan lek davanja koristim kad god imam loš dan. Kada mi ne pomaže ništa što znam. Setim se davanja. Da uradim nešto za nekoga. Da budem velikodušna. Velikodušnost se uvek isplati. I dok uradim nekoliko stvari iz registra davanja, krene polako da se razvedrava u mojoj duši. Izvadim iz ormana ono što više ne nosim. Ili ono što neko voli. Izađem iz kuće. Propustim pešake na pešačkom prelazu. Propustim i vozače u kolima. Nasmejem se ulici. Pošaljem neku moju knjigu. Razglednicu. Učinim neki mali znak pažnje. Podelim tekst sa svetom mojim lepim.
I ne samo što dušu oporavlja. Od ljudi koji razumeju novac, naučila sam da je davanje prvo. Pa tek onda dobijanje. Kad god imaju finansijske zastoje, brže bolje se otvaraju. I kreću sa davanjem. Objašnjavajući mi da zastoji nisu vreme za čuvanje. Ni za štednju. Oni su vreme za davanje. I otvaranje.
Ovu temu možemo da pogledamo i sa druge strane. Kad god sam dobre volje, budem velikodušna. Sve mi je u redu. Dajem. Puštam. Propuštam. Smešim se. I obrnuto. Ništa mi nije u redu kad sam nadrkana. Isterujem svaki mak na konac. Sve mi smeta. Zato i vežbam da se u tom režimu uskogrudosti i suženih vidika setim davanja. Ako ništa drugo, da dam makar razumevanje. I da se otvorim.
Često o temi davanja pričam sa mojim muškarcem. On je razume vrlo dobro. On je od onih za koga kažu: Lako je njemu da dà. Kad ima. Kad radi u Danskoj. Dali bi i oni kad bi imali. Ili kad bi radili u Danskoj. Ili kad bi radili uopšte. A ne razumeju da ne daje onaj koji ima. Već onaj koji hoće. I da prvo moraš da daš. Da bi dobio. I da bi imao. Da se najpre otvoriš. I pripremiš posudu. Pa tek onda dobijaš. I koliko god da je davao, uvek je imao. I sreće. I otvaranja. I dobrih prilika. I novca.
Godinama pratim život jednog velikodušnog čoveka. On je toliko velikodušan, da je to prosto na granici Verovali ili ne. Daje svakome ko od njega traži. Porodici. Znanima. Neznanima. I što više daje, sve više dobija. I taman pomislim da se možda malo pretegao, kad mu stignu prilike na zlatnim tacnama. U ozbiljnim količinama. Počela sam da mislim da Univerzum bira takve ljude kao neke svoje bankarske izaslanike. Pošalje njemu novac. Prilike. Mogućnosti. A on ih onda razdeli na sve strane.
I kad smo već kod Života… uvek me očara kako mi šalje odgovore. Kako postavim koje pitanje…. kako krenem da se bavim nekom temom… kao da ceo svet postane pozornica sa tom mojom temom.
I dok sam vrtela ove misli u glavi, za susednim stolom u kafani vodio se razgovor sa ovom temom. Jedan mlad čovek se hvalio kako je dobio na kladionici. A pre nego što je dobio, počastio je ekipu turom pića. Povezao je svoje davanje i dobijanje. Sada ću i ja da platim turu. Pa da uplatim na kladži. Nastavio se njegov drugar. Ah. Koliko mi je bilo slatko. Zato što znam da se ne dobija tako. Sa tom malom kalkulacijom. Častim da bih dobio. To nije otvaranje. Nego mala kalkulacija.
A kad smo već kod kalkulacije, čula sam i da su bogati ljudi galantni sa novcem. Ali vrlo štedljivi sa svojim vremenom. I obrnuto. Da su oni koji ne razumeju novac vrlo galantni sa svojim vremenom. Ali ne i sa novcem. Na ovu temu sam čula anegdotu sa Zvonkom Bogdanom. Kada su ga zvali da se uključi u neki aktivistički projekat. Ljubazno ih je primio. Saslušao. I rekao im: Znate šta Dico. Lipo ste vi meni ovo ispričali. Evo vama 10 hiljada. Nemam ja vrimena.
Oblika davanja ima mnogo. Možemo da damo svoje vrime. Svoj novac. Poklon. Pažnju. Da propustimo nekoga u saobraćaju. A nije mala stvar ni podariti ljudima svoje razumevanje. Kad smo već kod velikih ljudi. Koji traju milenijumima. Konfučije kaže da se nerazuman čovek žali da ga ljudi ne razumeju. A mudar čovek se žali kako on ne razume dovoljno ljude.
I ja sam se nekada žalila da me ne razumeju. Dok sam čekala da me propuste. Ma kojim prevozom da sam bila. A onda sam uvidela nerazumnost ovog čina. Pa sam počela da dajem. Da propuštam. Da želim da razumem. Počela sam od sebe. Kada sam razumela sebe, ja sam prosto postala shvaćeno biće. I nisam više imala potrebu da idem svetom. Da bih bila dodatno shvaćena. A onda sam poslušala Konfučijev savet. I krenula da razumevam ljude. I mogu vam reći da je to jedan od najvećih darova. To što sam počela da ih razumevam. Umesto da se ljutim na njih.
Nekada se heroji na radionicama bune. Učim ih popustljivosti, kažu. Zašto da oni budu budale koje će uvek i svakoga razumeti? A ko će razumeti njih? Dosta im je da uvek budu fini. Volim kada me ovo pitaju. I podsete me na finese. Koje je važno da opričamo. Ja ih učim da budu pravi vozači. A ne da budu dobri vozači. To što ćemo nekoga razumeti, ne znači da nikada nikome neće reći NE. Ili ga napušiti. Nepropustiti. Trubiti. Nikako!!!
I dok sam mislila ove misli, pored mene je na ulici prolazila jedna žena. Glasno je telefonirala. Em mi činiš. Em kasnim. Još kada me vidiš kako izgledam i kada čuješ šta mi se sve izdešavalo, sve će ti biti jasno. Koliko uzimanja. Otimanja energije. Kidisanja. Krenula je po energiju. Resurse. Traži. Da uzme. Dobije. I novac. I vreme. Ovoj osobih bih rekla jedno veliko NE. Za svaku misao. Ne bih je sačekala. Ne bih joj dala ni vrime. Ni novac. Ni želju da čujem narativ zašto kasni. Ni šta joj se sve strašno dogodilo. Niti bih ikada više poželela da sa njom komuniciram.
I po svom divnom običaju, Život se uključuje direktnim prenosom. Dok ovo pišem, javlja mi se Kris. Pet je ujutru. Zna da sam budna. I ona je. Leti za Kopenhagen. Pa misli na mene. I piše mi: Evo nema dana da te se ne setim. Ono kad stojiš u redu, pa ti se ljudi unose u lični prostor. Ne znaju, pa se guraju. I stoje na pola mene. Zato sada i kažem jednoj starijoj gospođi: Hoćete li ispred mene? To si me ti naučila. I ono kad zure u mene dok razgovaramo. Osvestila si me za ceo život. I uvek te se setim. I zahvalim. Da znaš.
Eto to bih mogla da odgovorim onima koji me pitaju šta dobijam od deljenja svoje energije, tekstova, knjiga? Dobijam toliko da ne mogu više ni da poimam. Ni rečima da iskažem. A sve je počelo onoga dana. Kada sam se postidela od svog nedavanja na ulici. Od svog kidisanja za pravom prvenstva. Kada sam rešila da postanem pravi vozač. Da se pitam šta mogu da dam? I kada sam počela da dajem ono što sam želela da dobijem. Razumevanje. Da počastim svoje stanare stanarinom u avgustu. Kada vidim da im posao baš i ne cveta. Ili da nekoga počastim radionicom. Ako vidim da mu je stalo. Ne moram da čekam da postanem milioner. Mogu da iniciram svoju fondaciju i sada. Da bismo imali nešto više, potrebno je najpre da budemo nešto više.
Davanje je stvarno jedna divna privilegija. Davanje nas ne troši. Naprotiv. Od davanja naša duša naraste. Budemo veliko-dušni. Rastemo kada radimo stvari kojima bismo se rado pohvalili. Raste naš energetski potencijal. I količina energije koja teče kroz naše biće. I obrnuto. Smanjujemo se kada radimo nešto čime se baš i ne bismo pohvalili. To nas smanjuje. Steže naše srce. Postajemo uskogrudi. Stežu nam se usta. Prsti. Celo naše biće.
I ako vam se desi neki tmuran dan, probajte sa kurom davanja. Ništa nije tako lekovito. Ne mora da bude nešto veliko. Dovoljno je da nekoga propustite u redu. Kao Kris. Onako istinski. Iz srca. Da kažete: Izvolite Gospođo. I videćete kako se celo vaše biće razvedrava. A sa njim se razvedri i Svet.
Predajte dalje. Vreme je da budemo pravi vozači.
Beograd, 13. januar 2018.