Ceremonija je gotova. Idite napolje. Prava ceremonija tek počinje. Pisalo je na mom japanskom kalendaru iz 2004. Baš sam odrezonovala sa ovom idejom. I često je se setim. Baš zato što vidim da razdvajamo ceremoniju i život. Duhovno i svetovno. Imamo svoje obrede. Molitve. Iz kojih ispadnemo čim izađemo na ulicu. A meni su najdirljivije upravo te svakodnevne crtice uzvišenosti.
Priča mi svoje iskustvo jedna divna mlada žena. Imala je veliku tremu. Spremajući se za božićni sajam. Od toga kako će se prodavati njen nakit. A naročito je ustreptala kada je shvatila da joj je dodeljen štand pored jedne „akademske“ umetnice. Desio se neočekivani obrt. Navala na njen štand bila je velika. Nije mogla sve ni da postigne. Angažovale su se i njene drugarice. Koje su se zatekle na sajmu. Da prodaju. Da pakuju. Da naplaćuju. Radilo se u nekoliko ruku. A ona je bila srećna. Ushićena. Istovremeno joj je bilo i po malo neprijatno. Kaže. Dok je pored nje sedela neuposlena akademska umetnica.
Sva ustreptala priča mi o svom odnosu sa mušterijama. Birala je nakit za svakoga. U skladu sa njegovim bićem. Kao i priču. Sa svakim je imala autentičnu razmenu. Iz koje se rodila jedna nova priča. Sva se pretvorila u sjaj i blistavilo. Dok mi priča o tom novospoznatom užitku. O odnošenju sa mušterijama. Sa njihovim bićem. Za to vreme njena sajamska komšinica je svakoj od malobrojnih mušterija rekla je jednu te istu priču. Da je akademska umetnica. I još po neku reč o nakitu.
I meni je napravila jedan božanstveni komad nakita. Srce. Ali ne obično. Ne crveno. Ne roza. Ne glatko. Ne doterano. Već jedno istinito srce. Sa aortama. Crnim i srebrnim. Napisala mi je i propratni tekst. Koji sam poželela da stavim na vizit kartu. Mariji, profesionalnoj rasplitačici zamršenih niti, koje zajedno slažemo u tkanje smisla. Ah. Koliko sam samo puta pročitala i ispričala ove njene reči. A moje istinsko srebrno srce vide i komentarišu mnogi. Baš mnogi. I pitaju ga ko mi je to radio.
A nas dve smo nastavile da rasplićemo zamršene niti u tkanje smisla. Primetile smo da dugo nije spominjala duhovni aspekt svoje ličnosti. Koji joj je nekada bio prioritetan. Primaran. Nije ga zaboravila. Rekoh joj. Samo ga je uposlila. Obukao je novo ruho. Prodavačice nakita. Koja se odnosi sa svojim mušterijama. Složila se. I dodatno mi nakitila one dirljive sajamske dane.
Sa druge strane nalazi se takstista sa kojim sam se neki dan vozila. Bogoradio je. Ljutio se. Govorio je nimalo lepe reči za one koji se ne snalaze u gradovima. Koliko su samo glupavi. Ni adresu ne znaju da kažu. Ne kaže se Dušanova ulica. Takva ulica ne postoji. Baš ga to iritira. Bio je ono što se na engleskom kaže: righteous. Sav je bio u pravu. Upravan. Dodavao je nove i nove primere ljudske gluposti. Dezorijentacije u prostoru. Bivao je sve ljući. I žešći.
Za to vreme mom muškarcu su igrali mišići vilice. Onako vidno. Svaki mišić mu se video. Sav se uzvrpoljio. Taksistina priča nikako se nije slagala sa njegovim sistemom vrednosti. Pa sam samo čekala momenat da mu kaže koju.
Ne radi se o tome da su ljudi glupavi. Radi se o tome da vi ne volite ljude. I ne volite svoj posao. Nije vaše da vozite samo inteligentne ljude. Kako vi nazivate one koji su orijentisani u prostoru. Koji znaju da vam objasne gde su. Vaše je da vozite sve ljude. Zato što treba da se preveze i onaj koji je po vašim kriterijumima glup. Rekao mu je.
Majstor nije očekivao ovoliko neslaganje. Pa je krenuo da nam dočara još nekoliko primera ljudske gluposti. Nemuštosti u prostornoj orijentaciji. Da nam objasni koliko su ljudi retardirani. Samo što mi to još nismo shvatili. U tom trenutku prisustvovali smo sceni kakvu nam je taksista upravo najavljivao. Sledeći putnik nije znao da objasni gde se nalazi. Naš taksista se razgoropadio. Kako može biti tako nenormalan… Ako je već toliko prostorno retardiran neka da telefon nekome od prolaznika. Sigurno su oni normalniji od njega. Neka mu pomogne da objasne gde stoje. Ah.
Koliko svojom energijom privlačimo ono što osuđujemo. I što mrzimo. Ako mrzimo. Život prosto neće da smo u mržnji. Pa nam šalje toliko toga što osuđujemo. Toliko, da više ništa drugo ni nemamo. Čeka da se predamo. I kažemo: Pa dobro. Važi.
I čim sam počela da osuđujem taksistu, život me je podsetio da imam i ja svoje lekcije. Koje još nisam do savladala. A kojih sam se ovih dana podsetila. To je odnos sa pijanim ljudima. Odnosno sa ljudima koji uđu u grubu svesnost. Nikada se nisam osećala prijatno u njihovom društvu. Možda zato što sam odrastala pored kafane Poslednji dinar. Zvane Kinta. Koja je mojoj čistoj dečijoj energiji delovala tako prljavo, strašno i opasno.
Ja se u prisustvu te grublje svesnosti prosto ukočim. Osećam se krajnje nelagodno. I ne znam šta da radim. Pa bih da se iz tog odnosa izgubim. Možda me je život zato i stavio u kafanu. Da u njoj provedem godine.
Tako je bilo i pre neki dan. Na našem partiju. Jedna moja draga prijateljica zaigrala se pićem. I to propisno. Pa sam poželela da ode. I što sam ja više želela da ona ode, sve je teža i jogunastija bivala. Onda sam ja otišla da se bavim rasklanjanjem. A za to vreme se sa njom družio moj muškarac.
Ti si naša sestra. Mi tebe volimo. Ti ćeš ostati sa nama. Dan – dva – pet. Koliko god hoćeš. Pratila sam kako joj se u sekundi promenila energija. Kako se njen otpor transformisao u duhovitost. I to beskrajnu. Evo i dalje mi odjekuju njene duhovite reči. I smeh te noći. I ljubav. Koja trezni. I opija ne neki drugi način.
Često se setim priče o monahu. Koji je živeo u vreme Bude. I vrlo poštovao njegova učenja. Živeo je jedan ljubavan život. Posvećen davanju. Čuo je da u njihov kraj dolazi Buda lično. Ceo život je čekao da ga sretne. Pa se spremio da ga upozna. Da ga čuje uživo. Zajedno sa nekoliko monaha.
Usput je naleteo na neke potrebite ljude. Koji su trebali njegovo prisustvo. Najpre se neka žena onesvestila. I tek što ju je ponegovao i zacelio, jedva čekavši da krene put Bude, kad mu je put preprečio ranjeni jelen. Šta je mogao da radi, nego da propisno istretira i jelena. I dok se jelen pridigao, rešen da iz istih stopa stigne kod Bude, put mu je preprečilo siroče. Koje nije jelo nekoliko dana.
I tako su na njegovom putu iskrsavali novi i novi zadaci. A on je polako gubio nadu da će sresti Budu. Ipak se svakom od iskrsnuća potpuno posvetio. Rešen da čim njega reši konačno krene da sretne Budu. Utom je do njega stigao glas da je Buda umro. Seo je. I počeo da plače. Da rida. Tužan što neće imati prilike da ga sretne za života. I dok je tako plakao, Buda je došao kod njega. Zagrlio ga. I zahvalio mu se. Nalazio se u svakom od raznih obličja kojima je na putu pomogao. I bolesne žene. I ranjenog jelena. I siročeta. I svih potrebitih kojima je dao svoje srce. I zato neka ne očajava. Naprotiv. On je njegov najbolji učenik.
Da. Naš život i naši svakodnevni odnosi su naša najveća liturgija. Odavno mi je to jasno. I zato sam uvek birala isključivo ošišane frizere. Sa frizurom koja se meni sviđa. Picnute krojače. I obrnuto. Nikada nisam verovala debelim popovima. Ni zadriglim mudrijašima. Bilo mi je jasno da nešto od tih svojih učenja baš nisu najbolje razumeli. Ako koza laže – rog ne laže.
I moj deda Alojzije je bio od ove sorte. Veran svome pozivu. Kao direktor u školi je bio pre svih. I ostajao posle svih. Znao je da zasuče rukave. I uradi nešto što nije iz „opisa direktorskog posla“. Počisti. Podigne. Unese. Naloži. Održi neki čas. On me je naučio rečima: Primer je najbolje vaspitno sredstvo. Spremajući me za profesorku.
A to uvek kažem roditeljima kada me pitaju kako da vaspitavaju svoju decu. U ovo ludo vreme. Šta da ima kažu? Kako da ih usmeravaju? Ne treba ništa da im pričaju. Njihov život je najbolja poruka. Što me vodi u jednu od mojih najomiljenijih priča. Sa kojom sam odrezonovala na nivou svake ćelije. Priča o onom koga znamo i po poruci: Moj život je moja poruka.
Jednoga dana majka je povela svoje dete kod Gandija. Dečak je bolovao od šećerne bolesti. A obožavao je slatkiše. Zamolila je Gandija da njenom sinu objasni da su slatkiši za njega vrlo opasni. Dođite ponovo za tri nedelje. Rekao im je Gandi. Majka i sin su se vratili nakon tri nedelje. Gandi je pogledao dečaka i rekao: Nemoj da jedeš slatkiše. Preneražena majka pitala je Gandija zašto mu to isto nije rekao pre tri nedelje? Da li zna koliki je put prevalila da dođe kod njega. I ovaj i prošli put. Gospođo, pre tri nedelje sam i ja još uvek jeo slatkiše. Objasnio joj je Gandi. O tome se radi.
Evo poslednjeg dana januara. Jelke se polako pakuju za dogodine. Zajedno sa Božićem. Krstovdanom. Bogojavljenjem. I svim januarskim blagdanima. Volim da nas podsetim da su liturgije završene. I da glavna liturgija počinje. Napolju. Sa komšijama. Prolaznicima na ulici. Ljudima sa kojima stojimo u redu. Sa kolegama.
Shvatila sam da u svom januarskom blagdanskom izrazu nisam uradila jednu važnu stvar. Pa sam to odmah ispravila. Prijavila sam šefu onog taksistu koji ne voli ljude. I koji širi krug ne-ljubavi. Ta ljubav na ulici je za mene mnogo važna. Takoreći Sveta. I moram da je čuvam. Liturgija se ipak živi na ulici.
Januar je gotov. Idite napolje. U februar. Liturgija upravo počinje.
Novi Sad, 31. januar 2018.