Kada su jednog pisca pitali o čemu se u njegovoj knjizi radi, odgovorio im je: Da sam znao da vam kažem u jednoj rečenici, napisao bih telegram. A ne knjigu.
Uvek me je nerviralo tumačenje umetničkih dela. Ništa mi tako ne ubija doživljaj. Emociju. Zaustavlja cirkulaciju. Budi me iz čarolije. I oblači je u neku ledenu odoru. U dosadne i mudrišjaške reči. Koje niko ne razume. Ali koje zvuče nabrijano. Šta ja pesnik hteo da kaže? Pa rekao je šta je hteo. Svojom pesmom. Da je hteo da kaže prozom napisao bi telegram. Objašnjavala sam mojoj profesorki. Koja je insistirala da čuje moju interpretaciju pesnika.
I dalje me nervira kada očekuju da tumačim poeziju. Kada telegramski treba da kažem o čemu se u mom stvaralaštvu radi. Kada me onako usput, u prolazu priupitaju: A čime se ti baviš? Uh. Trebale su mi godine i godine da se svedem na telegramsku rečenicu. Koja je nadošla u jednom dragom i blagom razgovoru. A šta ti u stvari ti radiš? Ja? Misliš čime se bavim? Pa bavim se ličnom ludošću. Svojom. I drugih. Da je oslušnemo, razumemo i svetu predstavimo. I svet u nju zaljubimo. To bi bio redosled. U stvari, ja se bavim brendiranjem lične ludosti. Ah. Eureka. Samo što arhimedovski gola nisam istrčala u svet. Da svima odgovorim na pitanje koje sam ostajala dužna. Onoliko. A čime se ti baviš? Brendiranjem lične ludosti. Ljuuuudi…. Kao neki bingo da sam izvukla. Pa sad lako mogu da odgovorim znatiželjnima.
I taman sam pomislila da sam jednom za svagda završila sa tim mrskim pitanjem. Šta je pesnik hteo da kaže? A ono me je opet dočekalo. Ovih dana. Kada je u svet izašla moja nova knjiga. Virtuoz svakodnevice. Ah. Neko bi možda pomislio: Napišeš knjigu i gotova stvar. Međutim, od napišeš knjigu do knjiga je živa i čita se na sve strane sveta ima još podosta koraka. I novih sagledavanja. To je moj utisak prethodnih meseci. Toliko snažan, da moram da ga napišem.
Prvo pitanje koje vam ljudi postavljaju je naravno: O čemu se u knjizi radi? Koje su poruke? Ah. Počela sam da mislim da je u pitanju teorija zavere. Opet me vraćaju na to mrsko pitanje. Sa Virtuozom sam mogla kratko i jasno da odgovorim da je to knjiga o ljubavi. Da sam htela. I mogla. Ali onaj mudrijaš u meni je bio nezadovoljan. Suviše mu to banalno zvuči. Zadovoljio se tek kada je njih nekoliko u 8 ruku sročilo reči:
Virtuoz je knjiga o nečemu većem od nas samih, o umetnosti i alhemiji ostajanja zajedno, o spajanju naizgled nespojivih svetova, o švedskom stolu emocija. Virtuoz je knjiga o večnim pitanjima i mitovima o sreći. I o crvenim gerberima.
Eureka. Ovo je sada već počelo da liči na dobar telegram. Mogla sam ponovo međ’ ljude. Da znam da kažem o čemu se u knjizi radi.
I taman sam mislila da sam sa pričom o stvaralaštvu završila – kad… Dan po dan uviđala sam koliko je koraka od rukopisa do knjige koju će ljudi čitati i voleti. Šta zna dete šta je 300 kila?
Stvaralštvo je jedno. A priča o stvaralaštvu je nešto drugo. Potpuno novo stvaralaštvo. To sam shvatila. Ona je taj fini omotač koji će rukopis umotati u prave korice. U prave slike. U poruke. Da bi stigla do onih kojima je namenjen.
E sad. Knjigu sam napisala za mesec dana. U dahu. A pakovali smo je mesecima. Nakon onog poziva koji menja sve, usledili su novi zahtevi. Korice. Fotografija autorke. Biografija. O čemu se u knjizi radi? Kraća i duža verzija. Ah. Korice su definitivno knjiga u malom. Sve je na koricama. Oduševljena sam koliko su krcate informacijama. Esencijom. Kao parferm parfema.
Očarala sam se koricama Virtuoza. Nepoznatim čovekom, koji je doživeo i razumeo šta sam htela da kažem. I na korice stavio nekakvu razigranu tamburu. Sa vatrometom vidljivim na drugo gledanje. Svidelo mi se i što je moj sveprisutni logo u vidu crvenog poljupca zamenio crvenim slovima. Da ne tumačim. I sve te moje reči pretočio u boje, oblike, slike i slova. Da. Svako ima svoj jezik kojim priča šta je pisac hteo da kaže. Tu je bogami svoj doprinos dala i Tamara. Koja mi je letos napravila portret koji je prosto pravljen za Virtuoza. I to je bilo to. Korice su bile spremne za svet.
Setila sam se Isidore Dankan. Kada su je pitali da o čemu se u njenom stvaralaštvu radi, ona je odgovorila: Kada bih znala da vam kažem rečima, ja ne bih igrala. Dà. Neko igra. Neko ilustruje. Neko napiše pesmu. Neko knjigu. A meni treba barem nekoliko strana da razradim ideju. Ili celodnevna radionica. Da je opričam. Isfilozofiram. Ili inspirativan sagovornik. I dobar razgovor. Da dođem do neke poente. To su moji formati. Igra. Razrada. Razumevanje. Poenta. A da baš nije dvodimenzionalna. Da se ne stidim da je kažem.
I taman sam pomislila da sam rešila sve eureke u vezi sa Virtuozom… kad. Iza ćoška me je sačekala promocija knjige. Uh. Što ja ne volim tu reč. Promocija. Knjige. Ja sad treba da budem nekakva promoterka. Koja nešto promoviše. Sa ciljem da proda. Da nećete možda jednog Virtuoza? Odličan je. Evo sad ću vam pročitati jedan pasus.
O književnoj večeri da i ne govorim. To mi je format još neuzbudljiviji od promocije. Kao prepričavanje filma. Uh. U promociji bih pre mogla da nađem tračak živosti. Kada bih htela. Neki plamičak koji titra. I želi nešto da proda. A književno veče u mom biću odiše dosadom. Beskrajnom. Mudrijaški skup. Činjenica znalci. Tumači. Specijalisti da kažu o čemu se radi. Da sklone emociju. Uzbuđenje. I da stvaralštvo obuku u neko mrko – sivo odelo. Da izvinu svi tumači umetnosti koji zadržavaju njen život. Ili joj udahnu novi život. Kao moj dizajner korica. Koji je moju ideju maestralno obukao u svečano ruho.
Zato sam i želela da moj Virtuoz dobije sebe dostojan izraz. Koji će dočarati atmosferu knjige. Rešila sam da napravim performans. Mislila sam da je to skoro gotova stvar. Imam knjigu. Ideju o performansu. I to je to. A onda sam shvatila da je performans skoro potpuno nov izraz. Koji je zahtevao novo stvaralaštvo. Kojem je Virtuoz bio samo polazna osnova.
Pored atmosfere iz knjige, želela sam da otvorim i neka aktuelna pitanja na temu ljubavi. Sa kojima se današnji čovek sreće. Čini mi se kao da danas manjka ljubavi. I da baš zato svi toliko pričaju o ljubavi. I prodaju crvena srca za Dan Ljubavi. Danas kao da je singl postao sve dominantniji. Sve smo nezavisniji. I u tom singl životu pravimo konstrukte. Koji nam do jedne granice pomažu. Daju smisao. A nakon te granice nas upropaštavaju. I sklanjaju od ljubavi.
Želela sam da naglasim i transformativnu snagu ljubavi. O tome kako je delovala na mene. Kako sam od okorelog singl Nindže postala spisateljica ljubavnih romana. I zaljubljena žena. Dok je moj Virtuoz u našu ljubav ušao kao Boem. Koji je planirao da polako zatvara život. Od ljubavi je prosvirao. Propevao. Posle mnogo godina. Dobio je impuls za novi život. Od ljubavi mu je narasla kosa.
I naravno da uvek volim da izađem iz mitova o idiličnom ljubavnom životu. Da uključim sve bure i dinamiku veze. I sa njima povezano večno pitanje: Da li vredi tolikog cimanja?
Performans je naravno morao da ima i muzike. Njegove muzike. Moje igre. I nas dvoje. Izvadila sam neke delove iz Virtuoza. I obukla ih u neko novo ruho. Nešto novo sam pisala. Angažovala sam dramaturškinju. Vanja mi je objasnila kako se tekst dramatizuje. Postavlja na scenu. Pa smo napisale scenario peformansa. Jer nije isto čitati knjigu. I slušati nečije reči. Pa sam sa novim žarom spremala performans Virtuoza.
Trebalo je definisati i muzički program. Repertoar. Orkestar. Kostime. Naći prave ambijente. I performans je polako počeo da dobija svoj obris. Usred svih tih priprema, dobila sam poziv da gostujem u popodnevnom TV programu. Da pričam o performansu? O knjizi? I ponovo sam shvatila da nisam spremna. Ponovo ne znam da odgovorim na ono pitanje: O čemu se u performansu radi? Ah…
Ja ipak ne mogu da odgovorim jednodimenzionalno. Radi se o ljubavi. I o aktuelnim pitanjima u vezi sa ljubavi. Sa kojima se danas srećemo. Volim da zapletem i raspletem. Da zajednički dođemo do nekog novog kvaliteta. Do poente. Međutim, izgleda sam novinarku zbunila svojom biografijom. Od svega joj se najzanimljivija učinila moja matematika. Pa smo završile pričajući u kakvoj su vezi moja matematika i performans. Uh. Ah. Eh. Ovo nije bilo jednodimenzionalno. Ali je bilo mimoilazno. Matematičkim jezikom rečeno. Niđe veze. Ni vezivnog tkiva.
Baš sam zbunila novinarku svojom biografijom. Matematičarka, nindža, yogina, autorka, pisac, performer… Negde sam provukla čak i projekte i strateško planiranje… Vrti mi se u glavi i sada dok nabrajam. Setila sam se gospodina Bore. Mog starog prijatelja. I gurua iz projektne ere moje biografije. Bora mi je objasnio da za svaki projekat ima novi CV. I tom prilikom mi je poslao „turizmološki“ CV. Iako on lično nikakve veze sa turizmom nije imao.
Možda matematika, strateško planiranje, projekti i yoga i nemaju mnogo veze sa mojim performansom? Iako ja znam da imaju. Ali za rasplitanje ovih niti potrebno mi je barem 2 sata. A ne 15 minuta. Shvatila sam da mi je osim pripreme za svaki svakcijati nastup, potrebno da svaki put spremim i novu biografiju. Za performans mi je sasvim dovoljno to što sam autorka, učitelj životnih veština i što sam pisac. Performans je i nastao iz tog registra.
U tom raštrkanom i nepovezanom intervjuu, matematičarka kao da je smetnula sa uma da se performans dešava u 4 ruke. Da Virtuoz svira. Da ja govorim. I igram. I družim se sa publikom. Da razgovaramo o ljubavi. Da potpisujem knjigu. Sve sam to smetnula sa uma. Dok sam tražila vezu matematike i performansa.
A što se priprema tiče, kamera je stvarno svevideće biće. I to ne mnogo blagonaklono. Beleži sve. Umnogostručeno. U odsustvu ultra inspirativnog sagovornika, za kameru je potrebno znati tekst skoro naizust. Vidi se svako premišljanje, razmišljanje, titraj, uzdah. Kolutanje očima. Čuje se svaki drhtaj glasa. Svaka poštapalica. Oseti se svaka nesigurnost. Gutanje knedle. Predimenzionirano. Pri tom, kamera nije baš dobronameran sagovornik koji će te navesti da kažeš nešto mudro. Da poentiraš. Kamera voli da se spremiš unapred. I da tako picnut, spreman i navežban dođeš.
I taman sam sve ovo razumela, kad sam se čula sa Lunom Lu. Da dogovorimo razgovor za vreme beogradskog performansa. Ah. Divote. Radosti. Mislila sam. Sadam sam već naučila da mi je potrebno vreme za pripremu. Da li imam dovoljno vremena za novo promišljanje? O čemu se tu radi? O ljubavi? O singlu? O dublu? O transformativnoj snazi ljubavi? O čemu se radi u Performansu? A u knjizi? A u mom opusu? Majko mila. Koliko je slojeva umetnosti. I sa koliko različitih mesta može da se tumači…
Lepo je rekao onaj pisac. Da sam znala da kažem o čemu se radi, ne bih napisala knjigu, nego telegram.
I tako je od rukopisa Virtuoza svakodnevice, nastao čitav folder novih tekstova. Imala sam nekoliko scenarija. Nekoliko tekstova. Za performans. Za razgovor ovaj. Za intervju onaj. Za susret sa Lunom Lu. Čitala sam svoje reči. Učila skoro naizust one rečenice o čemu se tu radi? Šta je pisac hteo da kaže?
Tek mi je sada jasno koliko je ovo veliko pitanje. I koliko je sati i sati promišljanja potrebno da se na njega odgovori. Onako suštinski. Spram dela koje predstavlja. Pisanja. Razgovora sa sobom. Sa Bogom. Sa prijateljima. Sa herojima. Sa mojim muškarcem.
Dok ne dođem do odgovora često mi kroz glavu prođe Isidora Dankan. Poželim da svetu otplešem o čemu se radi. A onda se setim da je moj izraz ipak obučen u reči. Možda ne moram da napišem telegram. Ali nekoliko rečenica i „turizmološka“ biografija su svakako dobrodošli.
Neki dan mi je moja sestra Jovana, koja je stroži sudija i od kamere rekla da me je gledala kod Lune Lu. Svidelo joj se baš. Super sam bila. Prirodna i normalna. Ah. Trebalo bi mi još sat vremena da vam dočaram koliki je ovo kompliment za mene. Za prirodnost i javnu opuštenost potrebna je velika priprema. Rekoh joj ja.
I tek mi je sada jasno koliko je slojeva od rukopisa do knjige koju ljudi čitaju i vole. Mnogo je omotača. I svaki od njih je novo umetničko delo. Novo ruho. Koje izvorno delo mogu da predstave na ovaj ili onaj način. Da vam ne govorim da je svaka objava za sajt, fejsbuk, instagram još jedno novo promišljanje. I novo ruho. Pa fotka. Pa video. Pa sve to zajedno. Koliko toga.
A baš to sam ovim tekstom i htela da vam kažem.
Novi Sad, 15. februar 2018.