Nisam baš sklona definicijama. Neke sam ipak vrlo čula. I zapamtila. Svidelo mi se kako sažimaju ideje u malo reči. Jedna je De Melovo sažimanje ljubavi. Da je ljubav naše prirodno stanje. Toliko prirodno. Kao vazduh koji dišemo. Zato ju je teško i objasniti. Ljubav je ono što ostane kada sklonimo slojeve kojima smo je pokrili. Koji nam ne daju da je vidimo. Osetimo. Doživimo. Čujemo. Dakle, ljubav se pojavljuje kada sklonimo ne-ljubav. Rekla bih ja.
Ovaj De Melov princip sklanjanja viškova potpuno se uklapa sa mojim doživljajem sveta. Kako za ljubav, tako i za inspiraciju. Za životnu radost. Sreću. Mir. Zato se i bavim razumevanjem slojeva koji zatrpavaju naše iskonsko biće. Koji nas sprečavaju da volimo. Da stvaramo. Da budemo.
Zato sam i napravila svoju kolekciju. Svoj Muzej. U koji stavljam sve te pohabane ideje koje nas sprečavaju da živimo pun život. I unatoč mojoj nesklonosti ka grupisanju i klasifikovanju, u mojoj kolekciji pohabanih i izanđalih ideja, izoštrilo se nekoliko klasa. Da kažem. Koje nas sprečavaju da volimo. Da živimo slobodno. U izobilju. Da stvaramo.
Ovih dana me naročito inspiriše stvaralaštvo. Razvojni put jednog Stvaraoca. I Stvaranje. Da ga obuhvatim. Razumem. Napišem. I sa svetom podelim. Pa naročito pratim i sakupljam slojeve koji prekrivaju Stvaraoca u nama.
Da krenem sa idejom da su umetnici vagabundi. Otpadnici. Često i bednici. Da se od umetnosti niko nije ’leba najeo. Niti će. Da je umetnost nešto što se radi usput. Kao hobi. Dok imaš svoj redovan, dobro plaćen posao. Da je umetnik svoj. Toliko svoj da ne može da bude još nečiji. Što svakako isključuje porodicu. Ako postanu umetnici, moraće da napuste porodicu. Ili je nikada neće zasnovati. Jer ta dva ne idu zajedno. A onda će ih jednoga dana umetnost pozvati u Mongliju. Ili u džungle Amazona. U neko ajauaska pleme. A i ako bi uspeli da izbegnu neku hipi komunu, morali bi da ulaze u neka pomerena stanja. Da bi mogli da stvaraju. Da piju. Drogiraju se. U svakom slučaju, morali bi da raskrste sa „starim“, „normalnim“ životom. Kada zamišljaju umetnika, to je uglavnom neki apa-drapa zapušteni bludni sin. Na ivici egzistencije. Lutalica. Koji traga. Ne pripada. I vodi bludni život. Na ivici. I marici.
Na svu sreću, umetnici kojima sam ja bila okružena su vrlo štreberski tipovi. Svakodnevno posvećeni svom stvaranju. Kome često pristupaju kao neki bankarski činovnici. S radnim vremenom. Od – do. Svakodnevnim bavljenjem. U studiju. Ateljeu. Radionici. Živeli su strejterskije živote od mene. Tako da na svu sreću nisam poverovala ideji da moram da poludim da bih stvarala. Većina mojih umetnika je od prvih dana prepoznata od svoje publike. Tako da nikada nisam usvojila ideju o neshvaćenosti umetnika. Otpadnika od društva.
Vrlo brzo sam shvatila i da „pomerena“ stanja svesti ne stvaraju baš neku naročitu umetnost. U vreme dok sam duvala, u potrazi za dimenzijom više, često sam pisala. Misleći da stvaram nešto najveličanstvenije ikada do sada napisano. Pesmu nad pesmama. Da bih se ujutru redovno razočaravala tom svojom količinom ničega. Brisala. Kidala. Sklanjala svoje noćne „bravure“. I shvatila da stvaralaštvo baš i ne cveta u pomerenim stanjima svesti. Naprotiv. Moje stvaralaštvo traži najčistiju čistu svesnost. Neuprljanu nikojim šumovima.
U sakupljanju tih naših „seljačkih“ uverenja, kako ih je nazvala jedna Zaza, čula sam svašta. Toliko smo naučili da potisnemo svoje želje. I ono što volimo da radimo. Da mnogi kao jeres doživljavaju kada rade ono što vole. Kao greh nad grehovima. Pa su naučili da se u potaji bave svojim omiljenim stvarima. Često na zadnjim listovima sveske. Ili na starim i iskidanim papirima.
To su uvek veliki uvidi. Kada spoznamo da svoje crtanje ne udostojimo ni listom novog praznog papira. Da smo naučili da crtamo tajno. Kada nas niko ne vidi. A kada neko naiđe, vešto okrećemo svesku na prednje strane. Na kojima se nalaze neki visokoumni izrazi. Iz hemije. Istorije. Budžetskih kalkulacija.
Veliki je pomak kada od svog „crtkanja“, „škrabuljanja“, „pisanija“ napravimo projekat. Kada kupimo sveske. Nove novcijate lepe sveske. Za svoje crtanje. Pisanje. Skiciranje. Odjednom dobijemo dozvolu da u svoju svesku pišemo slobodno. Bez sakrivanja. Od početka. Od prvog lista sveske.
Kupovina nove sveske za svoje ideje je jedna stvarno velika stvar. Kao i posvećivanje vremena. Podsetnik da to nije danguba. Nerad. Oduzimanje vremena našoj porodici od nas. Nego jedno esencijalno vreme. Možda najvažnija delatnost koju imamo. U kojem se srećemo sa sobom. I svojim kreativnim izrazom. Da bi mogli da mu se pustimo.
Sledeći sloj prašine koji može da blokira naše stvaranje je ideja da moramo da završimo fakultet ili akademiju. Da bismo smeli da pišemo u svesku. Da pevamo. Ili da igramo. Čini mi se da je ova ideja osujetila mnoge stvaraoce. I zato često spominjem koliko volim samoukost. Ličnu ludost obučenu u svoje ruho. Divljinu koja se izrazila. Organski pristup stvaranju. Neukalupljenost u nečije standarde.
Kada već pričamo o uverenjima, volim da ih potkrepim i statistikom. Moja statistika kaže da se ogroman broj ljudi koji su studirali umetnost ne bave umetnošću. Ne pišu. Ne slikaju. Ne igraju. Ne stvaraju. Nego postanu poznavaoci umetnosti. Učitelji. Kritičari. Analitičari. Ali ne i stvaraoci. Za stvaralaštvo nam ne treba akademija. Zato što je nama svojstveno da stvaramo. Kao i da dišemo. Potrebno je samo da sklonimo patinu koja blokira naše stvaranje. Tačka.
Moje uverenje o stvaranju je upravo obrnuto. Ne trebaju nama nikakve škole. Važno je da pustimo naše biće da se samostalno i slobodno izrazi. Da potekne iz nas. I artikuliše u neki svoj izraz. U svoj stil. Pa tek kada je naše stvaralaštvo dovoljno jasno i izrazito, možemo da pustimo nekog mentora u život. Da nas malo usmeri. A mi da i dalje ostanemo svoji. Jer stvaralac je pre svega svoj. Neobuzdan. Nesputan. Divlji.
Ja baš volim mnoge ne-akademske slikare. Meni titula akademskog slikara ne znači apsolutno ništa. Nešto mi se ili sviđa. Ili ne. Ili me dira. Ili ne. Šišam se kod samoukog vajara. Volim muziku mnogih samoukih muzičara. I tek ponekog školovanog. Obožavam čoveka koji je samouk. U svemu. Garderobu mi prave samouki dizajneri. Baš kao što ni mene niko nije učio da pišem. To sam učila sama. Odnosno radila sama. A ne radim mnogo toga što sam učila. Ne šijem. Ne sviram. Ne predajem matematiku.
Na mene je učenje imalo vrlo čudan efekat. Obuzdavalo je moju divljinu. Ja sam igrala ceo svoj život. Dok nisam otišla na dril u Ruski dom. Da naučim korake raznih plesova. Tada sam prestala da igram. Uvek mi je nešto falilo. Podijum. Partner. Cipele. Haljina. Muzika. Ah… Htela sam da popizdim. Na svu sreću ponovo sam se vratila plesu. Trebalo mi je nekoliko godina. Da se vratim svom iskonskom plesu. Koji ide iz mene. Nakon svih onih koraka. Brojanja. Razmišljanja šta sada sledi. Koji korak. Koji pokret glavom. Trebao mi je ples koji nema pravila kojih ću trebati da se pridržavam.
A važno je i ko nam je mentor. Sensei. Mnogo volim japansku ideju o senseiju. Koja je tako jasno izražena njihovim slikovnim pismom. Dva čoveka koji idu zajedno pored reke. Jedan je na korak – dva ispred drugoga. I on je Sensei. Onaj ko je 10 koraka ispred nas i nije nam baš neki Sensei. Možda više ne može ni da se seti kakvi su mu bili prvi koraci. A možda se promenilo i godišnje doba. I reka. I obala. I ljudi uz obalu. Sensei je neko ko je tik ispred nas. Ko može da nas malo usmeri. Po pitanju svog iskustva pored reke. I opet treba da pratimo šta nam od njegovih učenja prija. I koliko se to slaže sa nama. I sa našim izrazom. Sa našim bićem.
Kada smo kupili svesku i pustili se stvaranju i razvili svoj stil i našli sensija za razgovore pored reke, možemo da stvaramo do mile volje. Ukoliko nas ne spreči jedan ne baš vidljivi sloj prašine. Koji može biti vrlo određujući. To su dozvole naših predaka. Ukoliko izlazimo iz porodične tradicije. To je ona rečenica koju sam toliko puta čula. I koju često vidim. U svom ne-vidljivom izrazu. Ovom zanatu naučio me je moj otac. A njega je zanatu učio njegov otac. I ja ću mog sina naučiti ovom zanatu.
Izlazak iz porodične tradicije nije mala stvar. Verujte mi na reč. To vam kažem ja. Koja je odavno otišla iz porodice. I tradicije. Naizgled. Moji su preci bili ozbiljni ljudi. Direktori škole. Učitelji. Tužioci. Pravnici. A ja sam svoja. I ne – baš –na njihov način – ozbiljna. Uvek sam osećala da je to moje bavljenje ne-mnogo-ozbiljno. Ta moja kafana. Dok se nisam pronašla. Ti moji projekti. Te moje radionice. Koje sam pohađala. To moje pisanije. I već sam uveliko bila na svom putu. I živela sebe. Kada sam načula neki tihi glas sumnje. Neku nejasnu nepodršku. Neki tupi osećaj. Da radim nešto što nije baš dobro. Nešto što je ličilo na onu jeres. Koja mi ne da da pišem na prvoj strani nove sveske.
Za naš pun izraz potrebno je da imamo dozvolu predaka. Da svakim atomom svoga bića osećamo i znamo da je to što radimo dobro. Veliko. Vredno. I divno je ako uspemo da dobijemo dozvolu predaka uživo. U direktnom kontaktu. Međutim, ako je ipak ne dobijemo i ako naši preci nisu više među živima, važno je da ovu dozvolu damo sebi sami.
Evo jedne priče, koja ilustruje obrnuti odnos prema životu. Mene i mog prvog pretka. Tate Duška. Bilo je to jednog mog pradavnog dolaska u Sombor. Došla sam onako ilegalno. Bez da se ikome javim. Bez da me se čeka. Pustila sam se druženju. Smestila sam svog prijatelja na paktreger bicikla. I tako smo nas dvoje tandrkali somborskim kaldrmama. U potrazi za avanturom. Kada sam naletela na Duška. Ulaštenog. Doteranog. Picnutog. Šokirao se kako jedna profesorka matematike, koja je pri tom i njegova ćerka i unuka svoga dede, može tako da tandrče kaldrmama. Da vozi nekakvog kilibana na rasturenom biciklu. A meni opet nije bilo jasno šta je njemu nejasno. Odnosno nisam htela da mi bude jasno. Pokušao je da napravi paralelu sa tužiocem u bermudama. Na paktregeru. Puknem od smeha. Svaki put kad na to pomislim.
I tako sam ja napisala jedno lepo pismo mom Dušku. Iako je još uvek bio živ. Lakše mi je bilo da mu napišem. Čak nisam imala potrebu ni da mu pismo pošaljem. Ali kao da jesam. Sve se namestilo. Samo.
Dragi moj Duško. Hvala ti na svemu što si me naučio. Što si mi dao. I to je super. I ti si svoje uradio. To je bio tvoj život. A ja imam svoj život. I svoj put. Baš kao što si i ti imao svoj. Tebi ostavljam sve tvoje. Što se ne uklapa u moj život. A zadržaću sve što mi treba. Hvala ti na disciplini koju sam razvila. Zahvaljujući tebi. Koju sam razvila do posvećenosti. Da živim sebe. I da ostvarujem svoje snove. Zadržaću i tvog mislioca. Koji će podržati moje snove. A tvog zabrinutog kritičara ostavljam tebi. I sve ostalo što meni ne pripada.
Meni sada život daje dozvolu. Moj Bog. Da uradim ono što je moje. Ono što ti nisi. Što nisi ni znao. Ni mogao. Jer je to moj put. I ja idem svojim putem. Tebi tvoje. Meni moje.
S ljubavlju,
Tvoja ćerka Marija zvana Cecilija
Napisala sam pismo i ostalim precima. Zahvalila im se svima. Na svemu što su mi dali. Što su me naučili. A zahvalila sam im se i na dozvoli da ovom svom mom ne-ozbiljnom putu pristupim na najozbiljniji mogući način. I da mu se posvetim. Baš kao što su se oni posvetili svom putu. Njima njihovo. A meni moje.
I tada se desilo nešto. Više svoje pisanije, svoje radionice nisam doživela kao škrabanje. Svoje investiranje u radionice više nisam doživela kao nešto oko čega bih se osećala krivom. Luckastom. Odjednom je ta moja lična ludost dobila jednu novu, skoro svetu dimenziju. Narasla je. Od luckastosti do lične ludosti. Od tada osećam tu neku uzvišenost. Svetost. Davanje sebe u svoje stvaralaštvo. Komotno sam mogla da kupim dobru novu svesku. I da ispišem na prvoj strani šta god sam htela. Nekada sam samo uzela pa našarala bilo šta. Moglo mi se. Kakav dobar osećaj.
Pričam juče sa prijateljicom. Raskošnog životnog iskustva. Igrale smo. Pevale smo. Onako celim bićima. Unutarćelijski. Oduvek je želela da peva sa uličnim orekstrom. Kaže mi. Znala je i sa kojim. Dok je živela u Atini. Tada se bavila dijamantima. Kaže. Kada je čula je glas svoje majke. Koja joj je pred svaki izlazak iz kuće govorila: I molim te nemoj da pevaš. Ni da igraš. Pomislila je da njen ulični nastup njeni partneri u dijamantskim poslovima ne bi baš razumeli. Ili možda njena mama. Pa je sebi ovu želju uskratila. Za sada. Nešto mislim da je narasla do uličnog nastupa. Samo da nađe dobar orkestar.
Kada smo se pustili sebi i svom stvaralaštvu i od predaka dobili dozvolu, slede novi slojevi koji mogu da sprečavaju Stvaraoca u nama za punim izrazom. Tu spadaju ideje koje su nekada bile na snazi. Da umetnici stvaraju. A menadžeri da prodaju. Da umetnici imaju mecene. Dok oni stvaraju u nekoj kamenoj kućici. Na nekoj divnoj plaži.
Od onih koji se još sećaju života umetnika u Titovo doba čula sam da je za napisanu priču mogao da se kupi auto. A za knjigu je sledio stan. Tvoje je bilo da napišeš dobru knjigu. A sve ostalo bi radio neko drugi. Pisao recenzije. Reklamirao. Zvao u emisije. Prodavao. Trgovački putnici su išli od vrata do vrata. Po kancelarijama. Danas je novo doba. Koje očekuje od nas da budemo i stvaraoci. I preduzetnici. I sami svoji PR-ovi. Menadžeri. Trgovački putnici. I performeri.
I zato sam ja napravila radionicu koja je sva od tog principa Inženjerije Fantazije. Povezivanja Neba i Zemlje. Magije i strukture. Stvaranja i deljenja. Jer svako od nas ima razvijeniju neki princip. Magični. Ili strukturalni. A za puni izraz potrebno je da razvijemo oba.
Pa na scenu stupa novi sloj prašine. Koji može da blokira naše stvaranje. Koje je možda najbolje iskazano rečju samopromoterstvo. Ne volim da prodajem sebe. Da se samopromovišem. Da se namećem svetu. Da ga smaram svojim delima. Čujem često. Neću da budem kao neki nametljivi prodavac životnih osiguranja. I drugih životnih magli.
Čujem i uverenja da je za pun umetnički izraz potrebno da se prodaš. Da prodaš svoje stvaranje. Svoje ideje. Svoje telo. Da spavaš sa urednikom. Producentom. Menadžerom. Od ovih ideja jednako se ježim kao i od onih da bez veze ne može da se upiše akademija. Dobije uloga. Izda knjiga.
Ja najdublje verujem da čak i u društvu kao što je naše, u kome visoke vrednosti nisu baš na visokoj ceni, uvek ima mesta za dobrog radnika. Za dobar pis. Za dobar nastup. A naročito danas. Kada svako ima svoj TV kanal. Svoje novine. Svoj radio. I to besplatno. Treba samo da smislimo. Ako nas neće na velikoj sceni nacionalnog pozorišta, još uvek ima mnogo mesta gde možemo da nastupamo. Baš kao što je Dinja napravila čudo. I što su mnogi blogeri napravili čudo. I youtuberi. I ovi. I oni.
I stižemo do velikog, ogromnog pitanja za razvoj svakog stvaraoca. Koliko smo spremni da uradimo za svoju ideju?
Toliko smo fino vaspitani. Da budemo pristojni. Da ne cimamo ljude. Da ne tražimo. Da nam je neprijatno. Da je to prosto neverovatno. Izvinjavamo se kad zovemo telefonom. Da li im smetamo? Pitamo. Ovaj… izvinite… ako baš niste u velikoj gužvi. To primećujem i sa mojim herojima. Kada tek dođu kod mene. Pa im bude neprijatno da mi kažu kakvu bi kafu pili. Da me ne cimaju. Koju mi je lakše da napravim. Kažu. Uh. Koliko se zajapurim od ovoga. Ja želim da vam se dam. Želim da vam ugodim. Molim vas recite šta želite. Pa opet izaberu tako da meni bude lakše. Ja ih onda pustim. I znam na čemu treba da radimo.
Posle čujem da su želeli da me nazovu. Ali im je bilo neprijatno. Da me cimaju. Misle da sam zauzeta. Tek neko se odvaži. Nazove me. Da li imam vremena? Da li bih sa njima otišla ovamo? Ili onamo? I jako me obraduju. Zato što znam da je to put. Da tražimo od života šta želimo. Nekada je to DA. Nekada je to NE. I to je deo rasta i razvoja koji stvaralac treba da prođe. Kada nauče da kažu kakvu kafu žele. I kada me pozovu kada požele. Onda su spremni i za svet.
I sama sam prošla ovaj put. Dok sam postajala pisac. Na putu izdavanja knjige. Nalaženja izdavača. Odnosno nenalaženja. Činilo mi se da svi imaju izdavača osim mene. Knjige moje, jadna siročadi. Šaptala sam im pretužna. Pa sam počela da budem sramežljiva oko svoje ideje. Nakon mnogo raznih NE. Da se pitam. Da li su te moje knjiga zaista dobre? Da li vrede? Pored ovolikih knjiga…. da li je svetu potrebna još i moja knjiga? Polako sam postala sramežljiva oko svoje ideje.
To je pitanje ličnog rasta stvaraoca. Koliko smo spremni da uradimo za svoju ideju. Čula sam da su jednom velikom reditelju rekli da ako nije spreman da uradi felacio za svoju ideju, slobodno može da se vrati kući.
Čula sam i da ljudi kažu da je potrebno imati stomak. Ako želiš nešto da napraviš. E sa ovim se definitivno slažem. Postoje neke divne yoga vežbe, koje jačaju baš taj deo utrobe. Koji čini da ne budete sramežljivi oko svojih ideja. Da ih slobodno iskomunicirate sa svetom. Postoje mantre. Pesme. Koje razvijaju naš stomak. Tako da istrajemo u svom izrazu. Har, har, hare.
Danas u ovo vreme mnogih komunikacija naša poruka vrlo lako može da stigne u nezgodnom momentu. To sam juče shvatila. Da nisam odgovorila na neke mailove. Na neka pitanja. Pa su me podsetili. Pitali još jednom. Kada se vidimo? Pa smo se dogovorili. Današnje vreme traži od nas da pozovemo i dva-tri-četiri puta. Nekoga sa kim zaista želimo da se sretnemo. Pre toga malo vežbajte trbušnjake. I pevajte Har, har, hare… Ako nam neko ne odgovori, ne znači da naše delo nije dobro. Ni da mi nismo dobri. Nego prosto da je poruka stigla u nezgodnom momentu.
To su te sumnje koje često čujem kod stvaralaca. Ko si ti da pišeš? Koga zanima šta imaš da kažeš? Ionako je sve već rečeno. To što si ti rekla, rekli su već mnogi. I lepše. I bolje. Napisao mi je neki dan u komentaru jedan mladi čovek. U komentaru iznad njega, jedna žena čije mišljenja vrlo poštujem, rekla je da je ovo priča za osvešćivanje nacije. Dakle… Jedni kažu ovo. Drugi kažu ono. To će uvek biti. I za to je važno spremiti se. Da svako ima pravo na svoje mišljenje. Ako niste spremni da čujete ovakve komentare, onda ništa. Slobodno se vratite kući.
Zato na radionicama vežbamo trbušnjake. Mišiće koji jačaju našu volju. Životnu energiju. Sigurnost u sebe. Har, har, hare…. Vežbamo i veliki princip zvani: jebe mi se. Koji tako fino relativizira preozbiljnost. Jer stvaralaštvo nije baš ozbiljna stvar. Kao ni život. Što se mene tiče. Dovoljno je obući tužioca u bermude. I staviti ga na paktreger raštimanog bicikla. Da se dobije vrhunska umetnost.
Da ne klasifikujem. I ne mudrijašim više. To takođe zatrpava našu kreativnost. Stvaralaštvo je naše najprirodnije stanje. Baš kao i ljubav. Kao i vazduh koji dišemo. Nego spremite neku divnu novu svesku. I krenite. Slobodno. Na prvoj strani. Jebe vam se. I slobodno pozovite nekoga sa kim biste popili kafu. Ako su zaboravili da vam odgovore, pozovite ih ponovo. I poručite kafu kakvu najviše volite. Har, har, hare…
I čudo će slediti čudo. I neće biti kraja čudesima.
Beograd, 20. april 2018.