U potrazi za sobom

Svi mi imamo svoju suštinu. Za kojom celog života tragamo. Dok se borimo sa sopstvenom rascepkanošću. Jasno je da nam nema mira dok  je ne pronađemo. Pa je tražimo na sve strane. Uglavnom izvan nas. U potrazi za njom zaputimo se često daleko. Idemo na hodočašća. Na šamanske ceremonije. Na inicijacije. Hodamo po užarenom uglju. Vrtimo se do ekstaze. Meditiramo. Povlačimo u ćutnju. Dajemo čudna obećanja. Uzdržavamo se od određene hrane. Od seksa.

I sama sam prošla kroz mnoge potrage. I vrlo neobične prakse. U potrazi za sobom. Iako sam na nekom nivou znala da se ova potraga završava u sopstvenoj kući. Na soptvenom pragu. Jedino baš nisam tačno znala šta to znači. I kako se to radi.

Danas mi se čini da je to što zovemo smisao života, suština, svrha, poziv, ikigai… uvek na površini. I da je bezveze tražiti ga. Kao i da je ovako „pronađena“ suština nekako izmišljena. Neprirodna. Neistinita. Kao  neko plastično cveće.

Sve više mi se čini da je ta naša suština toliko očevidna. Vidljiva. I da je naš najveći problem to što ne gledamo. I što ne vidimo jednostavne stvari. I „male“ odgovore. A ne vidimo ih jer ne verujemo u njih. Nego smo zaljubljeni u komplikaciju. U teška rešenja. U muku. U nauku. U znalce. Zvezdočatce. U daleke krajeve.

Sigurno da nas sa puta u središte sebe odvraća i ideja o liniji manjeg otpora. Koja je dobila etiketu manje vrednosti. Lenštinstva. Netruđenja. Nerada. Dok je društvo na tron diglo trudbeništvo, pregalaštvo, napor. Pa mnogi ne mogu ni da čuju priču o liniji najmanjeg napora. Jer im zvuči kao utopija. Kao lenjost. Kao livada. Nedostojna čoveka.

Pri tome zaboravljamo da je priroda nenaporna. I da smo mi deo prirode. Pre svega. Pa smo tek onda deo društva. I da je potraga za sobom u stvari potraga za svojom prirodom. Prirodnošću. A često ne verujemo u tu svoju prirodnost. Spontanost. Iskon. Toliko da ni ne primećujemo ono što nam je prirodno. Urođeno. Što ne doživljavamo kao rad. Nego nam je kao dah. I još bliže od daha. Kao Sunce što sija. Ptica što leti. Ili ptica pevačica što peva. Ili gazela što trči. Tako lako. Prirodno. I nenaporno.

Ovaj tekst posvećen je tome kako da se „pronađemo“. Bez da idemo na velika putovanja. Na velika hodočašća. Kako da razumemo smisao svog života. I kako da živimo u harmoniji sa sobom. Na vrlo jednostavan način. Bez da hodamo po užarenom kamenu.

Razgovaram na ovu temu sa jednom mladom Beograđankom. Koja već desetak godina živi u Njujorku. Radi u restoranu. I od toga lepo zarađuje. Međutim, njeno biće željno je nekih novih izraza. I nekih novih visina. Pa je nekoliko godina prolazila kroz iskustvo yoge. Međutim, iako je prošla sve kurseve i dobila sve sertifikate za instruktora, iz nekog razloga nije započinjala svoju yoga praksu. Pa je pomislila da joj treba još nekih novih časova. Mentorskog ohrabrenja. Ili možga razgovora sa mnom.

Naši razgovori dešavali su se skajpom. Dok jednoga dana nesuđena yogina nije došla kod mene. Sa vrata sam videla da je u pitanju umetnica. I da uopšte ne izgleda kao yoga učiteljica. Iz nje prosto isijava umetnica. Odmah sam mogla da povežem sve njene uzgredne opaske tokom naših razgovora. Knjigu o bojenju tekstila. Koja joj je stigla dok smo razgovarale skajpom. Majice sa ženskim licima koje je rukom vezla. I koje su toliko živopisne… da ne možete da ne odreagujete na njih. Isto je reagovao i NY. Kad god obuče neku od tih  svojih rukom vezenih majica, ljudi je zaustavljaju. Pitaju. Interesuju se. Traže ih. Čak i ljudi iz modnog sveta. Iz visoke mode.

U tom našem beogradskom susretu uživo, shvatile smo da ona ima već toliko toga sa tekstilom. Toliko literature…. znanja… interesovanja… o materijalima… o vezu… o bojenju prirodnim bojama… o štampanju… Čitavu biblioteku. Čitava manufakturu. Mnogo proizvoda. Kontakata. Saznanja o dešavanjima u svetu tekstila.

Tog našeg beogradskog dana smo shvatile da je njen umetničko tekstilni izraz već uveliko spreman. I da u tri koraka može da ga otvori. Znala je već i sve otvorene konkurse. Stipendije. Prakse. Majstore zanata. Znala je sve.

Tog dana prijavila se na jednu zanimljivu tekstilno umetničku praksu. Na koju je odmah primljena. I sve joj se otvorilo. Čim je krenula svojim putem. Sve se slagalo. I sve se slaže. I sve je lako. I nenaporno. I bez ikakvog zapinjanja. Za razliku  od one njene yoge. Za koju joj ne bi pomoglo ni nekoliko mentoringa. Ni silni razgovori sa mnom. Ni ništa.

A da li ti uopšte vežbaš yogu? Na kraju sam je pitala. Pa vežbam… Onako… S vremena na vreme… Da. To je najveća varka koju mi je skajp priredio. Pa nisam procenila da je osoba sa kojom razgovaram umetnica. A ne yoga instruktorka. Što sam u prvom uživo susretu videla. Ipak je morala da pređe Okean, da bismo došle do ovog uvida.

O tome se u ovom tekstu radi. Hoću da nas podsetim da svi mi imamo neke svoje slepe mrlje. Neke delove koje prosto ne vidimo. Mi ne vidimo svoje lice. I svoje naličje. Da ne kažem guzicu. Ne vidimo svoju najsvetliju stranu. I najtamniju. U stvari vidimo ih tek ogledajući se u drugim ljudima. I u njihovim reakcijama na nas.

Ova mlada umetnica i nesuđena yogina podsetila me je na moju  ličnu rascepkanost. I na moju potragu za sobom. Trebalo mi je nekoliko decenija da razumem da je moja životna energija veliki dar koji sam dobila. Njome sam pokretala mnoge ljude. Događaje. I mnoge svetove. I tek nakon što sam godinama slušala kako mi govore da sam ih pokrenula… nadahnula… da su nakon našeg susreta uradili ovo ili ono.. da su odlučili… počeli… ili završili…  bacili… spremili… očistili.. upisali.. ispisali.. promenili…

To je meni bilo tako prirodno. Obično. Podrazumevajuće. Jedino moguće. Nisam ni znala šta mi to govore. A nisam ni znala šta se sa njom radi. Sa tom mojom vitalnom energijom. Koja je uticala na ljude oko mene. Bez da sam ja išta radila. Zato što je ona moja priroda. Moje svojstvo. Moja nenapornost. I moj ne-rad.

A onda sam počela da se sa svojom energijom odnosim ozbiljno. Da je uvažim. Da se njome bavim. Da je razumem. Da naučim kako da je usmeravam. I još mnogo mnogo toga.

I zato mogu reći da je moj suštinski rast započeo razgovorima sa bliskim prijateljicama. Ima tome sada već skoro 20 godina. Ove razgovore započela sam sa Majuškom. Pričale smo šta volimo jedna kod druge. A šta ne volimo. I opet isto. Energija. Životna snaga. Inspiracija. Donosim uvek nešto novo. Neki život. Složile su se moje prijateljice. I kako to obično biva, isto to baš i nisu volele. Tu energiju koja se kreće. Nekim svojim ritmovima. Koja baš i nije vrlo predvidiva. Stabilna. Koja dođe i ode. Nekim svojim ritmovima. Ali utiče. I pokrene. Dođe. Pokrene. I ode.

Tih godina mojih traganja za sobom, veliki uvid na ovu temu dala mi je Sanja. Najduhovitija osoba koju poznajem. I najveći živi Čitač. Samim tim i moja lična Bibliotekarka. Podsetila me je kako sam pokrenula njih dve moje drugarice. Koje od osnovne škole nisu radile fizičko. I koje su svoje dane provodile čitajući. Slikajući. Drugujući sa umetnicima svih fela. I koje baš i nisu mnogo izlazile u spoljašnji svet. Tih davnih devedesetih godina.

Tada se desio moj izlet u tae-bo. Neku aerobičku izvedenicu tajlandskog boksa. Toliko mi je prijao i toliko me je opčinio, da sam i njih pokrenula. Pa su krenule na vežbanje. Naravno da nisu imale nikakvu sportsku garderobu. Još od osnovne škole. Slikarka je imala leopard patike na visoke štikle. U kojima je skakutala. A Sanja je opet imala svoju šiz kombinaciju. Izgledale smo kao da smo iz nekog benda. Nas tri. Među svim onim ne-mnogo-ženstvenim tae- bo ženama. Da li je ovaj tae-bo disciplina namenjena ćerkama vojnih lica? Zezale su me moje drugarice. Ali su ipak išle. I vežbale. I to ne jednom. Ne dva puta. Nego nekoliko meseci. Vrlo redovno. Sa sve leopard patikama na visoke štikle. Smejem se onako iz duše ovoj ludoj avanturi. Svaki put kad je se setim. I nama trima. Ah…. da je tada postojao selfi… ta bi fotka obišla svet. I prodrmala mreže.

A moja preduhovita Bibliotekarka mi je tih godina objasnila da mogu da pokrenem šta hoću. I koga hoću. Da sam kao neka Dizalica Mostogradnje. Kad sam uspela da pokrenem njih dve. I to na tajlandski boks. Među sve one muške žene.

Tek mi je danas jasno kolika je energija bila potrebna da pokrene njih dve. Na jedino vežbanje njihovog života. A meni je opet bilo totalno nenaporno. Prirodno. Kao disanje. Kao vazduh. O tome se u ovom promišljanju radi.

I baš zato što je toliko mi. I što je bliže našem središtu nego vazduh koji dišemo. Ta naša autentičnost je često toliko očigledna. Toliko vidljiva svima. Osim nama. I zato su toliko važni ljudi oko nas. Naši prijatelji. Naša ogledala. Koji vide ono što mi ne vidimo. Naše lice. I naše naličje. Našu zlatnu nit. I našu karikaturu. I zato je važno da pričamo sa njima. Da ih pitamo kako nas doživljavaju. Šta vole kod nas? A šta ne vole?

Meni je trebao učitelj Dušan. Da mi skrene pažnju na snalažljivost. Na moj veliki kvalitet. Oduvek sam bila svoja. Samostalna. I snalažljiva. Danas mi je tek jasno koliko. Sa 7 godina sam sama putovala iz Sombora u Beograd. Silazila iz busa u Zemunu. Presedala u gradski bus za Konjarnik. I stizala sama kod tetke. Koja me je čekala u svom stanu. Sa  12 godina sam iz Rovinja išla sama u Trst. Autobusom. Bez pratnje odraslih. Snalazila sam se po gradu. Znala sam gde se šta nalazi. I niko se nikada nije pitao da li ću se snaći. To se znalo. Kao i kada sam sa 17 počela da živim sama. Da se staram o sebi.

Za nju se ne brinemo. Ona će se već snaći. Govorili su. Po malo mi je čak bivalo i neprijatno. Dok sam ih slušala. Zvučalo mi je kao da sam neki mali prevarant. Da to baš i nije dobro. Brkala sam snalažljivost i lukavost. A lukavost mi je uvek bila fuj. Kao sitnosopstvenički mali ćar. Sačuvaj me Bože od lukavago. Pa sam potiskivala svoju dovitljivost. Da me ne provale. Misleći da to baš i nije neka dika.

Tek mnogo godina kasnije uvidela sam koliko je snalažljivost veliki dar. Dok sam gledala roditelje koji su pratili svoju decu do njihove 17 godine. Dok idu u dvorište svoje zgrade da se igraju. Objašnjavajući mi kako su smutna i teška vremena.

Ta moja snalažljivost ima mnoga lica. Jedno od njih je i moj dar za matematiku. Da razumem. Da smislim. Da rešim. Tek kada mi je Dušan objasnio da snalažljivost nije nikakav fuj, nego jedan veliki dar, ja sam joj se pustila. Zajedno sa energijom. Kad je mene krenula karta… Onda sam se tek razigrala. I shvatila da je moj najdublji poziv da nas srećno sretnem. I vrcavo raspletem.

Dobila sam još jedan dar. Za koji mi je takođe trebalo dosta vremena da ga osvestim. Možda zato što baš i nije tako opipljiv. Taj dar bih nazvala protočnost. Kao i svaka energija. Koja teče. I ne zaglavljuje se. Nikada se nisam zaglavljivala na onom što mi ne ide. Na nerešenim zadacima. Uvek sam znala šta je moj zadatak za rešavanje. A šta nije. To je taj princip nenapornosti. Koji sam pratila. Lako ili nikako. Tu moju protočnost neki su mešali sa površnošću. Neistrajnošću. Baš kao i snalažljivost što su brkali sa lukavošću. I prirodnost sa lenjošću.

U svakom slučaju, ja sam svoju lakoću i protočnost uvek uvažavala. Trud mi je uvek delovao kao protivprirodni blud. I zato se nikada nisam primila na muku. Na teško. Koje je društvo stavilo na tron. I koji je tolike ljude udaljio od sebe. Od svoje suštine. Dok su se bavili stvarima koje nisu njihove. Kao moja umetnica sa početka priče. Nesuđena yogina. Koja je završila ekonomiju. Zato što su njeni roditelji voleli. Kao i toliko ljudi koje je slušalo svoje roditelje. Čiji je princip bio: Teško ili nikako.

Ne ide ti administracija? Eto pravog zanimanja za tebe.

Ne voliš pravo? Zavolećeš.

Smara te ekonomija? Vremenom ćeš shvatiti koliko je to unosan i lep posao.

Vrti ti se u glavi od bolnice? Izlečićeš se kad postaneš doktor.

Na svu sreću, naše biće uvek hoće da odskoči. I samo čeka pravi čas. Da izađe sa mesta patnje. Mogu da prepoznam to potisnuto biće i u subverzivno oslikanim noktima bankarske službenice. Ili na tetovaži. Koju nam je jedan političar nedavno prikazao. Nakon što je završio svoju prezentaiju. Čovek je skinuo sako. Zavrnuo i inače kratke rukave. Nek’ se vidi njegov tattoo.

I da. Imam još jedan dar. A to je da vidim dar u drugim ljudima. Osim ako me skajp ne prevari. I njega sam tek nedavno razumela. Da iz svoje autentičnosti mogu da vidim autentičnost oko sebe. Da ne mudrijašim… Nego da pojednostavim. Što je takođe moja priroda.

Pre nego što krenemo na neki daleki put… na neko hodočašće… u potragu za sobom… Možda nije loše da se osvrnemo oko sebe. Možda je toliko očigledno, da prosto propuštamo da ga vidimo. Baš kao što je moja umetnica u svojoj biblioteci imala nekoliko knjiga o tekstilu. A nijednu o jogi. Dobro je da pogledamo po svojoj biblioteci. Da vidimo kakve knjige mi to kupujemo? Šta radimo kad ne radimo? Kakve sajtove gledamo? U šta zavirujemo kada se odmaramo? Kada nam je svega dosta… kada pobegnemo… kada imamo pola sata da udahnemo … kada se častimo…

I u našem telefonu mnogo toga piše. Dovoljno je da vidimo kakve su nam fotografije. Na šta obraćamo pažnju? Šta fotkamo? Da li je to pejzaž? Zalaske ili izlaske Sunca? Cveće? Ili su to možda bebe? Deca? Životinje? Hrana? Grad? Putovanje?

I šta je to što nam ide lako? Od ruke? Bašta? Terasa? Cveće vam buja? Eto vama teme. U partnerstvu ste koje je živahno već 25 godina? E pa stvarno ste ekspert. I to senior. Praktikujete svesno roditeljstvo? U kojem niste postali rob deteta. I u kojem zadovoljavate i svoje potrebe? Mama ste? A stižete i da se družite? I da učite? Eto vaše teme.

Čuveni ste po piti? Kuglofu? Niko ne pravi bolji paprikaš od vas? Eto vama i nama brenda. Kraljica ste Slave? Aranžiranja stola? Dočekivanja gostiju? Šta da vam kažem. Umete da napravite dobar izlet? Znate da osmislite malo  dnevno putovanje? Da izaberete dobar restoran? Kafe? Dobar ste domaćin? Šta čekate?

Znate da iskombinujete garderobu? Da za male pare pronađete nešto super luksuzno? Da od ničega napravite nešto? Da izaberete poklon? Ili da ga upakujete? Nalazite poetiku i u đubretarskim projektima? Pišete haiku mailove u sivom bankarskom svetu?

I sama sam godinama tragala svetom. U potrazi za sobom. Za svojom suštinom. Pitajući se koja je moja tema? O čemu će se raditi u toj mojoj Knjizi? Sada mi je tek jasno koliko su moje teme bile oduvek tu. Sveprisutne. Jasne kao dan. I baš zato ih nisam videla.

Vazda sam se ljutila i bunila oko besmislenih učenja u školi. I pitala se čemu sve to služi? Sva ta učenja koja mi nikada nisu trebala. Zato sam i krenula u potragu za suštinskim znanjima. I davnih godina otvorila svesku pod nazivom: Eh, da sam ovo nekada znala. U tu moju svaštaru pisala sam sve pametno i mudro i korisno i duhovito i zanimljivo što sam proživela. Doživela. Čula. Zapisala sam dobre priče koje želim da ostanu.

A onda sam počela da pišem i sve ono što mi je uzburkavalo krv. Što me je uzbudilo. Ushitilo. Uznemirilo. Kao i najupečatljivija pitanja iz interakcije sa drugima. Koja su me dirnula.

Format mi se takođe definisao sam. Jer ja sam ta živa energija. Koja se slobodno kreće  životom. Ulazi u situacije. Doživljava. Snalazi se. I izlazi iz njih. A moji mili prijatelji želeli su da znaju kako sam. I kroz šta prolazim. Smaralo me je da sto puta ponavljam jedno te isto. Pa sam prvom prilikom otvorila mail. I počela da delim svoje avanture sa Milim mojim Univerzumom. Koji je danas nešto malo veći. I koga danas doživljavam kao Lepi moj Svet.

Nisam morala da izmišljam nikakve likove. Radnje. Svetove. Pitanja. Sve je bilo tu. I sve je tu. U svakom mom udahu. I izdahu.

Moja priroda je takva da srećem razne ljude. Da pričam sa njima o životu. I životnim zavrzlamama. Ne biste verovali koliko svaka nedelja ima neku svoju temu. Svoje upitanosti. Svi smo mi deo jednog istog polja. I prolazimo kroz vrlo slične teme. I dileme. A ja to čujem. Promišljam. Vrcavo raspletem. Poređam. I podelim. Baš kao i ovaj tekst. Kao i sve moje tekstove. Sve je tu. Oko mene. Nigde ne moram da idem. Da smišljam. Da namišljam.

Da ne duljim. Naša suština je toliko tu. Toliko sveprisutna. I toliko se vidi. I čuje. To je ono što ljudima donosimo. Na čega im skrećemo pažnju. Na šta ih pozivamo. Ono što nas uzbuđuje. Loži. Provocira. Tamo gde nam je: Zamisli, molim te… Ne mogu da verujem…

I zato pričajte sa prijateljima. Sa onima koji vas poznaju. Šta vole kod vas? Šta ne vole? Šta im donosite? Šta je vaša glavna tema? A nije loše otići ni na neku radionicu. Gde se možete baviti ovim pitanjima.

A bogami, nemam ništa protiv hodočašća. Ni šamanskih inicijacija. Ni hodanja po užarenom kamenju. Samo nemojte previše od njih da očekujete. Često moramo da odemo daleko od kuće. Da vidimo šta nam je NE. Šta nije naša priroda. Da bismo znali šta nam je DA. Svoje pripadanje u potpunosti često razumemo tek na mestima nepripadanja.

A potraga za sobom obično se završava na sopstvenom pragu. U sopstvenoj kuću. Na šta me je podsetila ekstaza povratka kući. Koju ovih dana proživljavam. Što naravno ne znači da nećemo da prelazimo kućni prag. I putovanja ima različitih. Neko putuje svetom. Neko plovi morima. Planinama. Neko više voli unutrašnja putovanja. Neko  putuje sobom. A neko svojom sobom.

Ja na primer volim da putujem životom. I da se pustim njegovim pozivima. Da uđem u iskustvo. A dobila sam darove snalažljivosti i protočnosti. Pa zato i smem da uđem u razne situacije. Zato i putujem životom. I delim svoje uvide sa Lepim mojim Svetom. Za nju se ne brinemo. Ona će se već snaći. Kažu oni koji me dobro poznaju.

Što i vama želim.

Nastaviće se….

Beograd, 12. septembar 2018.