Volim da se modiram. Da se bavim garderobom. Da smišljam. I namišljam. Dok ne odaberem komad po svojoj volji, nekada prođe i sezona. Dve. Volim da u prolazu spazim komad u izlogu. Ali zato… kada je potrebno da kupim nešto… kada kupovina nije spontana… to je za mene svojevrsna tortura. Uh… Po stoti put se podsetim savremenog modnog trenutka. Na hiljada istih stvari. Meni totalno nedopadljivih. Čudim se kakve se to stvari proizode. Prodaju. Kupuju. Nose. I vazda se pitam kako nema dobrih, osnovnih bazičnih komada. Kao što je mala crna haljina. Klasična crna i bela bodi majica. Trapez suknja. Cigaret pantalone. A ja ću napraviti svoju kombinaciju. I izraziti se.
Kad smo kod mode, mogu reći da smo porodično terali svoju modu. Mama se baš opasno modirala. Još uvek se prepričava porodična avantura iz davnih šezdesetih. Kada je njen tata, a moj dida prodao bika. Da ona kupi zlatne sandale. Po koje je putovala u Italiju. U ono vreme kada se pasoši baš nisu izdavali tek tako. Bez preke potrebe. Dva puta godišnje išli smo u Italiju. Najmanje. U Trst. Ostajale kod Senjor Zipone nekoliko dana. I birale neke dobre komade. Za celu familiju. Za ozbiljnije komade i važnije prilike, mama je išla u London. Rim.
Unatoč gunđanju tata Duška. Koji je takođe bio vrlo šik. I koji je verovao da decu ne treba razmazivati. Nego ih učiti skromnosti. I u modnom izrazu. A ako će neko terati modu, to će onda biti njih dvoje. Govorio je. A nas dve juniorke neka se modiramo kada odrastemo. I zaradimo sebi svoju modu.
I deda mi se modirao. Celoga života bio negovan. I doteran. U odelima. Sa kravatom. I kod kuće. Jer nikad se nije znalo ko bi mogao da naiđe. Ipak je on bio direktor škole onolike godine. Objašnjavao nam je. Baba tetka Mila Gec, zvana Gecovica sva je bila dizajnirana. Crno bela u raznim varijantama. Sa bisernom kratkom kosom. I crvenim karminom. Mamina mama, zvana aka nam je pouke iz ličnog stila davala na svoj način. Govorila je bunjevački. ’Rana rani. A ruvo gospodari. Iliti hrana hrani. A ruho gospodari. Ona je imala svoj pogrdni termin. Zvani gos’n Flićko. To je bio svako ko bi kupio šešir. A bio bez dobrih gaća. Ona nas je učila redosledu. I plodoredu.
A ja sam još u osnovnoj školi poželela da imam svoj butik. Da vodim svoj posao. I svoj život. Da me ne smaraju profesori svojom strogoćom. U osmom razredu već sam završila Bagat kurs. I planirala da uđem u svet mode. Bilo je to 1983. Kada sam od ake dobila šivaću mašinu. Ah. Kakva je to radost bila.
Neko vreme sam šila. No, suviše sam brza i nestrpljiva da stvari doteram do kraja. Onako lepo pedantno. Pred kraj izvdedbe postajala bih nestrpljiva. I zbudžavala završnicu. Onaj konac koji delo krasi. A kako volim vrhunsku majstorsku izvedbu, uvek bih u ogledala videla taj budž. I prestala sam da šijem.
Ipak, nikad nisam odustala od šivenja. Uvek sam volela taj magični svet materijala. Brokata… svila… kadifi… čipki… pamuka… žerseja. Da ulazim… gledam.. pipam… biram… smišljam… I uvek sam u potrazi za dobrim materijalima… krojačicama… radionicama. Koje će ideju iz moje glave ostvariti.
Kad se samo setimo moje Staše. Ah. Staša je izmislila modu. U njenim rukama i najobičnije parče materijala postaje šik. Dovoljno je da ga uzme. Rasporedi. I oblikuje. Uvek bi me iznova izmerila. Nešto sapunom obeležila po materijalu. Malo ćutala, mrštila se i mrmljala. I… magija je kretala. Uzimala bi makaze. I sekla materijale. I skupe. I revijalne. I svakakve. Bez kroja. Papira. U nekoliko poteza bi to dvodimenzionalne parče materijala dobijalo neki najlepši 3D oblik. A kako bih ga probala, rađala se i četvrta dimenzija. A nošenjem i voljenjem tih mojih divnih stvari razvijala se i peta dimenzija. Ah. Što sam obožavala to naše stvaralaštvo.
Staša me je izvela iz službeničkog stila. U koji sam na tren ušla. Vratio mi se moj smeli izraz. Obogaćen nekom novom idejom. Koju sam od Staše dobila. Staša mi je vratila suknje. Jednodelne kombinezone bez leđa. Pravila je šarene cvetne i prugaste kapute. Pre svih ovih tzv. kreativnih kaputa. Dok su se zvanično nosili samo crni i braon kaputi. Izmislila je čipkaste helanke. Koje sam nosila ispod haljina. I tunika. I o kojima se pričalo na kolegijumima.
Moj tadašnji šef voleo je da se javno bavi Stašinim komadima. Koje sam ja sa obožavanjem nosila. Da li su to gaće? Ili nadgaće? Ili podaće? A zamenica šefa mi je više puta skretala pažnju da baš i nisam po dres kodu. Kolege su zavirivale u moje šarene čipkaste cegere. Koje je Staša pravila još u vreme pre cegera. I pre ekologije. Hteli su da vide šta je u cegerima. I gde se to kupuje. Oni su u to vreme nosili Mango i Miss Sixty modu. To je bila preporučljiva uniforma.
Nikada nisam pristala da kupujem stvari „za posao“. Za taj kancelarijski svet. Sada mi je tako jasno da je to bio znak da mu se nikada nisam ni pustila. I da je tih nekoliko godina protrčavanja kroz korporativni svet na brdovitom Balkanu bio moj istraživački poduhvat. Prikupljanje građe. Kako god.
Ja sam u to vreme već živela u Beogradu. I putovala u Novi Sad. Kod Staše. Da šijemo. Ah. Koliko sam u tome uživala. Kakav je to art i smart bio. Staša bi šila. A ja bih nas zabavljala. Čista uživancija. Stvarajncija. Staša je šila samo od materijala koji su joj se sviđali. I kada je imala ideju. Nije vredelo nikakvo požurivanje. Insistiranje. Za jedan bordo satenski Armani materijal sam čekala njenu inspiraciju najmanje dve godine. A onda je napravila haljinu koju sam godinama nosila. I za koju sam svaki put dobila najdivnije reči. I pitanje… ko mi je to pravio? Iako je bila klasična mala bordo princes haljina.
Staša već šest godina živi u Berlinu. Učila je Nemačku. Nemački. Novu struku. Odmara se od šivenja. Ja dobro znam da Staša ne voli da se pritiska. Pa je onako, s’ vremena na vreme poluzainteresovano zapitam da li je planirala da se vrati šivenju. A ona se nasmeje. I kaže da nije. Barem ne u skorije vreme. Otkrila je novi svet. Kojem se pustila. I dala. Ah. Nemačko. Drugi svetu.
Otada ja stilski tumaram. Žmarci me prođu i kad samo pomislim da mi treba nešto novo. Neka čudna frustracija. Koja postaje sve veća i veća. Kako ovi tržni centri rastu. I kako je sve manje uličnih prodavnica. Sa izlozima koje mogu videti dok vozim bicikl. Jer bicikl je moja mera stvari. Kad samo pomislim na one hangare istih stvari… nedovršenih… bez ideje i bez smisla i bez oblika… kvazi kreativnih… u kojima sve više osećam te dečije suze… i nesrećni, dolar dnevno plaćeni rad… u podrumima Indonezije i Filipina… Uh. Naježim se i kad pomislim.
Desi se da prođu dve zime ili dva leta, a da ne pronađem obuću za sebe. I da svetom idem u do daske pohabanoj obući. Sa probušenim đonovima. I izbledelim Stašinim kreacijama. Zato što je moda te godine daleko od moje ideje o nosivosti. A kamoli o dopadljivosti. Nikada nisam razumela tu namišljenu kreativnost. Iako to možda tako ne izgleda, ja volim vrlo klasične modele. Koje razigravam na moj način. Slažem osnovne komade. I osnovne boje. U neku moju ličnu ludost. Mala crna. Mala crvena. Cigaret pantalone. Koje su se transformisale u helanke. Gornjak. Iliti teksas jakna. Tako nekako osnovno. Chic & Basic & Magic.
I mnogo mi je važno da volim te moje stvari. Da ih mnogo volim. Obožavam. Ako nemam taj ljubavni odnos sa garderobom… nemam ni sa sobom. Niti mi se oblači. Niti mi se negde ide. I mogu da razumem zašto ljudi danas onoliko boluju od kupovine. Kupuju stotu „onako“ i „povoljnu“ stvarčicu. I imaju pune ormane stvari koje ne vole. Uglavnom kupujući stvari „za posao“. Za ovu i za onu priliku. I naravno da nemaju šta da obuku.
Ja moje komade obožavam. I nosim ih dok ih obožavam. I dok imaju magiju za mene. Onog momenta kada prestanu da budu magični… ja ih predajem dalje. I puštam da žive neke svoje nove živote. Ne čekam da se pohaba. Ili demodira. Da bih ga dala. Prosto vidim da neki komad nije više moj miljenik. Što znači da mu tražim hraniteljsku porodicu.
I vazda sam obučena u nekoliko komada. Peri – suši – nosi. Najčešće je to jedan komad. Možda dve-tri kombinacije po sezoni. Moja sestra koja voli raznovrsnost u modnom izrazu često mi kaže: Presvuci se! Pita me kako sebi ne dosadim tako uvek u istom. U istim bojama. U skoro istim komadima. Presvuci se, ako Boga imaš.
Isto mi kažu i neki prijatelji. I saradnici. Predlažu mi da malo obogatim ormane. Sada kada se onoliko slikam. Ne mogu valjda da se pojavljujem uvek u istom. Neko čak veruje da svaki put treba da obučem novu toaletu. Uh. Da spojim pakt sa nekom modnom kućom. Da me oblače za snimanja. Uh. Nikako mi se nije dopala ova ideja. Izalazak iz mog stila. I načina. I znam da to nije opcija. Da menjam svoj bazični potrebno i dovoljno princip. Da punim ormane. I gomilam neke nepotrebne stvari. Nisam ja manekenka. Objasnila sam se. I ne mislim da treba da postanem manekenka. Ja upravo promovišem svoj bazični stil. Jedan dobar komad. Koji se voli. I koji se nosi. Na sva mesta. I u svim prilikama. Od jutra do sutra. A moji omiljeni komadi uvek su bili zimsko – letnji. Univerzalni.
I tako sam rešila da nastavim da nosim nekoliko stvari. Koje volim. Pa neka ih obučem i sto puta. I više. Neka ih svi vide. I neka vide da sam uvek isto obučena. Kao prava stripska junakinja. Ipak sam ja Bepa. I to jeste moj stil. Moja autentičnost. Kad smo već kod autentičnosti. Uh. Nikada se više nije spominjala ta reč. A nikada ljudi nisu istije izgledali. Danas je ono što zovu autentičnost za mene potpuna uniformnost. Istost. Danas se različito ređanje istih privezaka na iste narukvice smatra autentičnošću. Ah.
U mojoj modnoj filozofiji nalazi se i ideja da nisam dovoljno bogata da kupujem jeftine stvari. Što ne znači da neku stvar iz second handa za nekoliko stotina dinara nisam iznosila za sve pare. Godinama. I sa ljubavlju. Ljubav je kod mene opšti preduslov. Bez nje mi se ni majica nije uvukla u život. A volim i da mi imam komad koji će mi trajati neko vreme. I obeležeti određenu epohu. I po kojem će me prepoznavati. Za koji će moja sestra viknuti: Presvuci se! Ako Boga znaš.
I ne volim da kupim. Pa da nemam. I stvarno nisam dovoljno bogata da kupujem jeftine stvari. A ni dovoljno luda da kupujem preskupe. Danima gledam jedan komad. Koji mi se mnogo svideo. Ljubav na prvi pogled. Klasična crna tunikica. Providna. Lagana. Chic za sve pare. Ali mi se cena nimalo nije svidela. 25 hiljada dinara. Pričam sa prijateljicom na tu temu. Pokušavam da razumem poentu. I ne uspevam da je nađem. Sigurna sam da neko želi da plati 25 hiljada dinara za parčence tankog pamuka. Vrlo šik i medžik skrojenog. Ali ja definitivno nisam ta.
I tako svakoga dana dodajem nove i nove odrednice svom ličnom stilu. I sve mi je jasnije da ću sve teže pronalaziti gotove komade za sebe. U toj nekoj opštoj modi. I shvatila sam da je stvarno bilo dosta. I da je došlo vreme da se latim stvaranja svoje mode. To je deo mene koji čeka da se izrazi. Još od Bagat kursa. U njemu me je ohrabrilo nekoliko mojih studentkinja. Mladih dizajnerki. Koje su napravile svoje modne kolekcije. I vrlo respektabilne i voljene modne brendove.
Pratim ih kako se bude. I prave svoje modne kolekcije. Uživam u njihovom izrazu. I sviđaju mi se njihovi komadi. I sve mi je divno. Ali… to je ono ali koje u svakom gotovom komadu meni sreću kvari. Uvek vidim još neku doradu. Malo još da su kraći rukavi. Ili uže nogavice. Ili veći izrez.
I baš zato što me sva ta pitanja sa modom i ličnim stilom toliko smaraju i nerviraju… i što se po stoti put pitam da li je moguće da od celog Beograda, Novog Sada i Interneta ne mogu da nađem komad koji je skroz moj… bez tog ali… i koji ću voleti od prvog pogleda… a koji neće koštati 25 hiljada… ovog leta sam kliknula. Da ne kažem pukla. Nakon što sam provela treće leto u istim sandalama. Koje su sva sreća napravljene da se nose nekoliko godina. I u dve haljine od pre nekoliko godina. Za koje je moja sestra rekla da ne može više u njima da me gleda. I nakon što sam shvatila da od kada je Staša otišla u Berlin, niko ne pravi čipkaste helanke. A bez čipkastih helanki ne znam da se nosim. Pa sam rešila da uzmem stvari u svoje ruke. I da počnem da pravim svoju modu.
Shvatila sam da imam sasvim dovoljno odrednica da krenem sa svojom modnom kolekcijom. Na tu misao je onaj deo mene koji čuči duboko u meni… još od onog Bagat kursa… još od one detinje ideje da imam svoj butik… skočio od radosti. O da! Naravno da DA. Šta sam ovoliko čekala? Pitao se. Rekuh mu da ne smara. I ne ispituje. Nego neka krene da se izražava.
Pitajući se kada i kako ću napraviti vreme za čitavu jednu novu branšu u svom životu… u životu mi se pojavila Marina. Koja je takođe celoživotno u modi. I koja će dizajnirati i stilizovati modu koju ću voleti i obožavati da nosim. I koja će voleti da se bavi svim ovim pitanjima i detaljima. Za koja ja nemam vremena. I strpljenja.
Da. To će svakako biti klasični & magični komadi. Koje ćemo voleti da nosimo. Od jutra do sutra. Za svako vreme i za svako mesto. Koji ćemo nositi za sve pare. I mora biti finansijski prijateljska. Pristupačna. Da je rado platimo. I još radije nosimo.
Danas su nam gotovi prvi komadi. Idemo da vidimo kako je Majstorica razumela i u delo pretvorila naše ideje. A noćas nam je stigla i ponuda za logo. Heroina by Marina. Lepi moj Svete… spremite se… početkom decembra… tananana… spremaju se komadi koje ćete voleti. I nositi. Na sva mesta. I za sva vremena.
Heroina by Marina
Da doda zrno šika i hrabrosti svakom vašem danu.
Dare to Chic?
Beograd & Novi Sad, 22. 11. 2018.