Da se o mom životu snima film… Parčetićki Božić bio bi pravi kadar da se uvedu mnogi likovi. Jednog Božića, tu smo se sreli Virtuoz i ja. I zavoleli. Njime sam otvorila i našu knjigu o ljubavi. I on je jedna od Institucija mog života. U kojem se menjalo mnogo toga. A samo je nekoliko konstanti. Kao što je i Parčetića kuća. Koja se kiti još od Adventa. Smenjuju se najveće i najčudesnije i najvitkije jelke. Kićenja decenijama i generacijama nakupljana. U kojima učestvuje cela Familija. Tri sorele. I Ira i Stipa. Koji u ljubavi traju više od četvrt veka.
Na ovaj Božić stigla sam u vrlo specifičnom raspoloženju. Neraspoloženju. Tačnije da kažem. Tih dana proživljavala sam rastanak sa Virtuozom. I to su praktično prvi dani u kojima se nismo čuli. Ni razgovarali. Ni dopisivali. Tih dana pustila sam svoju tugu da se izrazi. Za nama. Za našom ljubavlju. I za svim tim a moglo je biti idejama.
Pored najveće kućne jelke koju sam videla… i koja je zauzimala skoro pola sobe… i mirisala kao Pino silvestre… okupila se standardna Božićna ekipa. Parčetići drže tradiciju. I neguju svoje prijatelje.
I naravno da su me mnogi pitali za Pericu. Gde je? I kako je? I naravno da su me to pitali… čak i oni koji me nisu pitali. I naravno da sam nekoliko puta ponovila. Da je u Danskoj. Da nismo zajedno. Da sam dobro. Pokazivala sam im se. Neka me vide. Neka zaključe kako sam. Nisam na gubitku. Odgovarala sam im. Kako mogu biti na gubitku? Na čistom sam dobitku. Dobila sam božanstveno iskustvo. Oplemenjena sam tolikim nijansama emocija. Doživela sam potpuno pripadanje. Ma… čist dobitak. Bingo.
Na ovaj parti stigao je i jedan neočekivani gost. Koji živi muziku. I putuje sa svojom gitarom. I koji je sa Virtuozom svirao pre sto godina. Na svim viđenijim mestima bivše Jugslavije. Nije trebalo mnogo da se u tamburaškoj kući bać-Stipana povade instumenti. I za čas da se napravi tamburaški orkestar. I desi se božićni koncert. Za nas. Do jutra.
Eh… kad sam preživela tu noć. Do jutra su svirali i pevali sve pesme koje postoje. I dalje sam pod utiskom tih tekstova. Na koje nikada do kraja nisam obratila pažnju. I nikada ih nisam tako snažno osećala. Kao tada. Otvorenog i ne baš zaceljenog srca. Majko mila. Koliko je različitih nivoa sete. Bola. Čežnje. Patnje. Tuge. Odlazaka.
Prošle su mnoge ljubavi… somborske ruže ne mirišu… od kad u gradu nisi ti… danas nije moja nedelja… gorak je osmeh kroz plač… sad znanci smo samo… sve smo mogli mi… i svi su tu… kako mi nedostaješ… stojim na uglu prosjaku sličan… ljubavi željan u noćima.
Skoro u svim stihovima je bio on. Samo on. Jedino on. Ili mi. Da li u našem balkanskom melosu postoji i jedna srećna pesma? Da li uopšte postoji pesma o srećnoj ljubavi? O nekim lepim i srećnim momentima? Zašto ljudi pišu pesme samo kada su tužni? Da li im sreća i radost nisu dovoljno inspirativni? Sto puta sam kretala da ga zovem. Da mu pošaljem snimak. Da ga uključim. I ne znam kojom silom sam se obuzdala.
Lako je njima pevati te tužne pesme kada su u zajedništvu i u ljubavi sa svojim životnim partnerima. Mislila sam ja. Te večeri je oko Jelke bilo parova koji traju već decenijama. I koji se baš lepo vole. I o kojima bi se mogle napisati neke nove ljubavne pesme. Mislila sam. Toliko srećnih ili ne mnogo napaćenih i ispošćenih je ljubavi oko mene. Možda je vreme za nove pesme. Za ljude koji se vole. Da ne zbunimo mlade naraštaje. I pesmom im objasnimo da je ljubav samo patnja. Bol. Slutnja. Čežnja. Nevera. Odlazak.
Voleli se Ira i Stipa… u jednoj varoši na Severu Bačke… zavoleli se davno… kod Bepe na jednom partiju… i imali tri božanstvene ćerke. Jedna čudesnija od druge. Voleli se svih godina njihovog života. Jednako strasno. Stipa nikada nije prošao pored Ire.. a da je nije dodirnuo… pomazio… nasmešio se… Tako su jedno. A dvoje. I petoro. I koliko je razumevanja.. slobode.. i života… među njima. A i dalje se vole… I dalje joj skida zvezde sa neba.. uvek romantičan… nežan i pažljiv… I dalje joj peva tamburaške pesme… njoj namenjene… i tako već 28 godina. I svi se oko njih okupljamo… možda bi oni želeli da ih konačno malo ostavimo na miru… da se osame… al’ evo ne uspevaju… već 28 godina. Koliko je Božića. Vikendica. Skupljanja. Jutrenja bilo. I koliko će ih još biti…
U sred mog blagdanskog bluza… mogla sam da vidim nekiliko parova. Njihove odnose. Zajedništvo. Funkcionisanje. I sve što se tokom jednog zagrejanog tamburaškog partija vidi. Vrtela sam moje večno pitanje. Biti & voleti? Pitanje je sad. I vredi li tolikog cimanja?
Bio je tu i jedan par. U kojem je žena vrlo slobodna. Otvorena. I živa. Za nju nema tabua. Smeje se i pršti na sve teme. Seksualnosti. Flerta. Ljubavi. Braka. Novca. Života. Smrti. Boga. Što na umu – to na drumu. I pored „rođenog“ muža, slobodno i otvoreno razgovara sa muškarcima. Igra. Peva. Slavi. Sviđa mi se kako je svoja. A upravo je to pitanje koje sam vrtela svih tih dana. Živeti sebe.
Jer nas dvoje se nismo razišli što se nismo voleli. Ta neka duboka osećanja ne puštaju nas ni posle osam meseci razdvojenog života. Nego nam je u paru bilo vrlo teško da budemo svoji. Meni skoro nemoguće. Ja to prosto nisam znala. Osećala sam da ne živim sebe. Ja koja sam životno posvećena ideji življenja sebe. A nije mi se sviđalo ni da on pored mene vene i pati. I čezne za nekim svojim svetovima. Meni kao najstrašniji usud zvuči ta ideja neživljenja sebe.
Tačke u kojima smo se mi razilazili su one u kojim bih ja bila suviše fensi. Suviše sa novim znanjima. Učenjima. Prebeogradska prelepotica. Pankerka. Nindža za sve spremna. Šestoručica. Bila sam mu daleka i strana. I takva sam ga iritirala. U ekstremnom slučaju plašila. Baš kao i on meni. Što je bio dalek. Stran. I zastražujući. Kada bi se puštao svom garavom boemskom svetu.
Odgovori su mi stizali baš onako kako i najviše volim. U živom prenosu. U srcu boemskog partija. Pažnju mi je privukla ona slobodna žena. Koja baš živi sebe. I njen muž. A moj prijatelj od vajkada. Koga znam od prvog dana svog života. Nasledila sam ga iz kumstva mojih roditelja. Koliko je on blag i drag. Gospodin. Kako je svoj. Dok jede onako gospodski. Gurmanski. I znalački. I dok priča o hrani. Muzicima. Koncertima. O svetu. Koji je obišao uzduž. Popreko. I dijagonalno. Kako se smeši. I pušta i dopušta da njegova žena bude slobodna.
Svidelo mi se i kako su se te večeri njih dvoje spojili kao par. Kako ju je pustio da istutnji sve svoje špiceve. Humor na ivici. Da bude svoja sva. A onda joj je prišao. I plesali su. I pevali do svitanja. Da… I njih dvoje zaslužili su jednu srećnu ljubavnu pesmu. Ili bar srećni ljubavni pasaž u ovom tekstu.
Bilo je tu još parova. Koje poznajem decenijama. Za koje znam da žive sebe. I koji mogu da dobiju ljubavnu pesmu. Miša i Minja. Marija i Vule. Tanja i Raka. Čak iako Raka deceniju nije tu. Oni su i dalje par. Naspram onolike tuge i nesreće u pesmama… pred mojim očima dešavale su se mnoge neopevane ljubavi.
Uz jutarnju kafu sam na ovu temu razgovarala sa putujućim muzičarem. Duplim blizancem. I lakrdijašem po vokaciji. I on se nedavno razišao sa svojom ljubljenom. Deset godina pokušavali su da spoje svoje egzotične svetove. Njegov slobodni tamburaški. I njen fensi prestonički belosvetski. Pa su se umorili.
Pričamo o olakšanju koje donosi sloboda. O tome kako je lepo biti svoj. Slobodno se kretati. Nije podnosio neslobodu. To saznanje da u najboljim momentima života i provoda treba da ide kući. Da ga se čeka. Da se objašnjava. Priča o ćejfu sa kojim je stigao na blagdanski parti. Smislio. Rešio. Javio. Sa Stipom se dogovorio. Spakovao gitaru. I evo ga. Po principu… di bolje tu dulje. I neće više ništa i ni sa kim da se dogovara. Da ga se čeka. Očekuje. Da nešto treba.
Ah… koliko ga razumem. Slobodni strelac po definiciji. Prolazimo istu temu. Pa ko može da razume duplog blizanca ako ne ovan – strelac. I moja blagdanska turneja imala je istu temu. Izlazim i nema me… ceo dan… a gde sam.. otkud znam… Jedini princip je di bolje.. tu dulje. Ostajanje dokle mi se hoće. Samo da me se ne čeka… da se ne javljam.. ne objašnjavam.
Za mene je to ekstaza. I potreba nasušna. Koje se nikad nisam dovoljno napila. Taj osećaj slobodnog kretanja… slobodnog bitisanja… i izražavanja. Meni je tako nekako kvintesencijalan. Taj osećaj… da mogu kako hoću… Gde me noge odvedu. Ili bicikl. Ili kofer. Da me niko ne čeka… I evo sada ga ponovo živim. I koliko god da mi je bilo teško… koliko god da mi je nedostajao Virtuoz… na sve one načine na koje su me tamburaške pesme na to podsećale… toliko mi je celo biće pevalo pesmu… ajoooj olakšanja. Jer ja sam Sanjar Lutalica… pod ovim nebom luda ptica.
Kad se samo setim kako sam se surduknjivala kući. Dok me je Virtuoz čekao. On mi je davao slobodu. I nije mi je uzimao. Ali ja prosto nisam bila mirna. Znala sam da je on kod kuće. Jurcala sam biciklom. Da što pre stignem. Uletala sam pod kola. Vozila preko kola. Kroz crveno. Znajući da me on čeka. Jedva sam živa stizala. Osećala sam kao da mi neki taksimetar otkucava. Da me se čeka.
Virtuoz je mnogo bolji sa ovom temom. On je uvek radio što je želeo. I kada je tri dana bančio u Somboru. I nejavljao se na telefon. Pretpostavljam da je bio miran sa tim. Nikada neću zaboraviti momenat kada je na papir reč napisao autocenzura. Da me ne bi prekidao. A onda me je pitao: a šta to znači? Koliko mi je to snažan kadar. I podsetnik na činjenicu… ako nemamo reč… nemamo ni to iskustvo. On nema reč. I nema iskustvo autocenzure. On zna da živi sebe u paru. Da se ne uskraćuje. I ne surduknjava.
Ja još uvek nisam naučila da budem slobodna i u zajedništvu. Da ostajem dulje… di mi je bolje. Bez žurenja kući. Bez da se osećam kao Pepeljuga. Bez taksimetra koji otkucava. Bez griže savesti. I stropoštavanja da stignem u neko moje zacrtano pristojno vreme. Šta ti je balkanska žena. U ruhu prebeogradske prelepotice. Možda i pod uticajem svih onih sevdalinki… Zašto Mito ne dođeš? Da me kući odvedeš? Da ti svoje srce predam… da ti staru majku gledam…
I tako su mi se tih blagdanskih dana preplitala dva toka snažnih osećanja. Jedan je to divno olakšanje. Od slobodnog kretanja. Jer Lutalica jeste moj osnovni arhetip. I ja nikada nisam imala ni želju ni potrebu da se skrasim na jednom mestu. Sa nekim. A drugi je tuga. Žal. Čežnja. Za Virtuozom. Za nama. Za svom tom divnom intimom koju smo imali. I za svom tom čudesnošću života sa njim. Koji sam osetila. I koji mi je jednako nedostajao. U istom udahu čini mi se. Da sam mogla da osetim oba.
Došlo je vreme da se prošetam Somborom. Otišla sam na kafu u Godo. Mesto koje je decenijama vodio Stipa. Sada ga drži neko drugi. A ja ga i dalje doživljavam svojim. Fejsbuk bi mi rekao da je na današnji dan pre tri godine na istom ovom mestu bio performans Nindže. Dani kada sam objavila svoju prvu knjigu. I svetu je predstavljala. Na tom performansu je bio i Virtuoz. Dan nakon partija na kojem smo se sreli. Ah. Koliko emocija. I koliko podsetnika. I ponovo su svi pitali sa znjega. Očima. Prisustvom. Odsustvom. Rečima. Tišinom. Koooliko je bio sveprisutan. A odsutan.
Da se o mom životu snima film… somborsko groblje bi svakako imalo svoje značajno mesto. Ono je takođe nekako moje. Već više od tri decenije. Od kako smo na mesto večnog trajanja ispratili mamu. Imala sam potrebu da se ispričam i sa njom. I sa tata Duškom. Makom i dedom. I precima koje znam samo sa imena na spomenicima. Da mi daju neku mudrost. Neki mir. Sa svog mesta večnog trajanja. Na kojem naše zemaljske teme dobijaju neke nove obrise.
Dok sam hodala prema groblju, na trafici sam spazila knjigu Žarka Lauševića. Sve prođe pa i doživotna. Ah. Dobro je podsetiti se prolaznosti. Svega. Pa i doživotne. A onda sam shvatila da neke stvari ipak nikada ne prolaze. Kao moj bol za mamom. Na primer. Možda je minuo. I nije isti danas kao onih dana. Kad sam imala 17 godina. Ali je sveprisutan. I naučila sam da živim sa njim. Mama i njenim odlazak naučili su me da je odsustvo mnogo snažnije od prisustva. I izvensije. I sigurnije. I da je uvek tu za mene. Kad god mi ustreba. Na jedan drugi način.
I evo meni odgovora. I nekih smernica za mene i za Virtuoza. Očekujem da sve prođe. Pa i moja t’ga za nama. I našom ljubavlju. A možda i ne treba sve da prođe. Verovatno u naučiti da živim sa njom. Možda će ostati kao neka tamburaška pesma. Koja će svirati u pozadini mog bića. I koja će me nadahniti da s vremena na vreme napišem neku ljubavnu pesmu. Priču. Da odigram uz neki fado. Da razumem o čemu se peva u tamburaškim pesmama.
I ko kaže da je ljubav uvek isceljujuća i potpuna? Zabezknemo se kada otkrijemo da može da vodi osećanju praznine i promašenosti. Ljubav ima i svoje naličje. Nije ljubav samo ljubavna. Tu je i ljubavna tuga. Stanje koje nosi jedinstvenu mudrost. Koja nas isceljuje na neki čudan način. I čini da sam sebi danas neuporedivo lepša od onog Nindže. Koji je možda delovao srećnije i vedrije. Ali danas sam u stvari još autentičnija. Još svojija. Bogatija u srcu. Iskustvu. Doživljaju.
U povratku sa groblja vrtela sam ove misli. I činilo mi se da mi je već malo dosta tuge. Već sam sebi bila pomalo smorna i patetična. Ovako uronjena u okean suza. Falilo mi je nekog humora. Nekog života. I život se baš postarao da mi priredi osveženje. Iz kola je iskočila moja školska drugarica. Kao dobri džoker iz kutije. U blagdanskom maniru… Hajde upadaj u kola. Idemo u kafanu. Na piće. Ah… Pa hajde…
I dobila sam baš ono što mi je trebalo. Podsetnik na sebe. Prati moje snimke. Priča mi školska. Čita moje tekstove. I ona. I cela njena kancelarija. Sve prate. Vrlo sam im sveprisutna. U kolima je bila i njena koleginica. Koja je bila na nekoj mojoj davnoj radionici. Pozvali su me kod njih u kancelariju. Kao iznenađenje dana. Eh što mi je godio taj moj mali selebriti momenat. Digla sam se skroz. U kancelariji su na stolovima stajale radne sveske. Koje su od mene dobile na toj davnoj radionici. Ah.
Kako se lako vratiti sebi. I svojoj energiji. Što je meni to dobar osećaj. To da znam da mogu i smem da se pustim životu. I svim njegovim rolerkosterima. Emotivnim burama. Okeanima suza. Tamburaškoj noći. I znati da mogu da se vratim sebi. Relativno lako. Kada to odlučim. Ili kada mi život pošalje nekog Džokera da me razveseli. I razigra. Podsetila sam se tih svojih škorpionskih samoisceljenja. U kojima se pustim do kraja. Ravno do dna. Pa nakon svega budem kao nova. Regenerisana. Čista. Podmlađena. Obogaćena iskustvom.
Koliko stane u jedan somborski dan. Bože dragi. Ovo je bilo tek pola dana. Stigla sam i da vežbam jogu sa mojim Somborcima. Tamo sam se podsetila te jedne divne nanapornosti. Koja nam je dobar vodič kroz život. I koliko nema potrebe mučiti svoje telo. Setila sam se i prisustva. Sadašnjosti. Pročistila sam svoja čula. I izašla iz kilometara raznih misli. Što dan nakon Božićnog tamburaškog partija uopšte nije loše.
A somborski dan je trajao. I trajao. U 24 sata stao je i Parčetićki parti. I svitanje. I kafa u Godou. I groblje. I kancelarija sa školskom. Sa mojim čitaocima. I joga. A čekao me je još i koncert. Uveče se u pozorištu zbivao tradicionalni godišnji tamburaški koncert. On se kalendarski dešava sredinom decembra. Ove godine je pomeren. Sve se zaverilo da i njega prođem. Ubrzano sazrevanje. Ubrzano tugovanje. Fast forward. Kod mene je sve to vrlo intenzivno. I zgusnuto. Škorpionsko samoisceljenje. Ravno do dna.
Ovaj tamburaški koncert doživela sam prvi put pre dve godine. Kada je Virtuoz nastupao. I stvarno je to bio jedan Zlatni dan. Neću ići na koncert. Neću više ići na tu stranu.. jer ne mogu suze oku skriti… rekla sam mojim domaćinima. Hajde Mari Heroino. Pa nećeš se valjda TI sklanjati od situacija. I ljudi. I tako je Mari Heroina obukla svoje herojske skute. I krenula na koncert. Kad je bal….nek je bal.
Onaj njegov nastup u Pozorištu pre dve godine je bio naš Zlatni dan. Na koji sam stigla kao iz nekog akcionog filma. Nakon celodnevne radionice. Koju sam držala u Beogradu. Nakon koje se me prijateljice dovezle na koncert. Na ledenih minus sto. U maniru akcionog filma. Stigla sam u 8:00. A on je svirao svoje najvirtuoznije i najzahtevnije kompozicije. Pericino zaigravanje. Monti čardaš. Horu stakato. Rumunski splet. Koncert na domru. Na balalajci. Ah. Sad se naježim kad se toga setim. Kao i svih dana naše ljubavi. I zajedništva. U kojima su se naši životi preplitali.
Ovogodišnji koncert nije bio tako emotivan. Nije bilo njegove divlje energije. Ali sam imala da odslušam još jednu seriju tužnih, bolnih, čeznutljivih tamburaških pesama. Da iscedim još po neku zaostalu suzu. Na tebe mislim. Prošle su mnoge ljubavi… i ovo naše proći će.. i novo doći će… Višnjine boje šal. Svirao je i njegov orkestar… i svi su bili tu. Samo njega nije bilo.
Ah.. koliko toga ima… I ima li ovom danu kraja? Čekao me je još parti u salonu. Srela sam se sa svima. Koje u ova 24 sata nisam videla. Sa njegovim orkestrom. Sve sam ispričala. Opričala. Doživela. I mislim da sam vrlo temeljno i posvećeno prošla ceo krug. I ceo ovaj dan. Koji je trajao skoro čitavu večnost.
Došlo je vreme da se vratim kući. Rekao mi je moj osećaj za di bolje tu dulje. Probudila sam se ujutru rano. I otišla iz kuće Parčetića. Bez pozdrava. Vreme je da nastavim moju tradicionalnu blagdansku turneju. Sledeća stanica – Novi Sad. Majuškina kuća. Da se o mom životu snima film.. ovo bi bilo još jedno od centralnih mesta. Gde bi se uveli mnogi mnogi likovi.
Zahvalna sam za te kuće. U kojima sam dobrodošla. Kad god došla. Divnog li osećaja. I divne tekovine mog života. Što je za jednog Sanjara Lutalicu božanstven i sasvim dovoljan osećaj pripadanja. I bezmerne slobode. A bogami imam i svoju Republiku. U kojoj me čeka lepi moj svet. Koji sam toliko pravila. I koji toliko volim. I kojemu u stvari pripadam.
Jer ja sam Sanjar Lutalica… pod ovim nebom luda ptica.
A posle svega ostaće pisma… Koju će pivati svi…
I svi će znati da si u pismi ti…
Novi Sad, 8. januar 2019.