Ovo promišljanje ide u paru sa prethodnim tekstom. Lepša strana Sveta. Da ona druga strana Sveta ne ostane neobrađena. I još jednom da naglasim da nisam zagledana samo u lepšu stranu sveta. Iako sam se rodila sa roza naočarima. Jer…
Jer… je druga strana Sveta vrlo bučna. Pa čak i kada bih želela da je ignorišem roza naočarima… morala bih da je čujem. Kako kuka. Zapomaže. Žali se nad svim i svačim. Brine se. Strahuje. Traži nedostajuće. Uveličava ga. Predoseća katastrofe. Toliko bučimo da vrlo brzo isprepadamo i decu. Toliko da već sedmogodišnjaci od Deda Mraza traže da im pomogne. Da im u sledećoj godini donese malo manje brige.
Ta strana Sveta ne samo što se čuje. Nego se bogami i vidi. I kroz roza naočare. Toliko je zgrčenog sveta. Zaleđenog. Isprepadanog. Neraspoloženog. I nenasmejanog. Već dugo te ljude više ne pitam kako su. Jer znam da će mi detaljno razložiti sve što vide. I čuju. Svu muku sveta. Za koju baš i nisam zainteresovana. Ili će mi reći da ih ništa ne pitam. Da ne ureknu. Kuckuc. Ako im je na tren i granulo sunce. Znaju oni da to neće potrajati. Jer dobro ne traje. I pitanje je dana kada će nešto novo da ih strefi.
Zato ih pitam šta imaju lepo da mi kažu… a ne kako su. Da im nežno okrenem glavu na lepšu stranu sveta.
Tako sam čudno mirna. Iako mnogi misle da bih trebala da se brinem. Čest je refren u herojskom svetu. Nezabrinuti su. Dok prate svoj unutrašnji navigacioni sistem. Koji ih nepogrešivo vodi njihovim putem. I jasno im govori. Kada i gde da idu. Kaže im da budu dulje tamo gde im je bolje. I neka idu sa mesta patnje. Jer… patnja je znak da nešto ne radimo kako treba. I da nešto treba da promenimo. A svakako da se najpre sklonimo sa mesta patnje. Dosta jednostavan princip. I vrlo prirodan. Jedini logičan. Ipak radikalno drugačiji od uvreženog mišljenja. I principa po kojima smo odgajani.
Herojsko okruženje je tradicionalno zabrinuto. Oko njihovog ustanka sa kauča. I polaska na putovanje herojsko. Pa pojačava buku. Govoreći im da nije normalno što se ne brinu. Mnogo se brinu što se oni ne brinu. Mora barem neko u kući da se brine. Kažu.
Skreću im pažnju na svašta. Mojoj heroini koja je napravila fantastičan posao sa kapama i šalevima niko i ne čestita na velikom uspehu. Kojim se za nekoliko meseci lansirala i uspostavila globalno. Podsećaju je na leto. A šta ćeš na leto? Brinu se. To se zove Brankicina verzija cvrčka i mrava. U kojoj se mrav brine šta će cvrčak tokom leta.
I nije da se brinu samo oko našeg posla. Nego vode i naša privatna posla. Tradicionalno balkansko prodiranje u najintimniju zonu. Da ne kažem silovanje. Pod firmom ljubavi. I brige. Kada ćeš se udati? Kada ćeš roditi dete? Da li znaš da ti biološki sat kuca tike- tak. A kad prvenče stigne… kreće naravno briga oko drugog deteta. Brinu se da ne bude velika razlika. Razlažući svoju teoriju o najboljoj razlici između dece. Šta čekate? Vragolasto se smešeći. Oko trećeg deteta situacija se već polarizuje. Jedni veliju da DA. Drugi veliju da NE. Buka. I muka. Kako god da okrenu.
I tako ljudi koji su zagledanu u brižnu stranu sveta brinu i svoje i naše brige. Bučeći na sve strane. Nisi valjda luda da se vratiš iz Njujorka? Nisi valjda luda da napustiš siguran posao? Muža? Da kreneš u neke nove avanture? Nije valjda dotle došlo da ideš na radionice? Žao mi je. Sve bi to oni na njivu. Ništa što naporan rad i dobar penis ne rešavaju.
U herojskom svetu briga je takoreći tabu. Jedna od najtoskičnijih emocija. Kurblanje. Koje nas umara. I troši. A vodi nigde. Ništa gluplje od brige ne znam. Kolika ti je briga – tolika neka bude tvoja akcija. Kažem često. Utišaj buku sveta. Oslušni sebe. I svoj Poziv. I razradi plan za putešestvije.
Zato mudri ljudi i vežbaju borilačke veštine. Meditiraju. Rade jogu. Či gong. Trče. Svesni su značaja centriranosti. Kada izgubimo centar i uznemirimo se… radimo protiv sebe. Sužava nam se svesnost. I više ne možemo da se setimo ni kako se zovemo. Od silne brige. Džaba nam znanje – kad nemamo stanje. Jedan je od osnovnih herojskih refrena.
Nikada neću zaboraviti davni razgovor sa mojom heroinom. Koja je tada živela u Njujorku. I dobro se smorila od kvazi fenseraja u kojem je živela. Celo biće joj je vrištalo. Da se vrati. A svet je bučio. I hučio. I mučio. Nije valjda luda da se vrati iz Njujorka. Pa smo nas dve razgovarale. Kolika ti je briga – neka tolika bude tvoja akcija. Rekoh ja. Po stoti put. Te noći je napisala 72 e-maila. I donela odluku. I evo je u lepom životu u Srbiji. Već nekoliko godina.
Što jedan mudar čovek reče. Niste vi nesrećni zato što živite u Srbiji. Već zato što radite što ne želite. I govorite što ne mislite. I ljubite kog ne volite. Tako nekako. Što nam već daje i ideju šta je potrebno da učinimo da bismo živeli srećan život. Da radimo ono što želimo. Govorimo ono što mislimo. I da ljubimo one koje volimo.
O tome se radi. Nepametno je da ostanemo zagledani u tu stranu sveta. Ona nas samo isprepada. I na njoj se ne nalazi rešenje. Samo upozorenje. I energija. Energija negativnih emocija vrlo je intenzivna. I kao takva snažna da nas pokrene. Da uradimo sve što je potrebno. Umesto da sedimo. Brinemo se. I konačno implodiramo.
Nedavno sam čula priču koja je prava ilustracija za ovu temu. O takmičenju žaba koje su se penjale na Ajfelov toranj. Publika je dovikivala svoj refren. Da neće uspeti. Da se nikad nijedna žaba nije popela na ovaj vrh. Da je teško. Da je nemoguće. I tako to. I žabe su polako otpadale. Jedna po jedna. Na vrh je stigla samo jedna žaba. Kada su joj tražili intervju… shvatili su da je bila gluva. I da nije čula buku sveta. Inače… svakako ne bi stigla na vrhove.
Džozef Kembel… autor koncepta Na putovanju heroja…. ove energije koje negiraju našu jedinstvenu vitalnost… i negiraju nas kao heroje zove demonima. Ili ljudožderima.
Na svakom putovanju heroja srećemo se sa raznim i snažnim otporima. I u sebi i u drugima. Sa bukom sveta. Koja buči. Huči. I proverava nas. Drži uveličavajuće ogledalo našim strahovima. Nakon što u tišini oslušnemo svoj najdublji Poziv, jedan od najvećih i svakodnevnih herojskih zadataka je da naučimo da se odnosimo sa bukom sveta. Sa svom tom brigom. Kukanjem. Strahovima. Koji su mnogo bučniji od lepše strane sveta. Koja ćuti. Stvara. I gleda svoja posla.
Ja verujem da svako ima svoj najdublji poziv. I svoje herojsko putovanje. I da svako želi da živi pun život. ALI… to je to ALI koje nama sreću kvari. Alaj bi se šikicala – al’ mi ne da nana. Alaj bih da živim sebe… ALI koga briga šta ja imam da kažem. Tako je malo. I dosadno. I ništa naročito. ALI nisam sigurna da ću uspeti. ALI će me kritikovati. Baš kao što i ja sve kritikujem. ALI ću morati da se objašnjavam onolikima. I sigurno će biti mnogo teško.
Verujem da je upravo ova buka u kojoj mnogi ljudi žive glavni razlog zašto ne žive sebe. I svoje herojsko putovanje. Zagledanost u tamnu stranu sveta. I njena nepodnošljiva buka. Na svakom koraku. A tu je još i buka naših najbližih. Koji paze da održavaju nivo brige na visokom nivou. Pa čim primete da smo nezabrinuti… kreću sa svojim refrenima.
Od prvog dana… čim počnemo da izražavamo svoju jedinstvenu životnu energiju… okruženje nas uklapa u svoje ambijente. I utišava našu jedinstvenu vitalnost. Objasni nam. Da deca ne treba da govore. Nego da slušaju starije. Pssst… Tišina. Govori kada te pitaju. Objasne nam da smo mali. Da pojma nemamo. Predstave nam tamnu stranu sveta. I uče nas da sanjamo njihove male i realne snove. Da biramo između dva zla. I zastrašuju nas redovno. Na dnevnoj bazi. Šta će nam se sve strašno desiti ako ne radimo ono što su oni smislili. Pa je deci do sedme godine već uveliko potrebna pomoć Deda Mraza. Da se malo manje brinu.
Dok odrastemo…. ambijent u kojem je snimljena sva buka sveta već je uveliko razvijen. U svojoj punini. I zato je važno da naučimo da se odnosimo sa tim ambijentom. Sa tom bukom sveta. Da je transformišemo u nešto vredno. I verujem da je najveći dar koji smo kao ljudska vrsta dobili moć da transformišemo negativnu energiju u pozitivnu. Brigu u rešenje. Strah u akciju.
I upravo to znanje kako da transformišemo negativnu u pozivitnu energiju čini nezabrinutost herojskog sveta. I hrabrost da putujemo svoje herojsko putovanje. Čudno smo mirni. Iako mnogi misle da bismo trebali da se brinemo. Sišli smo sa kauča. Iz svoje tople sobe. I prestali da budemo fokusirani samo na materijalni komfor. Ili na sigurnost. Koji su u bučnom delu sveta glavne vrednosti.
Heroj se fokusira na svoj najdublji Poziv. Da živi sebe. Da isceli svoje rane. I da razvije svoje darove. I dobrotu. Kroz sve zadatke koje nam život donese. I ne radi se o tome da sedimo kod kuće. I da čuvamo ono što imamo. Nego da se osposobimo za putovanje. A upravo veština transformacije negativne u pozitivnu energiju čini životnu opuštenost. I otvorenost. Sa kojom živimo svoj svakodnevni život. I naravno da smo nezabrinuti. Jer znamo da idemo svojim putem. Živeti sebe i biti na svom putu je jedna divna milost. Koja daje veliku energiju. Snagu. Razumevanje. Ispunjenje. I sreću.
Da bismo živeli sebe… i svoje herojsko putovanje… važno je da se čujemo. I da naučimo da utišamo buku sveta. Japanci prave čajnu ceremoniju. Neko meditira. Isključi se iz meteža na ovaj ili na onaj način. Provede jedan dan mesečno na radionici. U prirodi. Van domašaja buke. Ako pustimo metež u svoj ambijent… najebali smo. Otpadamo. Baš kao i sve žabe. Osim one gluve.
Ta buka sveta je kao neki duhovni virus. Koji tako lako pokosi. I baci na kauč. Za čas. A bučna strana sveta je svoju zabrinutost proglasila mudrošću. Autoritetom. Nezabrinutost je za njih neznalaštvo. Naivnost. Kao da je lepša strana sveta rezervisana za naivne. Neupućene. Ni brige – ni pameti. Kažu.
Lepša strana sveta ima taj neki fini kvalitet mladosti. Radosti. I po malo ludosti. Odnosno hrabrosti. Dok mi se bučna strana sveta činila uvek nekako stara. Prastara. Matora. Hučna. Mučna. Bučna. Uh. Postoji čitava hijerarhija mučeničkih titula. Što se više žališ – veća si faca. Što više problema vidiš… to si više informisan. Nikada nisam želela da budem preinformisana o tamnijoj strani sveta. Zabrinula bih se. Pa mi ni Deda Mraz ne bi mogao pomoći.
I zato je za pripremu herojskog putovanja važno skloniti se od buke sveta. U gluvu sobu. Sa ekipom koja takođe gleda u lepšu stranu sveta. Da bi se napravila mapa herojskog putovanja potrebno je dobiti informacije sa stvaralačke strane sveta. O mogućnostima. Lepoti. Konstrukciji. Čuti svoj Poziv. Napraviti prve korake. Preći prag. Otisnuti se od buke sveta. A kada smo prešli prag… i krenuli… i kada osećamo da imamo dovoljno snage… e onda možemo da se pozabavimo i bukom sveta.
I to je posebno umeće. Kada i kako razgovarati sa glasnicima. Koji nam donose vesti sa bučne strane sveta. Ono što mi obično radimo jeste da odustanemo. Kada nam jave kakve nas sve ale i demoni usput čekaju. Ili se nastavljamo sa njima. Objašnjavajući im da nisu u pravu. Ne treba da ubijemo glasnike. Koji nam donose vesti sa druge strane sveta. Nego da pazimo kada ih puštamo. I važno je da naučimo da razgovaramo sa njima.
A što se glasnika tiče… važno je i da znamo da nije da nas oni ne vole. Nego nas vijaju sa svojom bukom. Baš zato što nas vole. Zato što vide nekog demončića koga smo mi prevideli. A naš je zadatak da im pomognemo. Da okrenu glavu na drugu stranu sveta. I da promene naočare. Što baš i nije lako. Kao što nije lako nekom posle dugog boravka u mraku da izađe na Sunce. Jer ga ono zabljesne. Pa mora da čkilji.
I zato najpre treba da ih pomazimo. Zagrlimo. I dočekamo kako to vesnicima i dolikuje. Da ih pitamo šta žele da nam kažu. Jer oni vide nešto što mi propuštamo. Samo nam poručuju na ne mnogo konstruktivan način. Nisu oni demoni. Nego je NEGACIJA najveći demon. Koji dominira na tamnoj strani sveta. Jer naše telo… i sam život ne poznaju negaciju. Ne postoji NE. Postoji samo DA. Jedino naš svesni um ima nekakvo svoje NE. I to na vrlo čudan način. Ako vam sada kažem da ne mislite na roza naočare… Da. Negacija pravi skoro sve zabune ovoga sveta.
Naš prvi zadatak je da reči glasnika koje su uglavnom u negaciji prevedemo na DA. Brinem se da ćeš pući… da prevedemo na: Hvala što brinete. Znači… pitamo se kako da ne puknem? Odnosno kako da uspem? I kada nam kažu da se brinu… da je naša ideja preskupa…. poručuju nam da vide neko jeftinije rešenje. Pa valja da ih pitamo kako da nađemo to jeftinije rešenje. To je jezik lepše strane sveta. Rešenje. Konstukcija. Transformacija kritike u konstrukciju. U nešto korisno.
Kada nam kažu da je teško… komplikovano… to samo znači da u svom negativu primećuju da može i lakše. I elegantnije. Pa da ih to i pitamo. Kako da napravimo da nam bude lakše i elegantnije?
I važno je da buku sveta pustimo u pravi čas. Kao moja Brankica. A šta će da radi na leto? Najpre smo se svi zabavljali tolikom brigom. Pa kada je svoj posao sa kapama i šalevima razvila globalno… došlo je na red i ovo pitanje. Zahvalila im se na pitanju. I počela da razvija planove. Odmoriće se. I sve one koji su zainteresovani učiće kako se uspostavlja i razvija mali i uspešan biznis. I kako da postane veliki.
O tome se u ovom promišljanju radi. Jer Svet je mnogo veći od naše strane sveta. Naš zadatak je da naučimo da se ne borimo jedni sa drugima. I da ne odustajemo od svojih ideja. Nego da naučimo da razgovaramo. I da razmenjujemo ono što smo videli. I čuli. Na pravi način.
U ime svih zagledanih u Lepšu stranu sveta… molim sve glasnike da bude vesnici. Da budu nežniji. I ne mnogo negativni. Odnosno afirmativni. Da ne ubiju stvaranje. I stvaraoca. Jer… prejaka reč… i velika buka… imaju tu snagu. I da pre nego što krenu sa svojim zabrinutostima… kažu i neku lepu reč. Neka nađu nešto što im se u celoj priči sviđa. To će ih polako naučiti da posećuju Lepšu stranu sveta. I počeće sve više da uživaju. A manje da se brinu.
A vi koji ste zagledani u Lepšu stranu… najpre se pozabavite sobom. I svojim izrazom. I dok je delo u nastanku… okružite se isključivo onima koji vas podržavaju. Pa kada je delo skoro gotovo… a vi se osećate dobro.. i dovoljno snažno… otvorite prozore. Pa pustite buku sveta da uđe. Na tren. Da vam šapne neki predlog za unapređenje. I ne ljutite se ako to nije rečeno najlepšim i biranim rečima. Zadatak vam je da naučite da prevedete kritiku u kreaciju. Tako nekako. Srećno!
Novi Sad, 25. mart 2019.