Nervira me kada ljudi pričajući o svom ostvarenju kažu da im je bio lako. Toliko lako da ne znaju ni kako im se desilo. Jednog dana su se probudili – ostvareni. Sve se složilo. Zračili pa privukli. A još me više nervira kada kažu da im je bilo teško. Toliko teško… sada kada se osvrnu… vide koliki je to bio trud. Muka. Napor. Davanje. Pregalaštvo. Nego su oni stegli zube. I izdržali.
A nervira me i kada ljudi pričajući o ostvarenjima drugih kažu… lako je bilo njima. Mo’š misliti. I ja bih na njihovom mestu. To mi govori da pojma nemaju. I da vide samo poslednji kadar dugometražnog filma. I da su preskočili sve zaplete i rasplete.
I nervira me mnogo toga što čujem na temu ostvarenja. Čini mi se kao neistina. Kao poluistina. Kao obmana. Kao da lažemo jedni drugi. Da ne govorimo istinu o svom herojskom putovanju. Ni o njegovim divnim i vedrim danima. Ni o njegovim nevremenima. A možda nam i vreme iskrivi sećanja. I urami ih u rozikasti ram lakoće. Ili mrko-sivi ram trudbeništva.
A nervira mi i što su ljudi velikih ostvarenja skromni. Često vrlo skromni. Ćute. Rade. I ne govore. A majstorstvo uvek deluje lako. Nenaporno. Pa se učini da je lako bilo njima da postanu majstori. Oni koji znaju ne govore. Kažu. Što znači da govore oni koji ne znaju. I onda je sve što čujemo govor neznanja. Eto i to mo nervira.
A znam i da kome smeta… njegovo je da sklanja. I da je moje nerviranje moja tema. Pa je evo i raspisujem. A znam i da smo odgovorni prema onima koji se premišljaju da li da krenu svojim putem… da ovu temu malo razložimo. Da budemo istiniti. A i da ih ohrabrimo…. da krenu svojim putem. Jer je to jedina igra koja ima smisla. Sve ostalo je danguba. Čini mi se.
Ništa ne boli kao uspeh najbližih. Reče mi drugarica. Drugi to ne kažu. Ali vidim da žive po tom principu. Moji najostvareniji prijatelji kad odu u zavičaj… ćute. I slušaju. Pa umesto da čujemo njihova iskustva sa bezbrojnih putovanja… da dobijemo neke nove ideje. O Svetu. O krajevima nikada viđenim. O ukusima nikada na taj način složenim. Pričaju oni koji ne znaju. Te jedne te iste priče. Decenijama prežvakavane. A onda im još iza leđa kažu… lako je njima. Posrećilo im se. I ja bih na njihovom mestu. Uh. Što me sve ovo nervira.
Pratim tu igru odraslih. Tu frku da ne štrčimo. Taj stah da kažemo… u životu ide mi. Da nam dosta dobro idu razgovori sa životom. Da se čini da smo razumeli njegovo meandriranje. U vreme mog odrastanja to se zvalo hvalisanje. Samopromoterstvo. A „skromnost“ i neisticanje su isticane kao vrline plemenitog sveta. I opet isto. Govore oni koji ne znaju. I ne govore oni koji znaju. Što i nije neka raspodela.
Gledala sam prijatelje koji su možda verovali da ništa ne boli kao uspeh najbližih. Ili nisu voleli da štrče. Ili su se plašili da im se sreća ne povuče. Ako je izgovore. I podele sa drugima. Pa su vazda kukali. I žalili se. Kako im nije lako. Iako je u njihovom slučaju sve bilo vrlo vidljivo. Očigledno. Njihovo kukanje nije prestajalo. Pokušala sam da razumem čemu sve to. Ali nisam razumela. Imala sam utisak da to svoje kukanje neguju kao kamenčić u cipeli. A onda sam pratila i kako im se blagostanje povlači. Činilo mi se od tog neosnovanog kukanja. I žaljenja.
Čula sam izreku da ono što muči mnoge… teši sve. Lakše je kad svi dobiju keca na kontrolnom. Ili niko ne položi ispit. I kada možemo da kažemo da je profesor kreten. Što svakako može da bude slučaj. Ali nama lično ništa ne pomaže. Sećam se i mojih studija na matematičkom fakultetu. Dešavalo se da ozbiljnije ispite niko ne položi i po nekoliko rokova. Ja nisam padala ispite. Ni jednom. I često sam imala tu situaciju da prođem kroz špalir onih koji su pali. I naučila sam da iznesem tu pesmu. U životu… u životu ide mi. Da u onom opštem žamoru kažem da je profesor možda i kreten. Ali da je ispit moguće položiti. Možda oni nisu skontali princip. Ali to još uvek ne znači da je nemoguće.
I nekako sam uvek znala da ne smem da podržavam tu priču o neprolasku na ispitu. Prvo što nije istinita. A drugo što nas obesnažuje. Ako je profesor kreten – onda nema ništa što mi možemo da uradimo. Osim da sednemo. I kukamo. Taj princip srećom nikada nisam prihvatila.
A posle sam to prevela i na život. Meni se to čini kao veliko varanje. I neistina. Koju mi jedni drugima plasiramo. U tim strašno, teško, strašnije, pričama. Kako bi podržali razgovor. Kako bi udovoljili drugima. Da ne bismo izazvali zavist. Koketiramo sa neuspehom. Sa neostvarenjem. Sa pehom. Sa nemaštinom. Sa propašću. Kažemo da je teško. Da je strašno. Da je nemoguće. Hranimo slabosti jedni drugima. Kao da ogovaramo dragog i vernog prijatelja. Da ne pokvarimo odnos sa trenutnim sagovornikom. Ja da sam život… ja bih ovakvo ponašanje tretirala kao izdaju.
I mislim da je mnogo važno da izađemo iz tih strašno, teško, nemoguće priča. Da otvoreno, iskreno i nekurčevito kažemo… da… u životu ide mi. A može da ide i vama. O tome se radi. Moguće je položiti ovaj ispit. Moguće je napraviti lep život. I u ovim vremenima. U svakim vremenima. I u Srbiji. I svugde. I pod ovom vlašću. I pod onom. Moguće je…. ljudi. A kad god sam imala volje i energije da se dam oko ove teme… život me je nagradio.
Dugo sam se pitala da li se to zove kurčenje. Jer sam učena da se ne ističem. Da budem smerna. Da ćutim o svojim ostvarenjima. Da ne spominjem da sam ovo ili ono. A onda sam našla poemu Marijane Vilijamson. Dozvolite svojoj unutrašnjoj svetlosti da zablista.Koja je postala svetski poznata kada ju je Nelson Mendela govorio na svojoj inauguraciji.
Naš najveći strah nije da nećemo biti sposobni.
Naš najveći strah je da ne postanemo bezgranično moćni.
Najviše nas plaši naša svetlost, a ne naša tama.
Pitamo se: Odakle meni pravo da budem tako brilijantan?
Ali odakle ti pravo da to ne budeš?….
To što ti sebe činiš manje značajnim, ne služi svetu.
Ograničavati sebe, samo da se drugi oko tebe ne bi osećali nesigurno, nije produhovljeno.
Jer kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Kada se mi oslobodimo straha, onda naše prisustvo automatski oslobađa sve oko nas.
Danas je u modi druga krajnost. Danas se na sav glas peva… u životu.. u životu ide mi… Koji sam ja meni kralj. Zapadni vetrovi biznisa i profita uče nas koliko je važna prezentacija sebe. Svojih umeća. Kako da „prodamo sebe“. Često čujem te reči. Uh. Prodati sebe… nikada. Osvestiti sebe. I svoje kvalitete…. svakako. I to kažem mojoj heroini starog kova. Učenoj da se ne ističe. Međutim… danas nije lako naći posao sa tim neisticanjem. Pa je napravila prezentaciju „sebe“. I kaže kako se samopromovisala. Ja joj kažem da to nije samopromocija. To ja zovem biti svestan sebe. I svojih kvaliteta. I potruditi se da ih prestavimo svetu. Na pravi način. Jer oni tome i služe. Hej ljudi… evo me… tu sam… vidite šta sve znam… možda vam ustreba nešto od toga.
U herojskom svetu postoji jedna Miljenica. Aleksandra Duende. Koja je na putu postajanja svetskom Miljenicom. I tako je nekako prava. Tako lepo putuje svoje herojsko putovanje. Ni slabo. Ni prejako. Svetli. Sija. Greje. A ne prži. Nije lažno skromna. Niti nesvesna svojih kvaliteta. Baš je taman. Miluje to njeno blagorodno deljenje svojih ostvarenja sa svetom. I ne znam da li postoji neko na celom svetu ko ne želi da ona uspe. Svi navijamo za nju. Ona je moj Učitelj za sijanje. Taman toliko. Ni manje. Ni više.
I to je stvarno jedno veliko umeće na herojskom putovanju. Kretati se na pravi način. Ni prejako. Ni preslabo. Osvestiti svoje kvalitete. I ponuditi ih svetu. Na pravi način. Ni kurčevit. Ni lažno skroman. Ni nesvestan onoga što nam je dato. Jer kvaliteti zato i postoje. Da bismo ih podelili sa svetom.
Jer… herojsko putovanje nije ego trip. Ni neki đir ’nako. Koji smo prošli. Pa da ćutimo. Da ne kažemo ni reč. Šta smo videli. Čuli. Doživeli. To je putovanje sa svrhom. Proces transformacije. Posle kojeg više nismo isti. I važno je da putovanje uvaže i proslave svi. I heroj. I zajednica. Tek tada je krug zatvoren. Amin.
A otpori mogu da se dese na svakom koraku putovanja. I baš kao što se dešava da odbijamo poziv na herojsko putovanje… dešava nam se i da odbijamo da se vratimo kući. Nekada ne želimo da se vratimo. Možda smo umorni. Možda brinemo da drugi neće razumeti naša iskustva. Ili smo možda ushićeni novopronašavšim stanjem više svesnosti. Može da se desi i da nam zajednica ne poželi dobrodošlicu. Ljudi možda neće želeti da nas čuju. Zato što još nisu spremni da čuju priču o putovanju. Koja odražava i njhove potrebe. Koja bi mogla da ih probudi. I podigne. Sa ušuškanog kauča.
Svrha herojskog putovanja jeste njegova integracija u običnu… svakodnevnu svesnost. Povratak heroja kući je poenta putovanja. I heroj je na povratku kući obavezan i sebi i zajednici i putovanju i životu da podeli novu svesnost. Darove. Eliksir. Da podeli sa svetom pragove koje je prešao. I kako je isceljivao svoje rane. U darove. Demone sa kojima se na putu sretao. Kako ih je transformisao… u višu svesnost. U nešto što ima smisla za mnoge. I nešto što čini evoluciju naše svesnosti.
I zato me onoliko nerviraju naše priče o ostvarenju. Zato što su to vrlo važne priče. Koje ljudi slušaju. I iz kojih izvode zaključke o herojskim putovanjima. Da li su laka. Teška. Moguća. Nemoguća. Da li je moguće položiti geometriju. Ili napraviti lep život u Srbiji. Bez podrške roditelja. Politike. Nasledstva. Ovoga i onoga.
Svako ostvarenje je jedan proces. Na koji smo pozvani. Ovako ili onako. Bljeskom vizije. Ili velikim bolom. Koji je tražio isceljenje. Ovaj proces traje. Ima svoju strukturu. Svoje korake. Prelaske pragova. Susrete sa mentorima. Ali i sa demonima. Mnoga učenja. Kako da trasnformišemo rane u darove. Bol u novu svesnost. Tokom kojega razvijamo unutrašnju igru. I na kraju kojega postajemo više. A putovanje je završeno… i krug je zatvoren… kada darove donesemo kući. I utkamo ih u svakodnevnu svesnost.
I da se vratim na početak ovog promišljanja. Na lako. I teško. Ostvarenje nije ni samo lako. Ni samo teško. I lako je. I teško je. Ali je lepo. Divno. A pre svega je naše. Ono zbog čega smo se rodili. Ono na šta smo pozvani.
Više od četvrt veka živim svoje herojsko putovanje. I pratim mnoga ostvarenja. A opet.. najbolje razumem svoje. I o njemu mogu najkompetentnije da govorim. Kada se sada osvrnem… nije bilo ni lako… ni teško. Bilo je jedino moguće. To kažem i kada mi kažu da sam hrabra. Primim kompliment. I zahvalim se. Ipak… moram da budem iskrena. Naročito oko ovako važne teme. I kažem im da mi se čini da je to bilo jedino moguće. I da ne treba velika hrabrost za biti na svom putu. I za živeti sebe. Jer za to smo rođeni. I za to smo dobili sve kvalitete. Meni se čini da je mnogo veća hrabrost potrebna za ne biti na svom putu.
Da sam ostala na mestima mog nepripadanja razbolela bih se. Dezintegrisala. Toliko mi je to bilo nepodnošljivo. I rad u školi. Na taj pohabani i besmisleni način. I rad u administraciji. I u projektnoj priči. O drugim epizodama da i ne govorim. To su bili samo pragovi mog herojskog putovanja. Koje sam pozvana da pređem. A život nam uvek kaže. Znakovi na putu su uvek tu. Samo što nas ne udaraju po glavi. I ne viču nam… heeej… dođi ovamo.
Stvar je u tome što smo mi pogrešno učeni. Umesto orijentacije za herojsko putovanje… dobili smo dezorijentaciju. Pohabani sistemi učili su nas da je teško isto što i dobro. I da je teškoća odličan putokaz. Koji nam kazuje da njome treba da se bavimo. Pa nećemo se valjda baviti onim što nam ide lako. To već znamo.
A učeni smo i da je patnja normalna. I da svi pate. I da je u redu da i mi patimo. Jer to je život. I to je naša centralna dezorijentacija. Čini mi se. Moja elementarna logika kaže da treba da izađemo iz onoga što nas boli. Što nam ne prija. Što nas ne raduje. I da idemo tamo gde nam se ide. Da radimo ono što nam se radi. Što nas raduje. I tamo gde je naša radost. Prirodnost. Lakoća. Nenapornost. Jer je to naš put.
Moja matematika je bila čista nenapornost. Lakoća. Ljubav. Uživanje. I dok su moje cimerke gulile stotinu stranica debele pravničke knjige… ja sam se igrala beskrajnim prostorima. Po kojima me je matematika vodila. I uživala. I protrčala sam kroz fakultet. Ali ipak nije bilo samo lako. Matematika je tražila i veliku ljubav. I posvećenost. I istrajnost. Svakodnevnu. Nekoliko decenija.
A šta mi je bilo lako? Bilo mi je lako da radim to što volim. Da razmišljam. Da rešavam. Da pišem. Da čitam. Da učim. Da saznajem o sebi. Da se predam temi koja me očara. I da delim svoja saznanja sa onima koji su to voleli. I želeli da čuju.
A šta mi nije bilo lako? To nemanje ideje kako izgleda herojsko putovanje. To bauljanje i tumaranje. Nemanje sagovornika. Mentora. Senseija. Nekoga ko je pre mene hodao ovim putem. Da u tamnim noćima znam da nisam pukla. Ne zaboravite da sam na ovo putovanje krenula davnih godina. Pre četvrt veka. Kada izlasci sa utabanih staza na ovim našim prostorima baš i nisu bili tako česti.
Laka mi je bila potraga za tim meni preko potrebnim znanjima. I nije mi bilo teško da odem na kraj sveta. Lako mi je bilo da radim ono što je moje. I sve mi je teže padalo da radim ono što nije moje. A što sam radila. Da bih isplatila svoja učenja. Teško su mi padali i susreti sa „normalcima“. Koji su živeli svoje živote onako kako treba. Kako društvo nalaže. I pri tom komentarisali moje izbore. Možda mi je najteži bio odlazak u zavičaj. I objašnjavanje sebe. Dok sam bila na pola puta. Kao obešenjak u tarotu. Pre nego što sam zaokružila svoje herojsko putovanje.
Nije mi teško padalo ni što sam godinama tražila učitelje. I plaćala svoja učenja. Ali mi je teško padalo što sam bila fucnuta. Što nekoliko godina sebi nisam kupila ni gaće. A bila sam konsultant. Ko još ide kod fucnutog konsultanta? Ili kod siromašnog advokata? Pa sam naučila da delujem dosta picnuto… umesto fucnuto. Da emitujem tu energiju… u životu.. u životu ide mi…. To su ta Nindža umeća koja sam razvila na herojskom putovanju.
Teško mi je padalo i što su mi objašnjavali da je važno da se prerušim. U nešto fino. Obično. Neštrčavo. Ako želim nešto da napravim. Na tren sam im skoro poverovala. I to mi je bilo teško. Pa mi je ta teškoća rekla da idem na drugu stranu. I sada znam taj momenat kada sam sebi izgovorila reči… baš zato što sam ekstravagantna žena napraviću nešto što nikada niko nije napravio.
A od kada sam našla učitelja… mog Dušana Milojevića… sve mi je postalo lako. Znala sam da sam na svom putu. I to je bilo to.
I zato danas mogu da pevam pesmu.. u životu ide mi. Slobodna sam. Radim kad hoću. I ne radim kad mi se neće. To svakako nije malo. Moja ustajanja su vrlo rana. I bavljenja vrlo posvećena. I takoreći celodnevna. Ali ne sedim za kompjuterom kada mi se ne sedi. Ne pravim se da radim. Slobodno se krećem svetom. Ah. Vreme za bavljenje sobom i svojim poslovima smatram velikim luksuzom.
Svakodevno srećem divne zanimljive ljude. Iz najrazličitijih sfera života. Iz raznih gradova. I delova sveta. Raznih godina. Najrazličitijih bavljenja. Divnog li sveta. To su ljudi iz moje farbe. Sa svakim od njih bih se družila. I družim. Na najsuštinskiji mogući način. Delimo veličanstvene zajedničke momente. Bavimo se herojskim putovanjem. Ostvarenjem. Razmene sa herojskom družinom su za mene apsolutno veličanstvene. I blagoslov mog života.
Pišem… zato što volim. I što moram. I što me peku prsti i svrbi koža kad ne pišem. A vi to volite. I čitate. I divne reči mi pišete. Pa šta da kažem. Do… u životu ide mi…
I da ne zaboravim da dodam. Last… but not the least. Na svemu ovome sam vrlo zahvalna. Životu. I svima iz mog života. Na svakom ovakvom danu. Na svakoj dobroj razmeni. Na svakom novom učenju. Na svakom dobrom smejanju. I na energiji koju dobijam da putujem svoje putovanje. Na svakom slobodnom ponedeljku. Na svakom danu na biciklu. Na svakom plesu. Plivanju. U reci. Moru. Bazenu. Kanalu. Okeanu. I na svim prijateljima. Na svim učiteljima. Na svim herojima. I na svima koji čitaju i vole moje tekstove. I naravno vama. Što ste pročitali ovaj tekst. I podelili svoje misli sa mnom.
Već neko vreme planiram da napravim zbirku herojskih priča. Da nas podsete da je čak i u Srbiji… čak i u ovim vremenima…. čak i bez podrške politike, roditelja ili velikog nasledstva… moguće živeti ispunjen život. I da nije nemoguće. Iako mnogi padaju na ispitima. Ali neki i polažu. Izbegavajte da mnogo razgovarate sa onima koji padaju. Oni će vam reći da je ispite nemoguće položiti. I nađite one koji su položili. Oni znaju kako se polaže. I ne donosite brze zaključke. Ni da im je lako. Ni da im je teško. Pitajte ih. Voleće da vam kažu.
Jer kada dozvolimo svojoj svetlosti da sija, dajemo time i drugima dozvolu da zablistaju.
Kada se mi oslobodimo straha, onda naše prisustvo automatski oslobađa sve oko nas.
Beograd, 3. april 2019.