Intervju koji je sa mnom vodila Kristina Ljevak. Jedan od mojih najomiljenijih. Za sarajevski časopis Urban magazin, maj 2018.
„Majko mila. Zemljo, otvori se. Ja sam takva. Ako ti se ne sviđa, onda ništa. To sam pomislila. Srećom, odzvonila mi je rečenica. Ja sam takva. To je lekcija broj jedan. Na mojoj radionici. Ja sam takva je ideja kojom sebi komuniciramo nemoć. Nepromenljivost. Datost. Kao da smo kiša koja padne. Stihija. Na koju mi ne možemo da utičemo. Nisam ja takva. Nego je to bilo moje ponašanje. Na koje sam se navikla. Bila sam sad svoj coach. Umesto njegov“, dio je iz „Virtuoza svakodnevice“ u kojem je opisana jedna od mantri uz koje nerijetko ljudi provedu cijeli život. „Ja sam takva“ naša je omča i u partnerskim odnosima i naš izgovor za sve naše nauspjehe. Zbog čega je ljudima toliko teško izaći iz zamke zvane „ja sam takva/takav“?
Zato što verujemo da nas te reči JA SAM TAKAV drže na okupu. Živimo u sred fluksa. Menja se sve oko nas. Menjaju se odnosi. Način rada. Komunikacije. Plaćanja. Druženja. Jednom rečju življenja. Pa u sred tih promena imamo potrebu za nekom konstantom. Nekim utočištem. Pa nam se čini da je to jedina konstanta. KO SMO MI. I kakvi smo mi.
S jedne strane to može da bude ohrabrujuće. Ako su misli iz registra JA SAM TAKAV ohrabrujuće. Ako verujemo da smo snažni. Sposobni da svaku situaciju preokrenemo u svoju korist. Vođeni svojim putem.
Ali ako verujemo da smo TAKVI za svoje slabosti. Da nikada ništa ne uradimo kako treba. Da nemamo dara za ovo. I za ono. Onda to baš i nije podržavajuće. I stvara jednu veliku barijeru oko nas. Koja nam ne da da iskusimo beskrajno bogatstvo života. I situacija. Na taj način nikada nećemo probati nešto novo. Drugačije. Nešto što ne spada u sekciju „ja sam takav“. I onda ispadamo iz života. Život teče. Meandrira. Menja se. A mi istrajavamo u nekom kvalitetu koji smo proglasili Sobom. A i dosadno je biti uvek tako ja.
Ja sam takav je kao neki omotač. Kao neka stara najlon kesa oko našeg bića. Koja nam ne da da se u potpunosti rascvetamo. Izrazimo.
„Rekao mi je da svi umru nezavršenog posla“ još jedna je virtuozna lekcija, nužna svim radoholičarima. Čak i onima poput Vas koji se, ostavivši poslove koji ne ispunjavaju, uspiju pretrpati i onima koji ih čine sretnim. Nekada do te mjere da zaborave na sebe. Divno je kad nam ljubav malo dovede u red prioritete. Postoji li savjet kako da ih sami postavimo, kada nemamo motivaciju emotivne prirode?
Verujem da je prva i najvažnija ljubav ona prema sebi. Ona znači i to da uvažimo sve aspekte našeg bića. Ona znači da nije lepo da sebe tretiramo kao tegleću životinju. Koju natovarujemo koječime. Dok ne lipše. Našem biću je osim rada i stvaranja potreban i odmor. I druženje. I kretanje svetom. I igra. I ćejf.
Jako je važno da svakoga dana učinimo nešto lepo za sebe. Da sebi darujemo makar neki lepi mali tretman. Da istretiramo sebe kao svog voljenog prijatelja. Koga smo izveli u šetnju. Na vazduh. Na vodu. Na pitu od borovnica.
Odnosno da osim svojih poslova, obaveza, isplaniramo i svoj ćejf. Svoju radost.
Većina simptoma nastaje upravo kada ne uvažimo sebe. I naše dobro biće. Koje želi da svakoga dana bude uvaženo. Pa onda traži da ga ponegujemo na drugi način. Ono nam uvek šapuće. Govori. Viče. Urla. Bolje je da slušamo pjesmu. Nego da čujemo oluju.
Najveći demon današnjice je čuvena mantra „nemam vremena“. Koja je pride i društveno poželjna. Jer govori da smo važni. Da nas svi traže. Pa eto ne postizavamo. Meni je to nemanje vremena kao lični bankrot. Kao nerazumevanje. Kao nesposobnost da se odluči šta su prave stvari.
Vreme se ne nalazi. Vreme se stvara. Tačka. I zato je važno da apravimo vreme. I u sred dana. Kada je najveća gužva. Da izađemo malo. Da pogledamo svet oko sebe. Da oslušnemo. Možda neki veliki violinista svira na ulici. A mi ga ne čujemo. Jer smo oguglali. Ili guglamo ulicom. Osetite svoje telo. Stopalo. Bose noge. Svoje telo. Uvažite ga. Izvedite sebe na mali randevu. Tretirajte sebe nežno. Kao nekoga koga volite. Kao prijatelja.
I obavezno isplanirajte svoj ćejf.
Na prethodno pitanje se naslanja još jedan dio iz „Virtuoza“. „Pričam im kako sam se od silnih planova budila dužna. A legala kriva. Nisam znala šta ću pre. Pa sam radila šesnaest sati i više. Stvar je u tome što sam volela sve zadatke koji su me čekali. Pa mi nije bilo teško. Ali sam zaboravila da sedim ’nako. Da govorim o nekim ‘malim’ temama. Da imam slobodno vreme. Da se odmorim. I ponovo sam krenula u svoj omiljeni obrazac. Zaukavanje. A on ga je odmah prepoznao. Što je to divno. Što je tu pored mene. Da me pozove iz ćorsokaka. To sam mu rekla.“ Pretjerivanje i u onome što nas ispunjava neće nam previše dobrog učiniti i često nam se mora desiti opomena u vidu zdravstvenih tegoba pa da usporimo. Šta je po Vama to što nas dovodi u poziciju leganja krive a buđenja dužne?
Ispunjen život podrazumeva balans mnogih slojeva našeg bića. Biti. I raditi. I imati. I igrati. I dati. BITI je ipak najstarije. To je početak.
Današnji trenutak naglašava RADITI. I IMATI. Pa se mi zabunimo. A današnji trenutak je pride još toliko ubrzao i iseckao sve. Pa i vreme. U nano sekunde. Pa mnogi žive u TO DO listama. Sa beskrajnim spiskovima. Pa se onda motivišemo. Ja to mogu. I hoću. I tako provedemo dan u raditi. I imati. Ili nemati. Sve ostalo zaboravimo. Pa na kraju dana naš bilans ukazuje da smo ostali dužni još dve-tri stavke sa spiska. Ujutru nas čeka još nekoliko novih stavki. I evo nas i krivih. I dužnih. I skomolelih.
Vrlo retko uradimo integraciju ovih lista. Da se osvrnemo šta smo uradili toga dana. Da upakujemo dan. Ekstremno je važno da ujutru otpakujemo dan. I da ga uveče zapakujemo. Da znamo o čemu se toga dana u našem životu radi. Koja mu je tema. Šta smo dali. Šta smo dobili. I kako se povodom toga osećamo.
Pored dana, važno je pakovati i needelju. Mesec. Sezonu. Godinu. Pet godina. Da počnemo da razumevamo naš život. I čak i ako nismo uradili sve 100%, važno je da uvažimo sve svoje napore. Tako naše BIĆE počinje da peva.
Tako stičemo naviku da se odnosimo sa svojim životom. Kao celinom. A ne samo sa njegovim dužnostima. Koje često uzimamo zdravo za gotovo. Mislimo da MORAMO da ih uradimo. Ne dovodeći ih u pitanje.
Kada sa RADITI I IMATI pređemo na BITI, onda to činimo iz punine našeg bića. Koje je veliko i sveobuhvatno. A ne iz minusa. Iz krivice. Dužnosti. Iz obaveze prema drugima.
Ogromna je razlika. Da li prelivamo višak? ili cedimo suvu drenovinu? Pitanje je sad.
Važna lekcija iz „Virtuoza“ je učenje o tome da „jutarnje istine ne moraju važiti i u podne“. Ipak, neki ih se slijepo drže. Kao i onoga „ja sam takva“. Je li izlazak iz vlastitih obrazaca i uvjerenja jedna od najtežih lekcija herojskih putovanja?
Zavisi kako gledamo.
Jutarnje istine su kao neke male kućice u kojima živimo. Koje nam polako postaju pretesne. To je kao da odrastemo. A i dalje ostanemo u dečjem krevecu na sprat.
I dokle nam stvari funkcionišu, mi ostajemo u tim sapetim kutkovima. No… čim počne da nas steže. Da nam smeta. Kada svhvatimo da ne možemo da se ispružimo. Da raširimo ruke. I poletimo. Onda počinjemo da preispitujemo te jutarnje istine. I ona to postaje jedina igra u gradu. To je kao kada progledamo. Kada nam svane. Pa vidimo čitave nove predele.
Važno je da shvatimo da ažuriranjem jutarnjih istina na podnevne i popodnevne ne ugrožavamo naše biće. Naprotiv. Da ono od toga raste. Oživljava. Cveta. Počinjemo da dišemo punim plućima. I skačemo sa onog krevetca na sprat.
Tako i dolazimo do tih naših jutarnjih istina. Svaki put kada udarimo glavom u plafon našeg malog dečijeg krevetva. Možemo da se pitamo: Šta ja to verujem kada sada reagujem ovako?
I čekati odgovor! To je jednako važno.
Ovaj proces promene jutarnjih istina je kao da polako skidamo filtere sa svojih očiju. Ušiju. Sa svih svojih čula. Pa i onu staru izanđalu najlon kesu u koje smo umotali svoje divno biće.
Jutarnje istine su često nastale iz rana. Pa mi se često čini da mi ljudi svetom idemo opasani raznim pojasima za spasavanje. Za vodu. Odelima za vatru. Sa mišićima za plivanje. Maskama za kiseonik. Perajama. A napolju divan sunčan dan.
Ideja je da razumemo od čega nas je ta jutarnja istina čuvala.Pa da razvijamo veštinu. Da plivamo umesto da nosimo peraja. Ili da ih skinemo. Ako smo naučili da plivamo. To je ono čime se ja uglavnom bavim u radu sa ljudima.
Kažete s razlogom da je „dan mera življenja“. Da naše biće, ako ga ne uvažimo svakog dana, smišlja načine da ga uvažimo. Simptomima. I da dobar dan po dobar dan čini dobar život.“ A opet, životi se nerijetko odvijaju po onom modelu poznatom u našem stanovanju, kad ljudi imaju veliku, lijepu kuću, a vrijeme provode u pomoćnom objektu, takozvanoj „ljetnoj kuhinji“, da ne prljaju i ne kvare. Ili kad danonoćno rade u inostranstvu da bi u starosti uživali u domovini i imetku. A onda je ne dočekaju. Kako nam je lako da usvojimo neka stručna znanja i vještine, a da svako malo padamo na ispitu iz življenja?
Kako si divno definisala ovaj moj omiljeni princip. Dan kao mera življenja.
Svakoga dana našem biću treba pun život. Neko vreme za sebe. Makar 20 minuta. Vremena samo za sebe. Ni za državu. Ni za porodicu. Ni za koga. Samo za sebe. Makar u mikro izvedbi. Makar to bila jedna mala šetnja. Jedan udah Proleća. Jedna lepa pesma. Neki divan prizor. Koji će nas podsetiti večnosti.
A velika zamka u koju redovno upadamo je baš ova ideja koju si spomenula. Onda ću biti srećan. Biću srećna kada završim fakultet. Kada ga završim, sreću odložim za zaposlenje. Pa shvatim da mi ni to nije donelo sreću. Pa prebacimo sreću na partnera. Na ljubav. Na brak. Kada nam se i to desi, počinjemo da čeznemo za decom. Da nas usreće. Pa za većim stanom. I komfornijim. Tehnički opremljenijim. Pa shvatimo da nam za sreću fale neka dobra putovanja. I deca da nam odrastu. Da završe škole. Da i oni prođu ceo ovaj naš niz vijanja sreće.
I tako nam u toj ideji „biću srećan kada…“ prođe život. Vijamo svoj rep. Zato je važno da shvatimo da nam nema pomoći. Da nećemo biti srećni kada… Ako sada nismo srećni, nikada nećemo ni biti. A vreme u kojem možemo da dejstvujemo je SADA. Odnosno današnji dan. U koga stane sve.
Danas je momenat da budem srećna. Sa onim što imam. Danas mi je zadatak da nađem lepotu u onom što jesam. I u onome što imam. I što radim. I da je još malo okitim. I ukrasim. I podelim sa nekim. Tako ja razumem sreću.
Evo sada je 4:57 AM. Danas sam ustala još ranije nego inače. Počastila sam se svitanjem nad gradom. Podsetila se koliko je čudesno to što Sunce tako redovno i svakodnevno izlazi. Udahnula sam ga. Naježilo me je. Fotografisala sam ga. Napisala sam ga.Podelila. I sa novim ushićenjem uranjam u tekst.
Vaša pankerska filozofija se zasniva na ličnoj odgovornosti bez razumijevanja uloge države u današnjem svijetu. Vjerujete da samo lični razvoj svakog čovjeka može omogućiti prosperitet svijeta.
Je li očekivanje da nam neko drugi (država) riješi vlastiti život dio straha od preuzimanja odgovornosti ili samo lijenost zbog koje se teško odlučiti na proces vlastitih promjena?
Verujem da lični razvoj svakog čoveka stvara prosperitet sveta. Ako svi uredimo svoj život ovaj svet će biti jedno divno mesto za življenje. I obrnuto. Svet se ne uređuje dekretom. Odlukom nekakvog imaginarnog čovečanstva da živimo bolje.
Ne bih rekla da SAMO lični razvoj svakog čovjeka može omogućiti prosperitet sveta. Zato što sam videla države koje vole i neguju svoje građane. Na dobar i inspirativan način. Koje ih usmeravaju tako da oni ostvaruju svoj potencijal. Kao pravi roditelji. Učitelji.
Ipak, da ne zaboravimo da je danas novo doba. Sistemi su u nekom svom „prekomponovanju“. Kako i sami kažu. Preveliki su za naše „male“ potrebe. A opet duhom premali za naša velika pitanja.
Došlo je vreme da narastemo. Da preuzmemo odgovornost za svoj život. Za svoj stan. Terasu. Dvorište. Pa i okolo. Da počnemo da dajemo. Sebi i drugima.
U tome nas često zbunjuju roditelji. Koji sve više i sve luđe drže „decu“ u gnezdu. Sve rade umesto njih. „Deca“ treba samo da uče. Naši dečaci jedini u međunarodnom kampu ne znaju da uključe mašinu za veš. Tako nastaju neutemeljene filozofije. Nastale na maminim sarmama. Sinovi koji su uvek imali džeparac. Pa ne znaju da vode kućne budžete. Ni kompanijske. Onda se dese da naši orlići sa 40 godina treba prvi put da polete iz gnezda. Što svakako nije ni malo lako. Sva je sreća što je u prirodi orlova da lete.
A što se sistema i države, od nje očekujem da nam stvori što bolje uslove za letenje. I da pomogne onima čija su krila ranjena. Da se što pre oporave. Naravno.
Ali opet se vraćam na nas. Naše je da letimo. Da uradimo sve što možemo. Da naučimo da uključimo veš mašinu. I da je uključimo. Operemo svoj veš. Okupamo se. Lepo se obučemo. Najlepše što možemo. Za današnji dan. I uradimo sve što možemo. A država ako nas se seti – seti. A ako nas se i ne seti – to je bila naša dužnost prema sebi. Jer krila tome i služe. Da letimo. A ne da se njima šepurimo po gnezdu.
„Ljubav više ne doživljavam kao odustajanje od sebe. I od svojih svetova. To je bilo ono moje nekadašnje pripadanje. Koje je bilo i propadanje. Danas to razumem kao novo aranžiranje. I ređanje. Koje sadrži sve naše izraze. I još mnogo, mnogo šta. A naš zadatak je da budemo kreativni. Da oslušnemo svoje navike. I da proverimo koje od njih su nam i dalje zadovoljstva. A koje smo u međuvremenu prerasli. Pa da ih zamenimo nekim novim. Zajedničkim. Da nađemo zajedničku ludost. I da je brendiramo“, takođe je dio iz „Virtuoza svakodnevice“. Vjerujem da nema osobe koja dobar dio života posvetila „odustajanju od sebe“, smatrajući da je to očekivana žrtva zarad viših vrijednosti i iskrivljene ideje o ljubavi i partnerskim odnosima. Može li nam činjenica da su sve to procesi i životne lekcije biti dovoljna utjeha?
Pa da. Baš si dala lep odgovor na ovo pitanje. Sviđa mi se. Ne bih ja tu mnogo mudrijašila.
Možda da kažem da smo „odustajanju od sebe“ učeni. Udahnuli smo ga. Posisali majčinim mlekom. Roditelji često to nazivaju ljubavlju. Učeni smo da je ljubav upravo odustajanje od sebe. Zbog tebe nisam uradila ni ovo. Ni ono. A onda ti meni vrati istom merom. Pa ćeš i ti zbog mene ostati u gnezdu. Nećeš otići svojim putem. Živeti sebe. I tako mi razumemo da je ljubav žrtva. Dok ne puknemo. Po principu: Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti.
Na svu sreću, naše biće je mnogo bolje nego što verujemo da jesmo. Svi mi želimo da pripadamo. Da volimo. I da budemo voljeni. To je zajedničko za sve nas. Samo što nam ne objasne da ljubav počinje od nas. Odnosno od ljubavi prema sebi.
To sam ja učila. Da najpre razumem čega sam gladna. Šta to moje biće želi. Pa da mu to i dam. A drugi ako nas se sete – sete. Važno je da smo mi sebe razumeli. I uvažili.
Mnogo mi se sviđa ideja tantre. U kojoj najpre razumemo šta je to što mi volimo. I želimo. A onda našem partneru pokažemo kako da nas zadovolji. Kako da nas voli na naš način. To je taj moj song: Haj’ me voli na moj način.
Prvi učitelj Dušan Milojević naučio Vas je da ne možete pomoći drugima tako što ćete odmoći sebi. Da je Vaša obaveza da na spisak ljudi koje volite stavite sebe. Oslobodio Vas je ostavljanja utisaka, te naučio da ne hranite ni svoje ni tuđe slabosti nego kvalitete. Čini mi se da su ovo neke od univerzalnih greški, barem među onim ljudima kojima je važnije da „budu dobri nego da su dobro“. Koliko je Vama bilo potrebno da korigujete svoje obrasce i kako svojim herojima prenosite ovo znanje?
Na svu sreću, svesnost je brza. Najbrža. Trenutna. Brža i od svetlosti. I od zvuka. I od svega. Onog momenta kada zaista postanemo svesni, istog momenta sviće. I da ne zaboravimo, da se svitanje dešava tren nakon najdublje tame.
Meni je bilo potrebno da budem u tami. I da se smorim od tame. Da se dobro olupam. Od bivanja „dobrom“. I „činjenja“ drugima. I odustajanje od sebe.
Kada me je ta situacija potpuno isisala i kada sam zaista shvatila gde me to vodi, odmah mi je svanulo. Baš kao što se i meni tokom ovog intervjua bukvalno svanulo. Pa sam mogla da pratim taj prirodni proces Svitanja.
Moj najtamniji trenutak desio se na prijemnom odeljenju u jednu ni malo simpatičnu bolničku čekaonicu. Kada sam shvatila da mogu da biram. Da budem pacijent? Ili da više ne budem „dobra“ na onaj stari kancerogeni način. Na koji sam bila naučila. Skoro da sam postala „takva“.
Svanulo mi je kada sam izašla iz čekaonice. I rešila da više ne budem dobra. Nego da budem dobro. I evo već 15 godina učim kako se to radi. Ipak, svakoga dana u svakom pogledu sve sam bolja.
Svitanje možemo i da ubrzamo. Da pređemo sa zimskog na letnje svitanje. Tako što se iskreno zapitamo gde nas vodi to naše bivanje dobrim čovekom? Davanja onoga što nemamo? Gde nas to vodi za 2 godine? Za 5 godina?
Moji studenti se često čude kako ih pitam neka naizgled jednostavna pitanja. Koja učine da im padne mrak. Da im se razbistri. Posle im bude čudno kako nikada ranije nisu o tome razmišljali. Na taj način. Sa mojim herojima delim uvide nauke o svesnosnosti. Povezujemo 2 i 2. Uzroke i posledice. Setve i žetve. Podsećam ih da ipak i oni učestvuju u tim procesima. Da nije država jedina kriva. Ni mama. Ni firma. I tražimo delove lanca na koje možemo da utičemo. I onda krećemo u akciju. SADA.
U tekstu „Svetac na odmoru“ u knjizi „Nindža od Japana sa Balkana“ pišete takođe o hranjenju slabosti te o vlastitom iskustvu ugađanja drugima koje se pretvorilo u potrebu za emigriranjem. Šta da učinimo kada sebe dovedemo u takvu poziciju. Sigurno postoje bezbolniji načini od emigracije?
E pa to bi bila ta igra svesnosti. Koju mnogo volim. Da svoje akcije dovedemo do apsurda. Da uvidimo da ne moramo ni da umremo. Ni da se razbolimo. Ni da emigriramo. Da bismo živeli kako volimo.
Možemo da kažemo: Ne želim. Hvala. Neću. Imam druge planove.
A da bismo to mogli da kažemo, upravo je od esencijalne važnosti da imamo svoje planove. Svoje loženje. Jer ako nemamo svoje loženje, svoju viziju, svoje planove, postajemo deo tuđih planova. Pa nas oni razvlače.
Da bismo mogli da kažemo NE, potrebno je da imamo svoje jako DA. I zato je to naše jako da prvi korak prema napred. Polako i sugurno. Svakoga dana u svakom pogledu. To je taj proces kojim se ja bavim. I na koji pozivam ljude.
Zbog čega se dovedemo u situaciju da drugima prihvatamo izgovore koje nikada ne bismo sebi uvažili, o čemu takođe pišete.
To se dešava ljudima koji su prema drugima blagi. Dragi. Hoće da ih razumeju. Dok sa sobom nimalo nisu blagi. Naprotiv. Sebe gone. Zahtevaju da su najbolji. I nikakvo opravdanje sebi ne uvažavaju.
To je možda i vrhunska melodramska igra našeg ega. Toliko smo u tom Svetačkom fazonu. Da prosto ganemo i sami sebe. Dobri smo. Dajemo se svima. Razumemo sve. I svakoga. Osim sebe. A od sebe očekujemo bezgrešnost.
I to je stvarno vrhunski izraz arogancije. A ja sam bila kraljica arogancije. Zato sam na nju i senzibilna. I zato nas na nju i upozoravam. Najlakše je obući svetačku odeždu. Uh. Pa onda puknemo. Zato Svetac mora na odmor. A često i štrajkuje.
I zato volim da nas podsetim jednostavne mudrosti. Čini drugima što želiš da ti čine. Ne čini što ne želiš tebi da čine. I ne daj da ti čine ono što ti ne bi činio njima.
Na taj način činimo da i ljudi oko nas budu i postanu veliki. Da narastu. Da smo jednaki. A ne da smo mi veliki. Koji možemo da razumemo njih male. To nije lepo. To je arogancija.
Zanimljivo je da ste onu Baleševićevu „Sve je otišlo u Honduras“ i doslovno doživjeli, radeći na brodu. Koliko takve situacije, koje možda ne liječe dušu, čeliče um i koliko takva iskustva budu važan putokaz na narednim životnim i herojskim putovanjima?
Život razgovara sa nama kroz dve sile. Bol i zadovoljstvo. Rane i darove. I čitavo naše herojsko putovanje je upravo u isceljivanju naših rana. I u razvoju darova.
Najpre se dešava isceljenje rana. Svi znamo da ono što nas ne ubije – ojača nas.
Ipak, ne dešava se to samo od sebe. Važno je da ga stavimo u omotač. Da razumemo pouke. I još važnije da ih primenimo. Da ga stavimo u mišiće. Dok nije u mišićima, znanje je puka glasina. Sledeći put kada se desi slično iskustvo potrebno je da uradimo nešto novo.
Greška nije kada nam se nešto desi prvi put. Ali ponavljanje istih starih načina jeste. Neuviđanje šta nas je dovelo ovde jeste greška. I nju je potrebno odmah ispraviti…
Da nas vratim na početak našeg razgovora. Tako se izlazi iz „ja sam takav“. Tako što na istu staru bolnu situaciju odgovorimo na nov način. Na izdaju. Na povredu. Kada odgovorimo na novi način. Umesto da reagujemo na stari. Svesni odgovor. Umesto automatska reakcija. Tako mi rastemo. I obogaćujemo svoje biće. Bivamo i ovakvi. I onakvi. I svakakvi.
To raste i nas. A bogami daje ideju i drugima da možemo da na stare obrasce da odgovorimo na novi način. Da se menjamo.
I tama postaje svetlo kada se sećamo.
Razdani se onog momenta kada se setimo. Da na istu staru situaciju odgovorimo na novi način. Tako deluje svesnost. Trenutno.
Najprije je bila matematika, pa Crni bik, pa militantno mučeništvo i onda nova životna faza kreirana po vlastitoj mjeri i željama. Kako je tačno počelo Putovanje heroja. Kako ste se odlučili za prvu radionicu i koliko je u početku bilo teško pridobiti naklonost prve generacije heroja?
Kako si ovo lepo poređala. Uživam u tvojim pitanjima. I u načinu na koji mi osvetljavaš postojeću perspektivu. Najviše na svetu obožavam inspirativne Sagovornike.
Nakon prve tri životne faze koje si pomenula: matematika, Bik, Mučeništvo, usledila je Četvrta. Učenje. Kada sam shvatila da su mi za „normalan“ život potrebne „paranormalne“ sposobnosti. Odnosno da mi ono što sam u prvoj fazi školovanja i učenja dobila ne radi posao. Naprotiv. Da me zbunjuje.
Pa sam krenula u Učenje. Od 2003. Od Japana. Nakon kojeg sam srela svog prvog Učitelja. I kada sam uvidela koliko je značajno imati Senseija pored sebe.
Onda sam celu jednu deceniju uronila u učenja. U traganja. U želji da razumem. Da tu ljubav prema matematici razvijem u razumevanje životnih zavrzlama. I krenula sam u potrazi za razumevanjem. Za Znanjem. Za mudrošću.
I kao i svemu što pristupam, to je bilo duboko. Celim srcem. Ja ništa ne radim sa pola srca. Pa sam u jednom momentu shvatila da moje učenje postaje porok. Da postaje beg od života. Da postajem kao neko ostrvo. Kao neki Tibet. Da ne živim stvaran život. Nego da sam okružena knjigama. Sveskama. Seminarima. Radionicama. Učiteljima.
I kao što to obično biva desila mi se jedna osvešćujuća scena. To su ta svitanja. Okružena desetinama svesaka, skripti u krevetu, otvorenih knjiga.. nisam više mogla ni krevet da presvučem od svojih učenja. Tu svoju hitnu putnu biblioteku sam nosila i na put. Kao apoteku. Kao neki moj lični vodič. Da se isceljujem.
Pa mi je sinulo da sam stigla do granice poroka. Do neslobode. To je svesnost. Svitanje. Nije mi trebalo više ništa. Zatvorila sam sve sveske. Skripte. Knjige. I uzela da sva ova učenja poređam na moj način. I da naučeno propustim kroz doživljeno. Kroz moje lično neponovljivo iskustvo. Sve što sam doživela, razumela, spoznala, naučila.
To je najpre bila sveska „Eh da sam ovo nekada znala“. A onda se bez plana, sama od sebe napravila moja Radionica „Sve što ste oduvek želeli, a niste znali kako“. Jednogodišnji program ličnog razvoja. Mada ne volim ovu floskulu. Jednogodišnji program susreta sa sobom. Pa je uz put nastala i druga godina „Na putovanju heroja“. Pa knjige. Nindža od Japana sa Balkana. Virtuoz svakodnevice. Pa još 9 knjiga.
To je moja peta životna faza. Deljenje učenja i uvida sa mojih putovanja. Avantura. Na Radionicama. Tekstovima. U knjigama. Na živim susretima. Na performansima. Kako kad. I kako gde.
U tekstu „Brilijantnost na ispitu“ pišete o odlikašima, njihovim teškoćama i trenucima kada odlikaši to prestanu da budu. Kada pitate odlikaše koji to više ne žele da budu šta zaista vole, često ne znaju odgovor. Kako objašnjavate ljudsku sposobnost zatrpavanja vlastitih želja i potrebu za udovoljavanjem? Je li to želja za aplauzom ili toliko uvježbani mehanizam kojem se teško oduprijeti?
Pa da. Mi više od svega žudimo za aplauzom. Ili za zagraljajem. Da nas drugi prihvate. Vole. I od prvih dana napipavamo i definišemo mehanizam koji će nam nahraniti tu potrebu.
Odlikaši se tako nauče da budu dobri. Da imaju sve petice. Da budu dika svojih roditelja. Da ih ne razočaraju. Godinama se ne pitaju koji je to njihov omiljeni predmet. Nego im omiljeni predmet postane ideja o 5.00.
Pored odlikaša, već tri decenije pratim i vrlodobraše. Kao jedan vrlo zdrav, balansiran i životni koncept. Vrlodobraši od prvih dana uče da BIRAJU. Da prioritiziraju. Šta im je važno. A šta baš i nije. Da se posvete onome što više vole. I da budu optimalni sa onim što ih baš ne lože. Tako negujući svoju radost. Svoje darove. Razvijajući ih. Istovremeo se ni ne navikavaju da postanu Sveci.
Odlikaši često obuku taj kostim Sveca. Ne nauče da biraju. Ni da prioritiziraju. Ne nauče se ni na padove. Ni na ustajanja. A zaborave i šta su voleli. Pa je prvi zadatak koji im dajem da prate ono što ih raduje. Makar i na „malom“ nivou. Da rade ono što im se radi. Postepeno sve više. I da postepeno smanjuju ono što im se ne radi. Da ostaju tamo gde im se biva. I obrnuto.
I to bi možda pravi momenat za kraj. Tako se prevazilazi ona ideja JA SAM TAKAV. Ja sam Svetac. Ja sam 5.00. Tako što pratimo svoju Radost. Svoje ushićenje. Zadovoljstvo. I tako svakoga dana. Neka napravimo vreme za to svoje malo radovanje. I neka to bude naša molitva. Naša ljubav prema sebi. I tako svakoga dana barem 5 minuta. I dan po dan…
Dobar dan po dobar dan = dobar život.
Za kraj ovog našeg druženja, želim da sa vama podelim poemu nepoznatog autora:
Pogledaj ovaj dan
Pogledaj ovaj dan.
Zbog njega je život.
Pravi život života.
U njegovom kratkom toku je sve:
Realnost postojanja
Radost rasta
Veličanstvenost akcije
Slava snage.
Juče je samo sećanje.
A sutra je samo vizija.
Samo dobro življeno danas
Čini svako juče sećanjem na sreću
i svako sutra vizijom nade.
I zato dobro pogledaj ovaj dan.
Sarajevo, Novi Sad, početak maja 2018.