Ovih dana složilo se sve. Povezale su se naizgled nepovezane niti. Ljudi, situacije i događaji. Iz mojih raznih života. Iz raznih gradova. Iz raznih epoha. Pokazujući koliko su svi povezani. Da nijedan lik nije uveden tek tako. Da svako ima vrlo precizno definisanu i važnu ulogu. U mom životu. U sledu događaja.
Podsećajući me da život zaista nema viškova. Ni pukog slučaja. Da sve ima svoju funkciju. Svoju upotrebnu vrednost. Da je sve povezano sa svime. Da je sve baš onako kako treba da bude. I baš kada treba da bude. Na vrlo inteligentan način. Toliko… da me više puta dnevno naježi. Ta besprekorna orkestracija. U nano sekund. Ni pre. Ni posle. Nego baš kada treba da bude. Ah.
U ovakvim veličanstvenim momentima osećam neki naročiti zanos. Ekstazu. Prema Misteriji
Života. Duboko poštovanje prema tom apsolutno inteligentnom poretku stvari. Koji besprekorno orkestrira i vodi bezbroj procesa. Kako u mom organizmu…. tako i u Lepom mom Svetu.
U tim momentima moja ekstaza je neuporediva. Tiha. A vrlo snažna. Naježi mi i okrepi svaku ćeliju. Oči mi ovlaži. A od suza radosnica Duga prođe celim mojim telom. I na tren postanem Duga. Osećam zanos. Najdublje poštovanje. Zahvalnost. Sveopštu povezanost Svega sa Svime. Setim se Večnosti. Osećam Rumija. Znam Rumija. I ekstazu koju je doživljavao pred Njim. I Šekspira. I vidim Svet kao veliku pozornica. I čujem Šopenov Prolećni vals. Vidim Šivu koja igra. I stvara svet. Kao jedno velelepno žongliranje. U kojem je svaka loptica povezana sa svakom. Odjednom razumem. Osećam. I volim. Sve.
U ovakvim momentima jasno vidim Njegov potpis. I Njega. I najveći zanos od svih zanosa mi budi ta njegova besprekorna orkestracija. Svega sa svime. U svemu. Tako dobro i zanimljivo isprepletena. Duhovito. Frajerski. Nedokučivo. I nespoznatljivo. A na trenutke tako jasno. Vidljivo. Tako izgleda moja vera. Taj besprekorni poredak stvari. Ta Velika Slagalica. Koje sam i ja deo. Ah.
Ovih dana to veliko slaganje dešavalo se na sve strane. Vidim ga i u životima meni bliskih ljudi. Sve je dobilo svoj puni smisao. Složili su se mnogi mozaici. Puzle. Tkanja. Povezali se sa mojom slagalicom. I sa mnogim drugim slagalicama.
To je drugi splet koji čini da celo moje biće prožme taj neuporedivi Zanos. To Polje kojeg smo deo. U kojem se u isto vreme dešavaju iste teme. To me je ježilo još kao devojčicu. I otvaralo me velikoj misteriji života. Kant-Laplasova teorema. Njutn-Lajbnicova formula. Koliko je to meni čudesno i uzbudljivo i neverovatno bilo. Što su dva čoveka na različitim stranama sveta u isto vreme dolazila do istih otkrića.
Tog Polja naših odnosa postala sam još svesnija od kada pišem. I od kada svoje tekstove delim sa Lepim mojim Svetom. Kad god podelim tekst… stigne mi mnogo vaših pisama. Sa istom temom. Nećeš verovati… kod mene ista pitanja. Isti sledovi događaja. Ista razumevanja. Neki pomisle da sam se ušunjala u njihovu pižamu. Da pratim njihove živote. Neki se čak i uplaše. Kako znam šta se kod njih dešava.
Slično se dešava i na našim Radionicima. Dok razgovaramo o našim iskustvima… uglavnom se ispostavi da su sva naša iskustva ista. Da su samo obučena u različita ruha. U različito vreme. I često se setim Halila Džubrana. Koji je znao da bismo kada bi seli u krug i pričali o svojim grehovima… shvatili koliko smo neoriginalni. Da. To mi je još jedno od velikih saznanja. Koje me je još više otvorilo Misteriji Života. I koje me redovno vodi u taj najtananiji i najsnažniji Zanos.
Da ne govorim o Stvaranju. O pisanju. O idejama koje mi stižu. I o tome kako se raspliću. Kako postaju ovaj tekst. Kako se razvijaju. Menjaju. Ni sama ne znam da li mojim svesnim učešćem. Ili prostim dopuštanjem da prsti kuckaju šta im se kucka. A još se više iznenadim kada sutra to pročitam. Pa pomislim… vidi ti mene šta sam napisala. I često se pitam ko je to na-pisao?
Razmišljam ovih dana o istoriji moga verovanja. Kada i kako se razvijala moja Vera? Odgajana sam kao Titova pionirka. U duhu dijalektičkog materijalizma. Sa elementima pravoslavne i katoličke tradicije. U smislu okupljanja porodice oko trpeze. Za dva Božića. Dva Uskrsa. I jednu Svetu Petku. Bili su mi uzbudljivi jer su bili tabuizirani. Skoro nepoželjni. U vreme mog odrastanja religija baš i nije bila u modi. Deda nas je učio da ne pričamo mnogo o tim našim porodičnim skupovima oko blagdanske trpeze.
Ruku na srce… nisam osećala pripadnost ni jednoj od ovih tradicija. Odgajana sam u duhu dijalektičkog materijalizma i nauke. Verovala sam u učenje. I u svoje zalaganje. U ono što naučim. Razumem. I uradim. A o duhovnom segmentu života niko mi nije govorio. Niti mi je predlagao neka rešenja. Mogla sam da biram. Između pravoslavne i katoličke tradicije. Ili neke treće. Da… duhovno sam potpuno samouka. I to mi se baš sviđa.
Što se mog odnosa sa nečim većim od mene tiče… važno je da kažem da mi je u prvom delu života sve išlo od ruke. Sve što sam doticala pretvaralo se u uspeh. I tako sam poverovala da sam sve stvorila sama. Svojim učenjem. I svojim zalaganjem. Da.
Verovala sam u učenje. U nauku. I u sebe. I mislila da je sve do mene. Samo do mene. Dok mi se taj svet koji sam vodila nije srušio. Više puta. Maminim ranim odlaskom. Mojim odlaskom od kuće. Raspadom moje porodice. Domovine. Jugoslavije. Ratom. Siromaštvom. I potpunom zbunjenošću u kojoj sam se zadesila. Pokazujući da moja matematika baš i ne radi. I da nešto nisam razumela.
I dalje sam praktikovala svoju veru. Učila sam. Čitala sam. Razumevala. Zalagala se. Možda i više nego pre. Međutim… ništa mi se nije otvaralo. A kamoli slagalo. Našla sam se u nekoj anti-spirali. Sve sam dublje tonula. Tada sam digla glavu gore. I počela da se pitam kako život funkcioniše. Boga nisam nalazila na uobičajenim mestima. Tamo gde su govorili da se Bog nalazi. U crkvama. Na liturgiji. Na misi. U rečima postojećih molitvi. Ništa od toga me nije povezivalo sa sobom. Ništa mi nije davalo Zanos. Inspiraciju. Koji su mi trebali. Bez kojih je moja duša venula. I sahnula.
Imala sam tada trideset godina. Radila sam u kafani. U undergroundu Crnog Bika. Ostala sam bez matematike. Bez mog Boga. Bez učenja. Bez Vizije. Bez Ideje. Bez porodice. I bez sagovornika. Sva sreća… znala sam šta je Zanos. Njemu me je naučila moja Matematika. Dobra knjiga. Dobro plivanje. Igranje. Dan na biciklu. Dobro druženje. Dobar razgovor. Smejanje. Onako grohotom.
Digla sam ruke. I primenila ono što sam iz mišića znala. Prirodne zakone. Kao Vir kada me uhvati. Jer sam tih godina često i redovno preplivavala Dunav. Znala sam da viru moram da se pustim. Ako iz njega želim da izađem. Tako je i bilo. Kada sam prestala da se koprcam… sve mi se otvorilo. To je bila ključna tačka. I okretanje smera. Sa anti-spirale na spiralu. Pustila sam se. Ali ne i predala. To je velika razlika. Shvatila sam da to što sam pustila vir da prođe kroz mene… ne znači da ću u njemu i da ostanem. Naprotiv.
I izašla sam iz vira. Iz anti-spirale. Odjednom je sve dobilo novu dimenziju. Sve se otvorilo. Počela sam da uživam. Dobro da zarađujem. Da mi bude lepo. Počela sam da vidim prva mala slaganja. I što sam ih više videla… sve više ih je bilo. A uskoro je usledilo i Veliko otvaranje. Baš kao iz vira kada izađeš. Pa onako u visokoj spirali isplivaš napolje. Kao neki delfin.
Čim mi je Život priredio prva mala otvaranja… nastavila sam u svom nabrijanom edži stilu. Zalagala sam se. Insistrirala sam. Da bi mi se ponovo desilo zatvaranje. Jedno. Pa drugo. U tom periodu životu srela sam Stašu. Biće kad treba da bude. I biće kako treba da bude. Stalno je govorila. Bože dragi. Koliko me je nervirala. Iako sam velikim delom sebe znala da je tako. Zvučalo mi je to tako fatalistički. I neangažovano.
Ah. Ja i zatvaranja. Rekla sam vam da mi je do kraja fakulteta sve išlo od ruke. I da sam imala jaku frustraciju na zatvaranje. A moj prirodni impuls bio je da insistiram. Da se još više zalažem. Da se otimam. Bunim. Durim. Sva sreća… za šest godina Crnog Bika shvatila sam koliko me vodi u anti-spiralu. Čim prejako insistiram. Biće kad treba da bude. I kako treba da bude. Učila sam da izgovaram Stašinu mantru. Da puštam. Da razlikujem dopuštanje od lenjosti. Od neangažovanja. Naprotiv. Da shvatim da je to prava i aktivna vera. Teorija nekoprcanja možda je važnija od Njutn-Lajbnicove formule.
Danas mi se čini mi da je naša najveća zabuna ta što mislimo da možemo ono što ne možemo. I obrnuto. Brkamo naše ingerencije. I ingerencije života. Na tu temu imam jednu priču. Koju mi je nekada davno ispričao tata Duško. A koja nam stiže od velikog Rumija. Često je se setim. I već dugo se spremam da je sa vama podelim. Samo nisam znala u kom momentu će se složiti.
Jednom se jedan čovek vraćao kući sa pijace. I pošto mu je dan bio uspešan… odlučio je da se zaustavi u džamiji. I da se zahvali Alahu. Kamilu je ostavio ispred džamije. I proveo neko vreme zahvaljujući se Alahu. Kada je izašao… već se bilo smrklo. A kamile nigde na vidiku. Mnogo se razbesneo. I počeo da viče na Alaha. Kako je to mogao da mu učini. Svu svoju veru je uložio u njega… … a on mu ovako vraća. Njegovo bogorađenje čuo je jedan derviš koji je prolazio tuda. I koji mu je vedro dobacio… Veruj u Alaha… al’ vezuj kamilu.
Na ovu temu čula sam još jednu divnu priču. U kojoj je jedan pravoslavni pop u Danskoj pitao Virtuoza da li veruje u Boga. Na njegov odgovor da veruje… pop mu je došapnuo… Nemoj mnogo da veruješ.
I to mi se čini kao najvažnija matematika žiovta. Šta je moje… a šta nije moje. Šta je njegovo. Da Verujem u Alaha. I da vežem kamilu. Da uradim svoje. I da mu verujem. Da mu se ne mešam u ingerencije.
Najpre sam mislila da sam samo ja ta koja vodi život. Dok mi Veliko Zatvaranje nije pokazalo da je i on tu. A onda sam ostavila mnogo više njemu. Mnogo više nego što je njegov resor. Činilo mi se da je to Alahov posao. Da smisli nešto dobro za mene. A ja ću uraditi sve što treba. Očekivala sam da budem učenik. I izvršilac. Nakon onolikih zatvaranja zaboravila sam da želim. I bojala sam se da želim. Nisam više verovala da su moje želje ispravne. Misleći da je to resor života.
Danas mislim da je to naš najvažniji posao. Da oslušnemo svoje potrebe. Svoje želje. I svoj Zanos. I da se odvažimo da krenemo na put svog ostvarenja. Tako što ćemo sa onim što imamo učiniti sve što možemo. Ja sam ipak aktivni princip. I ne mogu samo da čekam da bude sve što treba da bude. I kada treba da bude.
A On će nam se na putovanju pridružiti. I poslati sve što nam treba. I svakog ko nam treba. Da nas na putu vodi. Naše je samo da budemo otvoreni. Da ih vidimo. Čujemo. I zagrlimo. A kako ćemo tamo stići… i na šta će ovaj tekst izaći… to ni u najluđim snovima ne mogu da znam. Moje je da načinim prvi korak. I to je taj najlepši ples… najlepša matematika… taj fini razgovor mene i Života.
A Velika Slaganja podsete me da mu verujem. Da je sve baš kako treba da bude. I da sam baš tamo gde treba da budem. Da je sve povezano sa svime. Da nema viškova. Ni praznih koraka. Da sve ima svoju upotrebnu vrednost. Da ni jedna osoba nije slučajno u našem životu. I da ni jednu kafu nismo popili ’onako. Bez veze. Da je sve sa vezom. I da ga pustim. Da teče kroz mene. I da me vodi.
Da sam baš tamo gde treba da budem. Čak i kada mi se desi zatvaranje. Da se setim Teorije nekoprcanja. Da ne bih išla u anti-spirale. I da se setim Šive koja Igra. Da bi se nešto složilo… najpre nešto mora da se rasloži. I da budem otvorena da vidim šta mi sledeći lik i sledeća situacija donose. Zato i igram. To je moj resor. I negujem svoj Zanos. I sledim ga. I da mi bude meka kičma. Da pustim život da teče kroz mene. Da sam elastična. Kao mlada vlat trave. I da se pitam kakvo će se sve ove naizgled razbacane loptice poređati u neko novo slaganje?
Kada vidim ljude koji se dure i bacakaju pred životom… podsetim se sebe i svojih koprcanja. I jasno vidim koliko je to nepoverenje prema životu. Koji je toliko puta pokazao da zna šta radi. I kažem sebi da ću u sledećem koprcanju ovoga da se setim.
U tim razgovorima sa Životom… shvatila sam da i ja imam pravo glasa. Da nisam samo pasivni akter. Koji treba da ćuti i da trpi. I da bespogovorno da izvršavam zadatke. Imam pravo i da se požalim. Da zakukam. Da mu kažem da sam umorna. Da mi je dosta. Neka se i on malo uključi. I da dignem ruke. I da pustim sve te deliće sa kojima ne znam šta ću… da padnu… njemu u ruke. Ah… pa opet i ponovo vidim kako ih složi u najlepšu slagalicu.
I što mu više verujem… On sve više opravdava moje poverenje. Računam i da je Život uvek u pravu. Da ima neko veće razumevanje od mene. Prosto je stariji. Pa dok mi stvari teku glatko… vozim. Kada mi se desi zastoj… nešto menjam. I podsetim se da se na kraju uvek složi. Da na kraju uvek bude dobro. I da ako nije dobro… to samo znači da još uvek nije kraj.
I kako to već biva… u svim Velikim Slaganjima… pričam sa jednim mudrim mladim advokatom. Naizgled običan i svakodnevni razgovor. Ima nekoliko ročišta zakazanih u isto vreme. U različitim gradovima. Vrlo je miran. I siguran. Jer je mudar. Kada sam opušten… sve se složi. Kaže mi. Jedni zakasne. Drugi pomere. Treći odlože. I stignem na svako ročište upravo kada treba. Važno je samo da budem otvoren. Ah ta velika slaganja. Sa svih strana. O tome se u ovom tekstu radi.
Da li treba da vam kažem da se posle nekoliko meseci pauze javila Staša. Da mi javi svoje Veliko Slaganje. Jer sve bude kako treba. I kada treba. Dok sam bila kod Majuške. Da proslavimo njeno Veliko Slaganje. Dok se nad gradom pojavila Duga. I to ne jedna. Nego dve.
Beograd, 30. maj 2019.
Beograd, 30. maj 2019.