Da li bih se spuštala ZIP lajnom? Pitala me je prijateljica. Dok smo polazile pored ljudi koji su čekali u redu da se spuste sa vrha Tare. A mi na putu za Boku vrludale krivinama balkanskih planina. Ne pada mi na pamet. Rekoh joj kao iz topa. Za mene je i ova vožnja već sasvim dovoljna avantura. Ovo vrludanje Zlatiborom. Tarom. Durmitorom. Svi ovi izrazi Proleća u jednom danu. Život mi je dovoljno uzbudljiv i bez Zip lajna. Nemam potrebu za sintetičkim ushićenjem. Nastasvila sam da razrađujem temu.
Idem malo da ćutim. Da gledam more. Kamen. Nebo. Koje već neko vreme nisam dublje pogledala. Ovo sveže prolećno zeleno. Behare koje mi na vrhu planina daruju daruju reprizu. A koje sam u gradu propustila. Zajedno sa celim prikazom buđenja Proleća. Od visibaba prekrivenih poslednjim ostacima snega… preko crvenih lala na mladoj travi… i beskrajnih behara u svim nijansama… preko svežeg čipkastog mladog zelenog lišća… do uveliko stasalog mirisnog jorgovana.
I kako to kod mene biva… odjednom se u moj život doselila ova tema. Zahtevajući da se njom pozabavim. Čujem ljude kako se žale. Bili su na raftingu Tarom. Na jedrenju grčkim morima. Želeli su sigurnu avanturu. Tek da im krv zažubori. Da osete vodu. Sa jednim prskanjem. I dva ujeda komarca. A onda ih je priroda svojim ćudima malo provozala. I pokazala im svoje razne izraze… Pa se dure. Nije fer. Nisu tako planirali. Nije takav aranžman bio.
Na svu sreću… koliko god da želimo da ga ukrotimo… da napravimo život kao Diznilend… kao 100% sigurnu avanturu… on se ipak ne da. Čuva svoju divljinu. Baš kao i naša duša. Koja je poprilično divlja. Politički nekorektna. Kapriciozna. I koja vapije za živim životom. Uzbuđenjem. Dinamikom. I nađe sto načina da nas uzburka… ako na nju baš potpuno zaboravimo.
Sa svih strana nam stižu priče o nesigurnim vremenima. O oskudici resursima. O klimatskim promenama. O nedovoljnosti na sve strane. Da ne nabrajam. Da ne bih i sama poverovala u propagandu o nedovoljnosti. I nesigurnosti. Koja nam istovremeno prodaje taj nedostajući deo. Zajedno sa pričom o sigurnosti. Pa žudimo za sigurnim poslom. Za sigurnim odnosima. Za sigurnim avanturama. I onda toliko osiguramo život… da nam postane predosadno. Ne kažu bezveze da je sigurnost zarobila više ljudi nego svi zatvori ovoga sveta.
Ova tema se u herojskom svetu vrlo redovno pokreće. Zato su i došli na radionicu. Da nađu zdrave i njima svojstvene načine da oslušnu svoju divljinu. Da je izraze. Svoju ličnu ludost. I da je sa svetom podele. Najsvežiju priču na ovu temu priča nam Gabi Kraljica. Koja vodi porodično preduzeće. Smešteno je u Kisaču.Globalno uspešno. Visoko svesno. Nagrađivano. Sa divnim uslovima za rad. Sa mnogo porodične ljubavi. Usavršavanja. Uvažavanja. I duhovnog. I materijalnog.
Priča nam o mukama svog mladog radnika. Koji mnogo voli njihovu firmu. I odlično u njoj radi. Ipak… njegovi roditelji su očajavali. Pa nismo valjda toliko uložili u tebe da završiš u Kisaču. Govorili su mu često. Ah. Koliko smo se smejali ovom završavanju u Kisaču. Njihova maštanja za sina išla su u pravcu NIS-a. Ili barem Elektrovojvodine. A ovo porodično preduzeće u njihovom malom mestu… činilo im se kao potpuni retrogradni promašaj.
Sa druge strane… čast i čest i NIS-u i Elektrovojvodini… valjda nam je svima jasno koliko su ta fensi zvanja često daleko od suštine. Koliko su administrativna. Neinspirativna. Neprosperitetna. I koliko je nepodnošljivo nezanimljivo biti samo jedan šraf. U mehanizmu koji je napravio neko drugi. Za razliku od Gabinog porodičnog preduzeća. U kojem cveta ljubav. I deli se. I radi se. I uči se. I posluje se. I živi se. I voli se. I ima se. I može se.
Često se smejemo na temu koliko pojavni oblik stvari ne odgovara njihovoj suštini. Koliko znaju da budu predosadne naizgled najspektakularnije stvari. Ja sam se najjadnije osećala na najfensijim mestima na kojima sam bila. Na privatnim večerama kod japanskog Ambasadora. Da izvine japanski Ambasador. Do mene je. Ja sam zainteresovana za ljude. Za duboke razmene. A ne za uniforme. I zvaničnu spiku.
Nije mi bolje bilo ni na službenim putovanjima po nekim seksi gradovima. U fensi hotelima. Sa nekakvim belosvetskim ekspertima. Sa kojima nisam mogla da razmenim ni jednu jedinu rečenicu. Celim bićem sam znala da to nije moj ambijent. Da to nisam ja. Birala sam svaki slobodan trenutak da se od ovog skupa odvojim. Ne želeći sa njima da provedem ni minut preko obaveznog dela programa. Ručam sa prijateljima. Govorila sam. Kada su me zvali da ručamo zajedno.
Nego da se na tren vratim u kaveze sa rešetkama od sigurnosti. U nekakav siguran fensi i dobro plaćeni NIS. Za kojim žudimo. Bojeći se da „ ne završimo“ u Kisaču. Ili u nekoj svojoj priči. Sa ne toliko sigurnim ishodom. Pa čim sednemo za kompjuter NIS-a… postaje nam predosadno. Jer… zadovoljena potreba nas više ne motiviše. Toliko nam bude dosadno… nepodnošljivo. Život nije namenjen da bude siguran. Hermetičan. Naprotiv. Život je jedna živa avantura. Ako mu se pustimo.
I zato meni ne treba ZIP lajn. Nastavljala sam da elaboriram. Zato više od decenije nisam poželela da izađem iz sveta koji sam napravila. Dovoljno mi je uzbudljivo to moje življenje bilo. Jer sam se otisnula dovoljno daleko. U svoje galaksije. I nisu mi trebala daleka mesta… da me zaigraju.
Sećam se čoveka sa kojim sam razgovarala davnih godina. Nije voleo svoj posao. I to ga baš nije voleo. Ali mu je teško bilo da ga ostavi. Vrlo seksi međunarodna ugledna firma. Baš velika plata. Čeznuo je za drugom vrstom posla. Terenom. Razgovorom sa običnim ljudima. Za nekim konkretnim i opipljivim projektima koje bi sprovodio. Jer je po obrazovanju inženjer. Voli da reši. I da sklopi.
A život ga je doveo da vodi departman te glamurozne firme. Sa sve tom neodoljivo velikom platom. Svoje nezadovoljstvo pokušao je da nadomesti najpre dobrim motorom. Pa paraglajding skokovima. Na kojima se povremeno lomio. I ugruvavao. Njegovo biće je toliko vapilo za nekim dostojnim uzbuđenjem… da je i tako polomljen išao da skače. Podsećao me je na jednog epizodnog lika iz Alan Forda. Koji je provejavao raznim pričama. Bacajući se sa krovova. Ali mu nikako nije uspevalo da se ubije.
A dok je on skakao sa raznih visina… ja sam krstarila svojim unutrašnjim svetovima. Bez mnogo spoljašnjih senzacija. Atrakcija. Zip lajnova. Paraglajdinga. A subjektivni osećaj mi je vrlo uzbudljiv… živ… vibrantan život. Iz kojega sve ne znam šta bih pre ispričala. I podelila. Tek sam sada posle 12 godina putovanja po unutrašnjim galaksijama krenula malo napolje. Da vidim kako žive ljudi.
Na sve strane vidim svet koji putuje. Baš se uzmuvao. Putuje. I ne staje. Čini mi se direktno proporcionalno „sigurnosti“. Za kojom u današnjim „nesigurnim“ vremenima težimo. Pa nam postane toliko sigurno i dosadno… da moramo da obiđemo sva mesta koja nam Google preporuči. Trip advajzor je postao nova religija. Bude mi tužno kada vidim sve te ljude… kako se navođeni Trip advajzorom kreću svetom.
Čujem da su ogromne gužve i na Mon Blanu. Da je francuska Vlada uvela ograničenja na najfrekventniju kraljevsku rutu. Dozvoljava prolaz samo onima koji mogu da plate smeštaj u planinarskim kućicama. I to je taj začarani krug. Ako nećeš da „završiš“ u Kisaču. U svom izrazu. U svom životu. Imaš drugi paket. NIS – Trip advajzor- ZIP lajn- Mon Blan.
I maraton je u trendu. Što je za svaku pohvalu. Jer naše biće ima potrebu za maratonom. Nekada sam išla na pozorišne maratone. Imala maratonske izlaske. Exit od 9 dana. Danas držim maratonske radionice. Od svitanja do uveče. Po cele dane. Osam-devet-deset sati. I tako svakog vikenda. I sa mojim herojima negujem i razvijam maratonski kvalitet. Radionicu koja traje godinu dana. A za one ultramaratonce i dve godine. Svakog meseca… jedan dan nedeljno. A onda ih pošaljem u Svet. Da žive sebe. I svoje maratone.
Da ne bude zabune. Vrlo poštujem maraton. Maratonski duh. I duboko mu se klanjam. Mislim da je to praznik života. I za telo. I za duh. A bogami i duša nađe prostora da se izrazi. Obožavam Murakamijevu knjigu o maratonu. U kojoj vuče paralele maratona i života. Maratona i pisanja romana. Što mi je jasno. I upravo je to moje pitanje… upotrebna vrednost maratona. Čemu nam maraton služi? I kako ga utkati u život? Da ne bude samo larpurlartizam.
Danas sve više ljudi drži svoj NIS. Nerešen partnerski odnos. I distancirane odnose sa svetom oko sebe. A odmak od sebe i svoje svakodnevice nalazi na maratonu. Što je svakako odličan prvi korak. I divno usmeravanje neusmerene energije. Međutim… zadovoljena potreba ne motiviše. Naročito ako nismo zadovoljili ono što nam duša ište. Svaki dan. Po ceo dan. Pa nam treba još. I ultra maraton. I Iron Man. I nije nam dosta Mon Blan. Nego idemo dalje. I još jače. Što samo kazuje da je naša glad neutaživa. I da bi je možda zadovoljila neka druga stvar.
I kao i obično… mnoge zabune nastanu kada pobrkamo ciljeve i sredstva. Kada zaboravimo na svrhu. I na upotrebnu vrednost. Čemu nam maraton služi. I Mon Blan. I ZIP lajn. I moje maratonske radionice. Osim da nas dovedu u dobru kondiciju. Što je već skoro dovoljno. Svi ti kvaliteti koje smo razvili u tim našim podvizima… I upravo zato smo toliko neutaživo gladni i tražimo novo i dalje i više… zato što to znanje nismo stavili u mišiće. Primenili ga u svoj život. Utkali u svakodnevicu. Jer našem biću nisu dovoljne vikend i sezonske turističke atrakcije. Ono hoće da se izrazi svakoga dana.
Otišla sam na profil onog mog skakača. Da vidim gde je… skoro deceniju nakon što smo razgovarali. Živ je. Skače. Vozi nove i nove letilice. Još brže motore. Vozi i bicikl po snegu. I još svašta nešto. Impresivno. Mnoge je skokove napravio. Osim onog jednog. Zbog kojeg je došao kod mene. A njega da je napravio… možda ne bi bio ovoliko gladan ushićenja. Promenio je firmu… ali i dalje je u istoj industriji. Na istoj poziciji. Koju nije mogao da podnese još ni pre 10 godina. Provodi tamo po cele dane. A vikendom skače.
Nikada neću zaboraviti rečenicu sa nekog mog davnog japanskog kalendara. Ceremony is over. Real ceremony is just about to begin. Ceremonija počinje tek kada je zvanična ceremonija gotova. Život… a ne simulacija života. Život kao najživlja avantura.
Naravno da je maraton divan da nam ojača konstituciju. Da nas drži u kondiciju. Jer zdrav duh zahteva i vitalno telo. No… kada istrčimo prvi polumaraton… i kada nam mišići ožive… i pre nego što krenemo dalje… do Iron mena… dobro je da novorazvijene mišiće i kvalitete primenimo u svom životu. U svojoj svakodnevici. Jer naše biće nije vikendaškog tipa. Ni sezonskog. I vodiće nas do Iron mana na Mont Everestu. Ako se ne popnemo na svoj lični vrh. I opet nećemo biti zadovoljni.
U tim gužvamana na Mon Blanu… vidim i duhovnu glad…. kako je sve veća. Ta naša potreba za čudesnim. Uzvišenim. Za dimenzijom više. Sve je više hodočašća. Koje nova izdanja Trip advajzora već uveliko uvrštavaju u svoje preporuke. Jer je i to naša drevna i dnevna potreba. Za hadžilukom. I hodočašćem.
Čini mi se da je naša duša mnogo domaćija. Običnija. Di-fensija. Željna manjih spektakala. Kada joj damo ono što joj zaista treba. Slast života A ne surogat od surogata. Stevijinu steviju. Međutim… voli da je svakodnevna. I može da se zadovolji u mnogo manjim situacijama. Malim razgovorom sa komšijom. Propuštanjem pešaka na pešačkom prelazu. Pomaganjem potebitom. U osmehu detetu koje se igra na igralištu. Ne moramo da idemo mnogo daleko.
Nisam znala da su me toliko voleli. Kaže nam Vesna. Herojski podmladak. Koja je ovih dana izašla iz banke. Koja ju je baš stezala. I otisnula se putem svog životnog maratona. U Italiju. Poslednjeg radnog dana u banci se ispostavilo da im je baš bila mila. Da su je voleli. I da je odlično radila. A to su joj pokazali… sada kada odlazi. Koliko bi joj lepše i lakše bilo da radi da je to znala. Kaže.
Eh… koliko retroaktivne ljubavi. I retroaktivne svesnosti. Nije ni čudo da smo toliko duhovno gladni. Da idemo na vrh Mon Blana…. da se sa nekim sretnemo. Pogledamo u oči. Zagrlimo. Recite na vreme ljudima u vašem životu koliko vam znače. Mislim da je to najveće hodočašće.
U istoj rundi… u kojoj nam je Vesna pričala o svom odlasku u Italiju… Gabi Kraljica nam priča o svom mladom kolegi. Koliko je bio nevešt. I nemušt. U primanju ljubavi. Kada mu je rekla koliko im znači. Koliko ga svi u firmi vole. Pa se rasplakao. Nenaviknut na ljubav u ovom formatu.
I šta je odlučio njen mladi kolega? Nismo mogli da dočekamo rasplet priče od prošlog meseca. Da „završi“ u Kisaču. Reče nam ozarena Gabi. Ah… kolike li radosti. Znači neće morati na Mon Blan. Rekosmo u glas.
I da se vratim na pitanje sa početka teksta. Nisam se spuštala ZIP lajnom. Niti za sada planiram. Volim da sam prva u godini bosa. I da prva plivam. Ovaj put sam u Boki plivala čak i pre Rusa. I pre Skandinacaca. I to baš plivala. Nekoliko puta po pola sata. Delfin-leđno-prsno-kraul. To je bio moj ZIP lajn. Nije morao Trip advajzor da mi ga propiše. Ali sam zato ulazila u odnose. Koji su zahtevali neuporedivo više rizika od ZIP lajna. Rekla sam ono što mi je stajalo na srcu. I planiram da sa tim projektom nastavim.
A neki dan sam napravila sebi Mon Blan u sred utorka. I u sred raskopanog i potopljenog grada Beograda. Biciklistička staza je pod vodom. Pa sam morala da nađem neke nove puteve. Da lutam ispod mostova. Da nosim bicikl pod miškom. Plivala sam u uzburkanoj Adi. Iako su mi rekli da ima nekih ogromnih prastarih somova od stotinu leta. I nije mi bilo svejedno. I naravno da sam plivala. To je bilo moje uzbuđenje dana. Čudovište iz Loh Nesa. Pa neće me valjda ono zaustavili. Rekoh sebi.
Imala sam divan ručak tog pustog utorka. U dubini šume Ade Ciganlije. Sama. Nigde nikoga. I baš sem se osećala totalno povezana. Sa sobom. Sa svetom. Sa životom. Još mi je slađe bilo… znajući da je samo dva dana pre toga na istom mestu bilo skoro pola miliona ljudi. A onda sam pozvala jednu osobu. Za koju sam pomislila da bi joj možda prijala moja ljubav. Da joj kažem koliko mi znači. I ovo je bilo moje hodočašće. Sasavim dovoljno uzbuđenja za jedan dan. Za jednu nedelju.
I da ne zaboravim da kažem koliko mi je uzbuđenje svaka radionica. Ko će doći? Kakve će priče ispričati? Kako li je teklo njihovo penjanje? O intro-večerima da i ne govorim. Kada ljudi dolaze prvi put u moj Svet. Onako uživo. Ko će doći? Da li će doći? To večno pitanje svih nas koji nastupamo? Da li će uopšte ikoga interesovati moj rad?
Juče sam imala master klas. Ultra maraton u mom svetu. Tog uzbuđenja i radosti da delimo najtananija znanja… Uvide. Ljubav. Da trčimo zajedno. Da ne spominjem prošlonedeljne radionice na Fruškoj gori. Ah. Kako ćemo to izvesti?Da li će nam komarci dozvoliti? Kako će se nova ekipa uklopiti u zelenom ambijentu? A svakodnevno mi je uzbudljivo da pratim kako mi se tekst raspliće. I kako vi reagoujete na njega. Na moje knjige. Kako se razvija moj opus. Uzbuđuju me nova učenja. Ples. I sve to oko čega sam napravila život. On nije siguran. I nema garancije. Zato je i tako čudesan. I to je najveća čudesnost koju ja vidim. Taj živi dens.
Ceremonija je gotova. Prava ceremonija tek počinje. Raspisala sam ideju. Idem sada da je živim. Da spremim današnju radionicu. Za moje heroje. Koje su već uveliko u maratonskom modu. Radionica devet. Nije mala stvar.O ljubavi. Razumevanju. I kretanju u cipelama drugog. Tako se zove. Što i vama želim.
Beograd, najduži dan u godini 2019.