Kazino

Znam da je ovo sklizak teren. I da se o ukusima ne raspravlja. Ipak… ne mogu da odolim…. a da ne kažem kako doživljavam današnju modu. Pretpostavljam da naslućujete da nisam očarana pravcima u kojima se moda razvija. Kolike sam samo sate izdangubila frustrirajući se mnogim pokušajima da nađem komad koji bi mi se sviđao. I to u Beogradu. U kojem se šepuri većina svetskih brendova. Ni da mi je neko ponudio bilo koji komad za džabe… nisam znala šta bih izabrala. Pitajući se… o čemu se tu radi.

Sve mi je nešto preeee. Pre-svedeno. Pre-hipsterski. Pre-estradno. Pre-lepotičasto. Pre-dizajnirano. Pre-šareno. Pre-dominira taj neki opšti trend nedovršene masovne garderobe. U kojoj se nema vremena ni za čestite šavove. I čiji me ambijent mnoštva baš odbija. Podsećajući me na patnju mnoštva u kojima su nastajale. U podrumima Azije. Dečijim radom. A onda me još ljute marketinškim porukama o tome koliko su concious. Ko o čemu… imperijalisti o konšnsnesu.

Pa svedeni iscentrifugirani skandinavski stil. U kojem više nije ostalo ništa. Ni života. Ni lepote. Podseća me na uniforme iz doba Mao Ce Tunga. Kada si i garderobom morao da pokažeš tu svoju nevidljivu skromnost. Koja mome biću nikako ne prija.

Za one koji ipak žele neku boju u životu… tu je prešareni radi prešarenosti Dezigual. I njegove varijacije. Takozvana kreativnost po svaku cenu. Sećam se vremena dok su se još nosili Mao Ce Tung sivi i mrki kaputi. Kako se raspravljalo o mojim crvenim i šarenim kaputima. Danas tu ekipu vidim u šarenim Dezigual kaputima… sa šarenim Dezigual suknjama. I ni malo mi se ne sviđa kako main stream zaprima avangardu. Kako je banalizuje. I na šta je prevodi.

I tako sam nekoliko sezona gunđala. Sebi i svojim najbližima. Dok sam pokušavala da nađem neki komad za sebe. Menjajući krojačice. Dizajnerke. Modelarke. Ne bih li našla nešto po svom ukusu. Radije sam nosila stare izanđale stvari i sandale na kojima đonovi tek što nisu otkazali… nego da kupim nešto što mi je „onako“. Ja stvarno ne znam da nosim te „onako“ komade. Ako ih ne obožavam… od naše ljubavi ništa.  

U tim svojim frustriranim gunđanjima podsetila sam se da za mene nije bilo gotovog Raja. Da Raj nije konfekcijska roba. I da sam vazda pravila svoj. Kao i da onaj kome smeta… sklanja. Nego sam se sve nešto nadala da će ovo modno „sklanjanje“ moći da me mimoiđe. Ipak… već mi je postalo bezveze da idem u ofucanim bivšim komadima. Da nemam ni jedno čestito gizdanje. A od kada sam počela redovno da se objavljujem na mrežama. Sirene su se upalile. Ni-no. Ni-no. Ne znam da li znate koliko mreže gutaju fotke. I koliko vam različitih komada treba. Da sve ne bi delovalo kao jedna te ista fotka. I jedni te isti vi.

Nedavno me je „oduvao“ Gučijev izlog u Veneciji. Za koji čak nemam ni reči da ga dočaram. Nego ću ga ilustrovati fotkom iz izloga. Da mi pomogne. Stajling koji me jedino i isključivo podseća na bolničku pižamu. Za ustanovu zatvorenog tipa. Sa sve trenerkom upasanom u donji deo donjeg dela pidžame. I sandalama koje su zajedno sa soknama ostale u bolničkoj kaseti nakon nekog češkog bolesnika iz 80-ih. Ovaj kostim zvani Let iznad kukavičjeg gnezda pri tom košta skoro 10 hiljada eura. Kao garsonjera u nekom manjem mestu. Već više od mesec dana ova zagonetka mi se vrti. I vrti. Kao neka nova Sfingina zagonetka. Koja prevazilazi moje razumevanje.

I pitam se gde je nestala ta klasična… bazična moda. Mala crna. Mala crvena. Cigaret pantalone. Haljine u obliku slova A. Trapez suknje. Bodi majice. Tako da sa 5 komada možemo tako lako da stvaramo i izražavamo svoj stil. Svoj šiz. Svoju ludost. Do mile volje. Umesto da nam uvaljuju neke pseudo originalne komade. Bez jednog rukava. Ukoso odsečene. Bez smisla i vizije. Izvinjavam se svima koji vole ovakvu vrstu izraza. Zato sam se na početku i ogradila. I najavila sklizak teren. Raspravljanja o ukisima. Sve nešto mislim da postoji nešto što je svima lepo. I što nikome nije lepo.

Eto. To je moja sevdalinka sa modom poslednjih godina. A ovaj Guči izlog mi je definitivno objasnio da za mene nema gotovog Raja. Nego da je vreme da ga pravim. A odgovor na onu Sfinginu Gucci zagonetku bio je da na Modnom Nebu ima neka Zvezda koja čeka mene. I uradila sam ono što sam radila u svim važnim mi stvarima.

Prestala sam da se durim na opšte stanje. I prestala sam da se koprcam.  I preuzela kormilo u svoje ruke. Zasukala sam rukave. Izvadila svoju diplomu Bagat kursa iz 1983. Sva modna traganja. Šivenja. Slaganja materijala. Stilske vežbe svih ovih decenija. Porodičnu tradiciju modiranja. Kao legat mami Manji. Koja se celoživotno modirala. Onih Mao Ce Tungovskih mrko-sivih- teget dana. Pa večno picnuti deda Alojzije. Tu je i ikona crno-bele mode. Moja baba-tetka Mila Gec. Pionirka jugoslovenskog glumišta. Da ne zaboravim ni tata Duška. I krenula…

Shvatila sam i da je sledeća faza u mom razvojnom putu razumevanje poslovanja. Kako se vode svoja posla? I to uspešno. Jer… ja sam svoj posao vodila od malih malih nogu. Od trgovine narcisima… puževima… long plejkama… stripovima… tatinim odelima… glumačkim rekvizitima Mile Gec na somborskom buvljaku.. preko Bagat kursa. S kojim sam nakon osmog razreda planirala da otvorim butik.

Mene biznis vrlo loži. I nikada me ta ideja nije napuštala. Volim da ga razumem. To mi je kao neki moj Kazino. Kako oslušnuti i razumeti tržište. I zatvoriti Kazino. To je jedna vrlo fina i uzbudljiva matematika. Koja se zove teorija igara. Meni omiljena.

Da ne zaboravim ni činjenicu da se na radionicama heroji vrlo ozbiljno odnose sa svojim idejama. Koje vremenom prerastu u nešto veće. Pa često krenu putem sopstvenog biznisa. Jer od igračke se često desi poslovanje. I čini mi se da je vrlo važno da mogu da ih razumem. Da razumem poslovanje na srpski način. Kako se pokreće i razvija jedan srpski brend. I to u mišićima. A ne samo kao teoretski odsek biznisa. Da ne budem kao oni moji treneri plivanja. Koji se nikada nisu skinuli u kupaći kostim. Nego su vazda bili pored bazena. I vikali na nas … u sve garderobi… aee.. aee.. aeee…Kao klinka sam se pitala da li oni uopšte i znaju da plivaju. Ili samo znaju da viču… aeee… aeee… aeee…

I baš u tom momentu mi je u život ušetala Marina. Čije je srednje ime Fashion. I koja živi Fashion. Čini mi se da su je njena visina i podznak Lavice opredili za visoku modu. I za visoke standarde. Njena sklonost ka perfektnoj izvedbi nije joj dala da te svoje raskošne darove sa svetom podeli. I nije kretala u akciju dok nije spremna barem 2000 posto. Dok ne nauči još ovo. I sazna još ono. A taj se niz se naravno produžavao.

I tu sam se pojavila ja.  Penicilin za perfekcionizam. Podsećajući je da nikada nismo spremni. Da uvek imamo da uradimo još nešto. I da je dobitna mantra da sa onim što imamo uradimo ono što možemo. I to sada. Tačka. Bez mudrijašenja. Objašnjavanja. I da nastavimo u kaizen principu. Svakoga dana u svakom pogledu da se unapređujemo. Tačka. I uzvičnik. 

I tako su se srele Heroina i Fashion Lady. I napravile Heroina Fashion. To je bio Marinin izlazak iz komforne zone. Što bi se današnjim jezikom reklo. Marininim jezikom to bi bio Mont Everest. Jer… u okruženju u kome su svi uspešni… visoko ostvareni… i imaju neke svoje velike poslove… nije ni malo lako započeti neki tamo svoj „mali“ biznis. I tako je Marina prešla taj visoki prag “malog” biznisa. I krenula. Naravno da je presudnu ulogu imalo i to što se divno družimo. Lako  dogovaramo. I još lakše razumemo. I imamo slične upitanosti. Koje rado bistrimo. Na nekim lepim mestima.

Prvo sam ja pokrenula nju. Misleći da je moje da joj samo probudim taj impuls. I gurnem je preko praga. Nije znala šta ju je snašlo. A kada je prešla prag… onda je ona povukla mene. Ah…. ja… koja sam izazito individualističko biće… i koja sam naučila da radim sama… u svojim ritmovima… odjednom sam se zadesila u svojoj obrnutosti. Ni ja nisam znala šta me je snašlo. To su ti prelasci praga.

I tako sam se sa one man show… odjednom obrela u tandemu. Sa više saradnika uključenih u proces. Modelarke. Krojačice. Šnajderke. Koliko nijansi. I koliko različitih elemenata naizgled jednostavnog procesa. Koliko različitih ljudi. I ćudi. Neko je kreativan. Ali ne zna da ponovi. Da napravi seriju. Nekome je neophodan tačan kroj. Za svaku veličinu. I ne očekujte da ikada uključi svoj mozak. Po principu… veži konja gde ti gazda kaže. Makar crkli i gazda. I konj. Neko je opet samo za velike serije. I za već razvijen proizvod. Nekoga treba ohrabrivati. A neko opet ne reaguje dobro kada se hvali. Bolje razume sagledavanje posledica. Ah… Šta me snađe. Da. Bio je ovo prelazak praga. Definitivno.

U međuvremenu razvijamo nove i nove ideje. Nove komade. Eksperimentišemo. Grešimo. Uspevamo. Padamo. Dižemo se. Ah. Koliko je elemenata potrebno spojiti da bi se napravio jedan komad. A još je više potrebno da bi se napravio dobar komad. I kakva je radost kada se desi Pogodak. Bingo. To je Kazino. I to nije sve. Taj dobar komad uopšte nije garancija da ćete ga vi voleti. Ni da ćete ga kupiti.

To su sledeći koraci. Sresti publiku. Heroine. Koje će komad ne samo voleti da nose. Nego će ga rado i platiti. Kakva je to radost kada se svi ti elementi slože. To umeće vrednovanja. Koja zatvara Kazino. To je ta teorija igara. Koja me danas najviše loži. A još nisam ni spomenula marketing. Predstavljanje priče Svetu. Poruka koje šaljemo. I koje živimo. I često se setim knjige sa čudnim nazivom – 10.000. Koja kaže da je za majstorstvo potrebno barem 10.000 elemenata. Ili 10 godina rada.

Raditi u tandemu je možda i najveći rast za mene. Osim što se nas dve Heroina i Fashion bazično dobro slažemo… naravno da postoje principi u kojima smo različite. Marinini visoki standardi angažovali bi najveće svetske stručnjake. Da nam urade brending. Da nam razviju publiku. Ciljnu grupu. U laboratoriji bismo razvijale proizvode barem još 3 godine. Dok sve ne bude 2000 posto. Što Marina već godinama i radi. U školama modnog dizajna. Crtka proizvode. Razvija ih. Šije ih najpre u nekim malim maketama. Za Barbiku. Pa tek onda nastavlja dalje. Što sve naravno da ima smisla. Samo je suviše sporo za moje razumevanje života. I motivacije.

Moj princip je organski. Pokloniš se. I kreneš. A put se ionako stvara dok njime ideš. Ona prvo uradi… pa misli… kaže Virtuoz za mene. I često pogreši. Da… ali… vrlo često i pogodim. Dodajem ja. Volim da učestvujem. I sama osmislim.  Pa kada zatvorim Kazino… nema boljeg osećaja. Za tri godine ćemo same razviti naše proizvode. Upoznaćemo i razumeti našu Publiku. Sprijateljićemo se sa njom. Znaćemo šta vole. A šta ne vole. Meni je živo iskustvo i živi odnos najveće učenje. Publika je najveći znalac. Veći od svih stručnjaka. A tržište je najbolji odgovor. Laboratorijski agencijski brending često mi je vrlo dosadan. Anemičan. Eteričan. Iscentrifugiran. Isti. Baš kao i skandinavska moda.

To je taj rast u inverziji. Marina je poverovala. I pustila se iskustvu. Ali nam povremeno „uvali“ najveće svetske znalce. Iz ovoga. I onoga. Da nam održe časove. Da nas konsultuju. A ja se ne bunim mnogo. Nego se puštam tom srednjem putu. I školski. I organski. Važno je samo da nam bude lepo. To nam je glavni kriterijum. Da se družimo. Materijali. Proizvodi. Sistem saradnika. Modelari. Krojačice. Šnajderke. Industrijalci. Idemo na lepa beogradska mesta. Putujemo na lepa mesta. U potrazi za dobrim materijalima. I Marininim visokim standardima. Trst. Venecija. Solun. Evo Marine ovih dana u Londonu. U potrazi za novim materijalima. I novom inspiracijom. I kao u priči o mostu i ćupriji… na kraju sve dođe na isto. Da li platiš časove. Stučnjake ove i one. Ili materijale. Krojačice. Ne-iskustvo.

Marina je neki dan imala još jedan eksperiment sa znalcima. Angažovala je manekenku. Pravu pravcijatu. Prelepu mladu devojku u dvadesetim godinama. Da se islika u našoj Sultanija haljini. Ah…. Ništa nisam rekla. Da ne baksuziram svojim rigidnim stavovima. Nego sam se otvorila novom iskustvu. Kad… perfektna savršena mlada devojka u svojim dvadestim ispade potpuno nevidljiva. Kao neka stidljiva senka.

Nakon što su stigle te „profi“ fotke sa pravom manekenkom… pokazala sam Marini njene fotke iz Venecije. Gde se tako suvereno vijori Mletačkom Republikom. Lepša i raskošnija od svake građevine. U našoj božanstvenoj Sultaniji. Koja je po njoj i dobila ime. Sa svih svojih 50 godina. Ah. A tu je i mojih 50 godina. Što je ipak 100 godina stilskih vežbi. Utkanih u to držanje. U taj stav. U hod. U lični sti.  Koji isijava na sve strane. Podsetila sam je i na Pirelijev kalendar. Sa harizmatičnim ženama u godinama. Čija magnetika je u celom biću… a ne samo u savršenom telu.

Dogovorile smo se da više ne angažujemo manekenke. Ideja je upravo da mi nosimo naše komade. Zato smo ih i napravile. Čak i kada imamo 3 kile viška. Jer se ne radi o 3 kile viška. Jer svi mi imamo te tri kile. Viška ili manjka. Važno je da prihvatimo i savršeno nosimo tu našu nesavršenost. O tome se u stvari i radi. To je priča o ličnom stilu. To je priča o Heroina Fashion. Savršena u svojoj nesavršenosti.

Kako vam ide biznis? Kako ide prodaja? Često me pitaju. Ah. Da li smo već povratile uloženo? Da li već dobro zarađujemo? Ah… Uzburkava mi se krv od ovih pitanja. Pa shvatam da je i to deo koji moram da raspišem. Mi smo na ideju Heroine došle krajem oktobra. I tada smo prešle prvi prag. Prvi komadi nastali su u decembru. Pre malo više od pola godine. Na granici naučne fantastike bilo bi da smo već „povratile uloženo“. Pre sedam meseci nismo ni postojale. Osim kao želja. Danas već imamo skoro tri hiljade Pratilaca. Stil koji već postaje prepoznatljiv. Svoje mesto na Modnom Nebu. Imamo i Priču. Prodajemo se u FAB Livingu. Najznačajnijem koncept storu u Beogradu. Možda i na Balkanu. Da ne budemo skromne.

Što je to bio dobar momenat…  kada smo pre dva meseca unele Heroina Fashion kolekciju u Fab Living. I dok smo je primopredavale… i dok su naše stvari stajale u magacinu… prodale smo jednu bluzu Dušicu. Stvarno je milovanje od komada. Od svih onih silnih komada u Fabu. Bio je to Dobar Znak. Za mene. Povoljan Početak. Što bi rekao Koeljo.

FAB Living se širi. Sve proizvodnje sa kojima radimo se uvećavaju. Što je lepo biti u prospreritetnim okruženjima. U nekoj drugoj Srbiji. U kojoj se stvari razvijaju. I u kojoj se kukanje dešava na drugu melodiju. Imamo mnogo posla. Ne postizavamo. Za ovih nekoliko meseci našeg druženja… svi naši saradnici su se barem uduplali. Pa šta čovek još da poželi…. Imamo već dvadesetak modela. Koje volite. Kako ih sašijemo… tako ih prodamo. Ove naše žene se ljute. Grde nas. Ne postizavaju. Nismo se tako dogovorile. Ah. Kada im poručujemo još. I još. 

Svakoga dana zovu nas iz FAB Livinga. Traže još. I još. I još. Haljine Sultanije su objasnile. Što bi se reklo. Ne možemo dovoljno da ih sašijemo. Koliko se traže. Isto važi i za naš novi kimono Intriga. Pravljen od najzanimljivijih i najfinijih solunskih materijala. Kako koji sašijemo… tako se on već prodao. U pretprodaji. O Grejs haljinicama da i ne govorim. I tako… Za mene je već ovo ogroman uspeh. Još uvek nismo postale Gucci… Ali na dobrom smo putu.

Sada se u igru uključio i Meštar. Jedan od dečaka sa Radionice. Koji vrlo razume posao. I poslovanje. I decenijama ga belosvetski vodi. Pravi kurs za herojski svet. Kako da vodite svoja posla? I to uspešno. A Heroina je naravno case study. I tako… Nismo laboratorijski razvijale proizvod… ali polako idemo ka tome. Sa Meštrovih 50 godina i naših 100 godina… Pravimo visoku modu. Koju ćete moći i da nosite. I da priuštite.

Ima nas i u Makadamu. Koncept storu na Kosančićevom vencu. Zovu nas iz nekoliko ateljea. Marina se upravo javila iz Londona. Sa novom inspiracijom. I novim materijalima. Da se Heroina zavijori i londonskim ulicama. Tamo je i naša Druu. Foto artista koja našu Heroinu stavlja u svoje magične fotografske impresije. Za koje već znamo da ih mnogo volite.

Beograd. Venecija. London. Za sada. A tek smo počele. A vas pozivamo da ne čekate da postanemo Gucci. Pa da kupujete naše proizvode… po velikim cenama u svetskim centrima. Nego kupite… dok smo još u začetku. To je naš princip. Oni koji su nas od početka prepoznali i podržali… uvek će imati specijalan status. Prijatelj – pokrovitelj Heroina Fashiona. Pa vi vidite.

A kad me već pitate… kako ide Heroina Fashion? Za mene je već sve ovo ogroman uspeh. Što smo za pola godine postale beogradski i srpski brend. Što smo prodale na desetine komada. Još malo pa prvih sto komada. Moliću lepo. Neki dan je našu Sultaniju kupila i voditeljka vrlo gledane emisije. Iz nekog drugog sveta. A što je najvažnije… nose je naše Heroine. Žene svesne sebe. I sveta oko sebe. Svih doba. Novac i energiju nismo vratile. I još uvek nismo zaradile. Koga zanima ekonomska strana. Jer se prvo daje. Pa se onda dobije.

A što Marina reče… dok smo uživale u Veneciji… Ako nam propadne biznis… barem ćemo imati pune ormane.. i puno srce. O tome se u ovoj priči i radi. Puno srce. I puni ormani. To se u mom svetu zove Igra sa sigurnim dobitkom. Bingo. Kazino je zatvoren. 

Nastaviće se…

Beograd-Venecija-Solun-London, jul 2019.