Što volim kada iznenadim sebe. Kada sklonim neku staru predrasudu. Ovo je priča upravo o tome. Kako sam dozvolila životu da me demantuje. I da me odvede u neke nove realitete. Da mi je neko rekao da ću putovati autobusom… sa grupom…. sa sve turističkim vodičem…. rekla bih mu… možda… ali ne u ovom životu.
Ni sama baš nisam najsigurnija kako sam se zadesila u grupi turista. Koji su se zaputili u Toskanu. U stvari… obrela sam se sasvim volšebno. I neplanirano. Kada me je jedne proste vojvođanske zime moja draga prijateljica Sanja pitala da li bih išla u Toskanu? Vrlo povoljna kombinacija. Medicinska škola. Dobra ekipa.
Ova ponuda mi je zvučala tako vedro i uzbudljivo tog tmurnog zimskog novosadskog dana. Već me je ushitilo i samo spominjanje Sunca. I Toskane. I juna. I rekoh DA. Jer… Sanja i ja se baš lepo, veselo i pametno družimo. Decenijama. Kad god nam okolnosti dozvole. Mnogo se smejemo. I već smo dobro putovale zajedno. Što je bilo već sasvim dosta za moje DA.
A onda sam ovaj naš dogovor potpuno smetnula s uma. Pomislila sam na njega još dva-tri puta. Kada je trebalo da uplatimo neke nevelike rate. Onako… takoreći iz novčanika. Što je bio povod za nas dve da se sretnemo. I razmenimo koju.
Pred put sam se upitala da li je normalno što baš ovoliko nemam pojma o putovanju. Ni gde idem. Ni sa kim idem. Neposredno pred polazak tek sam ovlaš preletela sajtom preko opisa ture. Sanja mi je rekla da je ekipa odlična. Idu njeni prijatelji. Sa kojima se baš dobro druži. E sad… kad Sanja kaže dobra ekipa… to je za mene stvarno trade mark. Kao kada britanska Kraljica da preporuku… appointed by her Majesty. Jer Sanja je meni sinonim za Dobru Ekipu. Najduhovitija osoba koju poznajem. Moja lična Bibliotekarka. Koja je život posvetila dobrom humoru. Kao i iskopavanju i čitanju najboljeg štiva.
Sada dok ređam misli… čini mi se da sam znala najvažnije. A to je sa kim putujem. I gde putujem. Da skratim mudrijašenje. Očekivanja skoro da nisam imala. I pustila sam se. U mom slučaju… to je dobitna kombinacija.
Kao i uvek kada se pustim… otvorim i nemam velikih očekivanja… čudo je sledilo čudo. I nije bilo kraja čudesima. I sve je otvaralo naš put. I bilo je ovo jedno od mojih najlepših… najzanimljivijih i ispunjavajućih putovanja. Zato ga i pišem.
Ekipa je definitivno bila Ta. Mislila sam da je Sanja najduhovitija osoba koju poznajem. A ispostavilo se da ima žestoku konkurenciju. Njen prijatelj iz peska Bora je toliko duhovit. I zanimljiv. I u svom humoru lak. I nenaporan. Toliko je smeha bilo u nama. I oko nas. Sve je bio lepo i duhovito. I lekovito. Što se mene tiče… već i ovo bi bilo sasvim dovoljno.
Sanja mi je prijavila da se smejem i u snu. U svim nijsansama. Spavam i smešim se. Smejuljim se. Smejem se. Cerekam se. Grohotom se smejem. To sam i osećala. Da mi se svaka ćelija protresla. Nasmejala. Na svoje mesto vratila. I lepotom napunila. A to je i bila poenta putovanja. Lepa Toskana. Da ne kažem prelepotica. Jer nije. Tokom celog ovog našeg đira ništa nije bile pre.
Od prvih reči našeg Vodiča… shvatila sam da je ovo nešto drugačije. Daleko od klasičnog putovanja. Jedno nekonfekcijsko autorsko putovanje. Zaštićemo u zavodu za intelektualnu svojinu. Zvano La Vita e Bella. Iliti Život je Lep. Bila je ovo neka druga Toskana. Van gužve. Van redova. Van uobičajenih putanja. I van najezde turista. I dok su svi išli u Firencu i Sienu… mi smo išli u drugom smeru. Sa tihog i mirnog vidikovca mogla sam samo da naslutim gužvu i kuvanje Firence.
Naša La Vita e Bella nastala je u saradnji našeg vodiča sa Robertom Beninijem. I ta blagorodna Beninijeva energija… koja je nadahnula i našeg Vodiča… tako je blagorodno pratila i vodila svaki korak našeg putovanja. I naravno da smo našeg vodiča odmah prozvali… a kako drugačije nego… Benini.
Sve mi se sviđalo. Već i samo putovanje tim nekim super modernim busom bilo je vrlo udobno. Vedro. Duhovito. Saznajno. Naš Benini je potpuno predan tip. I skroz se pustio ulozi. Sa poetskim zanosom. I žarom da nam svim čulima i svim emocijama dočara Italiju. I tu neku drugu Toskanu. Njegovu. Beninijevu. La Vita e Bella.
Naravno da je naš Benini i vrhunski DJ. I da je muzički repertoar pratio naše putovanje. Kao i video inserti. Iz filmova sa toskanskom tematikom. La Vita e Bella. Pod suncem Toskane. Beninijeve privatni zapisi. I naravno da je naš Benini povezao ovaj lepi đir sa mnogim značajnim umetnicima. Koji su u Toskani nalazili Inspiraciju. A ne samo sa Leonardom. Mikelanđelom. Petrarkom. Nego i sa našim Crnjanskim. Govorio nam je Stražilovo… na mestima gde je ono nastajalo. Na obalama Arna. A ja sam jela trešnje…. dok nam je Benini recitovao
Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim…
Sve je bilo upakovano. Izrežirano. A ne prerežirano. Ni jedna nepotrebna priča. A sve što je bilo potrebno. Benini bi bio ponosan na njega. I nije mu slučajno dao blagoslov za ovaj divni rad. I ta sprega mi je fantastična. To kako se do velikih ljudi lako dođe. Koliko su dostupni i za naizgled „male“ ideje. Ah. Baš je divan bio ovaj naš film. Život je lep.
Priča se razvijala u divno režiranom krešendu. Koji je pratio vrlo uzbudljivu konstelaciju planeta na Nebu. Totalnu solarnu eklipsa u Raku. Pomračenje pod Suncem Toskane. Red lepote. Red smeha. Red priče o lepoti. Pa red smeha iz off-a. Tako reći neprekidno. U krešendu. Ekliptično. Naš kvartet. Sanja…Bora… Goga i ja.
I profesori iz medicinske škole bili su fantastična ekipa za putovanje. Blagonaklono su navijali za naš kvartet. Koji je bio kao neki veseli dodatak trupi. I svi su bili baš picnuti. Što je meni vrlo važno. Nakon Venecije… kojom sam otvorila ovaj jun… i u kojoj su me belosvetski turisti smorili svojim estetskim nehajem u obliku ber-muda i razgaženih papuča… ovo je bio melem za moju estetiku. Bili smo kao jedna velika kostimirana trupa. I neprekidno sam imala utisak da smo u nekom dobrom filmu.
U ovom Beninijevom filmu dobili smo mnoge priče i poduke i iz svere mirisa. I ukusa. Pričama o vinu. O lavandi. O maslinama. O uljima. O finesama strogo zaštićenih regija. Kao što je ova Uneskova prelepotica dolina Monte Pulćano. U kojoj je toliko sklada. Lepote. I apsolutnog neuznemirenja u bilo kom obliku. Traktori ne smeju da obrađuju zemlju preko dana. Da ne naruže pogled. Razumela sam šta znači totalna Lepota. Ah.
A shvatila sam i šta znači totalno i strogo kontrolisana regija. I zašto neka vina koštaju toliko koliko koštaju. Od svih vinokusaca… Benini mi je prvi objasnio i ukazao na Nobile de Monte Pulćano. Prvi put sam zaista želela da platim i da probam vino od 26.5 eura. I da razumem. Uz sir pekorino iz iste doline Monte Pulćano… i masline iz maslinjaka koji su se tako drevni talasali toskanskim brežuljcima… čuvani tek po kojim jablanom… Ah. Mislim da me je Benini trajno pokvario na temu vina. Jer što Ajnštajn reče… kada odemo na novi nivo svesnosti… nikada više ne možemo da se vratimo na stari… Ah ti Italijani. I Benini. Šta su mi uradili od blaženog vinskog neznanja.
Isuviše naučena na ideju da ne može baš sve da je savršeno… pomislila sam da će možda smeštaj biti taj nesavršen elemenat. Kad… Benini nas je i tu iznenadio. Bio je to jedan super Bel epok hotel. U kojem je falilo još samo da ušeta Poaro. Lično. I muzika je bila bel kanto. I sve je bilo Bel. Bella. Pa i bazen. Sasvim fini bel epok bel bazen. U kojem sam mogla da se svako jutro lepo isplivam. Aktiviram. Ohladim. I spremim za novi toskanski dan. La Vita e Bella.
Toskana nas je sve milovala. Sviđaju mi se ti njeni nepregledni blagi brežuljci. Čempresima očipkani. Njeni renesansni kameni gradovi. Senovite ulice. Sa malim uskim ulicama. I vetrić koji njima vrluda. I čini skoro neosetnih 35-36-41 stepeni. Koliko je današnja tehnologija neoriginalna u poređenju sa drevnim promišljanjima. Oni su svoje gradove napravili preventivno. Homeopatski. Da im klima ni ne treba. A mi rešavamo posledice. Betona. Nelepote. I odsustva zelenila. I zovemo to civilizacijom. Ah.
Sviđaju mi se i ti mali toskanski gradovi. Od Pijence. Savršenog grada. Koji je neki papa usnio. I napravio ga kao savršen grad. Sa svim nesavršenostima. U ime balansa. I harmonije. Toliko je čudesnog na sve strane. Da sam povremeno bila ošamućena. Da sam samo ćutala. I osećala. Pa bi me prenuo smeh moje vesele Družine. Pa neka zanimljiva priča našeg predanog Beninija. Pa red blago talasastih polja Lepote. Miomirisa. I sklada. I Emocija. Koja je sve vreme bila tu. Ekliptična. U krešendu. Rakovski i julski topla. Ali ne i vrela. Taman da nam ostavi prostora i za smeh. I za radovanje. I za neku Beninijevu pričicu.
I potpuno mi je jasno zašto onoliki stvaraoci vekovima dolaze ovamo po Inspiraciju. I zašto svaki selebriti koji drži do sebe ima svoju kuću u Toskani. Da se… ako ikada zaborave… podsete da je Život Lep. I da urone u brojne izraze tog Lepog Života.
I da vam ne prepričavam itinerar putovanja. Niti da prodajem turu. Ali naravno da smo bili i u gradu u kojem je sniman Beninijev La vita e Bella. A od toskanskih gradića najviše me je dojmila Kortona. U kojoj je sniman film Pod suncem Toskane. I zbog kojeg su se turisti polako uputili u ovaj kraj. Naročito Amerikanci. raže vilu Bramasolle. Nešto što žudi za Suncem. Ah.
Kad malo bolje razmislim i mene je u Toskanu dovelo Nešto što žudi za Suncem. Onog tmurnog zimskog dana. Kada sam ne znajući zašto… rekla Sanji DA. Bramasolle je u stvari prapočetak ove moje Toskane. I odgovor na pitanje sa početka priče.
Priuštila sam sebi i mali turistički kič. Da pišem razglednice baš kao što ih je Franses pisala. Pod zvonikom crkve. I imala sam istu emociju. I mogla sam da napišem iste reči koje je i ona napisala. Taj duh mesta je stvarno čudo.
Senzacije su se smenjivale. A nešto je bilo i konstantno. Smeh. Koji su Sanja i Bora vodili su u tercama. A ja utrčavala kao kvinta. Gogina brižnost. Da uvek imamo sve što nam ustreba. I Beninijeve bravure.
Volela sam i što sam svakoga dana imala priliku za neki mali podvig. Ili barem za dnevnu dozu hodočašća. U tim starostavnim ambijentima. U ovom tekstu sam prosto morala da spomenem ovu omiljenu Beninijevu reč. U ovakvom ambijentu sve te zove da budeš Petrarka. Leonardo. Mikelanđelo. Crnjanski. Gledajući malo kasnije na obalama Ligurijskog mora jednog mladog čoveka kako se penje stenom kao neka balerina… videla sam Davida. I nekako mi se činilo tako lako izvajati Davida. Sa pogledom na ovog mladog muškarca. Koji pleše liticama.
A snažno me je dojmilo i to maestralno pakovanje Lepote u još lepše priče. Ta svesnost Italijana. I dar da tu očaranost lepotom izraze. Na bezbroj načina. I ne samo da je izraze. Nego da je i svetu pokažu. Predstave najlepše na svetu. Prodaju. I da budu zahvalni. O Sole Mio. Podsetila sam se da su Italijani izmislili brending. Od toga da svi znamo da je na mapi sveta njihova zemlja ona lepa čizma. Pa nadalje. Mozarela. Parmiđano. Cipele. Dizajn. Da ne ređam. Kada se čovek i priroda ujedine u stvaranju Lepote… to je za mene Raj.
I ne samo to. Nego svaki toskanski gradić ima neki svoj brend. Neku svoju složnost. Jedni rade pekorino. Drugima je to alabaster. Trećima su brend odžaci. Kao kao što na putovanjima obično i radim… iako pokušavam da izbegnem… jednako mi to ne uspeva. Uvek nekako poredim. Mi i oni. Ovde i tamo. Ah. Bora mi priča inženjersku priču o našoj balkanskoj individualnosti. (Ne)slozi. Jedan Srbin je bolji od deset Nemaca. Kažu inženjeri. Ali je zato 10 Nemaca bolje od 100 Srba. Dodaju.
Baš mi je trebala ova Toskana. Da zatvorim ovaj jun. Koji sam Venecijom otvorila. Po kojoj sam skakutala i igrala. Već samo zato što sam bila tamo. I mogla sam da razumem Eriku Džong. I sve te hiljade i hiljade umetnika. Koji u Veneciju dolaze. Da se sa njom sretnu. I da probude nešto neuporedivo i večno u sebi. A dobar je osećaj i što sam sebe nekako lepo uvažila. Častila. Dala sebi baš ono što mi je trebalo. Tog spontanog skoka u Veneciju. Na ručak. I na uživanje. I Bramasole žudnje za Toskanom. I ponovo osećam da je moj život važan. I lep. Malo li je?
Setila sam se i Đorđa. Našeg domaćina u agriturističkom smeštaju nadomak Venecije. Koji nam je pričao o svom snu. Planirao je kako da kokoškama ulepša život. Pa je studirao kokošinjce na točkovima. Tako da njegove miljenice mogu da se švrćkaju imanjem. Pošto same od sebe ne bi stigle tako daleko. A on hoće da one imaju lepši život. I da budu srećnije. Ah. O tome se radi.
Da. To je ta Italija. Baš mi je trebala. Da me podseti lepote i lakoće življenja. Volim tu njihovu jednostavnu duhovnost. Kao svesnost lepote oko sebe. I zahvalnost za tu istu Lepotu. O Sole mio. Jer život jeste lep. I jeste nam zadatak da tragamo i vidimo lepotu u svemu. U svetu. Lepota Sveta. Zato ja i pišem Lepi moj Svete. Da to nikada ne zaboravim.
Imala sam razne faze. Kada me je dojmio Japan. Istok. Posvećeni Rad. Nemci. Holandezi. Danci. Sever. Sada mi je na redu Jug. Italija. Baš mi je trebao ovaj lepi Jug. Da me podseti i njihovih sijesti. Kada ništa ne radi. Pa ni restorani. Jer treba da se odmore svi. Pa i turisti.
Ipak je ovo zemlja koja je izmislila brending. I trgovinu. I mletačke trgovce. I trajanje. Samo što je njihovo poslovanje nekoliko vekova starostavnije nego naše. Balkansko. Koje je tek u povoju. Ili možda u ranom prohodavanju. Pa se ložimo militantno-mučeničkim radom. Bez odmora. I predaha. I smejemo se Italijanima. Koji svako malo odmaraju. I ćejfe. Dok naši mladi militantni mučenici rade po ceo dan. I dobiju infarkt i 10 kila viška već posle dve godine rada. Što i nije neka mudrost. Složićete se. Nekako mi se mletačka mudrost čini starostavnija i trajnija od naše.
Nakon što sam uspostavila svoj sistem na japanski način… na redu mi je da se malo i odmorim. Da ulepšam i ukrasim Lepi moj Svet. Da mi duže i lepše traje. To mi je takođe veliko učenje. I podsetnik. Jedi. Moli. Voli. Na koje sve načine čovek može da voli. I da moli. Za mene je ovo bilo jedno hodočašće. Jedna velika molitva. Zahvalnost. Životu. I Lepoti. Amin.
I to nije bilo sve. Jer Eklipsa je bila u toku. A krešendo je trajao. Na sam dan Eklipse… stigli smo na more. Ćinkve Tere. Nacionalni park na Ligurijskom moru. Sa pet božanstvenih šarenih živopisnih mestašaca. E to je bio pravi krešendo. Fortissimo. Belissimo. Provesti Dan u tom veličanstvenom ambijentu. U koji ću se sigurno vratiti. I to vrlo brzo. O Maaare mio. Da. Dobar je bio moj bel epok bazen. Ali je neuporedivo lepše more. More je ipak esencijalno. I izvor je života. Znali su to još i Pišonja i Žuga.
A kao što me je papa podsetio na savršenost nesavršenosti… tako je i ovo putovanje imalo svoju nesavršenost. Povratak u Srbiju. Ah. Nakon što smo stigli… Benini nam je pustio nekoliko naših pesama. Od kojih mi se želudac stegao. Od tuge. Stradanja. Od vapaja žena koje pate. Sevdalinke. Ništa lepo. Kukuruzi. Repa. Soja. Poneki suncokret. Setila sam se i naše verzije La Vita e Bella. Iz filma Život je lep. Sonje Savić. I Dragana Nikolića. Život je lep.
Život je lep, dok zvezde sjaju nama.
A cvetni miris širi jorgovan.
Život je lep kad padne noćna tama.
A ljubav još je neostvaren san.
Ah. Odjednom mi se sve ovo učinilo teško. I gusto. Odmah se desio i zastoj. Stajali smo bez ideje kako i zašto i dokle… u vreloj prašini inđijske pustopoljane. Pored kamiondžije koji je svoj kamion nazvao Mrgud. Ah. Da. To su najteži momenti svih mojih putovanja.
Zamolili smo Beninija da nam vrati bel kanto. Da još malo ostanemo uronjeni u Lepotu. I neka nam još malo vrati La Vittu e Bellu. Pre nego što nas sačeka ovaj život je lep na balkanski način. A onda sam se setila da i Beninijev film ima drugi deo. Tamnu stranu. I da je umeće življenja upravo zadržati tu lepu stranu i u najtežim uslovima. Jer život je stvarno lep… čak i kada nam se učini da nije.
Počela sam da pevušim Zemljo moja.
Vidim polja što se žitom zlate
I na bregu vidim rodni dom.
Svakog trena mislim na te.
Zemljo moja.
I odmah je sve postalo lepo. Lepše. Plodno. Rodno. Naš bus se odglavio iz prašnjave jare. I od Mrguda. A ja sam radosna stigla kući. U svoj lepi život. U svoj Lepi Svet. Nastavljam na italijanski način. Malo rada. Malo radionice. Malo Ade. Da svakoga dana i svakoga trena budem svesna lepota kojom sam okružena. A i ako je ne vidim… da ispoštujem svoju čežnju za Lepotom. I u sred nekog tmurnog dana… rezervišem neko lepo putovanje sa Beninijem. Bez mnogo očekivanja.
I tako…. red lepote.. red smejanja… red priče o lepoti…. La vita e bella. Ovo je bio jedan stvarno doooobar jun. Italijanski. Blizanački. Dobila sam i nove energije. I nadahnuća. Za jul. Koji me je sačekao u punom jeku. Radionice. Snimanja. Fruškogorski randevui sa Muzama. I baš sam se vratila orna. Radosna. Puna nekih novih ideja. Povezana sa Lepotom Sveta. I Života. A Toskana me još uvek drži. Još uvek lako mogu da uronim u Lepotu.
Eto šta čovek sve dobije kada se otvori jednoj ideji. I kad posluša svoju čežnju za suncem. O Sole mio.
Toskana, jul 2019.