Mogu vam reći da mi je već dosadilo da slušam opštu sevdalinku. Na sve strane. Svi se nešto žale. Iz svake branše. Iz svakog segmenta života. Žale mi se direktori – da ih ne razumeju radnici. I obrnuto. Profesori – da ih ne razumeju učenici. Žene – da ih ne razumeju muževi. I naravno – obrnuto. Nevladine organizacije – da ih ne razume javni sektor. Ni građani. Prirodnjaci – da ostali neprirodnjački svet ne razume prirodu. Didžitali da ih ne razume preostali ne-didžital svet. Pi-arovi da ih ne razumeju klijenti. Umetnici – da ih ne razumeju ni publika. Ni menadžeri.
Pa da se ne bih i ja vama žalila što se žalite… rešila sam da napišem ovaj tekst. I da kažem koju na ovu temu. Jer sevdalinke stvarno nisu moj boogy.
Počeću od počekta. Od našeg krajnje neopravdanog očekivanja da ceo svet treba da zna šta mi radimo. Upravo je obrnuto. Najverovatnije da niko drugi osim nas nema pojma čime se mi to bavimo. A često ni sami baš ne znamo najbolje šta radimo.
Pokušala sam da nađem ilustracije sa mreža. Koje bi ovde čučnule kao kec na desetku. U njima je svako zanimanje ilustrovano iz nekoliko perspektiva. Šta moja žena/muž misli da radim? Šta moja mama misli da radim? Šta moji prijatelji misle da radim? Šta svet misli da radim? I šta ja u stvari radim? I jasno vam je da su sve ove ilustracije bile su potpuno različite.
Naš zadatak nije samo da znamo da uradimo svoj posao. Nego i da svetu objasnimo šta mi to radimo. I šta od njih očekujemo. Kako bismo mogli dobro da sarađujemo. To sam neprekidno ponavljala dok sam bila u tzv. nevladinom sektoru. Da njihov zadatak nije da se ljute što ih ne razumeju. Javni sektor. Građani. Donatori. Kolege. Zadatak im je da se objasne. I da izađu iz svoje male zabiti. Iz svog autoreferentnog specijalističkog zastranjivanja. Koje niko živi ne kapira. I naravno da imaju lošu reputaciju. Prodavaca magle.
I zovu se pogrešno. Sto puta sam pokretala to pitanje. Nevladin sektor. NGO. Besmisleno je zvati se po negaciji. Ustajala sam na svim skupovima. Da kažem. To je kao kada bih ja rekla da nisam Zorica. To vam i ne bi bila neka odrednica. Ok… Nisam Zorica. Ali ko jesam?
Sećam se kristalno jasno kako me je napičkala jedna visprena mudra narodska i svetska žena. Kada sam joj poslala tekst na briselskom srpskom. Implementacije.. evaluacije… ovulacije… indikatori… stejkholderi. Da prostite. Kome u Arilju ona da priča ova sranja koja sam joj poslala? Pitala me je. I tražila da tekst prevedem na zdravorazumski srpski. Za običnog čoveka.
Tokom prve dekade ovog milenijuma, dok sam bila koordinator raznih projektnih platformi, moj glavni zadatak bio je da prevodim. Narodni ili ulični srpski da obučem u projektni srpski. Pa na briselski srpski. Pa na briselski engleski. I u svakom od tih različitih jezika… bilo je još nekoliko dijalekata. Zavisi od toga sa kim sam pričala. I o tome se u ovom tekstu radi. O još jednom nivou prevođenja. Za ljude sa kojima pričamo. Danas to doživljavam ultimativnom ljubavlju. Onako u delatnom, glagolskom smislu. Da se zapitam ko si ti? I kako da ti kažem tvojim jezikom? Tako da me razumeš.
Svet danas živi u pancirima od vizit karti. Fensi pozicija. Da zasene prostotu. Senior expert… agile coach…. master consultant… executive coach… digital manager… koordinator platforme… da prostite.
Kada sam na jednom fensi liderskom treningu tražila da mi se lideri raznih odeljenja predstave običnim narodnim jezikom… šta bi rekli komšijama da rade… desila se skoro revolucija. Ispalo je da ni oni nemaju pojma šta ko radi. Osim da su neka seniorska vele-bitnost. Toliko smo skriveni iza lažnih imena. Iza raznih neprobojnih pancira. Sramota nas je da pitamo. Da ne ispadnemo glupi u društvu. Da jedini mi nismo skontali šta je to agile coach.
I to pitanje u našem jeziku… da li ste me razumeli? najbolje pokazuje koliko ne preuzimamo odgovornost. Ni za šta. Pa ni za reči koje izgovorimo. I poruke koje prenesmo. Nego ih kao vruć krompir prebacujemo u bilo čije ruke. Samo da nisu kod nas. Nije njihovo da nas razumeju. Nego je naše da se objasnimo. Tako da nas razumeju. Od nas počinje. Odgovornost da vam se jasno predstavim je moja. Am I clear? Da li sam vam jasna? A ne da li je vama jasno? Ako kaže da mu nije jasno… i da nas nije razumeo… naš sagovornik ispada kreten. I zato niko nikada ništa i ne pita.
I danas učim ljude da se prevode. Prvo da sami razumeju o čemu se u njihovom poslu radi. Što već nije mala stvar. A potom da slušaju maternji jezik svojih sagovornika. I da im što sličnijim jezikom uzvrate. To je jedan od mojih poslova. To bih rekla komšijama. Da učim ljude da razumeju sebe. I da se prevode na različite jezike. U okviru istog jezika. Takođe podstičem ljude da izlaze iz svojih malih supspecijalističkih zabiti. I da probaju da razumeju svet oko sebe. Makar one najbliže. Da bismo manje kukali. I manje ratovali. Eto to ja radim. Zato što ne podnosim kukanje. I ratovanje.
Jedna moja heroina ispričala mi je famoznu priču. Kao poručenu za ovu temu. Dok je radila u jednom odeljenju firme… mislila je da samo ona radi. Da osim nje niko ništa ne radi. Počevši od direktora. Lako je direktoru… Mislila je. Ništa ne radi. Zavaljen. Dignutih nogu. Sastanci. Ručkovi. Preko kolega iz drugih sektora. Čiji im se posao njoj činio tako lak. Ništa ne rade. Blago njima. Jadna ona. Mislila je. Međutim…. izgleda da je njen zavaljeni direktor nogu podignutih na sto smislio neka dobra rešenja. Pa periodično radi rotaciju zaposlenih. Tako da zaposleni menjaju posao koji rade. I uloge koje imaju. I tek kada je sagledala i druge pozicije… shvatila je da i oni drugi rade. Samo im je drugačija vrsta umora. I da je u svakoj ulozi imala isti utisak. Da samo ona radi.
O tome se u ovom promišljanju radi. Da izađemo iz naše male svakodnevne zabiti. Iz rutine. I da razumemo šta nas na poslu umara? Šta nas brine? Šta nas raduje? Šta nam je teško? Šta nam je lako? I da suštinu podelimo sa svetom. Kako bi nas razumeli. Šta nam je. Od čega smo umorni. I od čega smo ispunjeni. Da se posle ne žalimo kako nas ne razumeju… Nije njihovo da nas razumeju. Da nas podsetim. Naše je da se objasnimo. Tako da im bude jasno.
Imam jednu super radionicu. Zvala se Try walking in my shoes. Nedavno sam je prevela na novi nivo. Sada se zove O ljubavi. Razumevanju. I kretanju u cipelama drugog. Na ovoj radionici pričali smo o višestrukim perspektivama. Vita Jela nam je pričala o promeni uloga. Koja se tih dana u njenoj porodici dešavala. Majka troje dece… koja je prethodnih godina bila kod kuće. I radila (k)od kuće. Njen muž je za to vreme uglavnom bio vrlo zauzet poslom. Odsutan. Vrlo zauzet. I vrlo uspešan. A onda se situacija promenila. Ona je počela da izlazi. Da radi napolju. A muž je ostajao kod kuće. Valjali smo se od smeha… kada nam je prepričavala njegov međunarodni skajp sastanak… sa decom koja neprekidno ulaze…. i traže svoje. Tata je smislio novi način komunikacije. Da ne ulaze u njegovu sobu. Nego da ceduljicama ispod vrata komuniciraju šta im treba. I tek nakon nekoliko ovakvih radnih dana i skajp sastanaka sa sve ceduljicama i viber porukama mogao je da razume svoju ženu.
Jedna od najlepših priča na ovu temu… iz spektra onih koji su razumeli… jeste priča o jednoj Zorici. Koja je sa svojom prijateljicom Stašom pričala o svom doktoratu. Staša je sve to razumela. Iako se tada bavila šivenjem i slikanjem. I bila vrlo daleko od prirodnih nauka. I zelenih algi. Čak je i meni uspela da objasni doktorat iz modro zelenih cijanofitih algi. Staša me je nedavno podsetila na tu lepu priču. Koja naravno ima i nastavak. Jer Zorica je faca. Istim rečima sa Stašom je podelila i priču o svom pohodu na Nobelovu nagradu. I Staši je ponovo sve jasno. I meni je sve bilo jasno. Iz treće ruke. O tome se radi.
I po hiljadi put sam se setila meni najznačajnijeg učenja sa matematičkog fakutelteta. Dobila sam ga od profesora Bogoljuba Stankovića. Koji mi je predavao funkcionalnu analizu. U poređenju sa kojom je Kabala čitljiva i razgovetna beletristika. Najzahtevniji i najapstraktiniji predmet matematike, Profesor nam je predavao na nivou epske poezije. I objasnio nam da ono što ne možemo da objasnimo prosečno inteligentnom detetu od osam godina… ni sami nismo razumeli. Nešto smo zakomplikovali. A komplikacija je uvek znak nerazumevanja. Uskličnik.
Zahvaljujući profesoru Stankoviću i Ljubicinom napičkavanju razumela sam o čemu se radi. Da bismo se razumeli… i da bi naši odnosi imali smisla… dužni smo da se objasnimo jedni drugima. Ne samo da na komšijski jezik prevedemo to što radimo. Nego da razumemo i kakva nam je priroda umora? I naših briga? Jer svakako misle da je vama lako. Pa da vas dožive malo kompletnije i istinitije. A onda naravno i šta vas na poslu ushićuje. Veseli. Koje su vam upitanosti. Da više razgovaramo na alhemijskom nivou. A manje na površinskom logističkom. Jer logistika može da zbuni. Na ovaj način doprinosimo i boljem razumevanja funkcionisanja Sveta. Šta znači biti direktor. Didžital. Pi-ar. Agile coach.
Tesla je ovo naravno razumeo. I rekao da je iz ugla fizičkog radnika… on jedna najobičnija lenština. Isto to su meni rekli radnici koji su renovirali stan u mojoj zgradi. I povremeno zavirivali kod mene. Da vide kako živim. I šta radim. Kada sam ih zamolila za sat vremena mira… zbog važnog sastanka koji me čeka… oni su me ispoštovali. Ali su se i naljutili. Slagala sam ih. Rekoše mi. Videli su da niko nije bio. I da nikakav sastanak nisam imala. A videli su i da po cele dane sedim zavaljena. I da ništa ne radim. Nego njima ne dam da rade. Izgleda da im nisam dobro objasnila da je moj posao da razmišljam. I da to pišem. I sistematizujem. I da je sastanak preko Skajpa. To sam propustila.
Obožavam priču u kojoj se baka jedne naše Zvezde čudom čudila što njena mala Aleks ide u Nemačku da pušta muziku. U Nemačkoj nema nikoga da pušta muziku? Pitala se baka. A onda joj je Aleks objasnila. Da se ne radi samo o puštanju muzike… nego da su tu i atmosfera i emocija i energija. I njeno divno biće koje pleni. To nije rekla. Ali ja dodajem. Zbog razumevanja. I sve zajedno čini da je zovu da pušta muziku svuda po svetu.
Sećam se jedne super radionice. Na kojoj smo se bavili odnosima sa ljudima. Shvatili smo kako nekomuniciranjem sebe zaparložimo prijateljstva i bliske odnose. Koliko se udaljavamo jedni od drugih. Dan po dan. Pa više nemamo pojma kako naši prijatelji žive. I koliko je važno da sa prijateljima imamo zajednička interesovanja. I zajedničke ciljeve. A ne samo sećanja na praistorijska zajednička interesovanja. I zato „ne nalazimo“ vreme da se sa starim prijateljima sretnemo. Jer nam fali novog i svežeg zajedničkog interesovanja.
Važno da uključimo najmilije u ono što je nama važno. U neke elemente svog života. Posla. U ono što čitamo. U ono što vežbamo. U ono što učimo. Jer kada prestanemo da delimo interesovanja i zanos i tu neku svoju unutarnju toplinu i hladnoću… onda smo valjda gotovi. Ne moram i ne želim da znam šta radi tvoja prva saradnica… ni gde je letovala… ni da li je vara muž… ali moram da znam kakva je priroda tvog bavljenja. Kakve misli misliš po ceo dan. Kakvi su ti zadaci. Brige. Ushićenja. Od čega si umoran.
Ja sam dotle stigla sa mojim tata Duškom. Ništa o meni više nije znao. Baš sam se pitala da li bi znao za koga sam glasala? I da li sam glasala? A svakako nije imao pojma kako provodim dan. Ni šta radim. Ni kako radim. Ni šta me zaokuplja. Čemu težim. I baš sam se pitala kako smo stigli do te tačke. I odakle se kreće? I kako se ponovo upoznaje sa svojim najmilijima? Nažalost… nisam imala vremena da se sa njim sretnem na ovaj odrastao način. Zato vam sve ovo i pričam.
Na toj super radionici mnogih uvida… Gaga je učestvovala skajpom. I verovatno bi majstori koji bi virili sa strane zaključili da je blejala ceo božiji dan. U poseti joj je bila prijateljica. Koja živi u Beogradu. Iz kojeg je Gaga otišla pre dosta godina. I naravno da su se razdvojile. Usled dugotrajnih različitih načina života. Taj radionički dan drugarica je planirala da provede u tržnom centru. Međutim… sticajem okolnosti drugarica je ostala na radionici. Koja je Gagi vrlo važna. I na koju je ona mnogo puta doputovala iz Slovenije. I od tada se njihov odnos produbio. Jer su stekle novo zajedničko interesovanje.
I važno je da budemo istinski zainteresovani za ono što je našim milima važno. Inače… pitanje je dana kada ćemo shvatiti da stranci smo u noći.
Nedavno sam pitala dragu poznanicu kako su ona i njen dasa? Jer je njoj to važno. Pa je važno i meni. Odlično su. Kaže mi. I mnogo joj je koristila rečenica koju sam joj rekla. Pa me je zainteresovalo da čujem šta sam joj to rekla? I šta je ona čula? Rekla sam joj da je ljubomorna na njegov posao. Jer joj je on potpuna nepoznanica. Misterija. I samim tim ga doživljava kao suparnika. Neprijatelja. A frajer je razumeo. I evo njih u novom cvrkutanju.
Iz ovog repertoara ima još jedna sevdalinka koju često slušam. Pored onoliko njihovih problema i teškoća, glupo je ili sebično da pričam o svojoj maloj temi. Kažu. I pitaju se odakle im pravo da se požale na to što im se mačka razbolela? Ili što je njihov pas nestao? I koga je briga za to što ih tišti odnos sa najboljom prijateljicom? Ili koleginicom koja je rešila krv da im popije? Jedna moja heroina veruje da njen tumor nije vredan spominjanja. Jer njene prijateljice imaju neke veće i teže teme. A nekima se opet njihove teme čine male i nezanimljive…. u odnosu na grandiozne teme njihovih najbližih.
I ako sa njima ne delimo ono što nas brine… umara… ono što nas raduje i loži… naravno da nemamo vremena da se sa njima sretnemo. A nećemo ga ni imati. Jer moramo sa nekim da razgovaramo o našim temama. Makar i sa psihoterapeutom. I naravno da se udaljavamo dan po dan. I da samo dođe taj dan kada više ne znamo ni šta bismo im rekli…. osim… a sad adio….
Pričam sa herojima kako da im pomognemo da nas podrže. Ja na primer imam sklonost da se najmilijima dam preko mere. Da dajem što se ne daje. Svoje svetinje. Da ih pustim u moje sveto vreme. Dok stvaram. Pa posle šizim. I osećam se uskraćenom. Pa sam ih zamolila da me podrže. Ako im slučajno i kažem da sam slobodna pre 12… neka me podsete da je to moje vreme. I neka ne prime moje svetinje. I neka mi ukažu na njih.
I još jedna lepa priča za kraj. O paru zvanom Aca i Jeca Kozica. Koji prave koziji sir. Nisu slučajno dobili nagradu Najbolje iz Srbije. Pričaju o ogromnoj podršci koju su dobili u natjecaju za poslednju nagradu. Svi su im se javljali. Pratili ih. Navijali. Širili ideje. Uključujući i komšiju koji prodaje krofne. I koji je pratio njihove lajkove. I navijao da prođu sve kvalifikacije. I šerovao. I redovno ih izveštavao kako stoje stvari. Kao Novak da je igrao. Zato što vole svoj posao. I na pravi način pričaju na svetom. A kada ljude uključimo u svoju priču oni navijaju za nas. Jer osećaju da je to i njihova priča. I pomažemo ih da nas podrže. Blagostanje je ipak grupna igra.
Nadam se da sam vam pomogla da me podržite oko ove ideje… da prekinemo lanac sevdalinki. Objasnite se najbližima… ako Boga znate. I pokušajte da ih razumete. A za kraj ovog teksta stigla je i fotka. Koja tako dobro ilustruje teksta. Tako to izgleda kada pomognemo svetu da nas podrži.
Beograd, 26. septembar 2019.