Šta je poruka mog života? Pitala me je u razgovoru Jelena. Ovo je bio spontan intervju. Za koji nisam dobila nikakva pitanja. I moram vam priznati da baš i nisam došla životno spremna. I jasno određena sa životnim porukama. Ipak… poverovala sam sebi. Svom misaonom procesu. A odgovori su sami nadolazili. Jer su bili tu. I jer su oni uvek tu. Kao vazduh koji dišem. I još bliže. U svakom su mom tekstu. U naslovu mog opusa. Heroji novog doba. Putovanje heroja. Heroina novog doba. Heroina Fashion. Nisam morala daleko da idem.
Boli me kada vidim toliki stegnuti i prepadnuti svet. U pancirima. Distanciran. I od sebe. I od života. U nekom svom malom transu… ozbiljnosti & zabrinutosti. Dođe mi da ih prodrmam. I kažem… hajde ljudi… ne bojte se! Dođite da živite. Lepo je. Nije tako strašno…. kako vam se učinilo.
Prodrmavam ih svojim prisustvom. Živim. Slobodnim. Nesputanim. Jer dosadno je živeti u zaleđenom svetu. Sigurno se nismo rodili da bismo živeli tim životom tihog očajanja. Kažem im. Pišem o svojim avanturama. O svojim usponima i padovima. O dizanjima. I o tome kako na kraju uvek bude bolje nego što sam mogla i da naslutim. O tome da je sve oko nas Poziv na rast. Potrebno je samo da se ne bojimo. I da poverujemo.
Šokantna mi je ta količina nepoverenja. U život. U ljude. U sebe. Vidim ljude okovane u bezbroj pojaseva za spasavanje. Sačuvali su pojas nakon svake nepogode koja ih je prošla. I vodena. I vazdušna. I vatrena. I zemljana. I ljudska. I kosmička. Vidim kako idu svetom u azbestnom odelu. Sa pancirom. I padobranom. I maskom protiv radijacije. Sa mišićima za plivanje. Jedva dišu od njih. Ali ih nose. Ne skidaju ih ni kad opasnost prođe. Verujući da im oni spašavaju život. Uglavnom bivajući u skloništu. A napolju divan sunčan dan. Što je danas ljep i sunčan dan. Pevušim i igram. I nasmešim im se. A oni se naljute. Ili uplaše. Prosto je nepristojno biti ovoliko dobro. Pored ovolikih pošasti u svetu. Kažu.
I baš u vreme kada sam počela da promišljam ovu ideju… desio mi se jeda susret u DM-u. Dok sam kupovala kišobran. Crveni. Tufnasti. Sa karnerima. Stvoren za tmuran kišni dan. Da ga oboji. I obraduje. Prišla mi je žena. Divila se mom kišobranu. Meni. Crvenoj. A onda se sparušila. I izabrala zagasito zeleni kišobran. I ovaj zeleni kišobran je lep. Rekla mi je snuždeno sebi u bradu. Posle je išla za mnom po radnji. I divila se mom crvenom kišobranu. Kao devojčica od pet godina. Kojoj stroga mama i dalje ponavlja da je i zeleni kišobran sasvim lep. Dok smo stajale u redu… pogledala sam je diskretno. Da je ne zabolim. Ah. Što sam se rastužila. Ipak se odlučila za zagasiti zeleni. Ah. Mogla sam da se rasplačem. Od sve te prepadnutosti. I sparušenosti. I shvatila koliko je dostignuće crveni kišobran. I crveni karmin.
To je moja poruka. Alo ljuuudi… opustite se. Živite slobodno. Ne bojte se. Nije život tako jebeno zastrašujuće iskustvo… kako vam na licima izgleda. Verujte malo. Otvorite se. Živite. Nije tako strašno. Lepo je. Divno je. Uzbudljivo je. Samo se pustite. I skidajte polako te pojaseve za spasavanje. Nije ih lako nositi. Razbolećete se od njih. Možete da birate između dva stanja. Ili ste otvoreni. Ili ste zatvoreni. Nema između. Ljubav ili strah. Birajte kog ćete gospodara da služite. Eto to sam rekla Jeleni da je poruka mog života.
Kako se postaje učitelj životnih veština? Pitala me je. Kakvo dobro pitanje. Bazično. O kojem nikada tako direktno nisam promislila. Definitivno se nisam spremila za ovaj intervju. Nisam imala druge nego da ponovo poverujem sebi. I svom misaonom procesu. Tako što se poveruje životu. Tako šte se uđe u život. I druži se sa životom. Slobodno. Tako se razvijaju veštine potrebne za umeće slobodnog življenja. I slobodnog kretanja svetom. Čula sam se kako odgovaram.
Boli me što smo se pretvorili u planetu straha. Stegnutosti. Nepoverenja. I neradovanja. Polako postajući krti. Jalovi. Tužni. I nadrkani. Propuštajući i traćeći ovaj divni život koji nam je dat. Da sa njim nešto učinimo. Kroz misli mi prolazi scena… koja je u mom sećanju ostala vrlo živa. Iako je prošla čitava decenija. Bio je vreli letnji dan. Termometar na Pikasi čitao je 42 stepena. Nas četiri žene iz Beograda zaputile smo se u romsku mahalu. U Topličkom okrugu. Gde su nas čekale projektne aktivnosti. Dočekali su nas stegnuti. Nepoverljivi. Skoro da su nas se bojali.
Kako da vam verujemo? Zapitao nas je najhrabriji. Romski poglavica. Ah… Kako da nam verujete… Progovorila sam na guzicu. Za početak nas pogledajte. Vidite nas četiri žene. Seka sa svojih dirljivih i krhkih 70 godina. Koja je friško iz bolnice izašla. I koja se ceo život bavi unapređenjem života sirotinje. A naročito romske. I Mamanka sa svojih respektabilnih 60 godina. I bićem toliko živim, nasmejanim i podržavajućim. Baš kao što joj i ime govori. U odnosu na nju panda deluje kao strašni predator. Pa Milostiva… koja tek što se nije porodila. i ja… koja sam u poređenju sa svima njima delovala kao okoreli vođa srpske đubretarske mafije. Pa šta da radite… nego da nam verujete. Da li mislite da na ova jebena 42 stepena ne bismo znale da budemo na lepšem mestu nego ovde sa vama? I kako tačno mislite da možete da stradate od nas četiri žene… koje se zovu Seka, Mamanka, Milostiva i Bepa. A pri tom se nalazimo u vašoj romskoj mahali… u topličkom okrugu?
To je scena koju često vidim. U raznim oblicima. Na raznim mestima. I u raznim kostimima. I od koje svaki put hoću da popizdim. I nasuprot opštem strahu… koji je glavni brend današnjeg sveta… na redu je herojska himna. Balansa radi. Mantra jednog našeg heroja. Koji se čak ni ne zove Božidar. Ali se oseća tako. Daće Bog Božidaru svom…. kaže on sebi. Kad god se uplaši. Kad posumnja. Kad ne veruje dovoljno. Svi smo na nju odreagovali. Zato što je čista vera. Čista ljubav. Tako dirljiv i pun poverenja odnos sa Bogom. Sa životom. Sa sobom. Da je ne prevodim. U noj je suma svih religija. I poruka iz svih debelih knjiga. Džaba nam sve molitve… i sve znanje… ako ne verujemo.
Uvek su me zbunjivali zatvoreni a religiozni ljudi. Od koga te čuva tvoj Bog? Pitam ih. Pa i sva druga bića su njegova kreacija. Od ovolike besprekorne simfonije u tebi i oko tebe i na sve strane… da li zaista misliš da jedino tvoj projekat nije pod božijom jurisdikcijom? I da se prijemni ispit tvog deteta oteo njegovoj kontroli?
Ja verujem u Život. Da život zna šta radi. I da je uvek u pravu. To mi je do sada pokazao hiljadu miliona puta. Da tako fino i pametno i duhovito plete svoje niti. Čak i kada je ne kapiram o čemu se radi. I pomislim da se ovaj put nešto zabunio.
Tako ja živim. I tako se krećem svetom. Ja nešto učinim. A on odgovori. Ako mi se sviđa… nastavim. Ako mi se ne sviđa… menjam. To je moja filozofija slobodnog kretanja svetom. A patnja i bol su samo znak da sam skrenula sa svoga puta. I da nešto treba da promenim. Dosta jednostavno.
Naravno da mi je trebalo vremena da odbacim sve strahove i pancire. Kojima sam tokom odrastanja bila oblagana. I da uprkos sveopštem grču… strahu i zaleđenosti… poverujem da će dati Život Bepici svojoj. A to sam učinila upravo u momentu kada mi se svet činio totalno zatvoren. Skoro neprijateljski. I kada mi se toliko toga činilo daleko. Nedostižno. Nemoguće. Nisam imala druge… nego da poverujem. I… desilo se čudo. Tada se začela moja teorija neokprcanja. I od onda sam njen verni sledbenik. I promoter.
Od svih velikih i bombastičnih naziva… najviše mi se svidela teorija nekoprcanja. Do nje sam stigla u razgovorima sa herojskim svetom. U jednoj priči toliko opštoj. Svima znanoj. O bračnom paru koji je mnogo želeo decu. Godinama su iščekivali bebu. A potom su godinama išli svetom. I pokušali sve što su znali. I nije se desilo ništa. Dok jednoga dana nisu digli ruke. I … desilo se čudo. Zatrudnela je vrlo brzo. Dok sam dizala noge… nije se dešavalo ništa. Zatrudnela sam tek kad sam digla ruke. O tome se radi.
I to je prvi postulat teorije nekoprcanja. O dizanju ruku. O dopuštanju životu da teče kroz nas. I o poverenju da zna šta radi. Da ima neku dobru ideju za nas. Čim prestanemo da se koprcamo. I durimo. Što stvari ne dolaze kada i kako smo ih mi isplanirali. Život ima neki svoj plan. On je ipak stariji. Ako je nešto odložio… ne znači i da je odbio. Poverujte mu.
Želim da kažem još koju o (ne)poverenju. O strahu. Jer je sveprisutan. Da ukažem na koje se sve načine prerušava. Silno sam se čudila što mama moje drugarice drhti i ne spava od brige kada njena ćerka vozi auto. Iako je njena ćerka jedan od najboljih vozača koje znam. I zašto ta ista mama oseti olakšanje kada joj ćerka kaže da će je voziti neka nepoznata drugarica. Dobro je… samo da ne voziš ti… Tako ja to čujem. I pitam se kako mi to verujemo u Boga… a ne verujemo u sebe… u svoju ćerku… najboljeg vozača? I kako tako lako verujemo u neke nepoznate ljude… da će bolje znati od nas?
I zašto toliko sumnjamo u sebe? A svoj život tako olako stavljamo u ruke… nekom tamo šefu… pilotu… doktoru. Ne vozi avion onaj koji zna… nego onaj koji veruje da može da vozi. I da će dati Bog Pilotu svom…
I zašto verujemo svima… više nego sebi? I doktoru… koji nas je letimično pogledao sa vrata. A možda nas nije čestito ni pogledao… nego je vrteo neku svoju brigu. Mi smo ipak ti koji sa svojim organima provodimo dane i noći. Decenije. Zašto verujemo svima… više nego sebi? I doktoru? I travaru? I Teslinoj ploči? Hirurg koji vas operiše imao je samo više poverenja u sebe. Da uzme makaze u ruke. I da uradi šta treba da uradi. Čovek koji veruje je onj koji nas vozi. Isceljuje. I vodi. A ne metodologija. Metodologije su samo podrška i javna dozvola da radimo ono što nigde nismo učili. Tako ja razumem.
I da dodam nešto. Da ne pomislite da pišem o sebi kao o onoj koja je sve shvatila. Jer nisam. Niti o Heroini koja se nikada i ničega ne boji. I koja uvek veruje. Zato sa Svetom i delim moje digresije. Moja skretanja. Jer sam iz njih rasla. Sticala životne veštine. I postajala to što jesam. A digresije mi uvek podare neko sveže znanje. Dobijem priliku da smislim nešto novo. Da razumem. Da narastem. Da mi krv prostruji. I strast za životom se obnovi. Da razvijem neku novu grupu mišića. Da izađem iz skučene svesnosti. Iz straha. Iz nepoverenja… u poverenje. U neku novu svesnost. Eto tako se postaje učitelj životnih veština. Rekla sam Jeleni.
Poslednja epizoda u kojoj sam se pobojala… i krenula da se skupljam i brinem… i ušla u stanje skučene svesnosti dešavala se ovih dana. Letnji raspust je trajao. I trajao. Svaki privatnik će razumeti šta to znači. Rashodovanje i rashodovanje. I naravno da sam tokom leta potrošila više novca nego što sam planirala. Vratila sam se u Beograd. I došlo je vreme za plaćanje računa. Beogradskih. Novosadskih. I onih preskočenih. Kad sam čula sam divne vesti. Udaje se moja prijateljica. Ah. Radosti. Cičalo mi se od sreće. A kada sam čula datum… došlo mi je da plačem. To je bila loša vest. Kao iz vica. O dobroj i o lošoj vesti.
Svadba se dešavala na dan moje prve septembarske radionice. E sad… zakazati radionicu i održati je… nije mala stvar. Uklopiti toliko ljudi… sa svim njihovim obavezama… planovima… i životima. Za sve ove godine radionicu sam otkazala jednom. Kada smo ispraćali tata Duška. Pomislila sam da sam dobila priliku da izbalansiram. I ovu radionicu da otkažem zbog svadbe.
U meni su se smenjivali impulsi… oduševljenja i brige. Svadba je značila još nedelju dana neprihodovanja. I pojačanog rashodovanja. Računi su samo stizali. Neki koje nisam ni znala da postoje. Kao hosting za sajt. I fejsbuk mi je ispostavljao neke zaostale račune. Pa kvartalni presek za porez. Da ne nebrajam. Svi su me se setili. I podsećali… da bi bilo krajnje vreme… ako i dalje želim da mi isporučuju njihove usluge.
A ja sam se nešto skupila. I tako skupljenoj odlazilo mi je sve više. Počela sam da podižem manje novca nego što to inače radim. Da dopunim uobičajenu svotu u novčaniku. Četiri hiljade umesto šest. Avaj.. nije mi dostajalo ni do ćoška. Tri puta dnevno sam se vraćala u banku. Da dignem još. I još. U kući je tokom leta ponestalo svega. Maslinovog ulja. Kokosovog ulja. Svakog ulja. Agavinog sirupa. Kućne kozmetike. A stegla sam se i oko poklona. Nije mi se kupovalo ništa iz standardnog svatovskog repertoara. Nisu mi se davale pare u tom obiliku. To mi nikako ne liči na mene. I na naše prijateljstvo. I sve mi je bilo jedno ludilo. Kao skrivena kamera. Kao neka anti-spirala. U kojoj mi novac najpre curi. A onda počinje i da kulja. I tako nekoliko dana. Dok nisam čula da život traži. I govori mi. Pa viče. I na kraju vrišti… Aman sestro slatka. Puštaj novac napolje. Ne boj se da potrošiš sve što trenutno imaš. Pusti se. Veruj mi… znam šta radim.
I čula sam. Bilo je vrlo očigledno. Teorija nekoprcanja je na redu. Poverenje u Život. Da zna šta radi. Valja ponekada i primeniti svoja znanja. Dva otvaranja. Otvori i još jednom otvori. Šta naiđe tom sam rada. Po Njegošu. I… u trenutku se promenio tok. Čim sam izašla iz skupljene, stegnute i skučene svesnosti. I otvorila se. Javila mi se drugarica. Sa predlogom da za svadbu organizujemo vatromet. Došlo mi je da cičim od sreće. I vratio mi se onaj divni impuls sa početka. Čista radost. Sreća. Baš tako sam se i osećala povodom njihovog venčanja. A briga je nestala.
Shvatila sam i da mi treba nova haljina. I to ne zagasita. Nego bordo. Svilena. I sve što može da vam padne na pamet… da bih se pojavila na tom za mene kraljevskom venčanju. I od onog odliva skučene svesnosti… kada je kuljalo i sunovraćivalo se sve… vratila sam se u veliki tok ljubavi i sreće. U Majuškino i Sašino venčanje.
Moj veliki srećni talas krenuo je čim sam prestala da se koprcam. Kada sam se otvorila. I sela da povežem setve i žetve. I sve sinhronicitete koje su mi pali na pamet. Srećne slučajne okolnosti koje su me vodile dalje. Da razumem život kako dejstvuje. Kakav mu je rukopis. I dok sam pisala sinhronicitete… desio se još jedan grandiozni. U čijem sam srećnom toku još i sada. Pa nemam potreban odmak da bih ga pisala… jer ga živim. Ali verujte mi na reč. Ako ćemo pravo ovaj tekst i jeste o poverenju. I poziva vas da verujete.
Najvažnije je da se u anti-spiralama ne koprcamo. Nego da poverujemo. Da se podsetimo prethodnih raskrsnica. I da se setimo da se nešto što nam se činilo kao vrlo nepovoljno… ispostavilo kao blagoslov našeg života. I dobro to da unutrimo. Jer sve oko nas je poziv na rast. I nemojte da ogreznete u sigurnost. Ona vas drži uklještenima u skloništu. Između spirale i anti-spirale. Što i nije neko mesto za proživeti život. Ne bojte se ni anti-spirala. Vraćate se iz njih nagore… u trenutku. Čim razumete. I dignete ruke. A ne noge. Kao što sam se ovih dana i ja vratila iz jednog vira. Koji me je tih dana skučene svesnosti pokupio u Dunavu. Ali to je već deo druge priče.
Moja anti-spirala je promenila tok… i obrnula se u srećnu spiralu… čim sam prestala da se koprcam. I pustila potrebu da ja i samo ja uredim svoj život. Čim sam poverovala životu. Da daje Život Bepici svojoj. I podsetila se da se nalazim baš tamo gde treba. I da je sve kako treba da bude. Čak i ako ja to sada ne razumem.
Život nije oduševljen kada se opasamo silnim pojasevima za spasavanje. I uštekamo se. I izaberemo zagasito zeleni kišobran. Život hoće da se osećamo živima. Da kupimo crveni kišobran sa tufnicama. Ako nam se svidi. I da činimo sve što čini da se osećamo živima. Da bismo slavili život. I živeli u harmoniji sa njegovim ritmom. Setite se kako je kada uskočite u veliki srećni talas. Kako se sve slaže. Kako stvari idu dobro. I mogućnosti stižu sa svih strana. Život hoće da živimo sebe. I da svoje darove delimo sa svetom. Za to smo se rodili. I to nam je glavni zadatak. I za njega smo beskrajno podržani. I verujte u sebe. U život. I ne bojte se. Mnogo je bolje nego što možemo i da domaštamo. Čim se pustimo. Eto to sam rekla Jeleni. To poručujem svojim životom.
Beograd, 7. oktobar 2019.