Kada se posle godinu dana Radionice osvrnemo na pređeni put… i budemo radoznali oko ključne tačke… nakon koje više ništa nije bilo isto…. odgovori su vrlo slični. Uvek su to neki mali koraci. Neko je vratio minđušu u uvo. Neko je izvukao električno plavi pramen. A neko nije otišao na Slavu kod mame. Nego se častio danom duže na skijanju. Taj mali korak često ima elemente nepristajanja. Malu slatku divljinu. Ludost. Koja je našem biću potrebna. Da zna da ga čujemo. Vidimo. I uvažavamo.
Gde su nestali svi ti hipici? I pankeri? Često se pitam. Gde su nestale sve te minđuše iz uha? Žive boje? Energija? I kada je pristajanje izdominiralo? Kako se pristane na hiljadu nijanski sive? Na sve te smorne i predosadne „kancelarijske“ uniforme? Na predosadne skupove koje prave odrasli ljudi? I šta se desi sa tom snažnom živom i mladom energijom nepristajanja?
Čini mi se da je lakše preseliti se u Australiju… nego preko puta ulice. Priča nam nedavno naša Makica. Kada je nakon povratka iz Berlina… shvatila da joj se živi u rodnom gradu… ali ne i u roditeljskoj kući… oglasila se horda ljudi. Za koje je očekivala da će je bezrezervno podržati. I podržali su je… na svoj način. Onako kako znaju. I kako oni rade. Počeli su da nabrajaju šta sve može da pođe po zlu. Mnogo ti je daleko. Na drugom je kraju grada. Ahahaha… počela je da se smeje. Pa nema ni 10 minuta do posla. Dok je živela u Berlinu prelazila je desetine kilometara peške. Kako će kuvati? Šta će jesti? Sada se već valjala od smeha. Ne misle valjda ozbiljno. Pitala se u sebi.
U redu je da živi sama u Berlinu. Ali ne i u rodnom gradu. Kao da poručuje da njihova kuća nije dobra. I to toolika divna kuća. Da njihova porodica nije dobra. Da brak njenih roditelja nije dobar. Da im odnosi nisu dobri. Pa će sada posebno da plaća… Kada je do kraja večeri svako izrekao svoju zabrinutost iz sličnog registra… na tren je pomislila da je luda. Što ih ne razume. I što oni nju ovoliko ne razumeju. Da li su stvarno na toliko različitim stranama sveta? Da li oni zaista misle to što su njoj rekli? Pitala se.
To mnogi kažu kada dođu na radionicu. Da im radionički susreti budu i podsetnik da nisu ludi. Kada požele da iznajme svoj stan. Ili krenu u neki svoj poduhvat. Koji se ne uklapa sa idejama njihovog primarnog okruženja. Naša Makica je odlučila da se preseli. I da bira sa kim deli svoje ideje. A sa onima koji ne znaju kako se prelazi 10 minuta razdaljine da ne priča na tu temu. Kada izabereš savetnika… izabrao si i savet. Kaže herojsko gradivo.
Divno je iskomunicirala odlazak u novi život sa roditeljima. Objasnivši im da ne odlazi iz kuće zato što ih ne voli. Nego želi da živi svoj život. Da proba sebe. Da živi po svojim pravilima. Da bude velika.
I kako to obično biva… kada je sve to poređala… kada je jasno i glasno rekla i sebi i svetu oko sebe šta želi… oglasio se njen poznanik. Vlasnik stana koji je dugo stajao prazan. Bez ideje da bi mogao da se izdaje. Bolje da mu stoji prazan… nego da ga neko uništi… Razmišljao je. Kada su shvatili da je Makica baš rešila da nađe stan… ovaj poznanik joj je ponudio da bude u njihovom stanu. Koji je ona znala i volela još od kada je bila mala. I otvorila je novo poglavlje svog života. Herojskog. Definitivno je lakše odseliti se u Australiju nego u iznajmiti stan u svom gradu.
I sigurna sam da su mnogi emigrirali… samo zato što nisu znali da reše život u svome gradu. Meni je taj divan osećaj dalekog rešenja dao Japan. Divna sloboda. Da ne moram da se javljam nikome. Mogla sam da se javim samo onima kojima sam želela. Imala sam divno opravdanje. Tada mi je još trebalo. Te nemam vremena. Ne znam šta ću pre. Nezgodna vremenska zona. Telefoni su bili preskupi. Skajp tek u povoju. I tek su ga poneki imali…
Ako bih ostala u Japanu… onda više ne bih morala da se smaram nečim što mi se neće. Razmišljala sam. A onda sam shvatila da ne moram da emigriram… niti da umrem… da bih se izbavila. Da mogu da živim svoj život. I da imam pravo da ga živim. Jes’ da je malo teže. I zahteva da često kažete NE. Da objasnite da vama nije toliko strašno što ćete moooraaati da hodate 10 minuta. I da ćete voleti sebi da kuvate hranu. Jer se odavno ne hranite kako je vaša mama kuvala. I da vam više ne prija njena tradicionalna kuhinja.
U istoj ekipi heroja ima još jedna Makica. I njeno je okruženje slično reagovalo kada je rešila da se iz Beograda preseli u Obrenovac. Pokušala je u par rečenica da im objasni svoj rezon… ali nije lako prodrti u matrikse. Koji znaju šta je ispravno. A šta nije. Pa je to preskočila. I sa herojskom ekipom podelila svoje ushićenje. I dobru kombinaciju koju je napravila.
To su ti iskoraci. Koji nam se možda učine mali. Slušajući zvuk Balkana… sve mi više postaje jasno koliko su veliki. I zato herojima kažem da ih ne nazivaju malim. Banalnim. Tako sami sebe pokopavaju. Jer njihovo biće smatra da nisu mnogo zahtevni. I da im ne treba mnogo energije. Pa ih onda ne lože dovoljno. I tako sami sebe pokopamo. Ispada da nismo u stanju da načinimo ni taj mali korak. Lakše je preći okeane bez trenja. Nego preći ulicu sa zabrinutim zvukom Balkana. Kao u onoj ilustraciji sa društvenih mreža. U kojoj je na vrh Ajfelovog tornja stigla samo žaba za koju se ispostavilo da je bila gluva. I neometena bukom sveta.
Nema malih koraka. Možda su mali za čovečanstvo… ali su veliki za nas. Koliko ljudi nije završilo fakultet… posao… doktorat… samo zato što su ih nazvali malima. Trivijama. A naše biće neće da se bavi majušnostima. Ni besmislovštinama. Pa ih onda ne uradi. I Kolariću Paniću pletemo se samiću. Svaki put kada sam pomislila… ma ovo ću lako… život mi je pokazao da baš i neću.
Juče sam se na radionici koja se bavi donošenjem odluka sa herojima dogovorila da nema malih i velikih odluka. Odnosno da „velike“ „presudne“ „životne“ odluke imaju istu strukturu kao male. Svakodnevne. Obične. I da je isti način na koji odlučujemo gde i šta ćemo ručati. I gde ćemo živeti. Ni punina ni praznina nisu rezultat jedne „velike“ odluke. Prekonoćnog fleša. Deda Mraza. Nego su rezultat mnogo „malih“ odluka usput. Pa od njih i počinjemo. Hoćeš da počneš da živiš zdrav život… siđi stanicu ranije. Šetaj svaki dan 10 minuta. Umesto jednog skrolovanja telefonom… uzmi knjigu. I pročitaj nešto.
Od prvih dana herojima skrećem pažnju na važnost slatkih malih koraka željenim putem. Koji je obrnut našem balkanskom. Kampanjskom. Kad se lenj pomami… kuću strovali. Kap vode i okean imaju istu strukturu. Često ponavljam. Kap po kap. Dan po dan. Kaže japanski princip kaizen. Isto što i matematički Zakon velikih brojeva. Puno puta malo jeste puno. I to jako puno. Važno je samo da nema nule. I da ne preskačemo korake.
Sećam se kakvu je lančanu reakciju izazvalo farbanje duge nikada farbane kose jedne naše heroine. Danas ima barem 30 kila manje. I živi jedan potpuno drugi život. Sve je počelo tim prvim malim slatkim korakom.
Ipak… nisu sva činjenja baš slatka. Ima tu i činova nepristajanja. Što je možda ključna reč. Častiti se nepristajanjem. Ili nebrijanjem. Kako je moj tata Duško govorio. Zbog prirode svog pravosudnog poziva morao je da se svakodnevno brije. I da izbrijava svoju tamnu bradu. Za vikend bi rekao… e danas se častim nebrijanjem.
Mnogi moji heroji se u osvrtanju na pređeni put sete asvojih nebrijanja. Neodlazaka. Na Slavu. Na nečiji rođendan. I vide ih kao ključni momenat na svom putu promena. Izlazak iz doživotne obaveze. Da ne kažem doživotne robije. Da nas se ne smatra zdravo za gotovo. Bez prava na slobodu izbora. Evo sezona je Slava. Mnogi kukaju da ne podnose Slave. Ni tu vrstu okupljanja. Ni tu vrstu hrane. Evo vama prilike. Da izađete iz automatizma. Da se častite neodlaskom na neku doživotnu Slavu. I ostanete na nekom svom zimovanju.
Grozila sam se reči pristojno. Koje su dve moje drugarice pripadnice izrazito građanskog establišmenta volele da koriste. Pristojno društvo. Ah. Koliko pristajanja u jednoj pristojnosti. I ko je propisao sva ta pristajanja. Više mi se sviđa nepristajanje. Pa makar bilo i nepristojno. Ako je istinito. Živo. Ovih dana sam srela jedno božanstveno radosno i živahno biće u sred devete decenije života. Kada sam je pitala za tajnu njene mladosti… na jedan je izgovorila tu magičnu reč… nepristajanje. I nasmejala se šeretski. I dodala je…. SMEH.
Kada moji heroji kukaju na svoje poslove… podstrekavam da izađu iz doživotne. Da naprave tako da im ne bude teško. Neka se ne hvale da ni dana nisu bili na bolovanju. I ja sam u svojoj pristojnoj fazi života bila ta. Išla na posao sa upalom pluća. Jajnika. Palo mi na pamet nije da nešto otkažem. Nedavno je jedna moja heroina išla tako poluzdrava na posao. Da ne izneveri firmu. Objasnila nam je. Već je u sledećoj rečenici čula sebe. I shvatila da nije izneverila firmu. Ali je izneverila sebe. I narednih mesec dana lečila ušinuće nerva. Odnosno izneveravanje sebe.
Podsećam nas često koliko je važan taj slobodan dan. Ili dva. Kada osetimo da smo umorni. Dajem im ideje. Koje su iščilele u pristojnom društvu. Da pobegnu sa posla. Preventivno. Da se naspavaju. Prošetaju gradom. Adom. Prirodom. Da probude hipika ili pankera u sebi. Da vrate minđušu.
Koliko me je obradovala mlada finska ministarka. Koja predlaže uvođenje 4-dnevne radne nedelje. Sa šest sati rada. Kakva mudra žena. U herojskom plemenu ovi part-time angažmani postaju sve popularniji. Zovemo ih poluotkazom. Čini mi se da nam je na ovom nivou razvoja svesnosti potrebno sve više i više slobode. A mi pravimo sve više i više ropstva. Pristojni radnici. Dostupni 24 sata. Koji po ceo dan nešto kuckaju. I postajemo savremeni robovi. Koji se tripuju da su slobodni.
Naše je da na tu igru ne pristanemo. To što je šefica rešila da u kancu ostaje po vas celi dan… to je njen izbor. I njen problem. Pun život pored posla ima i privatan život. I avanturu. I igranje. I doprinos. I to svaki dan. Kada našem biću to ne priuštimo… ono nađe način da nas simptomima uspori. Da nas podseti da smo ga izneverili. I da mu tih dana pod ćebencetom damo sve ono što dugo nismo.
Nemojte da vaš jedini odmor bude onda kada ste bolesni. Kada doterate cara do duvara. U male korake nepristajanja spadaju i izlasci iz kanca kada smo završili posao. Nepristajanje da se javljamo van radnog vremena. Da ne odgovaramo na mailove noću. Sa godišnjih odmora. Baš kao što sam pisala u tekstu I pre nego što puknete.
A ona naša heroina… koja je mesec dana bila ukleštenog nerva od neizneveravanja firme… sada ima novu malu radost. Šta voli da radi? A ne radi? Počela je da se pita redovno. Da redovno, uvek i u svim prilikama ima nalakirane nokte. Šapnulo joj je njeno biće. A sudovi? Kućanski poslovi? Laboratorija u kojoj radi? Pobunio se pristojan deo nje. Ipak… nije ga poslušala. Kolike je lančane reakcije prouzrokovalo redovno lakiranje noktiju… Tako divnih crvenih noktiju se picnula. I spremila na neku obavezu. Onda je shvatila da joj se tamo ni malo ne ide. Častila se otkazivanjem obaveze. I odlaskom u kafić. U sred dana. Poručivanjem kafe. I čitanjem Politike. Umesto knjige. Sijala je od ovog malog slatkog tretmana.
Ti slatki mali koraci mogu biti i lakiranje noktiju. I neodlazak na Slavu. I činjenje. I nečinjenje. Slatka mala nepristajanja. Koja čuvaju naše zdravlje. Mladost. I Radost. Kao klinci to smo znali. Pa bismo pobegli sa nekog smornog časa. I imali super provod u parku. Ili u kafiću pored škole. I sve bi se nekako rešilo. A onda smo jednog dana sklonili te hipike i pankere. Izvadili minđuše. I postaneli pristojni ljudi. Beskrajno smorni. I osujećeni.
I ja sve češće pobegnem od šefice zvane Marije Grujić. Koja polako popušta. Izborila sam se za svoj status kod nje. I za još jedan slobodan dan. Pored ponedeljka… sve češće se častim i sredom. Otkažem i neki dogovoreni sastanak… ako me miholjsko sunce izmami napolje. Ili zakažem sastanak na Adi. Kad se samo setim mnogih božanstvenih dana na Adi ovog miholjskog leta… Najbolji provod. Žurka. U sred dana. U sred srede. Najbolja ekipa. Nas nekoliko koji su pobegli sa svojih poslova. Kao kada smo išli da pušimo u park pored škole. Koliko to podmlađuje… ljudi….
To vam želim za novu dekadu. Da pre nego što se razbolite… pobegnete sa posla u sred dana. Da provedete neku sredu na Adi. Da skujete neku dobru zaveru sa svojim drugaricama. Isključite telefone. I budete ceo dan van domašaja. Šefice. Dece. Frajera. Mame. Niko neće doći… i reći vam… idi odmori se. Naročito ako ste ih naučili da uvek budete tu za njih. Dostupni.
Ređanju slatih malih dostignuća… pridružio se i Džoni. Izašao je sa posla. I iznenadio svoju ženu. Izveo ju je u šetnju pored reke. Ah. Kad bih samo znala da vam dočaram reakcije ženskog dela sveta. Taknuo je neki najnežniji deo njih. Dublje i luđe nego da je rekao da je bio sa ženom na Havajima. To su ti slatki mali koraci… koji malo po malo načine naš život radosnom i uzbudljivom avanturom.
Sve više razumem Duškovo čašćenje nebrijanjem. Ove godine otkazala sam najavljivani rođendan. Iako je bio pedeseti. Častila sam se nežurkom. Častila sam se i izlaskom iz odnosa koji su prestali da mi prijaju. Koji mi nisu bili inspirativni… ili dovoljno ljubavni… ili suštinski… Na sve ostalo ne pristajem. Častim se svakodnevno. Redovno. Spontano. Svakog vikenda imam dve celodnevne žurke. Mnogo dobrih razmena. Redovno plešem. Đuskam. Nekada i nedelju dana neprekidno. Tako da nisam željna žurke u klasičnom smislu. Ako nema neku dodatnu vrednost.
Častila sam se i na razne druge načine. Uvažila sam svoje stvaralaštvo. I pozabavila se njime. Umesto da se srećem sa onima koji mi ne prijaju. Umesto u žurku… uložila sam u svoje stvaralaštvo. I upakovala ga u glamurozno izdanje Bepinog špila. Nisam pitala šta košta.
I da završim priču o malim koracima jednom velikom pričom moje heroine. Kada se osvrnula na svoj put ostvarenja… korak koji je promenio sve… bio je čin nepristajanja na mobing. Od kojeg je za godinu dana umrlo 5 njenih kolega. Od 20. Sram vas bilo. Kako dozvoljavate da u ime nauke jedna osoba vrši mobing. Rekla je šefici. Ta rečenica je bila mali korak koji je promenio sve. Ta rečenica je dala krila šefici. I sve se promenilo. Od jednog čestitog… istinitog… iskrenog… sram vas bilo… koje je pokrenulo lanac.
To je njeno dostignuće. To što je prestala da se muči. Kaže sa toliko ponosa. Ona koja je pre nekoliko godina obukla kostim udovice. I sva se posvetila deci. Toliko da je postala Zvezda centra za socijalni rad. U svim tim lišavanjima sebe… i davanjima deci… šokirala se kada su deca od celog letnjeg angažmana… najviše volela segment ostanka u Beogradu. Sa svojom ekipom. Pa im je ispunila želju. A ona otišla na putovanje u Pariz. I to romantično. Pa vi sad vidite. Gde vodi mnogo malih koraka svojih putem.
Setila se još jednog malog koraka. A to je da zatvori vrata svoje sobe. Koja su uvek bila polutovorena za decu. I za njihove potrebe. Ah. Koliko malo je potrebno. I sve mi je jasnije koliko je dostignuće svoja soba. Sećam se kada je jedna heroina spomenula dnevnike iz mladosti. Koje nije znala gde da ostavi. Nije imala nijedan prostor u kojem bi oni stajali nesmetano. Neotvarano. I nedirano. Od ostalih članova porodice.
Setila sam se sveske sa ključem. Kakvu sam imala za svoj mali dnevnik. I to mi je bilo vrlo važno. Da je niko ne dira. I sve mi je jasnije koliko je to veliko dostignuće. Svoja fioka. Svoja soba. Vreme za sebe. Koje nije ni za porodicu. Ni za posao. Ni za zajednicu. Ni za carevinu. Već je samo za nas. Da nas podsetim… našem biću je svaki dan potreban neki mali trit… malo čašćenje…
Bliži se kraj godine… i kraj decenije. Nakupi se umora. Od raznog pristajanja. Davanja. Želim vam najpre da se dobro odmorite. Ne morate da date otkaz. Da se razvedete. Možda vam treba samo malo više vremena za sebe. Neki slobodan dan u sred nedelje. Neko nejavljanje na telefon. I pre nego što se odselite u Australiju… zatvorite vrata od svoje sobe. Smislite neku fioku koja je samo vaša. Neko vreme koje je samo vaše. Setite se šta ste nekada imali.. nosili… i radili… dok još niste pristali. Pa slobodno napravite taj mali korak. Vratite minđušu u uho. Izvucite pramen. Častite se neodlaskom na neki skup. Napravite neki slobodan sat za sebe. Nešto malo za čovečanstvo. A veliko za vas. Vi ćete već znati šta je. I tako svaki dan.
Eto to je moja želja za vas. I za sebe.
A sledeće godine ću vas pitati kako vam je išlo.
Beograd, 23. decembar 2019.